LAGUMDŽIJA ODLUČIO

DA RAZORI HRVATSKO

NACIONALNO I POLITIČKO BIĆE
Danas je Bakir Izetbegović iznio jednostavnu formulu po kojoj će on, odnosno oni, to jest Predsjedništvo, podržati Borjanu Krišto, za predsjedavajućeg Savjeta ministara, čim dobije 22 glasa koji moraju sadržavati i entitetske većine.
Ako ostavim na strani to da se Bakir Izetbegović zalaže za entitetsko glasanje i u Federaciji, pošto tom pravu Republike Srpske ne može ništa, ostaje čudan prizvuk ove poruke. Samo obezbijedi te entiteske većine a jednu držim ja, moja stranka i stranka našeg Lagumdžije.
Bez obzira što se Bakir javnosti i Borjani obratio kao član P, on je govorio kao portaprol Esdepea i iznio klasičnu ucjenu. Ideš nama na pregovore.
Prethodno se kao fantomski medijsko-esdepeovski kandidat pojavio Martin Raguž. A ptrije toga svima je jasno šta se događalo.
Očito je da Lagumdžija provodi ozbiljan projekt razaranja hrvatskog nacionalnog i političkog bića u BiH. Dio tog projekta je i neprestano optuživanje Čovića za sva zla i Lijanovićeve pare dobijene od države. Lagumdžija i Sarajevski Politički Krug znaju da politički lideri ne padaju s neba pa bi najbolje bilo da se malo uzatvori. Onda više nema povratka. A potrebna je najmanje jedna decenija da se stvori lider pobjedničke stranke. Tako rade i njegovi u Ankari sa onim Kurdom koji je toliko u zatvoru da sam mu zaboravio i ime.
Drugi sektor djelovanja u razaranju Nacionalnog i političkog bića jeste neprestano regrutovanje Lijanovića, Jurišića, Ivanića, Čavića, Kukića. U tu aktivnost spada i licitiranje imenima, kao ovaj put Raguževim. Čovjek se nađe u neobranom grožđu. Ili da kaže da neće da bude predsjedavajući, ili da kaže da ne umije, ili da gleda oko sebe šta će biti. Štagod uradi, na šteti je.
Treći segment, već usavršen, jeste preuzimanje njihovih prava, mjesta i finansijskih tokova. To je već usavršeno sa Komšićem, Pudarićem...
Isto to SPK je pokušavao da uradi Srbima u BiH. I radio je to uspješno do 2006. godine. Kao nus-proizvod dobili su neprimjetno osakaćenje Hrvata.
Razaranje nacionalnog i političkog bića jeste prvi korak ka eliminaciji naroda sa jedne teritorije. Kada birači izgube vjeru da bilo koji lider može da izvede narod iz bezizlazja, onda nekontrolisano i neracionalno rasipaju glasove što onemogućuje pojavu i uspon ozbiljnog nacionalnog vođe. To stanje dovodi do plivajuće podjele glasova u kojem nema konstantnih glasača za jednu opciju i jednu stranku.
U Republici Srpskoj, trenutno, na tom Razaranju najviše rade stranci preko svojih medijskih i političkih ekspozitura. Glavna im je alatka neprestano ponavljanje priče o opštoj propasti, opštoj kriminalizaciji i opštoj besparici.
Zbog nesavršenosti plana Razaranja NIPB, došlo je do zastoja kod Srba ali i kod Hrvata. Da bi se kočnice otklonile, glavnina snaga prebačena je na Hrvate jer se računa da će to lakše da se otkoči a nakon toga će se bez balasta i bez validnog srpskog argumenta o položaju Hrvata, sve okrenuti Srbima.
Na kraju, naći će se već neko da izda onu ahdnamu, DJJM.

KAKO JE SRPSKI
KOLJAČKI GEN
ISKVARIO TURKE
Profdr Rešid Hafizović, na promociji Univerzitetskog informativnog glasnika u Sarajevu, javno je izložio svoje genotalije, nauke o genima kod Srba Koljača a to je objavilo i Sarajevsko Oslobođenje, integralno.
Mrkli profesor Hafizović je jedan od eklatantnih proizvoda Suve Destilacije Muslimanske Žrtve u Bosni i Hercegovini. On je, dabome, samo vrh ledenog intelektualnog brijega u onome što o Srbima misle islamintelektualidi.
Besmisleno je smisleno citirati šta je izgovorio Profdr na promociji tog časopisa kojim će da se doje mladi muslimanski akademci a koji će, ako mu je ovakva uvodna riječ, biti mrklina u međunacionalnim odnosima u BiH. Stoga donosim samo karakteristične šire sintagme.
• Ubilački nagon i genocidni impuls srpskih zlotvora
• Gen koji u posljednjih stotinu pedeset godina već deseti put vitla kamom nad bošnjačkom glavom
• To je isti onaj gen prepoznatljiv od ranije, u ranom srednjovjekovlju, u savjetima Stefana Prvovjenčanog
• To je užasni gen koji je silno opterećen neizlječivim kainovskim sedimentom, krvožednim naslijeđem koje ne opstaje niti broji da živi ako ne ubija drugog i drugačijeg kadgod može i u svakoj prilici
• Srpske ubojice i zlotvori bili su tek puki izvršioci na terenu onih najmonstruoznijih genocidnih planova što su ih krojili njihovi politički nalogodavci u Londonu, Parizu, Moskvi, Beogradu i, nažalost, u Njujorku, u najvišem tijelu UN
• Prije stotinjak godina devedeset posto ove zemlje bilo je bošnjačko vlasništvo
Ovakva Genijalnost Geneze Gena nikome ne zapada za oko niti se vidi kao problem u BiH. Neki dijelovi PIK-a, pak, glavni problem vide u Retorici vođstva Republike Srpske, kada govore o referendumu, kada spore neustavne, nametnute zajedničke institucije, kada govore o dejtonskim autonomnim nadležnostima.
Profdr Hafizović, i čitavi kordoni vjerskih, intelektualnih i javnih muslimanksih udarnika, stvaraju novu islamsku svijest u BiH koja će imati fundmanet u saznanju da žive posve blizu stoljetnih istrebljivača sa pogrešnim, koljačkim, genocidnim, prirodno ubilačkim genima.
Ako takav srpski gen doista postoji onda je Hafizović njegov direktni nasljednik kojeg je preuzeo onda kad su mu preci prešli na islam. Nadam se da je to bilo dobrovoljno.
Ubilaštvo, istrebljenje, sabljarenje, koljaštvo, na ove slavenske prostore donijeli su Askeri Otomanske imperije. Da bi opstali, Srbi su od njih učili. I nisu samo učili Srbi. Ili možda Hafizović misli da su Otomanski askeri ovdje došli sa visibabama i kaćunima pa ih ti koljački Srbi preobratili u pokoritelje, sabljitelje i na kolac nabijatelje. Pa su u turski jezik ušle čiste srpske riječi: Jatagan, Top, Topdžija, Asker, Megdan, Đozbajidžiluk, Džihad, Džulus, Džaltara, Dušmanluk... i zauvijek promijenile Gene Dobrih Otomanskih Turaka.
A onima što im smeta Retorika:
Ovo, od Hafizovića, nije retorika. Ovo je čista motorika. Poziv za budući rat protiv Srba.

SRBI NA BEHATEU
Nedopustivo je poigravanje takozvane bosanskohercegovačke, zajedničke, televizije sa publikom u Naseobini.
Govorim to povodom činjenice da je utakmica Borac – Makabi prenošena na BHT-u a ne na RTRS-u.
Stari državni štos. Svaka rupa ima ambiciju da jednog dana postane vuklan. Tako i svaka naseobina ima ambiciju da jednog dana postane država. A država se postaje tako što, prvo, nelegalno dobiješ državnu televiziju a onda, drugo, državna televizija počne da prenosi državne utakmice. Državne utakmice su utakmice prvaka Naseobine. Ove godine je to Borac. Poštujem Državu, Borac i državnu televiziju. Razumjećete da to govorim samo zbog onih koji, iz Nekih Ambasada, prate šta retorišu oni iz Banjaluke. To je normativno. Stvarno, to bih sve naudio.
Glavna činjenica nije u tome što je Borac prvak, koji nema pojma o fudbalu, kao i cijela Naseobina, niti u tome što postoji Televizija koja misli da je Država nego u tome što BHT na srpskoj slobodnoj teritoriji u BiH niko ne gleda. A na teritoriji pod kontrolom Behatea, malo ko hoće da gleda Srbe kako igraju nogomet. Tako kaže reporter Behatea. Nogometaši Borca.
Za to vrijeme, dobro, nešto ranije, Erteres, Televizija Teritorije Republike Srpske prenosi utakmice reprezentacije Srbije dok taj Behate prenosi tamo nešto.
Nemoguće je odgonetnuti koja je svrha turanja u oči nogometa gledaocima koje to ne zanima a oduzimanje prava da taj fudbal prenose oni čija bi publika to gledala.
Ako neko misli da se ovako pravi država kojoj će pripadati njeni podanici, nemorate ga ni vaditi, od tog nema ništa.

PUCA FINA UNCA
Kadgod skače zlato u svijetu, ona stavr svjetskoj ekomoniji i finansijama pada.
Jedanaest dana zaredom raste cijena zlata. Fina unca, 31,1 gram zlata, prešla je sumu od 1.600 dolara. 1.601 $. Zlato nije u posljednjih trideset godina raslo jedanaest dana u bloku. Razumijem da se razumije da se ne radi o rastu vrijednosti zlata nego njegove cijene koja znači pad dolara. Paulson, finansijer, prognozira i mogućih 4.000 $ za Finu Uncu.
10. novembra prošle godine Unca zlata vrijedila je samo 1.422 $. Zlatni fondovi u posljednjih petšest godina imaju konstantan prinosni urod od 20%. Znači li to da svjetske finansije i svjetska ekonomija uopšte, godišnje propadaju za petinu. Nema preciznih analiza ali uspon zlata, pad dolara i nevjerovanje u druge valute, kao u zlato, znak je da se potpuno istrošio točak svjetske finansijske koloture.
Zlato je prošlo potpun krug. Od Zlatnog važenja, kada je služilo kao novac, zbog svoje osobine da nema boju, miris i rđu i zbog toga što se moglo korisiti kao blago i kao novac a i zbog toga što ga nema u izobilju kao kvarca ili kao današnjih papirnatih novčanica i njihovih bankarskih naduvenica, preko trezorskog psihološkog pokrića, nekad vrednijeg a nekad manje vrijednog od deviznih rezervi, do današnjeg dana kada se slama Kula od Dolara a druge valute ne žele da zauzmu to mjesto, Euro još nema performanse niti fleksiju i ekstenziju, Kina namjerno slabi vanjski Juan i tako igra drugog igrača koji vlada iz sjene, švicarski Franak nema iza sebe dovoljan opseg ekonomije i transverzala, Jen je, kao i Japan, ostrvo među valutama i ekonomijama, i zlato ponovo postaje roba koju se kupuje kao sigurnost da se novac, šuškavi i u obliku bankarskih izvedenica, neće ucrvati. Obezvrijediti.
Svjetska ekonomija i svjetske finansije, SEISF, otišle su predaleko da bi se zlato moglo vratiti kao novac, da bi se moglo iskovati u neke tanke talire kojima bi se plaćalo sve, od hajnekena do erbasa. Sve se ubrzalo. Zlato je presporo za to.
Ali njegov povratak znači da se sve ubrzalo do uništenja.
Svijet, naročito Amerika, a Amerika su privatni investitori i finansijeri koji vladaju i njome i skoro cijelim svijetom, otkrili su način da produkciju, industrijsku revoluciju, Fordovu beskonačnu traku, zamijene jedinstvenim pronalaskom propasti – Finansiranjem finansiranja.
U tim uslovima nemoguće je primijeniti bilo kakvu formulu o količini novca u opticaju. Ta količina je nekada odgovarala količini roba na tržištu, grubo rečeno. Danas je proizvodnja roba zapuštena, caruju usluge, supraslobodno i nekontrolisano tržište, neobuzdane finansije desuverenitet država, vojna moć, finansijska kancerizacija. A i štampanje novca, primarna emisija, postala je stvar voluntatrizma. Kad ga nestane, kao u slučaju Eura, crkava Grčka i drugi. Ko će danas odrediti količinu novca u opticaju. Npr, dolara. Amerika danas ne razmišlja koliko će da štampa dolara. Ona odlučuje koliko će da štampa dugova. A u svemu, odnosno u moći finansijske neregulative i drugih detektora koji su u vlasništvu te iste Amerike, zaboravljeno je da nešto nije u redu ako najveća svjetska ekonomska i vojna sila ima malu rupu za zaduživanje, iako je ona nevjerovatno beskonačna.
Preko skoka zlata pratićemo, u ovom vijeku dramatičan slom dolara i uspostavljanje novih odnosa finansijske moći. Taj defintivni slom dolara može se očekivati na kraju prve četvrtine ovog vijeka. Troma Amerika neće imati snage da stane i da se preokrene jer je za to potrebna ljudska masa i revolucija. To tamo ne postoji jer je upravljivost i jednim i drugim resursom i mogućnošću, besprijekorna. Ali ni drugi igrači koji izlaze na scenu u novom sjaju, neće biti raspoloženi da zastanu i propuste Olinjalog Ujak Sema.
Ako bude sve najbolje, Amerika će se prodavati, njena ekomnomija i finansije, rasparčana po svjetskim berzama ili kolekcionarnicama. Ali ne za zlato.

MARDOK,
U SKLADU SA NAJBOLJOM
EVROPSKOM PRAKSOM
Kad sam došao iz rata, dabome da sam konstatovao da sam zaboravio sve o novinarstvu koje sam u prethodnom životu praktikovao, i od kojeg sam petnaest godina korokruvario. Onda su došli Oescederi i drugi Inglezi i počeli da me uče novinarstvu. Mene i još stotine gologuzih, u pogledu znanja o društvu, golomudih, u pogledu fakultetskog obrazovanja, golotrbih, u pogledu karaktera, ideje i morala. Mediji moraju da se privatizuju, vele Inglezi. To je u skladu sa najboljom evropskom praksom. S malim pojašnjenjem. Ja sam bio ministar informacija, STJI. Informaciono. A ti golotani su bili kursisti novinarstva koje treba da donese svjetlost u mračni komunistički medijski balkanski afganistan. Onda su nastali privatni mediji, sva sila, u Tripl M.
Kao propali komunistički novinar, bez nostalgije, ali i bez anestezije udivlenijem Najboljom Evropskom Praksom, gledao sam sa strane kako ljudi koji mrdaju usnama i cakle očima dok čitaju, postaju medijski magovi, moguli, vlasnici medija, vjesnici sloboda, praktičari NEP, pluralisti, demokrate, nezavisnjaci.
Svjedoci ste da je, ovaj put govorim o medijima, sve otišlo u sanader.
U međuvrmenu izumrli kretenoidni gologuzani, golotrbani i golomudani, jadalai su se kako nisu bili dovoljno slobodni u slobodi, kako nisu imali sve strane u svojim medijima, kako im država ne da informacije a političari mito i korup. Pa su počeli da se amsterdamizuju. Fiksaju se alkoholom ili daju guze za genguze.
Ja sam trijumfalistički ćutio. Može to da se tumači i kao hrvatska riječ. Osjećao sam. Ćutio sam septički miomiris jedne opsjene bosanskih i hercegovačkih budala koje su poletjele da osnuju media ovo, media ono, nezavisno ovo, nezavisno ono. Nezavisnu Onu Stvar. Danas imaju tiraž u Tripl M. A što tek imaju remitendu. A Bakira. A Dušku. A Bože pomozi.
Onda vidim ukinut neki ingleški medij. Štampani. Star 170 skoro godina. Malo se zainteresujem. Ko to tamo zajebava najbolju evropsku praksu. Onda vidim Mardok. Mogul. Magnat. Mardok je inače riječ nastala za posebnu vrstu ljudi koji su bili marljivi na dokovima. Marljivi doker. Takav je bio i Mardok. Radio na dokovima, zaradio velike pare i pokupovao po svijetu sve od one stvari gore i od one stvari dole. I odnekle i donekle. Na drugim dokovima su radili Soroš, Rokfeler i druga sirotinja.
Inglezi su oduvijek imali tu najbolju evropsku, dobro, ostrvsku praksu. Šta će državi novine. To je uredu. Dok novine ne uzme neko ko će da naguzi i državu. Jer, sa ukidanjem novina, tih Old Njuz, neki njihovi su otišli u zatvor a direktor Britiš OBA & SIPA podnio ostavku. Pipci otišli do Kamerona i dalje.
To je ta medijska trka za kapitalom, tržištem, i tiražem. A u stvari, bila je to rovovska, stacionarna, borba za moć u društvu i državi. Umjesto kvaliteta informacija, forsiran je kakalitet. Po svaku cijenu. Po cijenu prisluškivanja. Slobode i ljudska prava i građanska privatnost pogaženi.
Kakav je kakakvalitet tog medijstva jasno je iz biografije izvjesne Rebeke koja je u ćorci zbog tog prisluškivanja koje nije odobrio Bivši Engleski Barašin a ni neka tamo Engldžida, niti Tročlano predsjedništvo. Rebeka, po njenim fotkama, jedna je od Vještica iz Ipsviča. Liči na polovnu holandsku prostitutku. Ili dozericu koja peti put pokušava da se očisti pa je ovaj put obojila kosu u novu boju. Ona je pokušavala da završi neke studije u Sorboni ali o tome nema vijesti. Počela je u tim nekim novinama kao sekretarica pa je onda pisala te inelektualne trač rubrike. Pa ju je onda Mardok postavio za direktora internešnel nečega. Ta praksa je i kod nas. Napr, čuvar pruge, ima stotina slučajeva, postao je šef neke pružne dionice u međuvremenu završivši nekako građevinski fakultet. Sjajno, samo što su sve željeznice na Balkanu propale. Iz toga svega mogu da zaključim, istorijski, Kakva sekretarica takav Mardok.
No, koliko je neotkrivenih mardoka. U koliko je društvenih i državnih katakombi finansijski neoliberalni kancer pustio pipke. Ko vlada Ingleskom i drugim inglesijasima po svijetu. Ko sere o medijskim slobodama, o tome da ne smiješ ni da prdneš u blizini medija, ko ejakulira najbolju evropsku praksu, ko misli da kompanije, koncerni i konzorciji, najčešće poluvidljivi, vladaju medijima radi sloboda i profesionalne žurnalistike.
A danas Marljivi Doker izjavljuje da ga je sram. Sram je skraćenica od Srati Malo.

GEORGIJ PLEHANOV LATINOVIČ
I KARL KOPANJA ULJANOV
Nije važno da li je socijaldemokratija crvena ili bijela, važno je da jede antisocijalne i protivdemokratske aždaje. A najvažnije je, Graždanine Latinoviču, da vlada. Jer ako ne vlada, onda je to mlatimudna socijaldemokratija, dupečešna socijaldemokratija, salonska socijaldemokratija. Ne budi primijenjeno.
Dakle, Đorđe Latinović je objavio putokaznu kolumnu u Nezavisnim, otkud baš u Nezavisnim, STJN, Nezavisno, o lijevim skretanjima i sretanjima a u povodu kaldrmlagumdžijske prodvale kako je Socijalistička internacionala, u Atini, na mjestu zločina, odlučila da Esenesdeu da posljednju opomenu pred crveni karton. Isključenje.
Da li da kažem šta mislim o SI ako su Lagumdžijini bjelogardejci njeni portparoli i vratari na Balkanu.
Uglavnom, u Eri Naručenih Tekstova, a takvi se ponekad nezavisno potkradu Nezavisnim, i ovaj mi se učinio takvim. Ako izostavim opšte Latinovićeve teorije o članstvima u velikm asocijacijama, o tome da su prije dva mandata vladali pa će možda i opet, o tome kako Jedinstvena Rusija ne može da zamijeni Socijalističku internacionalu, a ni Lagumdžija Abramoviča, dodajem ja, ono što ima veze sa Savezom nezavisnih socijaldemokrata jeste taksativni katastar zamjerki koje ovdje Graždanin Latinovič ispostavlja predsjedniku SNSD i Socijaldodikratiji uopšte. Kaže:
• Neprimjerene verbalne prijetnje novinarima
• Minimiziranje i relativizacija genocida u Srebrenici
• Delikatan odnos sa optuženima ili osuđenima za ratne zločine
• Uvredljivi komentari na račun sudija bošnjačke nacionalnosti
• Neodlučnost da se obračuna sa korupcijom i kriminalom u vlastitim redovima
• Socijalna neosjetljivost nekih mjera Vlade
Baš da je Graždanin Latinovič u svim ovim tačkama optužnice u pravu, ni jedna od tih stvari nema veze sa socijaldemokratijom. Ta salonska, knjižna, papirnata i intelektualisana socijaldemokratija ne može da ostane u sedlu. Dok ona bogalja šumom, problemi svijeta, vijeka, ekonomije, socijale i kapitalaždaje, jure autostradama.
Socijaldemokratija je način upravljanja društvom. Socijaldemokratija nije ukrasna kutijica za nakit, sa namirisanom roza mašnicom. Socijaldemokratija, Moj Graždanine Latinoviču, mora da ima odgovor na sva pitanja a ne samo na lijepe žurnalističke, ekološke i deklaracijske podupite.
Pri tome, nema više radničke klase. Postoje samo osiromašene iskapitaljene, otuđene, ponižene široke narodne mase. To je problem socijaldemokratije danas. Ona mora stvoriti državu koja će socijalno upravljati kapitalom i tržištem, koja će se brinuti za svoje najšire podanike a ne za Mardoke, Soroše, Rokfelere...
Nije usrano novinarstvo problem socijaldemokratije. Novinari danas, u eri interneta, u eri moći kapitala, u eri privatizovanih medija, znače manje nego udruženja pčelara. Da znače više, ne bi dozvolili da im se ukine list star 17o godina. Ne bi podnosili naručivanje tekstova i serijala, ne bi satanisali Srbe, Gadafija i Sadama. Kad zatreba nekome.
Novinari moraju da se izbore. Ili neka izgore.
Socijaldemokratija nije metar za genocid pa ni u Srebrenici. U Srebrenici se nije dogodio genocid.
Optuženi i osuđeni za ratne zločine. Kako se drugi odnose prema svojima tako i socijaldemokrati prema svojima. Uzgred, za vlasti Nezavisnih socijaldemokrata, više ih je dobrovoljno otišlo u Hag nego što su oni drugi svojih pitali za zdravlje. No, ništa od toga nije mjerilo za socijaldemorkatiju.
Uvredljivi komentari. To je problem nacionalnog pitanja, da ne kažem Otomanskog pitanja, u BiH, Kadija te tuži, Kadija ti sudi, a ne nacionalizma, fašizma ili rasizma kako to masovno etiketira socijaldemokratsko Sarajevo.
Obračun sa kriminalom i korupcijom u vlastitim redovima je slogan koji, Moj Graždanine Latinoviču, podsjeća na Kominternu. Ako sam krimilac, hoću da me sudi samo moja Partija. Da li. SNSD je stvorio uslove, instrumentarijum i okruženje da redovni nadležni organi rade svoj posao. Nema partijskih progona kriminalaca.
A socijalna neosjetljivost Vlade. Da vlade Esenesdea nisu socijalno osjetljive, ne bi dobile četiri posljednja kruga izbora. Za Nezavisnu socijaldemokratiju u Republici Srpskoj, i dijelom u BiH, glasaju samo socijalnoosjetljivi. Glasa sirotinja.
A na stranu sve što sam rekao. Vrednije od svega, pa i od članstva u SI, jeste činjenica da SNSD ima pet žena načelnica opština u BiH. I to je jedinih pet.
Mi gradimo Lijepu Socijaldemokratiju. Lagumdžija i SI neka grade kakvu žele. Naše žene su ljepše od njihovih (ovo je samo za još jednu nesocijaldemokratsku stavku iz bilježnice Graždanina Latinoviča).

SAD ĆE I KURDI
DA VIDE ŠTA JE VALTER
Iz Turske je, od Erdogana, stigla vijest o novoj demokratskoj platformi, o savremenom unutarsusjedskom odnosu, o prostranstvu tolerancije.
Kurdi će platiti visoki cijenu.
Rekao je Erdogan nakon kurdske zasjede u kojoj je stradalo sedam turskih vojnika. Dabome, oni koji su postavili zasjedu, koji su je instrusiali i koji su nagovarali na nju, i hjeli su da Erdogan tako reaguje. Vjerovatno to najmanje odgovara Kurdima ali zato odgovara mnogima izvana. Turska će umjesto Otomanske stabilnosti imati unutrašnju nestabilnost. Knjižiće joj se opet istrebljenje ili neka slična kategorija štogod poduzela prema Kurdima. Evidentiraće se da njena spoljna politika ne može da bude uspješna kad ne može da riješi unutrašnja pitanja. Osim silom. Mnogi će likovati. Zabavite se malo o sebi. Pustite nas ispod te Stabilnosti. A moguće je i da je sama Turska inspirisala, na neki, način, zasjedu. Možda je neki Oglu procijenio da je sada najbolja prilika da se Kurdišu Kurda. Ako Palestinci dobiju Državu, ako ode KapaliKipar, bolje je ne imati Kurdsku Demokratsku Autonomiju u njedrima. A i dok traje Degadafizacija Libije, možda je dobro, u zavjetrini, izvršiti deratizaciju terena. Kako to otomanski zvuči.
Kakogod bilo, ostaje ključna rečenica Kurdi će platiti visoku cijenu.
To je ta Turska koja je jedna od perjanica Nato pakta u tim bliskoistočnim avlijama. Libija će Platiti visoku cijenu. Irak će platiti visoku cijenu. Beograd će platiti visoku cijenu. Za Iran se još preračunava. Ta Turska koja se zalaže za ravnopravnost nacija u BiH. I za ravnopravnost Sandžaka.
Znam šta bi nekolicina sarajevskih vezira dala da može upotrijebiti ovu rečenicu. Sa nešto izmijenjenom početnom imenicom. Neću da kažem na koje mislim da nebi bio optužen da suzbijam otomansku nostalgiju. I negiram Genocid Nad Jermenima.
Zbog te nekolicine, a povodom Istorijske Platforme Erdogana, svako normalan na Balkanu, treba se kloniti Turske.

SARAJEVO TREBA
DA UČI OD REPUBLIKE SRPSKE
Sarajevo nikada neće imati dobre odnose sa Srbijom. Ni kada to bude uslov za ulazak u EU. Ako ikada do toga dođe. I za Srbiju i za BiH.
Sarajevo svoj odnos prema Srbiji temelji i temeljiće na sebičnom argumentu Žrtve Agresije i Opkoljenog Granatiranog Grada. I diktira takav odnos i BiH. Sve ustavne relacije Republike Srpske sa Srbijom proglašavaju se separatističkim koracima Otcjepljenja i Prisajedinjenja Beogradu. A bilo kakvi hrvatski kontakti sa Beogradom su kolaborcija sa četnicima.
Sarajevo od Beograda traži samo pokriće i odobrenje za politiku Jedna Bosna – Jedno Sarajevo. I eventualno dresiranje Srba u Republici Srpskoj na vječnu pokornost, poniznost i podvornost. Sve osim toga pod sabljom je. Nedavni boravak Predsjednika Srbije u Sarajevu dobar je primjer.
Republika Srpska, pak, razvija sa Beogradom partnerske odnose. Bez obzira ko je na vlasti. I sa Koštunicom. I sa Tadićem. Jučer je u Banjaluci bio Nikolić. Dobro, i njemu treba posjeta Republici Srpskoj. Biće izbori.
Republika Srpska ne gleda ko je na vlasti u Srbiji. Kao ni u Hrvatskoj. Bitno je samo da ne diktira Srpskoj, da ne uvodi sankcije i da je ne pljačka, kao što je to radio Milošević.
Zato je i Nikolić dobrodošao u Banjaluku. Jer je došao vlastima koje predstavljaju volju birača. Ne bi bilo dobro da je razgovarao samo sa opozicijom.
Takve odnose bi sa Beogradom trebalo da ima i Sarajevo. To je ulog u budućnost.
Osim ako Sarajevo budućnost vidi potpuno drugačije od one koja je realna.

ZAŠTO JE GRČKA PROPALA
A AMERIKA JOŠTE NIJE
Na zemaljskoj kugli postoje samo dva svijeta. Svijet pasterizovanih informacija i svijet siromaštva, jada i bijede.
Svijet pasterizovanih informacija je oklop kapitalizovanih finansija koje će uništiti svijet temeljitije nego bi to uradili zajedno Stalin i Pol Pot, da im ga je nekim čudom neko predao na beskrajno i totalno upravljanje.
Svijet siromaštva, jada i bijede je jedna ogromna divlja deponija civilizacije, područje za istresanje nebeske demokratije pod okriljem UN rezolucija ili savezničkih interesa, poligon za stvaranje i ekperimentisanje krizama, pokoljima i bankrotima.
U svijetu pasterizovanih informacija niču medijski magnati, kao što je Onaj Rupert. Nešto se može ovih dana zaključiti o tome kako dolazi do informacija, ali se mnogo više može zaključiti da ima mogućnost selekcije drugima nedostupnih. Teško se šta može zaključiti o tome koliko ih nadogradi i falsifikuje. U pojedinačnostima to izgleda sve bezopasno. Ali u globalu ta tehnologija dovodi do propasti novina koje su stare više od vijeka i po. Na taj način ta Sektormacija, Sekta Pasterizovanih Informacija uništava sve oko sebe, kompanije, države, nacije, demokratije, diktature. Kad zatreba i kad im odgovara.
U tom sektormacijskom totalitarijumu ne može da se objavi informacija da je Amerika propala a duguje 16.000 milijardi dolara. Ali da se objavljuje već godinama da je Grčka propala, to može. Jer, Grčka nema moć da pasterizuje infirmacije.
U tom totalitarijumu američke rejting-agencije od 1917. godine svojoj zemlji drže aaa rejting. Da u engleskom ima ž, rejting bi posljednjih godina bio žžž. Ali, svejedno, Amerika, koja je sam nukleus svih svjetskih kriza i permanentne finansijske propasti, na samom je deklarativnom vrhu finansijske sigurnosti, povjerenja i značaja.
Prave činjenice stoje drugačije. Od 1917. traje današnji krah. To nije krah Grčke ili krah nekoliko zemalja, to je sistemski krah u kome kapitalni finansijeri supraliberalnog tržišta pljačkaju cijeli svijet oko sebe, i na kraju sami sebe.
Američko samonivelisanje rejtinga dovodi, između ostalog, do stvaranja novih ekonomskih ploča na zemljinoj kori. Kina je najbolji prmjer. Ojačala je toliko da se ne mora baviti ekonomskim i političkim liberalisanjem, već kupuje trajna rudna i druga dobra po svijetu i drži više od 1.100 milijardi dolara američkih obaveznica. Sada su počeli da imenuju biskupe ne pitajući Papu i Svetu stolicu, ne mislim onu za provjeru papa. Neka se Amerika zamisli, mogla bi Kina uskoro početi da štampa i svoje dolare.
Besmisleno je pitanje da li brže propadaju američke, dolarske finansije ili Euro-zona. Jer, Euro-zona, a i njeni potresi, posljedica je amerikansije, teške bolesti finansija, generisane u Americi. Pravo pitanje je da li će države uspjeti da uzmu stvar u svoje ruke. To pokušava da uradi Obama, ali mu nekako ne ide. Američke finansije i moćnici mnogo su jači od Države Amerike.
Analize, koje uopšte ne moraju da budu tačne, jer od 1917. ubiše se analizirajući, kažu da će 2035. Japan izdvajati više od 19% ukupne privredne produkcije za kamate a Amerika više od 13. Demokratije, kažu iskusni, mogu da izdrže 10%. Šta sam prošle godine rekao. Ovaj vijek će biti vijek država a ne finansija. Država, umjesto amorfnih demokratija koje su postale novi opijum za narod.
Suština je u tome da su Američke finansije propale prije Grčkih ali je informacija o grčkim stigla prije.

SAMO SAMOSTALNOST
Nemojmo da se zavaravamo.
To što je pokukio Kukić, što je Incko rekao da vlada SBŽ upanije nije na osnovu odluke koja može da opstane, to što je ambasadorica Francuske u Beču rekla da nisu podržali nekakvo prelo u korist Jovana Divjaka Murata, to što su shvatili da je Medžida glupa, to što je BiH bez Glavnog Državnog Tužioca... ne znači da je BiH ušla u bolje dane.
Glavno pitanje propasti BiH jeste u činjenici da su dvojica muslimana u Predsjedništvu BiH kandidovala Kukića a znali su da neće moći da prođe. Kao i to da je Incko najprije oktroisao takozvanu Vladu Federacije a sada se pravi dobar pa ne dozvoljava nepravdu u SBŽ.
Čitavi korodini ljudi, i domaćih i stranih, rade na nekompatibilnosti BiH. Ta dva gornja poteza, u moru sličnih ili težih i važnijih, najobičniji su dračovi klinovi u, inače, napredno, zeleno, cvjetno i zdravo deblo BiH.
Nevjerujem da su svi oni glupi pa da ne shvataju šta rade, ali skoro svaki potez, ili barem devet od deset, dijeli BiH i zabija joj u kičmu klin za rascjep ili kolac za paralizu. Jedna grupa cirkusanata, za to vrijeme, upire prstom na Republiku Srpsku stvarajući tako privid krivice. Ali, i to je klin u rascjep.
Kao što je i izjava onog američkog diplomate kako on neće ići na komemoracije vojnicima jer su u Srebrenici i Bratuncu, u tom okolnom području, i mrtva djeca zakovana na božićna vrata, vojnici, valjda, Genocidne Agresorske Fašističke Vojske Republike Srpske. Neka se taj G. Am. moli bogu da dugo živim i da nikad ne budem izabran na neku entitetsku ili naseobničku funkciju. Ne bi mi ovdje sastavio ni dvadesetčetiri sata. Persona Jednosmjerna Karta. Kada može francuski službenik da se ogradi od podrške onom Usri koji se osjeća Čovjekom, mogao bi i provokativni Am. da se izvini i ode.
Dakle, neka niko ne nasijeda na optimizam.
Republika Srpska treba da gleda svoja posla.
Samo Samostalnost.

МРТВА ТРКА ЗА

ОЦА МУСЛИМАНСКЕ НАЦИЈЕ
Навикао сам на свашта. Могу да будем осјећајан као Сува Дреновина.
Али, оно што сам данас видио на насловној страни сарајевског Ослобођења, разбија и наледенију мирноћу сваког живог бића и открива докле може да иде саморазарајући забетонирани ум и идеологија изградње Муслиманске Жртве по сваку цијену.
5.137. Објављује Ослобођење. Као да се ради о некој бодовној трци, о неком рекорду, о неком бројчанику. А не о људским животима, и одузетим и онима који су остали као њихови потомци и родбина.
Глупо, нељудско, мутирано, Ослобођење открива, нехотице, сву постратну трагедију Сребренице. Трка за жртвама. Важан је број. Јер тај број онда служи протувама који на њему граде своју болесну политичку, вјерску и звјерску каријеру.
Мустафа Церић, тако тражи да се Додик извини због интервјуа бечком Стандарду. Да се извини муслиманима цијелог свијета. Ријасетски примитивац показује да није способан за заједнички живот са другима у једној минијатури од заједнице, БиХ. И зато се крије иза милијарду муслимана у свијету.
Боље би му било да се запита, и себе и друге, куда води ова трка за бројкама и жртвама. Да каже људима нешто нормално. Као: Да жртве треба поштено установити, поштовати, кривце казнити и гонити док им је и задња мождана ћелија жива. Али да се у свијету мора заједно живјети. Увијек се с неким мора, ако нема Срба, биће неко други. Или, барем, да се запита зашто вјерско и политичко вођство муслимана никада у историји, није дозволило да се буде уз Србе и са Србима, и у њиховим најтрагичнијим колективним стањима.
Међутим, не. Церић је у грчевитој трци, већ цијелу деценију, за родитеља и посвојитеља муслиманске нације. Сада је ситуација ужарена јер се појавио и Лагумџија. И он би да буде отац муслимана. Трагично изгледа када Златко окрене дланове горе и учи неку молитву, он, обични комунистички испрдак и бирократоид.
Посљедице могу да буду стравичне.
Посљедице те исламско-хришћанске заваде.
Јер, Церић завађа муслимане са Србима а Лагумџија са Хрватима. Али на начин да радикализују цијело стање у Насеобини. Нарочито муслимане којима није до тога.
Они су први пут, када је Стари Изетебеговић покушао да постане Отац Нације и Цијеле Босне, жртвујући за њу мир, преживјели трагедију и ратовање у коме их је спасио само Нато и Америка. И Хрвати, својом војном активношћу и у Хрватској и у БиХ.
Али свеједно, Церић и Лагумџија треба да знају да су муслимани рат у БиХ изгубили. Не заборавимо да су ратовали за цјеловиту и јединствену, једновјерску, грађанску, БиХ. Трагично их је гурати у нове сукобе јер људи нису за то. А ни оних златних ратних услова нема, када је све било против Срба.
Ако Церић баш има те ратне и џихадске крви, нека се запути у неке јебистане, узме калашњиков па нека ратује против мрског непријатеља коликогод жели.
Било би хумано и вјерски пустити муслимане у БиХ да живе нормално. Они то сигурно знају.

SREBRENICA
KAO UDAR NA KOLEKTIVNU
NACIONALNU SRPSKU SVIJEST
Predsjednik Hrvatske Josipović ne treba da ide u Srebrenicu, niti bilo koji drugi Josipović, mada razumijem da se radi o finom zagrebačkom gosponu, ali bi i on, i njegovi savjetnici trebalo da razumiju da na Balkanu nije preporučljivo ni učtivo reći Kaj tak glasno srčete juhicu, ne.
Ne treba da ide jer Hrvatska nema nikakve veze sa tim događajem. Mada ja mislim da ne treba ni da ide, kada se obilježava godišnjica, ni na nekada slobodnu hrvatsku teritoriju Mrkonjić Grada. Jer, on, Josipović, nema nikakve vez s stim područjem i događajem.
Stoga ne treba ni da se, na tom zločiništu, pojavljuje ni Boris Tadić, niti neko od srbijanskih visokih zvaničnika. A o Republici Srpskoj sam već rekao.
Kogod ode u Srebrenicu, i dobronamjerno, iz poštovanja prema žrtvama, služi za pritisak na Srbe. Svjesno ili nesvjesno.
Od toga da Tadić, niti neko drugi od srbijaničnika ne ide tamo, Danas, sandžački list koji izlazi u Beogradu, i agresivni patrioti sa dijelom internacionalaca, već produkuju skandal. Zamislite, Vuk Jeremić otišao u Meksiko. Umjesto u Srebrenicu. Nešto sam propustio. Mora da je, u međuvremenu, Vuk postao ministar Srbije za još nedokazane zločine Ratka Mladića.
Srebrenica ima dvojaku ulogu.
• Da homogenizuje i agresivizuje islamsku naciju u BiH, pošto se Bošnjaštvo ne prima predviđenim intenzitetom. Ta implantacija Kosovske bitke u nacionalni stroj, kao i blajburgizacija, nešto sjevernije, važan su temeljac u tvorenju neupitnog nacionalnog, a ovdje možda više vjerskog identiteta i kolektiviteta. Nusproizvod je svakako dobrodošlo razdvajanje od drugih, naročito od Srba kojima je, dugoročno namijenjena uloga odlaska, pošto im se ovdje ne sviđa, jer su svoju zavežljajnu i seobljačku epizodu već probali na relaciji Knin – Nebeska Srbija. Čeka se samo neki ludi Milošević da ih dovede u takvu situaciju.
• Da izdresira Srbe, Republiku Srpsku i Srbiju na trajnu poniznost i kolektivnu krivicu za građanski rat u BiH, odnosno za genocid nad muslimanima na cijeloj teritoriji, kako se to zove u sarajeviziranoj fundamentalističkoj teoriji i praksi žrtve. U tu svrhu se okolo donose rezolucije o Srebrenici pa se i Beograd uhvatio u tu zamku. Još samo treba natjerati Republiku Srpsku na pokoronost. Sada je problem što Tadića ili nekog velikog iz Srbije ovdje nema za svaku godišnjicu.
Ali, eksterno, agresivistička dresura povodom nedokazanog genocida ima za cilj mirnodopski genocid. Uz neprestano insistiranje na cjelovitosti, jednosti, monolitnosti Zemljišnog Posjeda Naseobine, mada je ona samo amorfni međunarodno priznati prostor između Srbije, Hrvatske i nešto Crne Gore, razumijete da mislim da To nikad neće biti Država Bosna i Hercegovina, mirnodopski genocid samo znači stalno turanje pod nos, Srbima, karte u jednom smjeru.
To je agresija na kolektivnu srpsku nacionalnu svijest a pojavljuje se kao:
• Crni pol rezervisan za Srbe u dvopolnom crno-bijelom generatoru. U ratu su to bili dobri i loši momci
• Nametnuta vječna srpska želja da se vlada drugim narodima i teritorijama. Srbi su, dok je bilo SFRJ vladali, npr, Slovenijom jer je predsjednik CK SKS bio pokojni Čeda iz Surdulicu. A sva policija u Hrvatskoj je bila srpska samo da bi mogla da bije ustaše i druge Hrvate. To što niko od Hrvata nije, zbog kompleksa gubitnika u II svj ratu i zbog toga što nikad nisu Jugoslaviju shvatili svojom domovinom, želio u te oružane i silovne državne snage, to ništa.
• Secesija, separatizam i prisajedinjenje Beogradu
• Srpska agresija od Vardara pa do Triglava
• Srpska i Srbijanska Genocidnost kao nacionalne i državne osobine
• Fašistoidnost, zasad samo pojedinačno ciljana ali sa sve češćim upiranjem prstom u kolektivnu
Priznajem sva njihova viđenja Srba, sve do toga da su i nogama i rukama kopali da se stvori ta Jugoslavija i da su i Druga Tita Josipa Broza preveli na pravoslavlje samo da bi mogli da terorišu, tutorišu i tamniče sve ostale narode, od Janeza do Momčeto na Makedonče.
Ali treba uvažiti i činjenicu da Srbi imaju osobinu da stalno budu u zajednicama a ne u sektama. I treba uvažiti stvarnost u kojoj su Srbi iz te Jugoslavije, u kojoj su svi postali nacije, sposobne za samostalne živote, izašli sa najvećom štetom, i življaskom i teritorijalnom.
Ta činjenica će ostati trajno zapisana u srpskom kolektivnom nacionalnom biću. U kombinaciji sa gorepomenutim faktorima agresije na srpsku kolektivnu nacionalnu svijest, to može proizvesti negativne dugoročne efekte po srpske odnose sa drugima. A u nekoj istoriji koncentrisanih ekscesa ili ratova, ne može se garantovati za dobro ponašanje Srba.
Dabome, svi će reći kako Četnik prijeti. Četnik može da kaže samo da sve treba analizirati Hladne Glave a ne Usijane Srebrenice.
Jedan konkretan dokaz je već na dlanu. Dvadesetogodišnja presija na Srbe u BiH, odnosno u Republici Srpskoj, dovela je dotle da niko više i ne pomišlja na zajednički život sa muslimanima i Hrvatima, da, kad bi se otvorila mogućnost, svi glasali i uradili nešto za samostalnost, da Tadića, Predsjednika Srbije, zovu ustašom a Mladića herojem.
To je metamorfoza srpske kolektivne nacionalne svijesti o kojoj govorim. A glavnina njene isporue tek će stići.

SARAJEVU UVIJEK MALO
Predsjednik muslimana Cjelovitog Patriotskog Sandžaka, Zetre i Bosne, Mustafa Cerić, kritikovao je Predsjednika Srbije Borisa Tadića.
Koliko sam razumio, zbog toga što nije lično objesio Batka na Grbavici i što je izjednačio Narodne Patriotske Heroje Akademika Ganića, Pitomog Divjaka, Tuzlansog Nejurišića, Radovana Zelen Karadžića i Heroja Mladića.
Saopćio je Cerić da se Boris Tadić treba izviniti patriotama ovog grada, Sarajeva, dabome, zašto pitate, samo jedan grad u Bosni je imao patriote, jer su mu oni omogućili da na miru, baš na Baščaršiji, može pohpiti kahvu.
Ne znam šta je Boris Tadić rekao za te protuve. Ali ne razumijem ni šta Mustafa Cerić ima protiv. Pa svi su oni, i mnogi drugi tada, u tom Patriotpolisu, iz istog legla. Iz Alijinog legla Za Bosnu ću žrtvovati mir. Samo što je neko tamo, neko ovamo.
Zvao me Boris. Šta da radim, Rale. Koj te, bre tero na Moravu.
Ne bi pomoglo ni da ukloniš Pobednika, ni Vuka, ni Hotel Srbiju, pa da na njihovo mjesto postaviš biste Jurišića na konju, Divjaka na transporteru i Ganića za katedrom, sa onom akademskom kockom na glavi.
Nema šta Tadić nije uradio za tu Bosnu, izvinjavao se na sve četiri strane, puštao osumnjičenike, arestirao islužene esdeesovce, pisao deklaracije, hapsio, isporučivao, odlazio na pomene. I nije pomoglo.
I ovu posjetu je Sarajevo upropastilo.
I na ovu ruku Sarajevo reži.
Samo je Radmanović posjetu ocjenio dobro primljenom. Ostala dvojica šute. A znaju šta misle. Govori Cerić, koji nije predsjednik ničega, govori i popuje predsjedniku Zemlje Srbije.
Šalje, u stvari, poruku, da sve što uradi Srbija i svi budući Tadići, neće biti dovoljno. Srbija mora da bude genocidna na cijelom prostoru BiH, nije više dovoljno u Srebrenici, Srbija treba neprestano da se izvinjava, Srbija treba da bude sretna što i u Beogradu može mirno popiti kahvu, Srbija mora uvijek da bude agresor ili baremo toliko koliko svi mi, natamina oni, budemo žrtve, Srbija uvijek mora da se sklanja, poklanja i klanja.
Okreni se, Tadiću, na neku drugu stranu. Sludiće i tebe i Srbiju, ove Bosne, Kosova i Sandžaci.

Posinak švicarskog antisrbaškog medijuma
upotrebljava otpoziciju otpozadi
BLICNU IM GA BLIC
KROZ ZATVOREN ŠLIC
Poznati moj ljubljeni printani medijum, takozvana novina, iz Klase Ateve, Euro Blic, kojeg izbjegavam da pominjem jer nakon toga četrdeset dana nemam napretka, citira izjavu Nudiguza Ivanića, jednog od svojih kućnih ljubimaca, novinske kuće, koji kuka: Pokrenuli smo incijativu za smanjenje pedeva, organizovali konferenciju za medije ali niko nije htio da obavijesti javnost o tome.
Cenzura, sunce ti jebem, što bi rekao Radovan Treći Radmilović. Ovde niko, bre, ne jebe opoziciju. Ja sam drug Član Opozicije, oću, kad se, bre, pojavim na raskrsnici, da narod kaže Eno Člana Opozicije, STJ.
Sve mi ovo liči na kućnu, familijarnu svađu. A i na četeresnicu unaprijed. Tanja Topić Štiftung cmizdri na toj istoj stranici EuroBljuca: Otvoreno je pitanje da li opozicione stranke imaju ljude koji će na lokalnim izborim pridobiti narod.
Ha, kako ih savjetujete, tako će ga i pridobiti.
Čini mi se da EuroBljuc nešto drugo želi da kaže Čaviću i Ivaniću, koje je otprintao zajedno u centru stranice i potpisao sa Lider Depea i Lider Pedepea, toliko su lideri koliko sam i ja centarfor Barselone, nešto što je ispostavljanje računa.
Mi za vas organizujemo štrajkove, tražimo afere, napadamo vladine službenice što u Adm centar ulaze u kratkim suknjama, skoro razgologužene, izvještavamo o stečajevima, danima čekamo da padne staklo sa zgrade vlade, nagovaramo ljude na proteste, onog Radeta ubismo pitanjima: Kad će prenzioneri na ulice, ponižavamo se pred Palatom Republike: Ministre, možel kratko, ministre možel kratko, da može kratko ne bi bio ministar, pratimo Ranku Mišić u stopu, pišemo o tajkunima Republike Srpske u serijalima... a vi se u poziciji izležavate, nemate jedinstvo, sve lider do lidera, moj do mojega, kako da izvjestimo donatore i onog Pranijerija, kako li se zove, vlasnika, dopustili ste da vam onaj omrznuti Dodik otme Esdees i Bosića ispred nosa, mi ulažemo strane, tajne, pare u vas, proizveli smo, u tajnim fabrikama, političke tanjalitičarke, opozicione pilipovićnare, ujedinili se sa tevehajat, čistom srpskom televizijom, prodali se nekom kapitalistu, mater mu jebem buržujsku, koji u Švajcerlendu štampa protivsrpske članke u nekim novinama koje se zlično zovu kao i Zlic... a vi se zajebavate, tako mislite pobijediti Dodika, smanjiti pedeve, to vam je program, pa vi sa tim ne možete pobijediti ni Mihajlicu, još niste razgovarali o ujedinjenju opozicije, hoćete da mediji umjesto vas rade i one stvari i drže svijeću, čekate Esdees da vam bude pijemont opozicije, pa, bili ste, Čaviću, u Esdeesu, ima u arhivi naših novina, pa gdje ste sada, ne zovu vas ni na PIK, ne dolazi vam ni Am Amb, čekate da mi srušimo vlast pa da ujašete na belom konju u usrani cirkus... Nema slobode, Ivaniću, sad vam i sloboda treba.
Da vam izmislimo i narod, SVJO. Opoziciono.

FUDBALSKI SRPSKI KOMŠIĆ
Sportski direktor Fudbalskog kluba Borac, Darko Ljubojević, inače oktroisani Osimov potpredsjednik Komiteta za normalizaciju, u zemlji svakovrsnog ludila, stanja u fudbalskom nogometu BiH, optužio je Mileta Kovačevića i Rodoljuba Petkovića da su htjeli da se nasamo sastanu sa Osimom. Ali oni i on nisu dali. Samo transparentno, STJ. Kako se Darko osokoli kad ga imenuju strani namjesnici za Malog Velikog Vezira u fubalometu BiH, to jest Sarajeva i Bilinog polja, jer to što oni normalizuju, postoji samo na toj relaciji, u Herceg Bosni i Republici Srpskoj igra se neki drugi fudbal i nogomet, i zaboravi da je i on, i sve drugo, i ranije i sada, u fudbalu, proizvod tamne netransparentnosti.
Žali se da mu nisu dozvolili da prisustvuje sjednici Sakupštine i Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Republike Srpske. A zajedno smo mogli da dođemo do rješenja. Šta je Darko Ljubojević u FS Rrepublike Srpske. Ništa. To što je Podosimnik u Komitetu protiv ludila ne daje mu ovlaštenja da zajedno dolazi do rješenja.
Darko Ljubojević je srpski fudbalski Komšić u Sarajevskom Komitetu. To je ravno prodaji utakmice.
A njegova optužba da ljudima iz FS Republike Spske, izgleda, smeta FK Borac, meni je samo najava obračuna sa Fudbalskim savezom Republike Srpske, sa krajnjim ciljem da se dovedu transparentni i kooperativni.
Ljubojević ne shata.
Komitet protiv ludila, kaže radi u intetresu fudbala i klubova.
Radi se o interesu Republike Srpske. Ko te pita za klubove. Borac je osvojio tu usranu sarajevsku titulu i bez Komiteta za normalizaciju.
Ako to ne shvataš, Idi bidni bek.

LAGUMDŽIJINA NADMOĆ
MEĐU MUSLIMANSKIM
LIDERIMA
Zlatko Lagumdžija je jedini muslimanski lider koje se, barem na zadnjih nekoliko izbora, ne kandiduje za pojedinačne funkcije gdje je pored stranačke mašinerije i glasova, potrebna i lična ubjedljivost, dugogodišnja kvalitetna komunikacija sa biračima i javnošću, program i vizija te refrence. Kandiduje se za one pozicije gdje će ga stranačka mašinerija sigurno ubaciti u prolaz.
Postavlja se, onda, pitanje, kako je Lagumdžija izgradio takvu poziciju da može da stambolski vlada Federacijom, nikad izabran iz daljine.
• Lagumdžija je, kao mlad, povlašteni centralkomitetski sin, imao priliku da iz prve ruke spozna i analizira razliku između normativnog i stvarnog, pojavnog i zakulisnog, partijskog i jaranskog, iskrenog i ucjenjivačkog. Jer, upravo na ta dva šizofrena kolosijeka funkcionisala je najortodoksnija komunistička republika u Savezu Komunista Jugoslavije. Lagumdžija te vještine danas obilato koristi. Na partijskom kongresu je manifestacija a po mračnim sokacima vlasti i sekte je moć i vladanje. Prema međunarodnoj zajednici je demokratska, eurointegracijska, kooperativna transparentacija a u podpolitičkom, podzemnom, životu je reketacija, kadrovizacija i makijavelizacija.
• Lagumdžija je godinama i izborima vozio kao peti biciklist muslimanske izborne ekipe a da nikad nije iskakao na čelo kako to nalažu pravila ekipne trke. Tako je koristio zavjetrinu i tuđu energiju. Konkretno, dok su Silajdžić, Izetbegović, kasnije Tihić, itd. zagovarali Državu Bosnu Stopostotnu, Cjelovitu, Jednog Glasa... on je promovisao socijaldemokratsku laž o multinacionalnoj partiji i tako, znajući da će Stopostotnjaci uvijek gubiti jer im se vizija ne može ostvariti, prikupljao razočarane i neodlučne birače kao i one koji, drugih nacija, u muslimanskoj većini žive u strahu i nesigurnosti pa im Partija pruža kakvo, takvo utočište. Da je pritisak sredine na te nenacije, manjince, ogroman, pokazuje slučaj jednog bošnjačkog intelektualca koji se prošle godine u Sarajevu, kandidovao na listi SNSD-a nakon čega je uslijedio srednjovjekovni linč da je čovjek, pojeden sramotom, morao zamoliti svoje stranačke drugove u Glavnom Muslimanskom Sarajevu, da ga ispišu iz članstva. Takve je zarobljenike, samo srpske i hrvatske nacionalnosti, Lagumdžija upregao u multietničnost svoje Partije.
• Vrlo rano je Lagumdžija primijenio golootočki princip rješavanja konkuretnskih pitanja u Partiji. Svako ko mu je konkurisao pameću, harizmom, programom, principijelnošću, političkom iskrenošću, a njega je u tome doista lako nadmašiti, bio je izbačen iz Partije. Komunistička Diferencijacija je poema u odnosu na Njegovu Diskvalifikaciju. Tako se okružio junošama koji u njemu vide boga, koji nemaju partijske strukture, iskustva, znanja niti masovnosti u podršci da bi mogli da mu se suprotstave. Stvorio je oko sebe Magazin mladih ujalovljenih poslušnika, Kordon Magazinovića. Izvinjavam se Popu iz BL i Sarajevskom Srbinu Pudaru. Oni su stari poslušnici.
• Dok su svi drugi muslimanski lideri, naročito pred izbore, tražili podršku po Ankari, Maleziji, Arabiji, i raznim Džedama, on je tražio putokaz Pragmatične Moći. On je znao u čijim rukama leži Gvantanamo i Nebeska Demokratija. Naivni muslimani Izetebović, oba, i Silajdžić, umišljali su da je njihovo muslimanstvo opijat za stotine miliona muslimana svjetskih islamskih centara masovnosti i koncentracije, ne shvatajući da to tim centrima znači i koliko kad odeš u Vranje i lupiš se u prsa: Ja sam Srbin iz Čajniča.
• Dok su drugi muslimanski sarajevski lideri zamazivali oči ljudima i javnosti unutar BiH, potrebnom i svenudećom multietničnošću i multikurcalnošću svih vrsta, dotle je Lagumdžija, posve suprotno, zamazivao oči međunarodnoj zajednici. Ja sam sve to već ostvario i ugradio u Partiju. Treba mi samo još vlast. I jednog dana se pojavi Neka Ambasada i Incko: Na. Tako se stvorio Sindrom Lagumšesku. Kao u slučaju Mubaraka, Gadafija, Čaušeskua... spolja rapsodijska kraljevina, unutra jad, bijeda i diktatura.
PS
Mnogi već uviđaju Farsičnost Partije, Bratije i Zlatije. Neka kantonalna delegatkinja napustila esdepe većinu a čak se i Nudiguz Ivanić ostrvio na Zlatka. Miner, Rušilac, kaže Mlatko. Samo, Njihovoj Bosni ne ide tako brzo iz Guzice u Glavu.

EVROPA NOVIH DRŽAVA
Mada je balkanska i jugonostalgičarska kletva, Otcijepiće se i vama neko, sve smješnija i sve nostalgičnija, nije zgoreg pogledati kako stoje stvari sa tim tamo državnim usitnjavanjem.
Pedantni hroničari zametaka novih država u gnijezdima evropskih armirano-državnih zajednica pobrojali su neke potencijalne buduće: Katalonija, 7,5 miliona stanovnika, zemlja staratelj – Španija; Baskija, 2,1 miliona stanovnika, zemlja staratelj – Španija; Galicija, 2,8 miliona stanovnika, zemlja staratelj – Španija; Škotska, 5 miliona stanovnika, zemlja staratelj – UK; Vels, 3 miliona stanovnika, zemlja staratelj – UK; Flandrija, 6 miliona stanovnika, prinudna zemlja – Belgija; Valonija, 3,5 miliona stanovnika, zemlja oklopnica – Belgija; Bretanja, 4,4 miliona stanovnika, zemlja porijekla – Francuska; Laponija, 2,3 miliona stanovnika, zemlje posjednice – Norveška, Švedska, Finska, Rusija; Kvebek, 8 miliona stanovnika, zemlja zaleđenosti – Kanada... Ima toga još, malo malo pa iskrsne neka liga za nešto, neka manjina za proteste.
Šta se, dakle, događa, sa tim razdržavljenjem.
Kako je u Evropi nestalo ratova, na vidjelo izlazi činjenica da su mnoge države, koje, inače, nastaju uglavnom ratovima, silom držale male klice država u svom gnijezdu i pod svojim krilom. Pa i kandžama. Stoga se i u svim ovim pobrojanim potencijalima nalazi mali broj stanovnika. Toliko, uglavnom, imaju veći evropski gradovi. Ali, dok je trajalo Vrijeme ratova, nisu mogli da puste glas. Pa ni za vrijeme i nakon Drugog Velikog Rata jer su ga finalizirale četiri velike sile po svom lepoglavskom vezu.
Sada je došlo vrijeme Bezratovlja. Demokratija je. Ujedinjenje. Došlo vrijeme da se vidi koliki je decenijski i vjekovni teror nad manjinama bio.
Ta činjenica, teror nad manjinom i ujedinjavanje i svemoćna integracija, što vidljiva što nevidljiva, globalaistička, dovodi do klijanja državica. Nacionalne zajednice žele da izađu ispod čekića i sa nakovnja, žele da pokažu da mogu samostalno.
Ali, što je mnogo važnije i mnogo presudnije, zahuktala integracija, ujedinjenje i globalizacija, kod malih kolektiviteta izaziva strah da će u tim vrtlozima nestati potpuno. Jer u okviru jedne države, oni su još uvijek vidljivi, evidentni, postoje, a u širokim integracijama gube se i moćni i mnogo jači pa će mali biti zabačeni i zatureni negdje po uglovima Velikog Integrativnog Bratstva.
Pisao sam već da će ovaj vijek, a i sljedeći, biti vijek nacija i država. Dabome, i novih na toj nacdržavnoj sceni. Čak je i PES, Partija evropskih socijalista, ovih dana usvojila neku Deklaraciju o državnom upravjanju ekonomijom. A upravljanje ekonomijom znači upravljanje nacionalnim bogatstvom, dobrima i privređivanjem.
Samo Samostanost.

NOLE PRIMIO SRBIJU
U ZVANIČNU POSETU
Dobar je Nole čovek, što bi rekao Nadal posljednjih pet puta. Sa sve familijom, deka, teča, mama, tata, tetka, devojka... i sa sve timom, internacionalnim, bemti zemalj... zabavlja Celu Srbiju Bre, došavši pred Narodnu skupštinu. Došao i narod. A šta će, siroti narod, dolazio je tu i pre, na mesto zločina, za razne budale, probisvete, iskrste i antisrbe, zamajavatore i gnjavatore, diktatore i muljatore, poneki put je dolazio i zbog drugih sportista, koji su to zaslužili.
Dobar je Nole čovek. Trpi one loptice koje idu dvesta kilometara na čas, Loptica lamborgini, krvtijebem, trpi Federera, Congu, Nadala, sudiju, neravnu englesku travu... a trpi i političare, i novinare, i javnosnike, koji mu se ulizuju i koji ga ramenuju, tapšaju, plećkaju, Jes, Nole, Jebote.
Dobro, Predsedatelj mora da pokaže izvesnu meru očinstva nad svim podanicima, deci i sinovima. Naročito nad onima koji uspeju nešto što Srbija ne može. Lepo je da se pred izbore uslikači sa svima koje voli Srbija. Uveren sam da bi i Toma Tomica na Noletovoj stolici u Vimbldonu gladovao glađu samo da bude blizu Noleta Radikala. Pardonče, Noleta Naprednjaka.
Ali nije dobro. Nema smisla da Srbija priređuje doček Noletu jer nije ni repom mrdnula da Nole uspe. Ne da nije mrdnula, uveren sam da je odmagala gdegod je mogla, još od one njegove sedme godine kada je dao intervju i, potuno u neskaldu sa neodlučnošću Srbije i njenom nesposobnošću da održi obećanje narodu, rekao da mu je želja i cilj Finale Vimbldona, đavo ga dečinji.
Srbiju treba da bude sramota zbog toga. Ništa je nije koštalo da pre trideset godina, kada je bilo para a nije bilo lopova, otvori pokoju akademiju tenisa u tim Dinićegionima. Sad bi imali Noletova koliko voliš.
Ovako, sve je, dabome, spalo na Noletovu porodicu. Ne da su odvajali od usta, nego su odvajali i od krvne slike i od živčane stabilnosti. Skup je, bre, taj beli sport bogatih. Sada padaju milioni ko snoplje u junu kraj Moravo tija reko, ali trebalo je dočekati magarče dok trava ne naraste.
Sad bi svi da se očešu o Noleta. Mogu misliti koliko je onih koji hoće da se očešu o njegove milione.
Nole je Celoj Srbiji, ipak, pokazao da ne treba tako da radi. Pokazao je očigledno. Pozvao je na binu svu familiju i predstavio ih. Ovo je Deda, odi deda, Ovo je baka, odi bako, Ovo je tetka... hteo je Nole da poruči Srbiji. Porodica, Srbijo, Zajedništvo. Ima mesta i za deku i za teču. Ja jesam Predsedatelj tih travnatih, dvoranskih i šljakastih državica diljem sveta. Ali bez njih, bez ovih sa mnom, nema ništa, Srbijo. A ti, Srbijo, nisi ni mene mogla da okupiš. Dobro ovo on ne bi rekao, fin ej Nole momak. To je moj začin.
Bilo bi logično da ti mediji, te printane kupusare i elektronske ekranuše, objave ovakvu, bre, vest: Danas je Nole, što je duža reč od No1, poznatiji kao Novak Đoković, pobednik Vimbldona i još sijaset tih turniresa, u kraću, zvaničnu i prijateljsku posetu primio Srbiju. Sve sa Predsedateljem.

EVROPSKA
SOCIJALDEMOKRATIJA
BAŠČARŠIJSKOG TIPA
Evropska socijaldemokratija već više od decenije nastoji da Savez nezavisnih socijaldemokrata poveže u koalicijske ralje sa Socijaldemokratskom partijom Zlatka Lagumdžije, odnosno Sarajevske kaldrme.
Ta saradnja, od koje je SNSD bježao na sve moguće načine, imala je isključiv cilj da se preko Dodikovih Socijaldemokrata sarajevski dočepaju cijele BiH i da zavladaju na sarajevski način – ukidanjem entiteta. Svi smo socijaldemokrati, nigdje nacije nema.
Time je evropska socijaldemokratija pokazala svu svoju ovisnost o Velikim krojačima ne samo Balkanskih šnitova nego i o onima koji kroje avganistanske, pakistanske, iračke, libijske itd. tajlove Velikog Plašta.
Alatke evropske socijaldemokratje su jednako rušile i Esdees i SNSD. Nikad nisu rušile neku sarajevsku stranku ili partiju. A bilo je pandana Esdeesu, npr, i to dobrih. Ta sarajevizacija evropske socijaldemokratije mogla se dijelom objasniti i naslijđenom ratnom propagandističkom slikom o dobrim patriotama i lošim Srbima. Ali, kako je vrijeme prolazilo, objašnjenja su blijedila.
I inače. Bler je teoretisao o Trećem putu a onda sa Amerima otišao u Irak i unuštio zemlju i ljude, i ono malo što su imali pod Sadamom, tako da se tamo ništa, pa ni socijaldemokratija, neće zaleći vijekovima.
Sada ta socijaldemokratija koja je glavno jezgro Socijalističke internacionale, pristaje da bude instrment Zlatka Lagumdžije i njegove politike stvaranja Tamnice nacija od BiH. Lagumdžije koji je gori od onog Fatiha, JGO, jer Hrvatima ne da ni ferman, onu ahdnamu, gluho bilo, nego im suneti Lijanoviće i Jurišića predstavljajući ih izvornom voljom hrvatskih birača.
Na ovom blogu, a i na ozbiljnijim mjestima, naučnim časopisima, pisao sam o problemu savremene socijaldemokratije koja mora da se prilagodi. Kao što se prilagodio SNSD. SNSD je pobijedio u Republici Srpskoj ne zato što je bio bolji karadžić od karadžića nego zato što je imao odgovor na svako pitanje. Pa i na nacionalno.
Evropska socijaldemoratija koja vlada još samo u pet zemalja, nije u proteklih dvadeset, trideset godina, našla odgovore na mnoga pitanja. Namjerno ih je izbjegavala. Forsiranje Zelenila, npr, kao nekog obaveznog socijaldemokratskog toka potpuno je in, ili ravnopravnosti žena u politici, ali su se za to vrijeme javila pitanja propasti. Finansijašenje, potrošačka instrumentalizacija, kapitaludilo, agresivna nebeska demokratija, nova uloga države i nacije u trećem milenijumu, nove ekonomske zemlje na zemaljskoj kori, BRIK ...
Socijaldemokratija mora da zastupa najšire slojeve stanovništva. U novom vremenu podivljalog kapitala, koji se ekonomski, finansijski, bankarski i vojno toliko osilio da će svijet imati velikih problema, tom kapitalu se moraju uvrnuti muda. To nema ko da uradi osim socijaldemokratije i vojnog udara. Valjda je jasno šta je moj izbor. Ali, socijaldemokratija mora da preuzme i odgovornost za državu i naciju. Kominterovska Nadnacija nikada nije zaživjela pa neće ni Eurointegrativna Nadnacija nikada zaživjeti. Sve cigle na kojima počiva svijet, porodica, nacija, država, civilizacija... ostaće u zgradi koju tvore.
Pitanje je da li socijaldemokratija može da se prestroji. Njeno izbjegavanje da se odgovori na sva pitanja dovelo je do velikih novih pojava na evrpskoj političkoj sceni – ekonomskih propasti Grčke, Španije, Portugala... pojave samostrela tipa Berluskonija ili Sarkozija ili jedne Angele Merkel. Dok oni u Atini guslaju o nuklearnoj energiji, Lagumdžijinom prigovoru protiv Srba...
Nema politike ako nije nacionalna. U Francuskoj će možda na sljedećim izborima pobijediti Jebač DSK. Ali sigurno neće pobijediti Briselska Nadfrancuska Transeverzala.
Nema politike ako nije državna. Srpsku naciju neće čuvati niko u Sarajevu. Mora je čuvati Država Republika Srpska. Može to da bude u okviru BiH ili EU, ili na nivou ozonskog omotača, ali bez Republke Srpske ne može nikako.
Evropska socijaldemokratija nije podrškom Zlatku Lagumdžiji i nacionalpodjarmljivaču SDP-u, izgubila ništa. Ona je već ranije izgubila mnogo.

HRVATICA KURVA

I SRPKINJA GLUPAČA
Ne pravi nas Veliki Brat budalama. On samo koristi nalazišta. Nije Marijana postala kurva kad je vidjela beogradskog fićfirdžiju nego je VB pronašao isplativu glupu žilu rudne gledanosti. Nije Karleuša postala gej ikona i inetelektual obrazac poželjne srpske svijesti zato što praktikuje višekanalni seks nego zato što demonstrira jednokanalni um.
Te dvije žene u posljednje vrijeme su obilježile našu stvarnost i ponizile je. Mada je tačna postavka da su je ogolile.
Karleuša, pjebačica u najelitnijem smislu riječi, mnogo više nego što je to Seve, pevalica, urbana pevaljka, krankoid savremene srbijanske pop, pljus ili bljuz scene, u kojoj mogu da egzistiraju i uporni praznoglavci koji žele pošto-poto da postignu uspjeh jednak onome kojeg bi postigli i da imaju bilo kakve sposobnosti, podržala je pedere, tu KPGT skupinu, kazalište, pozorište, gledališče, teatar kao naš transparentni nagužnjak, i tako postala poznata svojom kolumnom u nekom beogradskom listovnjaku.
Finale je uslijedilo na Slobodnoj Teritoriji Bosne gdje ju je istotragična novina, SB, pukla na naslovnicu i dala joj prostor za mega intervju. Seruckala je Karleguza o svemu i svačemu. Imate ćevape i Džeku, dovoljno da vas svi vole. A ne kao Srbi što vas mrze, dodajem ja.
Karleguza je tako postala laboratorijski eksperimentalni um po želji Kandićke, Čede Jovanovića, e-Govnina, Basara i drugih preporoditelja Srbalja, pogodna za masovno razmnožavanje. Svo zlo u Balkalnici potiče od toga Zato što smo divlji. Smo u rečenici su Srbi.
Takvi Srblji trebaju i Sarajevskom Političkom Krugu. Srblji Jurišići, Srblji Komšići, Srblji Pitomi Divjaci. Sreća da se Slobodna Bosna oslobađa u tiražu od nekoliko stotina primjeraka pa Plava Šegerzada neće postići masovnost.
Marijana je, pak, postala poznata i poželjna kao formula iz sasvim drugih razloga. Veliki Brat Reditelj, koji je predak budućih Reditelja, pošto više nećemo imati Roditelje, pronašao je rudnik primitivizma i sadomazohizma u običnom puku Pet Zemalja. To, doduše i nije bilo teško pronaći, jer su samo budale mogle pristati, i učestvovati, u uništavanju zemlje koja je svima obezbijedila sve i svima je mogla obezbijditi sve, do ulaska u EU pa nadalje. Budale su, DMK, Dragi Moji Kritičari, masovna pojava. Marijana je priprosta ženica iz provincije, uma koji je čak bliži dijagnozi nisambašsvasvoja. Ne govorim to što želim da je krivim, da je osuđujem, da morališem i serem o tome kako ima dijete, jer sav se živi svijet prca gdje stigne pa što ne bi i Marijana. Govorim da je kao takva, kao masovni uzorak, obrnuto od Karleguze, koju se želi priuzvesti u masovni uzorak, bila pogodna za totalnu režiju i dresuru koju je javno, teveivno, provodio Veliki Brat. Samo iskreni navac može da pomisli kako se tamo javila kemija pa proizvela ljubav, pa ljubav proizvela statički elektricitet, pa statički elektricitet doveo do seksa u hadvao mediju, da ne dođe do zapaljenja.
To je, DMK, bila obična plaćena jebačina. U narodu poznata kao Plaćenica. Za ranijeg režima, kao Dinaruša.
Veliki Brat je ovim tretmanom Marijane stvorio odskočnu dasku za dalje perverzije u svojim rudištima zemalja nekonsolidovane moralne ljestvice. To će poslužiti daljoj razgradnji društva i masovnijem ulasku vrijednosti sličnih Pinkertelu. To im je ovdje olakšano, jer nema kvalitativne konkurencije. Nisam zbog toga za zabranu i eliminaciju, ali bi se društvo moralo braniti sa više kvalitetnih medijskih potencijala. Onda bi Pinkertel imao manje mogućnosti za prolaz i insekciju, ratizaciju i infekciju.
Jebiga, oni trovali Željka Pinka, on truje nas.
Ali, ne paničarim. Marijana i Karleuša su bezopasne. Na praznoglave plave dupetare neće se niko primiti a kao Marijana i noćas se rasprcavao puk kao vatromet. Već viđeno.