МРТВА ТРКА ЗА
ОЦА МУСЛИМАНСКЕ НАЦИЈЕ
Навикао сам на свашта. Могу да будем осјећајан као Сува Дреновина.
Али, оно што сам данас видио на насловној страни сарајевског Ослобођења, разбија и наледенију мирноћу сваког живог бића и открива докле може да иде саморазарајући забетонирани ум и идеологија изградње Муслиманске Жртве по сваку цијену.
5.137. Објављује Ослобођење. Као да се ради о некој бодовној трци, о неком рекорду, о неком бројчанику. А не о људским животима, и одузетим и онима који су остали као њихови потомци и родбина.
Глупо, нељудско, мутирано, Ослобођење открива, нехотице, сву постратну трагедију Сребренице. Трка за жртвама. Важан је број. Јер тај број онда служи протувама који на њему граде своју болесну политичку, вјерску и звјерску каријеру.
Мустафа Церић, тако тражи да се Додик извини због интервјуа бечком Стандарду. Да се извини муслиманима цијелог свијета. Ријасетски примитивац показује да није способан за заједнички живот са другима у једној минијатури од заједнице, БиХ. И зато се крије иза милијарду муслимана у свијету.
Боље би му било да се запита, и себе и друге, куда води ова трка за бројкама и жртвама. Да каже људима нешто нормално. Као: Да жртве треба поштено установити, поштовати, кривце казнити и гонити док им је и задња мождана ћелија жива. Али да се у свијету мора заједно живјети. Увијек се с неким мора, ако нема Срба, биће неко други. Или, барем, да се запита зашто вјерско и политичко вођство муслимана никада у историји, није дозволило да се буде уз Србе и са Србима, и у њиховим најтрагичнијим колективним стањима.
Међутим, не. Церић је у грчевитој трци, већ цијелу деценију, за родитеља и посвојитеља муслиманске нације. Сада је ситуација ужарена јер се појавио и Лагумџија. И он би да буде отац муслимана. Трагично изгледа када Златко окрене дланове горе и учи неку молитву, он, обични комунистички испрдак и бирократоид.
Посљедице могу да буду стравичне.
Посљедице те исламско-хришћанске заваде.
Јер, Церић завађа муслимане са Србима а Лагумџија са Хрватима. Али на начин да радикализују цијело стање у Насеобини. Нарочито муслимане којима није до тога.
Они су први пут, када је Стари Изетебеговић покушао да постане Отац Нације и Цијеле Босне, жртвујући за њу мир, преживјели трагедију и ратовање у коме их је спасио само Нато и Америка. И Хрвати, својом војном активношћу и у Хрватској и у БиХ.
Али свеједно, Церић и Лагумџија треба да знају да су муслимани рат у БиХ изгубили. Не заборавимо да су ратовали за цјеловиту и јединствену, једновјерску, грађанску, БиХ. Трагично их је гурати у нове сукобе јер људи нису за то. А ни оних златних ратних услова нема, када је све било против Срба.
Ако Церић баш има те ратне и џихадске крви, нека се запути у неке јебистане, узме калашњиков па нека ратује против мрског непријатеља коликогод жели.
Било би хумано и вјерски пустити муслимане у БиХ да живе нормално. Они то сигурно знају.
Навикао сам на свашта. Могу да будем осјећајан као Сува Дреновина.
Али, оно што сам данас видио на насловној страни сарајевског Ослобођења, разбија и наледенију мирноћу сваког живог бића и открива докле може да иде саморазарајући забетонирани ум и идеологија изградње Муслиманске Жртве по сваку цијену.
5.137. Објављује Ослобођење. Као да се ради о некој бодовној трци, о неком рекорду, о неком бројчанику. А не о људским животима, и одузетим и онима који су остали као њихови потомци и родбина.
Глупо, нељудско, мутирано, Ослобођење открива, нехотице, сву постратну трагедију Сребренице. Трка за жртвама. Важан је број. Јер тај број онда служи протувама који на њему граде своју болесну политичку, вјерску и звјерску каријеру.
Мустафа Церић, тако тражи да се Додик извини због интервјуа бечком Стандарду. Да се извини муслиманима цијелог свијета. Ријасетски примитивац показује да није способан за заједнички живот са другима у једној минијатури од заједнице, БиХ. И зато се крије иза милијарду муслимана у свијету.
Боље би му било да се запита, и себе и друге, куда води ова трка за бројкама и жртвама. Да каже људима нешто нормално. Као: Да жртве треба поштено установити, поштовати, кривце казнити и гонити док им је и задња мождана ћелија жива. Али да се у свијету мора заједно живјети. Увијек се с неким мора, ако нема Срба, биће неко други. Или, барем, да се запита зашто вјерско и политичко вођство муслимана никада у историји, није дозволило да се буде уз Србе и са Србима, и у њиховим најтрагичнијим колективним стањима.
Међутим, не. Церић је у грчевитој трци, већ цијелу деценију, за родитеља и посвојитеља муслиманске нације. Сада је ситуација ужарена јер се појавио и Лагумџија. И он би да буде отац муслимана. Трагично изгледа када Златко окрене дланове горе и учи неку молитву, он, обични комунистички испрдак и бирократоид.
Посљедице могу да буду стравичне.
Посљедице те исламско-хришћанске заваде.
Јер, Церић завађа муслимане са Србима а Лагумџија са Хрватима. Али на начин да радикализују цијело стање у Насеобини. Нарочито муслимане којима није до тога.
Они су први пут, када је Стари Изетебеговић покушао да постане Отац Нације и Цијеле Босне, жртвујући за њу мир, преживјели трагедију и ратовање у коме их је спасио само Нато и Америка. И Хрвати, својом војном активношћу и у Хрватској и у БиХ.
Али свеједно, Церић и Лагумџија треба да знају да су муслимани рат у БиХ изгубили. Не заборавимо да су ратовали за цјеловиту и јединствену, једновјерску, грађанску, БиХ. Трагично их је гурати у нове сукобе јер људи нису за то. А ни оних златних ратних услова нема, када је све било против Срба.
Ако Церић баш има те ратне и џихадске крви, нека се запути у неке јебистане, узме калашњиков па нека ратује против мрског непријатеља коликогод жели.
Било би хумано и вјерски пустити муслимане у БиХ да живе нормално. Они то сигурно знају.
