ČETIRI BRKATE NJUŠKICE

СИРОТИЊА КАО

ГЕОСТРАТЕШКА АЛАТКА
Дабоме, да се капитализам, што није идеологија него скуп добро умрежених и интересно уклијештених моћних појединачних пунктова, капиталиазам је начин стицања и отимања а комунизам је начин мишљења и рушења, толико борио, више од пола вијека, да затре комунизам у свијету.
Није то била идеолошка борба, него борба за концентрацију капитала и добити. Нарочито није била борба да се да шанса бољем рецепту за живот широких слојева становништва, радничке класе, сељака и поштене интелигенције. Била је то борба да се сиротиња одржи у сиротињском статусу, перманентно, вјечно.
Широка сиротињска потка је вишепримјењив инструментаријум за управљање друштвима, државама, процесима, регијама па и цијелим континентима. А у свим тим процесима, тржиште остаје недирнуто, тоталитаризам капитала царује несметано а рудници јевтиних људских ресурса настављају да се експлоатишу.
Мултипрактичност се огледа у неколико сегмената:
• Сиротиња је богомдана за полутоталитарне режиме. А такви режими су увијек пријатељи Великог Режима, Режима са највећим Националним Интересом, најраспрострањенијим. Кад затреба нека иновација Велики Режим пусти низводу мале режиме, у пакету или појединалчно (види случај: Стабилна Сјеверна Африка). А полутотални режими су погодни за управљање. Изнутра су неутемељени и нестабилни јер никада не могу позвати народ, бираче, сиротињу да их брани, бранећи и себе и државу и друштво. Извана су рањиви: људска права, слободни избори, укључивост...
• Сиротиња је богомдана као пријемник свих достигнућа Свјетске Демократије, од кока-коле, кока-ина, кока-ња... сиротињи се лако каже да су им наднице мале и да им њихов режим поједе душу. Сиротиња, такође, лако напамет научи пар демократских фраза: Мубарак мора да оде. И слично.
• Сиротиња је увијек масовна а масовност је добра за површне и управљиве револуције. Велики Режим зна да је Лењин, друг, извео Револуцију са мало људи, без масовног дивљања по тундрама и руским широким проспектима. Што је револуција масовнија, њени циљеви су скривенији.
• Сиротињски протести су заразни. А заразама се лако управља, као и сваком епидемијом.
• Сиротиња је подложна дуготрајној осмози. Може скоро бесконачно да упија чињенице о својој сиротињи. Добољно је имати Слободне Медије, Јавне Сервисе, пардон, Јавне Послужавнике, Центре за истраживачко новинарство... па сваког дана сиротињи говорити да је сиротиња и да Влада за њих није урадила ништа. Тако се ствара 1. Апатија, 2. Сужена перцепција, 3. Хомогенизована агрегатна маса, 4. Потпаљива критична маса и 5. Свијест Камере обскуре (сиротиња, тако препарирана, све види наопако). Када дође вријеме, дође Сиенен. Или онај други, чију су новинарку дивљи сиротани силовали на тргу у Каиру. А они шаљу намјерно лијепе новинарке да извјештавају из масовних сиротињских срања. Онда препарирани Сиротвановићи, сваки за себе, каже: Види, коњу, како људи живе, како демократе сексуалишу, а она моја нема за сапун да се мало плахне.
Кад све прође, кад оде Мубарак, кад се комира Бен Али... све остане на свом мјесту. И овце, и вукови, и чобани. Сви мисле да су сити.
Сиротиња је основни ослонац Великог Режима у многим регионима. Она је зато стална јер је драгоцјена. Не влада се помоћу Мубарака, њему се само тако каже, влада се помоћу Сиротиње.
Сиротиња је основно барутно пуњење дуготрајних ратова у регијама.
Сиротиња је главни кисеоник унутрашње нестабилности друштава богатих неким ротшилдијанским стратешким артиклима.
Сиротиња је основни разлог постојања експортне демократије.
Сиротиња је основни и највећи, и најтрајнији, потрошач оружја.
Јасно је, дакле, зашто се капитализам толико бори за сиротињу. А само наивни мисле да се бори за капитал.

SRPSKO-HRVATSKO

NARODNO VIJEĆE
Ako još nekome nije nešto jasno oko Hrvatskog narodnog vijeća, trebao bi malo da se pozabavi Srpskin narodnim vijećem. I to postoji u Sarajevu. Kad se pomene SNV, Sarajevski Srbi se nadmu ponosom ko oni golubovi grivaši pa liče na lavove, šepure se Baščaršijom, organizuju svatove u dva, u četiri, u šest, u osam, ko kino, STJ. Nek neko stisne pa nek ubije svata. Tu je SNV.
Dakle, nije u pitanju samo Markešić. Postoji cijela jedna sojta i rojta hrišćanskih izmećara iz koje islam regrutuje slugane. To su genetski kodirani i selektovani hibridi, takozvani Bosančići. Oni nisu još dozreli da prime islam, ali mogu da prime druge stvari. Oni služe ko ukras, ko brada na kuruščićima, ko resica na fesu. Njima se ugradi kateteter, jedan u guzje da ne seruckaju i zagađuju Kotlinu a drugi u glavu, da misle u kesu, ako bi, slučajno do toga došlo.
Markešić samo ne pušta poziciju. Kao i Kemotrojica.
Ne znam šta su uopšte tamo radili Lasić i Lovrenović. Za Lovrenovića znam da je pametan čovjek, načitan, izfilozofiran, nezao, zavičajan, odakle je, izgleda, i ponio tu varcarsku dobrotu i poštovanje Sarajeva. Pa je onda godinama salijevao strave Republici Srpskoj, valjda, kao dio opšte klime u širokspektralnom, demokratskom, multiduhovnom, multikateterskom Saraju. Tako je, nesvjesno, najbolje uništavao Hrvate i njihovu šansu.
No, sarajevski Brod Narodnih Vijeća tone. Zato ga napuštaju. Sam Markešić, kao i onaj Markešić, kako li se zove, u SNV, nemaju više kud, kao ni Divjak, ni onaj profesor Mirko, i onaj novinar Rajko... sve isluženo i odbačeno.
Koliko je trebalo ljudima da shvate da su dio opsjenarskog projekta. Služinčad.
Mada ima nekih koji nikad neće shvatiti. Komšić. Ni kada bi imao još dva mandata, i tri ljiljana, ne bi.

BAUK SIROTINJE

KRUŽI PLANETOM
Nije mnogo vremena proteklo otkako je Bauk komunizma kružio Evropom a sada su se pod Baukom našli svi na kugli. Drug Marks im je lijepo objasnio kako stvari funkcionišu i kako nije moguće do koštane srži cijediti radničku klasu. Onda društvni odnosi dovedu do popizditisa i iz dijalektike, to jest revolucije, nastaju novi odnosi i na scenu stupaju nove klase, najšire, sirotinjske. A onda se višak vrijednosti troši u skladu sa potrebama.
Uostalom to svi već znaju jer je služilo za opšteškolsku zajebanciju.
Nisu Marksa ozbiljno shvatali ni drugovi Staljin Brko ni Lenjin Ćelo. Kinezi su najdalje otišli u prebiranju marksizma. Malo šutnali ljudska prava nogom u guzicu ali su uspjeli da ni jedna od milijardu i trista miliona usta ne budu danas gladna. To je komunizam. Sve dotada su bile diktature, totaliture i brevijature.
Danas se cijala kapitalistička svijest preobraća. Kenet Rogof, nekada glavni ekonomist MMF, poznate svjetske gulikože sirotinjskih zemalja za račun nabujalog kapitalizma, piše kako je stanje postalo neizdrživo. Kako sitrotinja tetura našim meridijanima. Kako malo kapitalista ima mnogo para a mnogo sirotana ni posla ni para.
Drugi, kao i Rogof, već dolaze do pameti i iznose teze da sirotinja Tunisa i Egipta nije samo njihova sirotinja. Tunis je imao dobru ekonomiju, rast BDP od 5 posto, bio je turistička meka, kao i Egipat. I to je sada propalo. Egipatski demonstranti uzvikuju Vratite se turisti, mi samo turismo Mubaraku, za vas se ne važi...
No, Tunis i Egipat su zamagljenje stvari. Svi su poneseni revolucijom, slobodom, svrgavanjem diktatora. Nemam kada da im objašnjavam, ali o tome se uopšte ne radi.
Amerika je bolji primjer. Bogaćenje malog broja Rotšilda, Rotšildi su svi oni koji se bogate samo zato što su bogati, na račun sirotinje i deficita budžeta, vjerovatno je došlo do zida. Ne znam koji će mađioničar spasiti Ameriku. Da li to može da se pokuša sa svjetskim ratom, kao što je njemački mađioničar to pokušao 41. Ne vjerujem. Da bi se neka propala ekonomija riješila sirotinje, kao što je se riješio Hitler, potreban je kopneni, nožni rat. Plejstejšnvor ne odnosi toliko mnogo glava. A troši pare. Opet, dakle, sirotinjarenje.
No, danas čitam zanimljivu vijest iz Beemvea.
Bavarišen Motor Verke otvara fabriku za stare, islužene radnike. Tu se neće izluđivati produktivnošću, rasvjeta će biti bolja za obnevidjele, ergonomija će učiniti svoje za slabe kičme, ritam će biti prilagođen poznijoj dobi. Cilj je da se iskoristi iskustvo jer svima nedostaje iskusnih radnika, kažu u bavarskom gigantu.
Bez obzira na motive BMV-a, prepoznajem u tome klicu epohalnog rješanja. Ljudska zajednica mora omogućiti svima da rade i da tako zarađuju barem za svoju egzisteniciju. Države moraju natjerati gigante da zapošljavaju mnogo ljudi. Propao je fol sa jevtinom radnom snagom istoka ili sirotinjskih kontinenata, van svoje zemlje. Svako mora zaposliti u svojoj zemlji. Što više.
U tome će najveću ulogu imati nacionalna država. U ovom vijeku će države morati postati nacionalne. Jednostavno, neće više biti vremena da se rasipa na međunacionalne zajebancije i rasprave. Multikulaturalnost košta. Da li ima ko da zaradi za nju.
Umjesto rotšildovanja, Nacionalna Država mora stvoriti uslove da svi rade. Rad jedini, pored egzistencije, može da obezbijedi rasterećenje društva od svih tenzija. Tada bi se obustavilo prelijevanje sirotinje iz glavnih generatora, Amerike, prije svega. Jer, ne znam baš da li je sva egipatska sirotinja egipatska, odnosno, koliko u njoj ima internacionalne.
Pa onda, koliko ko radi, tako i živi. Kinezi danas najviše rade na svijetu. I zato najbolje stoje. Drugi se bave berzama, akcijama, kokainom, ljudskim pravima, slobodom govora, otvorenim društvom, vještačkom oplodnjom, nakurnjacima... niko ne radi.
Sirotinju nije moguće opskrbiti stopom rasta BDP, privlačenjem njegovog veličanstva Investitora, berzama, finansijskim derivatima, očuvanjem nacionalnih interesa van granica... nije je moguće riješiti socijalnim poklonima. Sirotinji treba omogućiti da radi.
Eto kako svijet nazaduje. Prije sto i više godina, govorilo se o radničkoj klasi. Danas se to zove sirotinja.

MONSTRUOZNI STVORITELJI BOSNE
Najgori su istoričari bez istorije.
Svi drugi moraju da lažu. Oni moraju da izmišljaju istoriju.
Vanvaseljenski zadatak, kao destilovano šehidsko intelektualstvo, da se stvori Bosna, MJJ, trajno izobličuje i deformiše ljude.
Potpuno su izobličeni lideri Sarajevskog Političkog Kruga. Treba se sjetiti izobličenja Harisa Silajdžića, od nasmijanog, samouvjerenog i elokventnog političara, koji se na Novom mostu u Mostaru okreće za Komadom, preko lažova o milion silovanih Bošnjakinja, do skamenjene face mrtvog indijanca kome iz očiju liju crne poeme o Državnoj imovini. Treba se prisjetiti izobličenja Sulejmana Tihića, od lotonasljednika Alije Izetbegovića do unezvijerenog zamorčeta u kavezu punom Lagumdžija. I samog Lagumdžije, od finog američkog Dečka sa Baščaršije, perspektivnog socijaldemokrate kod Tamjandžije, do dresera hrvatskih članova Predsjedništva i delegata Doma naroda i novog Fatiha, pokrovitelja ustašoidnih partioida.
Sada se izobličuju i intelektualci i naučnici. I oni sa i oni bez navodnika.
Izvjesni direktor Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava, Smail Čekić držao je govor u Bošnjačkom institutu. Čekić je inače staro tursko prezime. U tom svom govoru iznio je tvrdnje da su nad muslimanima diljem bivše Jugoslavije, koja ih je pretvorila u Muslimane, sa velikim M, izvršen genocid i drugi oblici zločina protiv čovječnosti. Sve u 19. i 20. vijeku i sve zaslugom kolektivne velikosrpske fašističke ideologije. Čekić je naučno objasnio da je osnov srpskog fašizma u samoj srži agresivne srpske nacionalne kulture koja je filovana ogromnom mržnjom i zločinima. A sve su to organizovali Ćosić i Ekmečić. Srpska osobina je i osvajanje tuđih teritorija i istrebljenje naroda.
A STJ. Ne znam ko je na čiju teritoriju došao. I da li da naučno ustvrdim da su se mnogi Srbi koji se nisu slagali sa fašizmom Ćosića i Ekmečića prije petsto, šesto godina, spasili bijegom u islamsku vjeru.
Ta priča o velikosprstvu, velikopravoslavlju, velikodržavlju, velikonacionalizmu, kojeg sada Čekić, starog turskog prezimena, anadolskog, takorekući, naziva fažizmom, proizvod je komunističke uravnilovke u jednakom nacionalizmu pred Titom i Partijom. Da bi se zapretao fašizam Nezavisne Države Hrvatske, kao latentna otegotna okolnost napretku Bratstva do Jedinstva, forsirani su jednaki nacionalizmi svih. Jednak je bio nacionalizam Ustalog bana i Drmajućeg cveća. ITD. Tu komunističku priču prihvatili su i neki srpski idioti tipa Šešelja.
Ta vještačka storija inficirala je i intelektualoide poput Čekića, starog turskog prezimena. Diskrepancija između njihove svijesti i činjenica o vlastitoj naciji, stanju nacije, bolje rečeno, želje i stanja Države Nevinih Patriota, koji su jedva preživjeli od krvožednih Srba, sve je veća i izaziva sve veće poremećaje u dioptriji, optici i uvidu u realnost.
Logično je, u takvom stanju kolektivne i pojedinačne svijesti Bošnjaka, ne naroda, Bošnjaka koji su umislili da su Tvorteji Pobjede, Patriotizma, Države i Nepogrešivosti, da se politička odluka Srba da ostanu u Ostatku Jugoslavije proglasi rušenjem Patriotske Države, da se to podgrije genocidom, samo srpskim genocidom u opštem međunacionalnom ratu, da se to umnoži u fažizam koji niče iz pravoslavlja, iz države, iz nacionalne kulture.
Čekića, Smaila, starog turskog prezimena, treba pustiti da radi svoj posao. Ne treba ga pobijati i polemisati s njim. Najmanji argument je da je nemoguće narod koji je bio žrtva njemačkog i ustaškog fašizma proglasiti fašistima.
Treba ih pustiti. Oni i svom narodu šalju poruku da je nemoguć zajednički život u ovoj Naseobini.
To im i ja stalno poručujem. Kao jedan zadojeni fašista. Zadojen romanom Daleko je sunce. SMJ.

ODE DRŽAVA U 3LPM
Svjetska poštanska unija dodijelila poseban kod Poštama Srpske.
A izvjesni Mirness Ajanović iz stranke BOSS, to je Bosanska Stranka, zavapio kako je to protivdržavna djelatnost, kako su svi znali da se radi protiv Države, naročito oni u Agenciji za poštanski saobraćaj, kako svi šute o tome, te, velike stranke bošnjačke, kako su licemjerne.
Ako je Mirness shvatio da je mnogo veća opasnost u poštanskom kodu nego u nepostojanju državne imovine za koju se zalaže Haris Zabih, situacija je krajnje ozbiljna. Dejtonski sporazum je na probi. Država je na probi. Funkcionalnost Državnih institucija je sudbonosno na raskrasnici.
Poštanski kod za Republiku Srpsku je potpuno logična posljedica raspada SFRJ, rata u BiH, Dejtonskog sporazuma i nakon toga ustanovljene sklopljene naseobine. Da li je neko zaboravio da smo se, u prvoj Dodikovoj vladu izborili za poseban predbroj mobilne telefonije, o65.
To što je Sarajevski Politički Krug lagao o Državi, Bošnjacima, Hrvatima i nekim neopreznim Srbima, uz sufliranje visokih predstavnika, i samom sebi, to je prepoznatljiva osobina balkanskog življa, od Slobe Nikonesmedavasbije do Franje Stoobitelji.
Sarajevski politički krug je imao još jednu koperfildovsku iluziju. Formirati što više Državnih Institucija. Dobronamajerni Srbi su ih prozvali Zajedničke. A Srbi se u svakom zajedništvu zajebu do balčaka. Mislili su, bošnjački političari, svi redom Age Čabarlije, da će mnoštvo agencija stvoriti Državu. Samo ih je potrebno nazvati Državne agencije i samo je potrebno formirati ih što više.
Eto im sada Agencija za poštanski saobraćaj. Zalud sve, kad je najefikacija Agencija za međe. Iako nije ni formirana.
A moram da priznam da je bilo i naivno, od strane tog Kruga, nadati se da će Državu stvoriti Ešdaun, Silajdžić i Tihić. I da će uvijek na vlasti kod Srba biti Nudiguz Čavić i Nudiguz Ivanić. Na Ale, na Pedi. Jel Ale, jest Kapetane.
Molim Aleksandra Džombića, predsjedatelja Vlade Samostalnog Poštanskog Koda, da požuri sa tim obilježavanjem, trasiranjem i geometrisanjem Granica Republike Srpske.
Može se dogoditi da Sarajevski Politički Krug prvi uđe u posao. Da se obezbijedi to Bosne što je ostalo. Jer, kod po kod...
Molim braću Hrvate da počnu slati dopisnice i razglednice iz Hrvatske Hercegovine, Srbima, na bilo koje ime. Bez pošte nema koda a bez koda nema samostalnosti.

BAKIR BATKO
Nisam gledao ni jednu emisiju tog Javnog Čudovišta koga je mama iz sažaljenja nazvala Bakir. I nad kojim ZLO ima moć da ga može ubijediti da jedve živu kezmad za doručak. Ako će to naškoditi Republici Srpskoj i Dodiku. A i zašto bih gledao. Barem ja znam šta je televizijsko novinarstvo.
Kada je onomad voz sa parnjačom kao lokomotivom, Hasi odsjekao noge i kada je, došavši iz bolnice kući, čuo čajnik kako pišti na fijakeru, sa obje štake je razbio i čajnik i plate i kolesa. Šta uradi, bolan Haso. Čudovište treba ubiti dok je malo.
Sa Bakirom je sad kasno. Mnogima je u Republici Srpskoj godinama bilo milo što Bakir balega, fekalira, ejakulira, po Republici Srpskoj, aktulenoj vlasti i Dodiku, naročito. Razne Čavice, Mihajlice, Ivanice, Esdeesice, razni inatelektualci kupljenih diploma, kupljenih položaja, poresvučenih članskih karata, mediokriteti svake vrste, medijkriteti, usužnjenja novinara, učmale individue koje se brinu samo za svoju guzicu a društvo okrivljuju i za smjenu godišnjih doba, čekale su da padne vlast, da padne Dodik, da se jetrvski slaste preko plota.
Nisu reagovali. Tako su se sa Bakirom slagali. Tako su ga podržavali. Sada je čajnik izrastao u zvijer.
Zato ja mislim da odmah treba reći. Odmah secirati. I to zarđalim crtalom. Ako propustiš danas, sutra će se pojaviti nova budala i imaćeš ih dvije na vratu. Znam da je teško svakog dana. Seks je težak svakog dana. I čokolada. I med. Svakidan ima svoju cijenu. Razni anonimni bolesnici po internetu izmišljaju svašta, vrijeđaju, fašistiraju, rasistiraju, iživljavaju se. Čitam nekidan, na nekom brčanskom sranju, kako je neko u Doboju, prije rata za mene intervenisao da pišem u Oslobođenju. Jeblo mu Oslobođenje mrtvu babu, u trulu sisu, u ladnom grobu. Nikad nisam bio zaposlen novinar u usranom Doboju ni u usranom Oslobođenju. Osim što me je pokojni Vojo Garić, njihov fotoreporter, molio da mu pišem legende ispod genijalnih fotografija.
Ali trpim. Čak i uživam. Ako su gadosti i laži lijek za te male izbljuvke, onda dobro.
I sutra ću opet odmah reći i napisati kad nešto vidim.
Sada se mnogi zgražavaju kad Bakir, Teve Batko modernog Sarajeva i Grbavice Cijele, koji je sebe promovisao u Zlatanovo Batka a cijelu BiH, one koji ga gledaju, pretvorio u Grbavicu pa kolje, siluje i pljačka, drži javni čas vlastitog pomračenja uma, na javnom servisu, STJ.
Kad je trebalo podržati Hrvate u zahtjevu za trećim entitetom, niko. Kad je trebalo ustati protiv politike javnih servisnih kurvi koju je promovisao Ohaer i internacionalne kursadžije, niko. Kad je trebalo ustati protiv IMC, čajnika koji je postao čudovište RAK, niko. Kad je trebalo ustati protiv ujedinjenja bh novinara, niko.
Zakonita posljedica toga svega je Bakir Batko.
A sad ga treba pustiti da radi svoj dželatski posao.
On najbolje pokazuje kakva bi vlast bila kad bi pala u ruke Zlatku Lagumdžiji i Sarajevskom Političkom Krugu.
Kakav je mentalni sipljivac Bakir Batko, takav je i vlastoljubni tuberan Zlaja Zlatko.
Republika Srpska ima lijek.
Potrebno je donijeti zakon da se RTRS, kao javno preduzeće, finansira iz budžeta a da se pretplata ukine i da se sirotinja ne tuži za šest, sedam maraka. Na taj način prestaju sve veze sa tom Sarajevskom Kanalizacijom. Nema više odlijevanja prihoda od pretplate niti prihoda od marketinga. RTRS bi imao minimalna prava na marketinške minute a najaveći kolač bi pripao privatnim televizijama.
Na taj način bi Republika Srpska vratila svoje nadležnosti u medijskom segmentu.
A Bakir Batko neka i dalje preterano sere. To mnogo govori o sarajevskoj duhovnoj širini, kulturološkoj dobroti i maloazijatskoj aromi.

PEDEPEOVO UČENJE
SA NERAZUMIJEVANJEM
Pristao sam da oskrnavim svoje blogče. Donosim najveći dio fascinirajućih putopisnih bilješki koje je, po povratku sa sastanka lidera i predstavnika političkih stranaka Naseobine, načinio Evlija Borenović, Pedepeovac, na portalu onog Simića. BB je, inače predstavnik opoziciono najperceptivnije stranke Republike Srpske.
Сучелише се оба ХДЗ-а с једне, Лијановићи и ХСП са друге, али је свакако најинтересантније, бар у почетку, било хрватсвовање Лагумџије и посебно Додика који се више понашао као заједнички портпарол СНСД-а и СДС-а, ДНС-а, али и оба ХДЗ-а. Искрено, то ми је било чудно због чињенице да је наша ”најјача” опозициона странка имала, својим предсједником предвођену трочлану делегацију, а ДНС свог представника којег сам први пут видио, иначе замјеника министра у поменутом туристичком вијећу. Са толико ентузијазма и жара се предсједник СНСД-а ”упирао” покушавајући да докаже тезу како само ХДЗ-ови могу имати представнике најмалобројнијег конститутивног народа у законодавним и извршним БиХ структурама да сам и сам остао запањен, јер нисам знао да је карика Додик-Човић толико чврста. Познато је да прудско-бањалучки споразум о четири територијалне јединице, па касније и увођење трећег ентитета, одговара територијалном оживљавању Херцег Босне и може искључиво штетити постојању Српске у свом дејтонском облику, и да има нека ”тајна” СНСД и ХДЗ веза, али уплитање у унутрашње ствари Федерације БиХ се сутра може као бумеранг вратити Републици Српској. Покушај Додика да буде арбитар у формирању власти у ”економски слабијем” ентитету је беспотребан, посебно у случају агитовања да су хрвати из једне странке аутохтонији у односу на хрвате из друге странке, што може, ако примјењујемо на Републику Српску, да значи да министри из реда хрватског или бошњачког народа у Влади Српске, који долазе рецимо из већински српских странака, нису репрезентативни политички представници својих народа. А има их. Нпр. Касиповић или Селман, или мој страначки колега, бивши министар Пекић, по тој логици нису репрезентативни јер долазе из СНСД-а, односно ПДП-а, а не рецимо из ХДЗ-а или СДА. По Додиковом рецепту, могло би се десити, да сутра у Влади РС само СДА или СБиХ могу предложити 5 Бошњака министара, а само ХДЗ-ови 3 Хрвата министра. Формирање власти у Федерацији БиХ је ствар њихових странака које имају политички и математички капацитет да то ураде у складу са Уставом и законима Федерације БиХ и у ту ”нафаку” се не треба мијешати.

*
Сучелише се оба ХДЗ-а с једне, Лијановићи и ХСП са друге, али је свакако најинтересантније, бар у почетку, било хрватсвовање Лагумџије и посебно Додика који се више понашао као заједнички портпарол СНСД-а и СДС-а, ДНС-а, али и оба ХДЗ-а.
Borenović kao da se probudio iz duboke kome. Ni Lagumdžija ni Dodik nisu iskazali nikakvo “hrvastvovanje” već su samo ponovili stavove koji su u opticaju mjesecima.
Са толико ентузијазма и жара се предсједник СНСД-а ”упирао” покушавајући да докаже тезу како само ХДЗ-ови могу имати представнике најмалобројнијег конститутивног народа у законодавним и извршним БиХ структурама да сам и сам остао запањен, јер нисам знао да је карика Додик-Човић толико чврста.
Nije se Dodik upirao da dokaže to što se Borenoviću činilo nego je zastupao tezu da Predsjedavajućeg Savjeta ministara treba da daju hrvatske stranke sa najviše hrvatskih glasova. To je potpuno različito od “predstavnika najmalobrojnijeg konstitutivnog naroda”. Nije jasno čime je ostao zapanjen BB jer se ne radi ni o kakvoj karici, Čović nije ni prisustvovao sastanku, osovini, Tajnom Prudu… radi se o čuvanju srpskog reda. Mi se nadamo da će BiH trajati još osam godina pa da nakon toga mjesto Predsjedavajućeg SM pripadne opet Republici Srpskoj. Svima je poznato da je BB i Pedepeu, a naročito Mladenu Ivaniću, koji na tom Furuntalu, kako li se zove taj portal, ima percepciju među demokratskim komentarima, UPM, stalo do Republike Srpske kao konju koji prevrne kola sijena, do zadnje osovine.
Познато је да прудско-бањалучки споразум о четири територијалне јединице, па касније и увођење трећег ентитета, одговара територијалном оживљавању Херцег Босне и може искључиво штетити постојању Српске у свом дејтонском облику, и да има нека ”тајна” СНСД и ХДЗ веза, али уплитање у унутрашње ствари Федерације БиХ се сутра може као бумеранг вратити Републици Српској.
Nema neka tajna veza. Sve što je rečeno oko Pruda, rečeno je u okviru Federacije BiH. To je bila Čovićeva ponuda da se Bošnjacima, njihovim strankama, kako bi se odobrovoljili, ponudi Federalno Sarajevo kao district i još jedna federalna jedinica od dijela Federacije koji preostane od ujedinjenja hrvatskih županija. Tihić je u Prudu pristao na to ali je onda, pod najezdom Haris Hordi, počeo da bunca o Bihaću koji bi se priključio Banjaluci itd.
BB bi trebao da zna da je Republika Srpska Strana potpisnica, Strana sporazumnica, Strana tvoriteljica BiH. Ona, kao takva, ne može da se gricka i mrvi jer BiH nije vreća mekinja. Mada su ovi iz Pedepea najsličniji Miševima Mekinjarima. A i BB mi je na tom sastanku, dolje, kod Hasapina iz HSP, ličio na to. Pa tako gledaju i Republiku Srpsku i BiH. Šta je sve iscurilo iz vreće koju su progrizli Mekinjari Pedepea.
Republika Srpska može samo cijela u BiH i cijela iz BiH.
Покушај Додика да буде арбитар у формирању власти у ”економски слабијем” ентитету је беспотребан, посебно у случају агитовања да су хрвати из једне странке аутохтонији у односу на хрвате из друге странке, што може, ако примјењујемо на Републику Српску, да значи да министри из реда хрватског или бошњачког народа у Влади Српске, који долазе рецимо из већински српских странака, нису репрезентативни политички представници својих народа.
Dodik, ni Republika Srpska, nije se nikada, a ni na tom sastanku, miješao u vlast u Federaciji. Sastanak je, da li je to BB uopšte shvatio, bio o formiranju vlasti na nivou zajedničkih organa u BiH. Mi smo govorili o četiri ministarska mjesta za SDS i SNSD, Predsjedavajućem SM za dva HDZ-a i mjestu ministra inostranih poslova za Republiku Srpsku. Federaciju niko nije razmatrao, osim što su kukali o tamošnjem Domu naroda koji ne može da se formira pa su onda jedni drugima u toj raspravi okretali leđa i sl. Mi smo samo posmatrali.
A što se tiče ministara u Republici Srpskoj koji ne dolaze iz većinskog naroda, podjsećam Borenovića da je Republika Srpska Država Srpskog Naroda. Ovdje Bošnjaci i Hrvati ne mogu imati stvarni status kao Hrvati i Bošnjaci u Muslimansko – Hrvatskoj Federaciji. Imaju ravnopravan status ali ne konstitutivni status. To što je neko čaprkao po Dejtonskom sporazumu, to nije ustavno, nije u skladu sa Aneksom 10. To znači da Borenović ne treba da miješa babe i žabe. Osim toga, ministri su državni službenici, i ovdje i tamo. Ni na nivou BiH se ne radi o ministrima, radi se o učešću u vlasti najavećih hrvatskih stranaka, sa 90 i više hrvatskih glasova. O tome se ne radi u Republici Srpskoj.
По Додиковом рецепту, могло би се десити, да сутра у Влади РС само СДА или СБиХ могу предложити 5 Бошњака министара, а само ХДЗ-ови 3 Хрвата министра.
Zna li BB da ovdje nema toliko glasova za te ministre iz SDA i SBiH. Republika Srpska u stvari dobrotvorno daje tih osam ministarstava, kao čin dobre volje u očuvanju BiH. Ali to neće vječno trajati. Bojim se da će trajati mnogo kraće nego što je Borenoviću i Pedepeu potrebno da to razumiju.
Nakon ovog Borenovićevog izleta u Sarajevo, sreća da ga je dokumentovao, a i nekih drugih stranaka, kao što su Veliki Partneri Platforme, mogu samo da kažem da poštujem demokratiju i izbore ali mi je neopisivo žao što su ljudi svoje glasove dali takvim protuvama, neorijentisanim politikoidima i neshvatajućim individuama, i tako upropastili nešto što se zove biranje, opredjeljenje, biračka volja, izbor političkog programa…
Borenović, i cijela plejada, nikada neće shvatiti da se politika ne vodi na jednom sastanku i za jedan sastanak. Za jedno formiranje vlasti. Samo za sebe. Naprosto je čudnovato kako je Republika Srpska preživjela neke godine Nerazumljivih Protuva.
Ne znam da li je uljudno da kažem kako je dobro za Republiku Srpsku da se akteri Federacije bave sami sobom i Federacijom. A sada se njom, i njima, bavi pola Evrope. Da američki zvaničnici govore o tome da nije neophodna dalja centralizacija.
A ta teza Borenovića da se uplitanje u poslove Federacije može osvetiti Republici Srpskoj u teritorijalnom smislu, teza je starog Esdeesa, stara više od deset godina. Ne znam otkud se BB zalijepi za nju. Vrijeme ipak teče. I za one koji ne shvataju.
Neke političke stranke male protočne moći, malih opcija, sitnih interesa, ne bi trebalo da se bave politikom ozbiljno. Za njih bi trebalo formirati B Parlament pa da tamo, kao u predvojničkoj obuci, učestvuju na Radnim stolovima demokratije. Povremeno mogu da se pojave pred Ateveom, dok još nije propao, čekajući štrajkače koje ovi dozivaju svaku veče kao Indijanci kišu.
Za neke bi pomoglo da imaju političku ideju i politički program. Na osnovu toga nešto bi se moglo i shvatiti. Ali, kako Pedepe nema ni jedno ni drugo, osim ako ne prihvatimo da je Politički Program da Ja budem u Domu naroda BiH, Borenović i drugi su osuđeni na sveopšte čuđenje, polushvatanje i bauljanje.
Oni pametniji su otišli iz Pedepea.

KAKO JE SARAJEVSKI
UNITARIZAM PORODIO
LAGUMDŽIJU A
POSUŽNJIO TIHIĆA
Bez obzira što su mu šanse da postane nešto, da se barem zaposli u vlasti, još uvijek skoro nikakve, Lagumdžija se razgoropadio, ukopao u rov i ne odstupa. Sada mu je pod kandže pao Tihić. Pa ga je bacio Bakiru u kavez. A ovaj ima po dva očnjaka. Očnjaci mu rastu ko nama nokti, STJ.
Sirota Tihić, nema ko u Sarajevu ne reži na njega. Što propusti Deli Bakir, to dočeka Deli Fahrudin. Ne pomaže mu što je opet podnio neku tužbu Ustavnom sudu za zahtjevom za ukidanje komadića Republike Srpske. Tihić se doveo u bezizlaznu poziciju. Čak i kad bi ukinuo Republiku Srpsku, što uključuje i Šamac i Prud, Tihiću sarajevski rejting ne bi skočio ni za pola procenta.
Haris i njegova Zabih su se samoautirali. Oni su, što rekao Balašević, već godinama taoci Inata Državne Imovine. Oni, dakle nisu potencijalni Tihićev partner. Fahrudin Esbebe ima Avaz ali zazire od ljudoždera iz Lagumdžijinih medija. I on je u strahu da priđe Tihiću pa tako, možda povuče i Zabih.
Elem, svi se oni boje Lagumdžije više nego Dodika.
Kako je došlo do takve situacije na sceni Sarajevskog Političkog Kruga.
Posljednjih godina u Sarajevu, na malim i eksperimentalnim scenama, tekla su dva potpuno odvojena procesa.
Jedan je bio Unitarizacija i Ukidanje Republike Srpske. To je bila mrtva trka Silajdžića i Tihića, Agresivnih Jataganista sa inostranom podrškom, i Olinjalih Ultranacionalista koji su bauljali između narodnjaštva, pripritomljavanja, osipanja, unutrašnjih razdora i potrebe da se sustigne Silajdžić sa Stopostobih, pa makar se promovisala politika svakodnevnog ukidanja Republike Srpske. Bilo je uspjeha. Ukinuta je himna Republike Srpske, zastava, srpski zločinci su suđeni pred Sudom BiH na hiljade godina dok Naši Šehidi nisu činili zločine.
Neoboriva činjenica je da ta politika, Politika Ukidanja Republike Srpske, nije donijela rezultate. Potpuno je pao Zabih i Silajdžić, pao je i Tihić i Esdea i sada maše repićem oko Lagumdžijinih nogu. Bakir Izetbegović je za dlaku Radončiću pobjegao u Predsjedništvo. Najviše glasova je otišlo Esdepeu koji nije tako žestoko promovisao Dva U, Ukidanje i Unitarizaciju. Mada bih ja Tihiću dao glavu na panj a Lagumdžiji ne bih ni prst.
Za to vrijeme, Lagumdžija je jahao na mutnim multipričama i vabio multičlanstvo, pričao o europejizaciji, borio se protiv socijaldemokratije Republike Srpske kao članice Socijalističke internacionale, u svoje programske papire unio ukidanje entiteta, išao na izbore pod zastavom Država za čovjeka. Nije bio ukidački unitaran. Ali, radio je nešto mnogo praktičnije i, pokazaće se, bitnije. Stvarao je stranku interesa a ne stranku ideologije. Stvarao strukturu umnožavajući Komšiće po terenu i varajući ih da će sa Esdepeom biti nešto mnogo bilje od Srba i Hrvata a i od Bošnjaka. Gradio je podzemne kanale moći u medijima, u sarajevskim opštinama. Otjerao je iz stranke sve one koji imaju ideologiju, iskustvo i političku kreativnost, okružio se bezazlenim malim i mladim koji ga gledaju kao idola i za koje je on, i kao totalni politički, ideološki i programski analfabet, nedostižni Zlatni Kip Politike.
Sada je ZL postao ZLO, Zlatko Lagumdžija Oglu. Pošto su dvojica Unitarnih Ukidača prdnuli u čabar, Lagumdžija se razgoropadio i promovisao se u Bajazita Sarajevskog Političkog Kruga. Hoću Vlast. I to svu. Preko Sile, Preko Mile.
Dabome, to je karijera dostojna prašnjavih Cekaovskih hodnika i ideološki protrulih kožnih mantila. Ništa drugo nije ni moglo da se izrodi iz te epruvete. Lagumdžija nizašta drugo nije bio sposoban. On je jedan od zadnjih komunističkih cekajaških proizvoda, dan, dva prije nego što je traka stala.
Tihić, koji je imao ogromnu startnu prednost, došavši na čelo najjače stranke u BiH i kod muslimana, direktno promovisan rukom Oca Žrtve Mira, Alije Izetbegovića, politički je sve upropastio. To je sada, i on sam, stranka bez ikakve ideje. A o programu da i ne govorim. Da je na vrijeme shvatio da nije politika utrkivati se sa Harisom i ukidati Republiku Srpsku, nego kreirati realan, održiv i provodiv program za Bošnjake, ne bi sada bio u situaciji da mu jedan Partibirokrat kroji sudbinu, i njemu i BiH. I, apsurdno, jača Republiku Srpsku, dok se on, Tihić, i Haris, živi prevrću u krevetima.
Lagumdžija je, u stvari, samo nastavak bezidejnosti i besprogramaštva bošnjačke političke artikulacije. To je konačan kraj ratnog i poratnog političkog inkubatora koji nije uspio da stvori dogovornu i prihvatljivu ideju i prijedlog za BiH, za Srbe i Hrvate, jebe mi se za BiH, a ni kvalitetan putokaz za Bošnjake koji tako nastavljaju svoju sudbinu bauljanja, još od Drugog svjetskog rata, od nemila do nedraga, ni krivi ni dužni. Taj narod nije ništa skrivio da bi nad njim Tihić, Silajdžić i Lagumždija vježbali svoje političko opismenjavanje.
Kada bi Lagumdžija bio kraj političkih mediokriteta i analfabeta kod Bošnjaka, pa da ga i trpe još mandat ili dva. Ali...

ENVER KAZAZ

– PERILICA ESDEPEA
U vremenu sve intenzivnijeg esdepeovog baleganja po Bosni i Hercegovini, sve je frekventniji profesor književnosti sa sarajevske Filozofije, a profesori književnosti se razumiju u politiku i ideologiju Ko Mara u KK, Enver Kazaz, koji se eksponira digitalnim semaforom sa strelicama ka nadnacionalnom i GPS-om za povratak Esdepea na lijevu i tu nadnacionalnu opciju.
Moram da kažem da je puno teže svladati formu i strukturu romana nego shvatiti porijeklo, suštinu i praksu ideologija. Ali, eto, Kazaz se ugrličio u tom grožđu. U svom tihom intervjuu byki, upetljao se u nacionalno, nadnacionalno, građansko, u institucionalnu konsocijaciju, u povratak Esdepea, iz centra, u socijaldemokratsku, multietničku i građansku ideologiju, u ideje pomirenja nacionalnog i nadnacionalnog, u decentralizovanu multietničku državu, u desrbizaciju Dodikove Republike Srpske i u sjaj real političara kakav je bio Čavić.
Sramota me da pišem o svemu ovome. Šta sve profesor knjževnosti iskazaza.
Ali, recimo da pišem zbog toga što me profesuljak nazvao Običnom rasističkom kreaturom. Mada je Kreatura melodiozna imenica, za razliku od Kazaz, Rojtar, Resičar. Ili Kazazatura.
Decentralizovana multietnička država. Multetnička zajednica, onako kako je shvata Kazazatura i sljedbenici Konstitutvinosti svih i svuda, nije moguća kao decentralizovana. Decentralizacija je, naprosto, stvar vertikalnog rasterećenja a u multietničkoj državi imamo horizontalno opterećenje. Na stranu to što BiH nije multietnička zajednica, nigdje, ne samo u Dodikovoj srbiziranoj Republici Srpskoj, i što ju nije moguće multietnicirati. Čak ni ratom. Decentralizacija je moguća u kompaktnim zajednicama, kompaktnim po nacionalnom, vjerskom i svakom drugom smislu. U ovakvim naseobinama kakva je BiH, čak i kakva je bila prije rata, moguća je Poredizacija. Odvojen život samostalnih uporednih zajednica. Život Pored.
Institucionalna konsocijacija. To je sintagma Sarajevskih kaldrmaša sa namjerom Da se Vlasi ne dosjete. Konsocijacija je oblik demokratije za Pored Zajednice. Za multietnička, duboko i trajno podijeljena društva. Za društva koja žive jedna pored drugih. Sada bi Kazazatura, a i Tihić pa i Lagumžija, htjeli podvaliti nacijama u BiH pa da tu konsocijaciju ravnopravnog uporednog postojanja prebace u oblik uporednog prisustva u inistitucijama koje nema nikakve veze sa stvarnim položajem naroda koji će i dalje ostati umotan u opsjenite pelene konstitutivnosti na cijelom prostoru a u suštini dominacije većinske babinske sarajske nacije.
Pomirenje nacionalnog i nadnacionalnog. Pod nadnacionalnim Kazaz smatra građanske opcije. Ne shvatajući da upada u zamku jezičkog razotkrivanja totalitarne invazije na naciju. Građansko, Kazaz, i njegovi sarajski gnijezdaši koji su ga izlegli, shvata kao protivnacionalno, nacionalerozivno. Građansko je, u toj optici, nadnacionalno samo prema Srbima i Hrvatima. Jer za petnaest godina bošnjaštva, nije bilo moguće formirati naciju. Građansko nije nadnacionalno. Ono je unutarnacionalno. Ono je jedan segment nacionalne političke artikulacije. Nemoguće je pomirenje građanskog, nadnacionalnog i nacionalnog. Radi se o dva redoslijedna procesa. To znači da se ne odvijaju istovremeno pa nije ni moguće njihovo pomirenje, prepletanje ili stapanje. Građanska opcija može stupiti na scenu nakon procesa završetka stvaranja nacije. I samo u nacionalno kompaktnoj i nemiješanoj zajednici. Nema građanske mogućnosti u naseobini gdje imamo brojno nadmoćne i brojno nemoćne nacije.
Povratak Esdepea sa centra u socijaldemokratiju. Još jedna sarajska opsjena u koju svoju malu opsjenu smješta Enver Kazaz. Esdepe nikada nije bio socijaldemokratska stranka. On je uvijek bio sarajevska, bošnjačka stranka. Stranka ratne vlasti i političkog profiterstva od vlasti. Esdepe je stranka sarajevskih elitista, maminih maza i amerikanizirane muslimanske dobrostojeće komunistoidne klase. Nije, dakle, moguć povratak u socijaldemokratiju, u nešto gdje se nije ni bilo. Potom, Esdepe sada nije na Centru. On je totalitarno desno, na pozicijama nadnacionalne torture nad Hrvatma i Srbima. A takav je oduvijek i bio. Kazaz na jednom mjestu spominje i sintagmu Povratak Esdepea u socijaldemokratsku i multietničku te građansku ideologiju. Roman u obliku basne u stihovima. Socijaldemokratija nije nužno i samo multietnička. Ona je prije svega alat staleža. Radi se o obliku odnosa nižih, širokih slojeva prema višim, bogatim i vladajućim, o odnosu države i vlasti prema položaju širokih slojeva, o modifikovanju revolucionarnih, radikalnih i anarhističkih težnji kako bi se očuvalo drštvo a zaštitili i unapređivali niži široki slojevi, radništvo, prije svega. Socijaldemokratija nije multietnički eliksir. Socijaldemokratija ne rješava međunacionalne sukobe niti omogućava totalitarizam i torturu brojčano nadmoćnije nacije, kako to uporno želi predstaviti Sarajevo i Esdepe. Naprotiv, socijaldemokratija je prevashodno unutarnacionalna stvar. Put unutarnacionalnog napretka i pluralizma. U bosanskohercegovačkim razmjerama multietnička socijaldemokratija koju zagovara Esdepe, i Kazazatura, jeste instrument podjarmljivanja, istrebljenja i eliminacije, instrument privida ravnopravnosti, instrument novosovjetizma.
A o desrbizaciji Republike Srpske. Republika Srpska je ušla u BiH, u Dejtonu, kao Strana potpisnica i Strana tvoriteljica, i priznata, kao potpuno srbizirana, kao država srpskog naroda i drugih koji u njoj žive. Dodik je Republiku Srpsku multinacionalisao.
I o sjajnom real političaru kakav je Čavić. Eto kako Kazaz i Esdepe shvataju institucionalnu konsocijaciju i multietničku socijaldemokratiju. Visookorangirani su samo oni koji koji daju, nudiguzi, jaslari, izmećari. Kazaz ne vidi da je Čavić, i slični, potpuno neuračunljivi političar, političar u kojeg se ne može pouzdati ni jedna, pa ni bivša njegova, stranka, jer joj je bio predsjednik i bio Predsjednik Republike Srpske pa sve to izgubio. Kakva je garancija da ni nešto donio Bosni i Hercegovini.
Enver Kazaz ne shvata da se ovdje ne radi o tim njegovim sintagmama, nego o krajnje ogoljenom problemu teritorije, nacije, vjere, jezika i opstanka.
Enver Kazaz igra ulogu intelektualizirane perilice ubaleganog Esdepea. Igra ulogu konceptualnog pokrića krajnje azijatske tehnolgije Esdepea i Lagumdžije u pokušaju da Srbe i Hrvate žive stavi pod sedlo i onda ih proždere omekšane i okrvavljene.

OGOLJENJE GOLOGUZA
Naseobina se razgolićuje. Umjesto Car je go, možemo da se podsmijehnemo Spodoba je gola. I još će da se razgoljuje. Sve do same spoznaje da joj nema spasa ako ne prihvati Sveto Trojstvo Nezavisno. I u svemu.
Moram da budem pretjerano ličan. Sve sam ovo strancima nebrojeno puta predvidio i nacrtao. Oni su me, uglavnom ponižavali, gledajući po uglovima i kroz prozore dok prevodilac zapisuje. Mnogi od njih su znali moj jezik ali su glumili strance. Tako sam im objašnjavao da će BHT biti finansijska propast i poligon za međunacionalane sukobe, da će novinarstvo biti uništeno i satrveno na daleko nižu ljestvicu nego što je bilo komunističko, da je njihova omiljena SDP, sarajevska, muslimanska, ratna unitarna stranka... da je Sarajevo politički pljačkaš BiH, da je cilj da se Srbi dalje zavežljaje...
Sad, dabome, narcisoidno trijumfujem. Svi su oni otišli iz Bosne, jebala ih ona. A ja sam ostao ovdje. I ostao u pravu.
Stranci su Ovdje, a u strance ubrajam Ohaer, njihove prve protuve, većinu ambasadora, razne predstavnike, potajnike, javnike, medijske drkadžije, eksperte... služili kao plaststificirani obojeni pak-papir sa svilenkastom mašnicom, kao ambalaža Dobre Bosne, prosperitetne, neštetne, građanske, mirne, da prostiš i nevine a bez gaća.
U tom paketu su svjetlucale razne stvari.
• Sarajevo. STJ. Metropola. Patenik. MultiK. Leglo Lidera. Grad Oskara. Grad Olimpijade. Dok neko nije povikao Upalite svjetlo, ovdje nema Srba i Hrvata.
• Sarajevske stranke. Sve same narodne, građanske, europske, socijaldemokratske. Dok Hrvati ne shvatiše Oni nama biraju Člana P.
• Poligon za Diplomate. Svaka mraka je ovdje ubirala poene i odlazila na crvenom tepihu. Svi karijerni. A pete i cipele im ispucale ko koža na slonovoj guzici. Skraćene hlače im se leputaju oko cvalenika ko u ciganske siročadi. A kravate i sakoi podsjećaju na tuđe. Dok jednog dana nisam javno jebao mater Hejzloku. Ko se danas sjeća Hejzloka. Osim par njegovih ličnih sarajevskih pušača. Pa je onda otišao na Kosovo Ravno. Jest se usrećio. Onda je otišla četa ambasadora. Ne baš u jednom danu. Onda su neki ambasadori postali nijemi. Onda je otišao i Rafi Gregorijan. Otišao je i onaj što je padao u nesvijest u Butmiru. Neću da kažem ime. To je moj nacionalni interes.
• Pa bratska, srodnokrvna, multietnička, multikonfesionalna, antihantigtonska, multikantonalna, zagrljajna, vašingtonska Federacija. Dok jednog dana Hrvati ne shvatiše da su naguženi sarajevskim zahtjevima da ga podrže u stvaranju Sarajdržve, Sarajecentra, Sarajunitra, Sarajluka, Sarajbegluka.
• SDPZLO, Socijaldemokratska partija Zlatko Lagumdžija Oglu, poznata po socijaldemokratskim donacijama iz inoznanstva, od laburista, STJ, sa Sjevera, Koznaotkud. Poznata po velikom izvozu socijaldemokratskog impresionizma. Mnogi stranci su se ovdje upišavali u halje kad Zlatanoglu prosere pola kila o sosijaldemokratiji multietničkog tipa, o tome kako su u njegovoj stranci sva prezimena koja postoje u BiH, kako niko nikome ne zaviruje u Crnu Torbu i kako će, uskoro, u SDPiH svi da se prezivaju Komšić a samo će se razlikovati po Ljiljanima. Dok se nije udružio sa onim Hasapinom. HSP. Eto Ti, Evropo, Mešaj sad kašu koju si zakuvala. Da li ste i dalje za SDP Spremni.
• Reforme. Zemlja Reformi. Reformiše se brzinom Magleva. Sve uvjet do uslova. Stotinu do dvije stotine samo za vize, SIJ. Onda Pet Plus Dva. Dok Dodik ne reče Nedam Policiju.
Reformisano je sve. Čak ni ja ne mogu toliko podijeliti koliko oni mogu reformisati. Imaju malih problema sa rezultatima. Ali Meddžida i Kemotrojica, naprimjer, daju sjajne efekte. Ostale reforme su propale. Jebiga. Reforme odbrane. Reforme medija. Reforme Brčkog. Da im Igor Radojičić ne dade struju, svijeće bi tamo bile multietničke. Reforme Pedevea. Znešma jestri lionami. I više, godišnje. Reforme Javnih Nabavki. Koje su postale Tajne Zabavke.
• Zajednički organi. Kao i svaki komplesaš muškog tipa, i BiH je, dok su joj stranci i Ohaer bili VEP, proširivala organe. Tako su proširili, produžili, Savjet ministara sa tri na deset, odnosno tri ministra i Sedam Alkalaja. Dok im nije došao Špirke i povikao Braćo i sestre, neki od ministara prave budale a neki od budala ministre. Tako i drugi Organi Zajednički. Stali, ko američka dizelka iz šezdeset i neke.
• Konstitutivnost. U Poljskom nužniku. U štali. U kontejneru. Svuda su svi konstitutivni. Toliko su konstitutivni, SIJ, da je Nebojša Radmanović morao u Zagrebu da bude Hrvat.
• Mediji. U skladu sa najboljom evropskom praksom. Bez jezika mržnje. Istraživačko Novinarstvo. Strani Privatni Detektivi. Dobro, Bakir Preterano golootoči kao što Ateve Preterano sere. OBN, kao nekada međunarodni projekt. Uzor. Da ga ne kupi onaj Slovenac, ili ko, propao bi ko Ohaer. PBS. Leglo informativnog zajedništva. Sve čabarli. Toliko su Mediji uspjeli da Ovdje sada caruje Pink sa onim usafunjanim guzarama, šlaufarama, šatorušama i žbunjarama. S druge strane Red Karpet i Anto Gotovac.
• Odbrambene Snage BiH. Vojska za Krađe i Sahrane ratnih zločinaca.
Ovo je samo izvadak.
Sve što je sjalo Sjajem Bosne, razgoljelo se. Kad je nestalo Sjajnog Spreja Stranaca, nastupila je Tamna Strana Meseca.
Još će se Bosna golititi. Biće velika sreća ako se to zaustavi na kategoriji Naseobina. Bilo bi dobro da se ovaj period Dinastije Opsjena nekako zaboravi, delete ko file. Pa da se krene ispočetka. Dejton. Zora. Viski. Potpisi. Nestalo takozvane Republike BiH. Strane potpisnice, Republika Srpska i Muslimansko-Hrvatska Federacija. Umjesto živih svjedoka, njihovi portreti na zidu.
Da potpišemo. Ili da ne potpišemo.

JAHORINA, BOGINJA

U RUKAMA ĆORKANA
Republika Srpska je, u okviru svoje državne nadležnosti, investirala u Jahorinu planinu skoro 20 miliona maraka. I ništa. Kao da ih je, džava, bacila u vjetar s njenog vrha, s Gole Jahorine. Kao da je neko mislio da će te marke da se gore voze šestosjedima po jedna a da se odozgo vraćaju umnožene po šest.
Menadžment, to je stara jahorinska riječ ali sokolačkog prapočetka, nije dorastao količini državnih para i visini Jahorine. Ni Sniježni odbor Olimpijskog centra. Ni nadležno ministarstvo.Već druga sezona propada. To što ove godine nema snijega nije nikakav prirodni izgovor jer sniježni topovi, za koje je država takođe izdvojila milione, pucaju ko praćke. Jedan od brojnih poznavalaca kaže da na Jahorini stalno viđa nove ljude. Oni koji jednom dođu, nikad se više ne vrate.
I druge činjenice o Jahorini katastrofalne su.
Opština Pale. Grupa nesposobnih šumnjaka koji nisu u stanju da za sto godina završe sportsku dvoranu, koji nisu u stanju da donesu regulacioni plan koji će zaštititi planinu a nepretvoriti je u pljačkaonicu.
Ratni profiteri i privatnici. Najsretniji bi bili kada bi staza prolazila između njihovog šanka i kamina. U sadejstvu sa opštinom, Jahorinu su pretvorili u kapali čaršiju.
Brojni sportisti, stručnjaci, djeca, sada već ljudi i starci Jahorine, odbačeni su, nepitani i zaboravljeni. Istovremeno, Planina je izgubila sportska takmičenja, izgubila kompaktnost svojih staza, presječena je.
Turizam. Ne postoji. O tome ovdje niko ništa ne zna. Kao ni o vanpansionskoj potrošnji. Kao i o ljetnjoj planini i o događajima.
Gost. Ni to ne postoji. Gost, skijaš, nema gdje parkirati. Ako je vikend u pitanju. Samo što ne padne mrtva glava. Parkinga ima za stotinjak auta. Sve ostalo je ratna zona. Gostu su na Jahorini potrebne dnevne skije. Kao dnevne novine. Jer će ih kamenite staze uništiti do podne. Ne zato što nema snijega nego što je snijeg pomiješan sa tucanikom kao da je ovdje onaj Makadam eksperimentisao u gradnji kamenih puteva.
Jahorina je planina od najvišeg državnog interesa Srpske.
O Jahorini planini se mora donijeti zakon koji će staviti van snage nadležnosti lokalnih zajednica, Pala i Trnova, u onim oblastima gdje se može uticati na skrnavljenje planine ili sprečavanje prosperiteta.
Vlada mora raspustiti sve što se gore zove upravljačka strktura, imenovati stručnjake, udarnike i odgovorne ljude, odrediti im zadatake i prolazna vremena i jasno im reći da se ne hvataju u kolo ako ne mogu to da urade, ili, ako ne urade, nikad više neće ništa raditi za Vladu i za Republiku Srpsku.
Vlada mora donijeti uredbe kojima će, na osnovu zakona, regulisati kompletan život i ponašanja na Jahorini. To se odnosi na privatni sektor ali i na zdravstvo, ekologiju, školstvo, komunalni sektor...
Upravitelji Jahorine moraju vratiti goste na Planinu. Moraju organizovati svakodnevni autobuski transport iz trideset, četrdeset mjesta u Republici, moraju djecu dovesti na školu skijanja i sport a ne da ih potkupljivi direktoričići vode u Leposaviće razne, moraju studente dovesti, moraju dovesti strance, pa makar srbijanske i hrvatske, ako nema drugih, moraju riješiti sigurnost i vidljivost staza, moraju učiniti da sve žice na Jahorini rade. Ako ne rade sve, država je bacila dvadeset miliona maraka u šestosjede.
Izgleda opširno a to je samo djelić.
Na vrh Jahorine treba iznijeti kamenu gromadu dostojne veličine i platiti skulptora da je iskleše u umjetninu sa tekstom: Jahorina, Republika Srpska, nadmorska visina... nema gosta koji se tu neće slikati. I treba na Goloj Jahorini postaviti zastavu Republike Srpske na jarbol visok dvadeset metara. Bez obzira što će je vjetar derati i što će se možda morati da mijenja svakog dana.
Republika Srpska treba da bude sretna što ima Jahorinu. Ali da bi bila sretna, Jahorina mora da bude uspješna. Umjesto da bude, kao sada, seljačka manifestacija javašluka, neodgovornosti i kiča.
Sada je odgovornost na Vladi. Ona je i dala pare. Svi prethodni akteri, menadžment, opština i ministarstvo, izgubili su bilo kakav kredibilitet.

BANAC NESLANAC
Ivo Banac, stanoviti hrvatski istoričar u dnevnoj aktuelnoj prislužbi jevtinog stranog plaćeništva u obličju Nevladine Orgazmacije, ponaša se kao Neslan Ovan. Udara roščićima tamo i ovamo, u brvna i grede, u ograde i stubove, bez plana, orijentacije i činjenične potke.
Udara Banac u Josipovića, u Treći entitet, u Srbiju, u Mesića, u Miloševića, u Klintona... sve je već viđeno i dezorijentisano.
Dvije konstante se ipak neprestao provlače. Treći entitet i Republika Srpska.
Mislim da svako normalan ne traži argumente protiv Hrvatskog entiteta u BiH, kakogod ga zvali. Takvih argumenata nema dok postoji ovako uramljena BiH i dok postoje Srbi, Hrvati i Bošnjaci.
Ali ih Banac traži i pri tome, pod njima, plasira floskule, primitivne dosjetke i podvale. Banac tvrdi da je ideju Trećeg lansirao Dodik da bi Hrvatima podvalio njihovu Republiku Srpsku a Federaciju sveo na bošnjačku etnodržavu. Time bi, istoricizira Banac, pokrenuo hrvatsko – bošnjački sukob.
Banac zaboravlja da je ideja Trećeg entiteta skorijeg datuma, u posljednjoj četvrtini Federalnog Sranja. Dotad su i Hrvati, a naročito Bošnjaci, imali šansu da razviju raj, građanstvo i suživot. Nisu morali čekati podmuklog Dodika. Pa nisu.
Neslani Banac doista mora biti dobro jednodimenzionalan pa ne vidjeti šta je politika Sarajeva i šta su njene posljedice. Hrvate biraju za člana P BiH ko mečku na vašaru. Pri tome se zna o čijem vratu je lanac a u čijoj ruci doboš. Doista u tome nije vidljiva podmuklost Dodika.
Ali jeste plaćenička mržnja Banca prema Srbima i Republici Srpskoj.
U toj temi njegov uzlet je epohalan. On nas tješi istoričarskom sintagmom: Dok ne bude likvidirana. A njegov demokratski svjetonazor zaštitnika ljudskih prava dolazi do raketnog uzgona u konstataciji, odgonetci i spasonosnoj formuli: Ili će se pronaći dvotrećinska većina za promjenu Ustava (u BiH) ili će se naći izvanustavna rješenja.
Pri tome Banac mudroseri da postoje trenuci kada se nepodnošljiovo ne može više podnositi. Jedan takav trenutak, veli, sad je u Egiptu.
Dakle, taj profesor povijesti na Filozofskom zagrebačkom, želi ponovo nasilje u BiH. Misli, valjda, da će živjeti hiljadu godina pa da, kao istoričar, ima šta da sere studentima.
Prvo. Ustav u BiH se ne može mijenjati dvotrećinskom većinom. Ustav BiH je stvar strana potpisnica i tvoriteljica BiH. Od tih strana jedna je, neosporno, Republika Srpska.
Drugo. Sve temeljno u BiH, pa i Ustav, stvar je i tri naroda. Stvar saglasnosti tri naroda. Pri čemu je jasno da Željko Komšić nije narod.
Treće. Republika Srpska nikog nije otjerala, istjerala i očistila. Taj opšti vrtlog istrebljenja, fizičkog ili boravišnog, zahvatio je cijelo područje a za njega nije kriva, niti ga je ičim inicirala, Republika Srpska. Banac kao istoričar bi trebao da zna ko je jebo Moje Krugove.

SARAJEVO JE CRNA RUPA
U HRIŠĆANSKOM SVIJETU
Pošto je i Safet Zec, stvaralac, umjetnik, duhovnik, kreativac, i po tom osnovu bezzemaljac i bezvremenac, rekao da umjesto spomenika Papi Ivanu Pavlu ne treba dizati spomenik ispred katoličke katedrale, da se ne bi uneredio taj široki, sveevropski, nadarhitektonski, demokratski gradogled, nego umjesto toga treba zasaditi dva bora, izgubljena je zadnja nada za Sarajevo.
Dobro što je to rekao i neki urednik Preporoda. To je zamorče eksperimenata u kojima sa kratkoćom hlača krati se i obzor i pamet. Ali kad to intelektualna individua kaže, onda je to znak i za cijelu intelektualnu i javnost uopšte.
Iako će Saraj licemjerno čuvati pravoslavnu crkvu i katoličku katedalu kako bi pokazao širinu i toleranciju, više od toga ni prema kome iz hrišćanskog segmenta neće učiniti. Učiniće sve da ne vrati pravoslavnoj crkvi što je njeno, da otjera spomenik Papi, što dalje, negdje u žbunjište i smetljište. Da je Saraj Multikulturaj, organizovao bi proteste nakon bezrazložnog prebijanja pravoslavnih sveštenika u potjeri za Karadžićem. Barem kao što su banjalučki protiv Dodika.
Sarajevo je konačno prekopano groblje hrišćanstva. To je Crna Rupa u hrišćanskom svijetu. Ono nije na rubu i na doticaju svjetova. Ono je duboko u hrišćanskom platou i trebalo bi da se ponaša šire, otvorenije i komunikativnije.
Sam spomenik Ivanu Pavlu neće promijeniti Saraj. Kao što ovo ne pišem zbog moje očaranosti papama, reisima i poglavarima već zbog ukaza na trend i sučeljenje sa činjenicom s kim, dugoročno, imamo posla. Ali, spomenik Ivanu Pavlu bi bio Brajevo Pismo. I slijepi bi vidjeli neki trak i neku nadu. Ne samo za Saraj nego i za cijelu BiH. Bio bi to komunikativni čin. Makar i banalni znak da želimo, mi u BiH, kobiva, u Evropsku uniju. Bio bi to komunikativni čin objelodanjenja da nije došlo do konačnog odboja, izgona i gadljivosti prema hrišćanstvu. Može da se razumije Sarajska odbojnost prema Srbima i Hrvatima. Ono, tamo gdje je sada pošlo i otišlo, i ne zna šta je nacija. Ali, trebalo bi da zna šta je vjera. Ili, makar da poštuje da je Saraj dignut na hrišćanskoj zemlji.
Kako vrijeme prolazi, kako mladež dolazi, sve će manje mjesta, u Saraju, biti za hrišćanstvo. Nove generacije neće znati o čemu se radi i, prirodno, neće puštati strance u svoju avliju. Shvatiće to kao poraz. Ili kao želju stranaca, hrišćana, za pobjedom. Jer ljudska istorija, istorija velikih društvenih grupa, istorija je poraza i pobjeda.
U pravu je Angela Merkel kad kaže da je propao pokušaj multikulturalnosti. Šta ima veze, rekao bi Kardelj, propalo je i samoupravljanje. Propalo je i usmjereno obrazovanje. Propali su i animatori kulture. U pravu su i oni Englezi što protestuju protiv muslimana koji pupak razvezuju trotilom.
Pošto se radi o pobjedama i porazima, najbolje je to vidjeti na našem primjeru. Oni koji su došli i osnovali Saraj, nisu imali trunke želje za multukulturalnosti. Imali su želju za pobjedom. I ostvarli su je. Nadam se, samo i konačno u Saraju. Oni koji su poraženi, ne traže spas u multirkulturalnosti. Oni bježe. Pobijeđeni su. Multikulturalnost je bila samo ratna sarajevska priča kako bi se hrišćane učinilo varvarima. Kao što je i Njemačka, i cijela Evropa, pričala o multikulturalnosti dok je trebalo gastarbajterskih jevtinih mišića. Kada su gastarbajteri zaprijetili da žele pobjedu, postali su suvišni. Nastavlja se istorija nacionalnih država. Samo budala je mogla da pomisli da treći milenijum donosi opšti bezgranični seks, najezde i svenarodno veselje.
Izbjeglice, Srbi iz Hrvatske, Srbi sa Kosova, Hrvati iz Posavine, poraženi su, podvili su rep i otišli. Da je bila moguća multikulturalnost, ostali bi.
Saraj danas, i Safet Zec, dovršavaju pobjedu koja je započeta onomad, kada je Saraj pripojio Ovasi.
Zato, da ne bi bilo pobjeda i poraza, pobijeđenih i poraženih, Podijeliti sve što se može Podijeliti. Pa onda možemo gostovati Tamo i Ovdje. I to je MultiK.

NAIVNA SRBIJA

I PODMUKLA TURSKA
Nakon svih zuluma, džabiluka i džehaleta, kojima je Turska častila Srbiju, i Srbe, Srbijanci se pokazuju kao svi listom potomci Generalića, Livadića i Vesele Sveske.
Nakon dvije, tri godine zamajavanja turski avio prevoznik Tirkiš Erlajnz odustao je od preuzimanja JAT Ervejza. Nije razlog što je JAT imao samo 915.000 putnika i što ima samo 14 aviona starih samo po dvije decenije, i što ima gubitke od 250 miliona dolara. Razlog je što Turska uspješno vuče Srbiju za nos. Sada je razlog to što pogodnosti nebesa EU ne može koristiti niko čije je sjedište izvan same EU. To je Srbija znala i kada je počela da igra Gluvo Glamočko sa onim Ankarašima, Otomancima i Malim Brkatim Stablizatorom. To im je mnogo prije rekao i Aeroflot.
Ali mediji u Srbiji, za koje mi se nekad čini da su još pod kontrolom, sada podzemnog, Slobodana i njegovih umjetnika iz tadašnje Politike i Erteesa, pravili su od toga velike priče, podržavajući tako Igrokolo Tadića i ministra Protivpriznavanja, Vuka.
Svi su, dabome, znali. Znala je i EU. Ali je mamila Srbiju na regionalnu saradnju kao preduslov integracija. A integracije, ne razumije Srbija, biće kada Slobodan, sada podzemni, postane počasni član Anarhoradikalne partije Sandžaka i Cijelog Vratnika.
EU, da misli ozbiljno sa Srbijom, našla bi načina da integriše taj nesretni JAT Ervejz u neku svoju komapniju a ne da vazdušni centar Beograd prepusti na milost i nemilost svjetskoj recesiji i lešinarima.
No, dobro, svako zna kolika je ozbiljnost EU.
Srbija nema pravo na neozbiljnost. Ako neko ne može da shvati zadnje namjere Turske najezde na Balkan, i okolna njena područja, ne treba da se bavi spoljnom politikom. Neka Nikada, ali Nikada, ne prizna Kosovo – i mirna Bačka.
Turska je majstor za priče o svom dobročinstvu, ekonomskoj saradnji i pomoći. Tako su, uz pomoć Harisa Silajdžića, već godinama u priči o renoviranju Višegradske Ćuprije. U Sandžaku obećavaju da će izgraditi neki put. Kao da je prema Dubrovniku, STJ, tako su nastupili.
Pri tome niko da nađe neku ozbiljnu biljegu Turskog Ekonomskog Čuda. Neki proizvod, osim Šeherzade, koji se prodaje svuda masovno, zbog kvaliteta, cijene i tržišnog nastupa. Naši sitni lopovi ne švercaju više ni turske gaće. A i to su im organizovale Slobine Službe Srbije.
Turska je Folirant na Balkanu. Tako se Istorija jednom događa kao krvoločje a drugi put kao lažnorječje.
Nije meni što Srbijanci nisu shvatili Gluvo Glamočko Ankarsko kao igru protiv njih, kao igru koja treba da ih odvuče od EU, kao igru koja treba da ih uvuče u Novu Otomansku Stabilnost. Već je meni što su pristali, shvatili ili ne shvatili, da se uhvate u GGA kako bi Republika Srpska klekla, kako bi Saraj Kaldrmarijum prosperirao u svoj svojoj Unitarnosti, Centrumaštvu i Funcionaluku.
Jebo ih Slobo. Tako se i on odnosio prema Kinskim Srbima. Koji su kasnije, neka mi ne zamjere, postali Čabarli Srbi.
Znate šta se radi direktno u čabar.

BUKUREŠT U EGIPTU
Počela je rekonekcija, rekompatibilacija i rekonstrukcija Sjeverne Afrike.
Samo naivna egipatska sirotinja misli da je uzela stvar u svoje ruke i da upravlja sudbinom. Samo naivni referendumaši Južnog Sudana misle da su autonomiju izglasali sebi.
Događaji u Kairu neodoljivo podsjećaju na događaje u Bukureštu kada je demokratski svrgnut komunizam i još demokratskije strijeljan bundaški par Čaušesku. Tada su ovdašnji politički, kulturni i drugi centri, na prostoru bivše Jugoslavije, egzaltirano uzlijetali u demokratiju i pobjedu naroda nad diktaturom, ne sluteći da taj proces nema veze sa rumunskim narodom i da će slična balegarnica zahvatiti i nas. Danas rumunska sirotinja nije iskorijenjena. Nema razlike što nema diktatora u bundama. Rumunija je samo promijenila lager.
Egipat je uvijek bio područje diktatura, ovakvih i onakvih. Nikad nije imao uzlete demokratije. Uvijek je bio područje sirotinje. Bogataši su vukli kamen na piramide?
Mubarak vlada sto godina. Otkako je demokratski upucan Sadat. Sirotinja ne nastaje jučer. Kako to da se baš sada neko sjetio da svrgne diktatora koji donosi sirotinju?
Kakvigod bili vladari, narod mora biti demokratski. Narod mora naći demokratske i institucionalne načine promjene režima. Promjena režima i vlasti na ulici i u revoluciji, otvara vrata onima koji nikada više iz tog društva neće izaći. Da li će Revolucija umeti da peva kao što smo mi pevali o njoj. Nakon uspjeha, revolucije uglavnom ostanu gluvonijeme.
Mubarak i ostale garniture su, očito obavile svoj vlastodržački posao. Cijeli region se preslaguje, nema više Hladnog Rata. Izmišljeni su Zalivski, Beogradskobombarderski, Pustinjski. U skladu sa tim potrebna je i nova nomenklatura na terenu. Sada preslagujemo za narednih pola vijeka.
Kakavgod su režim ili vlast, narod ne treba da gine da ih promijeni. Egipatska sirotinja gine uzalud. Gine samo da bi se stvorilo još masovnije nezadovoljstvo, sa još više žrtava, i da bi onda to donijelo Promjene. Sirotinjske Smrti, nažalost, nisu režirane. One su stvarne. Ali ulične izjave da Mubarak treba da ode, ateveovski su režirane. U prvoj fazi nigdje nije bilo masovnih protesta. Nejasno je kako decenijama režimirana egipatska sirotinja tako listom ide za El Baradejem koji je inostrani a ne egipatski igrač.
Veliki Krojači su, očito je, našli novu Krojačnicu.

S HRVATSKOM NA DOBRO
Već na prvi pogled se vidi koliko je posjeta Trosjedništva BiH Predsjedniku Hrvatske Ivi Josipoviću uspješnija od one po Bosni i Hercegovini skalamburene trvolj turneje Barjaktara Davutoglua.
Prije svega, prirodno je da saradjujemo sa neposrednim susjedima, kvalitetno, nego, i simbolično, sa susjedima iz prošlosti koja ih kvakifikuje kao Okupatore.
Moram priznati da je ovaj zagrebački susret uspješan i svjetloobzoran zaslugom Ive Josipovića. Jeste da sam imao simpatije za Bandića, za vrijeme kandidatura, misleći prije svega da je Josipović previše agramerski uglađen i da je, što je naročita tamnina, član SDP-a. Ali on je uspio da se odmakne od sarajevske politike hrvatskog SDP-a i da bude ono što i jeste – Predsjednik Hrvatske.
BiH, ne ovo Predsjedništvo, nije se nešto pretrgla u tim odnosima. Naročito su neproduktivne izjave tipa Miješaju se više nego Amerika u Iraku. Npr, oko Mosta prema Pelješcu digli su frku kao da BiH ma 96 Šestih flota i 9000 tankera.
BiH treba da bude dobra sa Hrvatskom. Prije svega treba da se odmah riješi granica. To je dobro i za Hrvatsku i za BiH. Treba da riješi te pločanske i morske probleme. I da ne cjepidlači mnogo. Hrvatska je najveća lokomotiva BiH prema EU.
Primitivno sarajsko kaldrmašenje sa ciljem da se Hrvatska uvuče u janjičarenje zvano formiranje vlasti sa puno esdepeove slasti, sokački je a ne međudržavni odnos.
Kada bi se vlast u BiH zasladila esdepeom, da Lagumdžija bude predsjedavajući Savjeta ministara, odnosi BiH i Hrvatske krenuli bi nizbrdo. Sarajevski Uzurpator bi zahtijevao da svi dužnosnici Hrvatske kukuriču istovremeno kad i Valterov oroz na zgradi bivšeg CK SK BiH. To bi od Hrvatske načinilo neprijatelja.
Stoga je važno da pored Predsjedništva, i Savjet ministara obavlja dobrosusjedske poslove sa Hrvatskom. Za to je dušu dalo da predsjedavajući bude iz Hrvatskog Legitimiteta u BiH. Taj milje, HDZ, već ima dobre odnose sa Beogradom pa bi regionalizam bio potpun.
Ta regionalna saradnja, pored pitanja koja se odmah trebaju riješiti, mora se odvijati oko obostrano korisne ekonomske saradnje. To je potrebno svakoj od ove tri zemlje ali je potrebno i kao jedna od mogućih brana od svjetske finansijske krize i recesije.
Bilo bi, dakle, presudno da simbolika prvog sastanka novoizabranog P BiH sa regionalnim predsjednicima država preraste u opipljiv kvalitet.

BOŠNJAK ĐAPO. ČUDO!
Mirsad Đapo. Esdepeovac. Distriktaš. Mitsko biće, pola Građanin pola Bošnjak. Živi dokaz da se politika može detektovati kao uspješna djelatnost i u opodvoljenju. Đapo se za ovih distrikt mandata opodvoljio ko kineski BDP, STJ.
Od Bratstva SDASDP Đapo je poslan na ilegalni rad u Republiku Srpsku. Na mjesto predsjednika Vijeća naroda Republike Srpske. No, kako konstitutivnost na cijelom području Naseobine nije propisana i za Esdepeovce, Đapo nije izabran. Ustavni sud Republike Srpske je rekao da nije povrijeđen vitalni nacionalni interes Bošnjaka zato što je Srbin Aco predsjednik Vlade.
Đapo, Esdepeovac, Polugrađanin, sopoštio je dvije stvari:
• Nema dva Bošnjaka među šest na funkcijama u Republici Srpskoj,
• Sudije ustavnog suda su prešle sedamdesetu pa su za rashod.
Dva Bošnjaka. To nije nikakav argument, ni za moju komšinicu Pašu a kamo li za Ustavani sud Republike Srpske. Ako nema, ne znači da ih neće biti. Osim toga što moraju i biti dva Bošnjaka tu. Konstitutivnost je izglasana nedejtonski, nelegalno, preglasavanjem sudija Srba i Hrvata, omiljenom tehnologijom Bošnjaka, uz pomoć stranih plaćenika u Ustavnom sudu BiH. Ali, što se mene tiče, mogu na svim funkcijama biti Bošnjaci. Samo ako su krvlju, znojem i srcem za Republiku Srpsku. Kad bi se mene pitalo, Đapo ne bi nikad mogao ni biti uzet u obzir. Šta ima da traži jedan distriktaš na bilo kojoj funkciji u Republici Srpskoj. Ne živiš ovdje, Đapo.
70 godina. Još manji argument. Da li sudije ustavnog suda u 70. godini postaju agronomi i zaborave ustavnu materiju. Kako to da Triling Kemo može da bude na funkciji Nako. Ili se čeka da dođu u sedamdesetu pa da to mjesto pripadne Hrvatima ili Srbima.
Bošnjaci ovakvim proceduralijama ismijavaju svoju naciju i konstitutivnost. Najbolji Bošnjak će biti onaj Bošnjak koji se angažuje u Republici Srpskoj, gdje živi, da nešto stvori, da učestvuje u društvenom i političkom životu, da bude odbornik ili poslanik (kod ove dvije zadnje mogućnosti, presudno je da mu i stranaka bude ovdje a ne filijala Sarajevskog Političkog Kruga). Neću da budem propagator, ali neka se uključe u rad jakih stranaka Republike Srpske, dobro su došli. A iz gregorijanove države, a naročito iz Esdepea...
I na kraju. Šta ima Đapo Esdepeovac da se zalaže za Bošnjake. To je nacija. Njegova partija govori o Građaninu Europejcu. Zašto bi onda bilo važno da je neko negdje Bošnjak. Građani smo, braćo. Samo još da ugasimo svjetlo.

DANAS NA JAHORINI

PUTIN ME ZVAO: NE OBJAVLJUJ OVO, TAVARIŠ, MOLIM TE.

MURINJO – MISTER EURO
Kao što sam onomad rekao da Ibrahimović nije igrač za Barselonu tako sam i sada u pravu – Murinjo nije trener za Real. Kupite mi ovog, kupite mi onog. S parama znam i ja. To nije trener. To je Euroteror.
Doduše, odavno ni jedan trener nije za Real. Posljednji koji je bio jeste Vinsente del Boske. Otada Real cirkusira, od ekipe pravi šator a od igrača mečke. Oni koji pristanu da budu mečke ostaju. Oni koji su vrijedni i navikli su na rad, red i taktitku, budu brzo prodani i praktično unazađeni. Real je tako retorta za upropaštavanje igrača.
Sada je Murinjo u sukobu sa Valdanom jer mu ne žele da dovedu centarfora pa je posuđen Adebajor. Ne razumijem, šta će mu centarfor sa onakvim timom. Sa onim igračima se može organizovati igra tako da protivnički bekovi sami sebi daju golove. Samo da im Desetka kaže kad da stanu.
Očito je da Murinjo ne zna o tome ništa.
Njegov trenerski put je posut titulama. To nije sporno. To je, čak, i čudno. U kratkom roku Murinjo je došao do mnogo titula.
Ali, analiza njegovog puta govori da je to Put Groblja.
Svi timovi koje je trenirao nisu nakon njega načinili ništa. To može da znači da je on izvukao maksimum iz igrača. Mislim, ipak, da to znači da nije učinio ništa da se izgradi tim i igra jer je svuda dobijao enormno vrijedne i skupe igrače. Dobro, to nije ni lako učiniti. Jer, skup zvijezda i skupih plaćenika teško može da se uklopi u tim i igru. Ali, i to je dokaz da Murinjo nije trener proklamovanog kvaliteta.
Čelzi i Inter su ostali upropašteni i mijenjali su trenere odmah nakon odlaska Murinja. Da je Murinjo veliki trener, u svakom od tih klubova bi se posao obavljao s lakoćom, barem dvije, tri sezone. Tako će biti i sa Realom. U Interu ni iskusni Benitez nije mogao uraditi ništa i morao je otići.
Murinjo je trener Zvjerinjo. Njegovi igrači igraju kao zvijeri, kao drogirani, agresivno kao engleski goniči u lordovskom godišnjem lovu na lisice.
Murinjo je veoma nekorektan, nepošten i nesportski trener. Sjećam se utakmice protiv Bareslone u kojoj je Čelzi bio domaćin. Murinjo je teren ostavio izbrazdan i izoran od prošle ligaške utakmice, želeći tako Barseloninim igračima i filigranskoj igri naškoditi.
No, odlaskom Zvjerinja iz Kraljevskog Cirkusa neće se tamo ništa riješiti. Mora se promijeniti Real. A onda nikada neće biti mjesta za Murinja. A vjerovatno ni za loptopevca Kristijana.