Književnika Nenada Grujičića nisam vidio i čuo još od prije rata, kada sam ga upoznao razgovarajući o njegovom istraživanju i promovisanju Ojkača, srpskih pjesama iz zlatnog rudnika ovdašnjeg narodnog stvaralaštva.

Danas mi dođe do pošte njegov tekst za časopis Polja, kojeg je on napisao o Prstima.

Veoma sam počastvovan pa se hvalim i prenosim ovo, meni dragocjeno, mišljenje o romanu.

ПРИЧА ЗА ПАМЋЕЊЕ

У грађанском рату ватрена линија је невидљива, она пролази кроз срца људи.
Сент-Егзипери

Дуговечна су прозна дела која, очувавши песнички нерв, донесу причу какву сâм живот изнедри. Роман Рајка Васића, ''Прсти лудих очију'', представља штиво импрегнирано ратним догађајима где ђаво, како каже једна пословица, направи највише места у паклу.
У амбијенту апсурда и очаја, појављује се, гле, проблесак раја на земљи, у интимним струнама двају бића из опречних табора, у љубави између прекаљеног ратника и невине девојке са непријатељске стране. У искушењима да обешчасти девојку коју је повео са собом после ''чишћења'' једног села, главни јунак романа препознаје исконску чистоту коју треба сачувати од њега самога, али и од ратне суровости, од једне и друге стране у сукобу, и послати је на неко треће место, на сигурно.
Рајко Васић упечатљиво слика призоре рата, изгибију и комадање људских телеса, страдање душа у нагомиланим страховима и траумама. Натуралистички описи слични су на махове крлежијанским сликама у локвама крви, поломљених костију и лобања или, пак, призорима са графика Франциска Гоје ''Ужаси рата''. У тој равни налазе се и прозне странице Милоша Црњанског чији су ликови ''тумарали као муве без главе, да трчећим кораком погину, закорачивши у прзнину по туђој вољи и на туђ рачун''.
Аутор романа ''Прсти лудих очију'' непрестано бележи руралне призоре и живот села, промене и знаке природе, њене мирисе, боје, гласове и звуке, прави разлику између животињског и људског понашања. Пуцкетање сувих грана и гранчица ноћу у шуми, на пример, различито се оглашава у кретању човека и дивље звери; човек застаје, а четвороножац не. Са прецизношћу филмске камере, Рајко Васић осветљава и најситније појаве и ствари, узбудљиво доводи у везу детаље са околином.
Тамо где господари рата затварају сваку могућност за опуштање и мир, где смрт не штеди младост и сиротињу, где се свеприсутни танатос башкари у зеницама онога који нишани, као и на челу онога на нишану, исплела се љубавна прича по много чему различита од досад виђених клишеа. Зближене ауре женског и мушког принципа, без обзира на разлику у годинама и којечему, донеле су светлећи амблем љубави, чојства и племенитости.
Рационалним увидом у сплет околности, главни јунак одлучује да надвлада нагоне мушкарца и трептаје срца. Одриче се телесне и чулне зависности и, насупрот жељи да поседује младу жену, и њеним сузама да остане уз њега, одлучује да се разиђу заувек. Трјумфује искуство човека који показује свест о емоцији, свест о залудности интимне драме која би довела до ирационалних поступака у свакодневном животу. Осим тога, он је и представник српског народа чију етичку димензију жели да представи чистом и часном. Такав гест, са становишта пишчеве намере, јесте својеврсни коректив многих квазиуметничких књижевних и филмских дела на тему грађанског рата у Босни и Херцеговини, као и једнообразне слике о Србима и новијој историји на Балкану у светским медијима.
Међу најбоље странице романа спадају описи љубавне игре која на махове постаје еротска. То су, на поетски начин предочени, ласцивни призори пожуде и страсти, описи интимних додира и њиховог раста што се у горњој амплитуди ритуала нагло прекида у антиклимаксу, не остварује се у блеску врхунца. Такве ситуације писац предочава освештено, надахнуто, без вулгарности и плакатне површности, често у метафоричком именовању блискости и стида, као да исписује делове неке нове ''пјесме над пјесмама''.
Уз стално тумачење (и апсолвирање) узрока који су довели до ратног судара дојучерашњих комшија различитих вероисповести, а истога језика, Рајко Васић на супериоран начин, опробаним методом ''тока свести'' и симултано измешаних прозних пасажа, плете снажну фабулу која тера читаоца да гута страницу за страницом овог изненадног романа на српској књижевној сцени. Овде се књижевни језик упреда у народну лексику наслоњену на ратни жаргон и псовке, који су у функцији ситуационе атмосфере и специфичног амбијента. Хуморним и ироничним ефектима релативизована страхотна тема људске трагедије и постигнут виши степен смисла у грађењу уметничког дела.
''Прсти лудих очију'' Рајка Васића, већ својом синестезијски снажном синтагмом у наслову, обликовали су динамичан доживљај у причи за памћење. Рат је анимирао атавистичке нагоне, али и латентне механизме психолошког и креативног потенцијала у борби за опстанак. Снага менталног хабитуса активирала је таленат у катарзи стварања и тиме обезбедила миран сан писцу – овековечила несвакидашње збитије. Нема сумње да је животворна снага фабуле нашла свој пун одраз у човекољубивој намери и књижевно-занатској способности аутора да један зачудан и несвакидашњи роман успешно изведе до краја.
Ненад ГРУЈИЧИЋ

.

ANĐELINA
U SLOBODARSKOM
PRIJEDORU

Izvjesna hrabra građanka Prijedora odlučuila je da se odupre sjevernokorejskoj cenzuri u Republici Srpskoj. I da u svom stanu prikaže film Anđeline Džoli U zemlji kurvi i leda, kako li.
Sarajski mediji sladostrasno ekstaziraju. Naša Anđelina, naša Džemila, samo želi da se čuje istina a oni joj, fašisti, agresori, zabranjuju. Izvjesni Vladan Petković je, na mrskim e-govninama, analizirao film i rekao sve što bi trebalo reći, tako da nemam potrebe da ponavljam ono što je svemu svijetu jasno, osim Saraju, da je film Go Kurac.
Gospođica, ili gospođa, Ana Prijedorčanka, može u svom stanu da radi šta hoće. Od Svečetiri da digne u zrak pa do organizovanja tajnog sastanka na kome če se razrađivati plan kako srušiti Savjet ministara i preuzeti vlastu u Praznini.
Dakle. Prikazivanje bilo kakvog filma, bilo gdje, nije nikakav događaj.
Osim što je to bezvrijedan pokušaj da se pokaže kako u Republici Srpskoj postoji cenzura.
A stvar stoji posve tržišno.
Gospon Ljevar, distributer filmova i vlasnik banjalučkih kina, razmotrio je ponudu i nije htio da kupi kisele krastavce za police svoje zimnice za gledaoce. Ocijenio je da film neće imati dovoljno publike a njegova kina moraju da plate prava, struju, grijanje, opslugu, i poreze. I da zarade. Na Andjelini nema zarade. To se vidi iz aviona. Bila našminkana, bila jutarnje izvorna.
Dakle. To nije nikakva cenzura. Ljudi neće da gledaju bilo šta, neće ni da uzmu u ruke, što je sarajsko, što ima miris Saraja ili čime se Saraj oduševljava. Neće da gledaju na nacionalnoj osnovi a ne iz filmofilskih razloga. Pa eto. Ali o tome je trebalo razmišljati prilikom Žrtve Mira za BiH.
To što su kina privatna, to ne dokazuje da je sprega privatnika i vlasti postojeća. Ne znam da li bi bolje bilo da su kina državna. Mislim, Države Republike Srpske.
A Gospon Ljevar je častan čovjek i ne bi se igrao svojim biznisom na način da se udvara vlastima ili da se služi sitnošićardžijskom sarajskom politikom. Naročito ne bi služio Sarajevu. Gospon Ljevar je, koliko znam, bio u ratu, u Vojsci Republike Srpske. Postoje o tome očite činjenice i druge prirode ali neću da ih saopštavam jer učmala i manipulisana javnost, naročito u Saraju, ne jamči da će pravilno shvatiti te činjenice.
Jer, ta Sarajska Javnost, voli Republiku Srpsku u 3LPM.
Mada. Bolje bi bilo da vide kako stoje oni sam i da se ne bave Srpskom. Saraj. Federacija. Država. Državi pola vazdušnih snaga palo u snijeg i skršilo se, jedan od dva helikoptera, Saraju Turski Vojnici čiste snijeg a krovovi padaju ko vruće lepinje u ćevapdžinicama. Federacija nema struje.
Razumijem da su to sve sitnice u usporedbi sa Mračnum Cenzurom u Republici Srpskoj.
Neka vama vaše Slobodarske Džemile.

U KASABU STIGLA
KOMENDIJA ANĐELINA

Srpska stvar u Praznini, BiH je, u stvari, u državnom, političkom i ekonomskom smislu, prazan prostor između Srbije i Hrvatske, kojeg, kad sam poetičniji no obično, zovem Naseobinom, stoji fenomenalno.
Sarajevo se oduševljava Turskom a o Srbima kao Agresorima po svijetu govori Anđelina Džoli.
Cerić vjeru ulogorio u Silos a Lagumdžija nelegalno vlada Federacijom.
Brisel došao u Republiku Srpsku a ćirilica ušla u lične karte.
Iz tih nekoliko sličica Praznine, moguće je zaključiti da se sve mijenja samo Sarajevo još treperi i titra u sparini ićindije, dok cijela kasaba, kao Višegrad kod Andrića, spava. Sarajevski intelektualni, politički, kulturni, pa i vjerski krug i obrub, pošto Cerić vjeru, ne cijelu, nego sebe i saopštenja odgovarajuće Službe IZ, trpa u sve naprijed napomenuto, pa i u Silose, nemaju snage da zaustave to stajanje u mjestu. Da zaustave tapkanje u mraku. Tapkanje u ratu. Da zaustave povratak u žertvenu prošlost. Nemaju snage, ali nemaju ni volje niti hrabrosti.
Dopustili su da budale prave Bosnu. Da još luđi govore o njoj. Bono, Amanpur, Džoli. Ništa se nije promijenilo. Dvadesetogodišnja ićindija. Dopustili su, trajno i nepovratno dopuštaju, da vjera uređuje pravo i pravdu, da se Silos brani sa vjerske slobode, da upišana holivudska kurvetina govori o Srbima kao agresorima, da se u Srcu Patriotskog, Slobodarskog, Antiagresorskog, Antifašističkog, Olimpijskog Saraja, šepuri neustavna Vlada Federacije.
Praznina, Bosna i Hercegovina, postala je, tako, samo permanentna pripovijetka Ćorkan i Švabica. Švabica je svaki put druga. Taj Bono, Amanpur, Petritčscht, Švarc Štelung, Pešdaun... sada je Anđelina Džoli i Švabica i Ćorkan.
Ta jevtina igračica iz malog cirkusa porasla je u kasabi do kobne i tajanstvene veličine. Ona je uzburkala varoš, ispunila kuće šapatom i plačem, i muška srce velikim željama i zanosima
Ona je po Velikoj Kasabi, po svijetu, pričala o 50.000 silovanih žena od strane Srba Agresora.
Tako je i prije bivalo. Silajdžić je išao po svijetu i širio priče o srpskom seksualnom divljštvu i nastranstvu nad onim što se može dobiti džaba ili za dvije, tri, riječi, u najboljem slučaju za rukoljub, ili za jabuku kao u Rogatici nekada, svuda po svjetskim sokacima pa i po našima.
Te jeseni su šljive rodile kao nikad. Prodavalo se i prodavalo i opet su sve kace bile prepune, prelijevale se i širile nadaleko miris alkohola u vrenju. Te zime snijeg je zakrko kao nikad. Čistilo ga sve živo, i konji i ministri, i novinari i kruške bageristi a opet je prelijevao lavinama preko cesta i puteva a hladnoća se širila i nad Tešnjom i nad Bosnom.
A o Gospojini se digle žene u Čajniče Bogorodici kao nijedne godine. I Turkinje im dodaju pokoju paru za zejtin ili svijeće, samo ne bi li pomoglo da se skine urok i napast kasabe.
Taj urok i napast kasabe, danas, ne želi da skine i prekine niko. Svi uživaju u prljavom sranju neartikulisane Anđeline. Neki ne uživaju, šute. Ipak.
Anđelina je i Ćorkan i Švabica. Zaludjela je Kasabu. Čak je i onu Žbanilu zasjenila. Istovremeno, igra po Velikoj Kasabi i priča ludosti o Aušvicu i Agresorima. Mekoguza kurvetina objašnjava taj preokret od Srba Logoraša Aušvica do Srba Agresora. Pa i Ćorkan vidi da je to najobičnija sarajevska potplata. Jer, o tome Anđelina ne zna ništa, kao ni o sukobu civilizacija Ovdje, kao ni o prirodi ratova u BiH i na području bivše SFRJ. Dok domaća kasaba šuti, misleći da će jednog dana, ili jedne večeri, kad prođe ustajala i sparušljiva ićindija, od Saraja nastati Bosna bez Srba, Bosna bez svih, samo sa Patriotima, ozbiljan svijet vidi da je Komendija prevršila mjeru i više se niko od uglednih gazda i trgovaca, ozbiljno ne bavi Domaćom Kasabom, Prazninom. Niko ni zaponac da zatraži za mezu. Ni malo soli na vlažan prst.
Kasaba Saraj čini veliku grešku puštajući Ćorkane i Švabice da čine ono što nikad nije bivalo. Da kurve pričaju o jednom narodu. Da vjerski vrhovnici brane i veličaju logore za Srbe.
Razumljivo je da kasaba i čaršija mogu da stoje na jednom mjestu i da trunu u smradu zajedničkog jendeka.
Ali za države to nikad nije bivalo.
Napomena: Korištene su neke rečenice i sintagme iz pripovijetke Ćorkan i Švabica.

VARIJACIJA NA HUTBU
Kako je zapisano: A kada bi im se ponovo pružila prilika, opet bi nastavili da rade ono što je bilo zabranjeno, jer oni su zaista lažljivici. Oni bi opet u Silose išli jer tako su završili narodi koji su laži proizvodili. Nestali su. Putujte po svijetu hadžićkom i tako pričajte. Recite im Istina je došla i zato Laž mora otići. Istina je kad ja dođem i kažem da je Istina d.o.o. došla. O tome oni ništa ne znaju a ni preci njihovi.
Istina je da je Istina u Sihlosu, i drugijem Sihlosima, bila četiri godine, tri godine, dvije godine, negdje i manje mada bi bilo bolje da je i danas tako jer Istina je vječna a prolazni su oni koji joj se suprotstavljaju. Laž nije nikakav oblik Patriotizma. A zna se ko je na ovoj zehmlji, koja je srhpska, kako uči onaj lažljivac vasić, bio jedini Patriot i ko su bili jedini Patrioti. Zločinac počinje time što predstavlja da laž naliči na istinu a završava time što istina naliči na laž. Oni su naličili na agresore i na genocidaše a onda su agresori i genocidaši naličili na Srbe.
Istina je drahgulj, Najveći d.o.o. kako je pripovijedao Neulaživi. Zato oni hoće da nam Istinu ukradu i da vi za njihov boravak u Istini Silos d.o.o., budete u Laži, Okružnom Zatvoru s p.o.
Istina i laž svakako postoje. To je po zakonima fizike. I to je naša poruka Hadžićanima i onima koji su u Zatvoru s p.o., poruka da ćemo se boriti da se brane sa slobode. Lahko se braniti iz Sihlosa. Stoga mi sa ovog časnog mjesta, u ovom časnom danu, sa ovog časnog stepenika, iz časnih cipela, pred ovim časnim ljudima koji su danas u džamiji, tražimo da se uhapšenim Hadžićanima odmah i bezuvjetno omogući odbrana sa slobode jer oni nisu zaslužili da ih se zbog odbrane svog doma i domovine, ponižava.
To što je nekoliko hiljada Lažnih išlo u Istiniti Silos, to je Svevrhunska Patriotska Istina, S.P.I. Ti Lažni, kojima krv ima više laži nego crvenih krvnih zrnaca, i zelenih zajedno, žele da rašire Laž da su bili ovdje u Silosu na logorovanju i da su imali svoje čakije za otvaranje konzervi a da su subotom dobijali ananas, onaj u kolutićima, i da im, vi časni ljudi, sa časnim stražama, i časnim puškama u rukama, niste dali da se priključe Patriotskoj Borbi Istine i Kavge. Istina je jedino da onaj Jovičić s.r., nije mogao u Patriote jer ga je šejtan obalegao dok je prije Patriotizma hodao po onoj petokrakaškoj skupštini, a nije ni dovoljno visok za Patriote i kosa mu stalno raščupana, ko i on sam, naročito otkako je toliko vremena proveo na Logorovanju Laži.
Naša poruka Hadžićanima, sa ovih uzvišenih stepenica, je naše veliko hvala za veliku hrabrost i gostoprimstvo koje su samo Hadžićani znali pružati u danima Naše Odbrane od agresije na Naš Narod i Našu Državu.
Hadžići su bili i ostali oaza slobode i časti Našeg Naroda.
Gostoprimstvo i Patriotizam vazdan idu zajedno. Kao i Kazani i Silos.
Idite po svijetu i širite istinu o tome. O Gostoprimstvu Našem. I o Pasjaluku Njihovom. O Istina našoj. I o Lažima Njihovim.
I gdjegod žitoprodukt ima, mlinpek neki, pekara parna, silostrejd, žitoprerada kakva, neka se okreči, i krovovi poprave, spriječite da se privatizuje, jer će opet trebati za Istinu Našu. Laži se ne iskorjenjuju tako lako hladnom istinom, kao što je govorio Svelažounuštivi.
Probudi se, Moj Narode, i nemoj čekati da jednog po jednog odvode. Ni mi nismo odvodili jednog po jednog.
Već po stotine.
Probudi se, jer se nikog osim Boga ne bojimo.

NE PADA SNIJEG
DA POKRIJE GRAD
NEGO DA POKAŽE NERAD

Kako je umro Tito, niko ništa ne radi. Niti želi, niti zna.
Snijeg, Početkom Februara, napravio kataklizmu. Mediji i neodgovorne mudoklapčine stvaraju pretpotopno stanje. Snijeg od pola metra, barem na banjalučkom području, predstalja se sudnjim danom. Tamo daleko, na Istoku, javlja se o snijegu od nekoliko metara. Tako se laže javnosti da su mjestimični smetovi višemetarski snijeg koji je napadao ravnomjerno po cijelom području.
Novinari stvaraju paniku, građani napadaju vlast, svaka kuća se proglašava odsječenom od svijeta, Borenović i slični lovci u mutnom uzeli lopate i hvataju jevtine narodne poene. Lopataju demokratski progres, STJ.
Novinarsku nejač, bez iskustva u životu i u geografiji, izuzev relacije kuća disko, disko kuća, redakcije šalju da se slikaju kraj puteva i da kukaju kao je Bjelac Zakrko.
Vlada se pretvorila u dispečerski centar, skuplja bagere i šalje u odsječene opštine. Spašen je Kalinovik, spašava se Foča, Trnovo se negdje zaboravilo.
Da li je, međutim, stanje takvo kakvim se predstavlja.
Neku veče, neka ljudina iz Sarajeva priča kako je to Nekad Bilo. Na dva, tri tramvaja, veli, montiraju se grtalice i oni voze, svako po svojim linijama, kako snijeg pada tako ga i razgrću. I bog te veselio. A sada, panika, radne akcije, mobilizacija, dajte lopate da se čiste šine. A tek petog dana novinari su pronašli čovjeka koji konjima i grtalicom čisti seoske puteve. Ako nema ljudi, barem ima konja, a grtalice se prave od dvije deblje daske.
Stanje, dakle, nije takvo kakvim ga u sarajevskim i drugim medijima predstavaljaju novinarčići i službeničići.
Nije ni oko Banjaluke takvo kakvim ga novinarice amaterice predstavljaju javaljajući se iz njiva.
U nekim opštinama jeste sniježni udar paralisao neke funkcije. Struja i putevi.
Ali, ključno pitanje je Da li je moguće da u tim opštinama gdje je vlada odvezla bagere, niko nema kamione, grtalice, traktore, gusjeničare, utovarivače. Ni privatnici. Da li je moguće da neko u nekoj vukojebinskoj opštini ne zna da svake zime u njegovoj opštini pada snijeg. Kako je moguće da je pravi rat na tenderu za izgrdnju šumskih puteva a kada treba očistiti nekoliko kilometara opštinskih puteva, pomor. Nema nikoga i niko nema ništa.
Vlada Republike Srpske trebala je donijeti dekret o normalizaciji i naći pravni način da se, za nepoštovanje, smijene opštinska rukovodstva i imenuju povjerenici. Kako može Kalinovik da se oslobodi, da ljudi budu optimistični, a iz Nevesinja, Ljubinja i Berkovića samo šalju glasovi o propasti. Onaj Obrvan iz Foče hoće da bude lider u BiH a nije u stanju očistiti opštinske puteve. Rasformirajte svoje opštine, gospodo načelnici. Proglasite stečaj. Odrecite se izlaaska na izbore.
Ovako, Vlada mora da nabavlja kačkete, pištaljke i crvene zastavice, da prati i prosljeđuje konvoje.
Vlada je trebala donijeti i dekret o kaznama koje moraju platiti oni koji su dobili ugovore za čišćenje puteve. Trebala je kazniti sve one u elektropreduzećima na čijem području je snijeg povaljao vodove. Da li se električni vodovi grade za hodnike ili i za oluje i mećave.
Vlast nije samo Vlada i Predsjednik Republike. Vlast je upravnik dionice elektroprenosa. Vlast je i direktor komunalnog preduzeća sa dva kamiona. Ili neko misli da su vlast samo one prve dvije stavke a svi ostali treba da budu vojska mudoklapčina.
Pada snijeg. I sutra će smak svijeta.

MUTANT,
AĐUTANT
ILI DEGUTANT

Manje je bitno da li Čeda Nečetnik deluje konceptualno ili je Potpuno Izludeo.
Bitno je da udara na temeljne odrednice, moguće je reći i vrednosti, Srbije i Srpstva.
Možda Čeda tek u svojoj izvitoperenoj violenciji uma dolazi do takvih poteza koji su odavno napustili područje političke borbe, političke avangarde i političke vizije. Jer, teško je pomisliti da svestan čovek deluje tako naertikulisano protiv koordinatnog sistema na kome sedi.
Pošto je optužio Srbiju, Srbijansko Rukovoditeljstvo, što ide na noge Republici Srpskoj, koja je, po njemu, nastala na genocidu, kao da su Tadić i Patrijarh otišli direktno ljubiti noge Hitleru i Geringu, Čedohamed je u Novom Sadu optužio Crkvu, pravoslavnu, srpsku, da je mutant jedne pogubne politike.
Ekvilibristika budala može da bude zanimljiv javni i politički folklor i da izaziva sažaljenje i smeh kao u slučaju upotrebe priglavaka kao nakurnjaka. Ali ta ekvilibristika je ograničena temama i obuhvatnošću.
Neke teme, neke temeljne stvari, svake nacije i društva, ne pripadaju budalama i njihovoj dnevnoj ekvilibristici.
A i kada pripadaju javnoj analizi, i žongleraju budalaša, temeljne teme moraju da budu konkretizovane. Pa se o Crkvi, na primer, govori kao o miljeu koji toleriše mestimičnu pedofiliju, ili koja produkuje politikofiliju, dodvorava se političarima, ili uči od njih loše stvari, ili, ili, ili.
Čedohamed je Celu Crkvu okarakterisao kao mutanta. Tako nije ni komunizam bio kataklizmičan po veru kada je rekao da se radi o opijumu za narod. Liberal je napao Crkvu kao genetski modifikovan grašak. Neprihavtljiva je.
Tako je, u istoj meri čistilišno, nastupio prema jadnoj količini od milion i po Srba u Republici Srpskoj, Ostatku Ostataka Srba na bivšem prostoru SFRJ. Nastamba im je nastala na genocidu. Možda bi ih jedino spasilo kada bi se razbežali po vodama i ponovo počeli da žive na sojenicama.
Kako je u slučaju Srpske i Srba Ovdje tražio uništenje njihovog ustavnog i dejtonskog okvira, uz zabranu dolaska Srbijanskog Rukovoditeljstva na to područje smrada, tako je u Novom Sadu zatražio izolaciju leprozne Pravoslavne Crkve Srpske.
Čedohamed je dio šireg kordonkriga koji već tri decenije nastupa prema Srbima. Svaki od njih ima totalne ciljeve. Ciljeve Uništenja Temeljnih Vrednosti.
Uništiti Kosovo kao duhovni izvor.
Uništiti vojnu industriju kao izvor međunarodne crkavice.
Uništiti vojsku ulaskom u Nato.
Uništiti medije.
Uništiti srpski identitet i samostalnost u samom zametku (Republika Srpska).
Uništiti Crkvu.
Nešto od toga Čeda Liberal je umislio kao svoje ciljeve.
Tragično je, samo, što je Srbija tako nesposobna i mlitava, da ovakve ekvilibristike budalaša imaju mesta na površini.

SUMRAK OPOZICIJE
Kako je teško oronuo Demokratski Progres, vjekovna osobina Srba, koju je kod njih otkrio, na osnovu predviđanja Tarabića, Mladen Ivanić. To se u narodu kaže SKZ.
Doveo se u situaciju da javno napada odluke za koje je glasao PDP, pokušavajući javnosti da podvali da je to izglasao sam SNSD uz pomoć Jahorinskog Bratstva.
Radi se o Zakonu o državnoj pomoći kojeg je Ivanić ocijenio klasičnim prenosom nadležnosti. I za njega su glasali Pedepovci u Parlamentarnoj skupštini BiH. Ivanić nije ni trepnuo nego je optužio SNSD za izdaju i kolaboraciju sa mrskim unitaristima.
Mladen Rastjerivač, rastjeruje iz partije sve kao i Lagumdžija, zato mu se stranka i zove partija, iz stranke se teže rastjeruje, zna to Bosić, igra na jevtin pokeraški trik. Svakodnevna javnost ne prati ta glasanja u Stambolu niti zna šta je državna pomoć, kakva pomoć kad nema države, pa onda diže paniku pokušavajući tako postati potencijalni spasitelj Republike Srpske.
On, koji je dao indirektne poreze Sarajevu. Bilo bi moralno da mjesec dana obilazi oko UIO, u centru Banjaluke, sa suzama u očima i da se onda, kad malo ladnoća popusti, samozapali ispred jazbine Bivšeg Keme.
Ne samo Kako je oronuo Demokratski Progres, nego i Našta je spao Mladen Ivanić. Da bude portparol lažov. Malo govorljiviji od onog mu novog unezvijerenog lika koji se odnedavno pojavljuje na Televiziji za štrajkove, ulice i gladovanja, u posljednje vrijeme Glavnom Štabu za praćenje aktivnosti samo pojedinih ministara, jer ni Borenović ni Crnadak nemaju više motiva.
I na to da ga Bosić čak ne vodi ni kod Nikolića, kao Mihajlicu.
Suština tih pojavica na opozicionoj medijskoj sceni jeste u najavi kraha Pedepea na lokalnim izborima što će biti njihov i definitivni krah. Predlažem Borenoviću i Crnatku da organizuju prelazni rok i odu kod Pavića. Kod njega može čak i Zrilić. Oni bi bili među prvim violinama.
U teškoj borbi i jahorinskoj saradnji Esenesde i Esdees će pobijediti u svim opštinama u Republici Srpskoj, osim kod Marka, a prognoziram da se nigdje neće toliko zavaditi da bi Pedepe mogao da glumi vlast.
Sa krahom Pedepea i Ivanićevog Progresivnog Nudiguziluka, pada i Čavić. Mada je u posljednje vrijeme napredovao. Strančica mu se doselila u istu ulicu gdje je i Esenesde. Misli, sirota, pobjednici dolaze iz ulice Petra Kočića. A sa padom Čavića pada i Fočak.
Stoga je bitno da se Esenesde i Esdees toliko predizborno zavade da tim trinama i kučinama, svima zajedno, ne pripadne ni stotinjak odbornika na cijelom prostoru Republike Srpske. O načelničkim mjestima neću da zborim.

PERMANENTNA

NACIONALNA

NEKROPSIJA
Avazovi sve brojniji lešinari, ko da ih je sve porodila Almasa Hadžić, preusmjerili su tu nekad ozbiljnu novinu u svakodnevno lešinarenje i generisanje postzločinačke histerije do nivoa koncpeta. Mora da je neko tamo kreirao politiku pod zajedničkim imenom Kasapi živog Tihića i mrtve bošnjake.
Tako se već nedjeljama piše o izvjesnoj Prijedorskoj Muslimanskoj Legendi, Doktoru Esi. Esu su ubili, kaže Avaz, Prijedorski Četnici. Ali to nije vijest. Vijest je da njegova djeca nisu Bošnjaci nego su uzeli neka tuđa imena. Avazov američki dopisnik, isto lešinar, skoro Muška Almasa, ubija u pojam sve žive čitaoce Avaza. Sugeriše se da djeca pokojnog Ese ne smiju da kažu da su Esina. Neka nedivljiva srpska četnička ruka vlada Amerikom i svim njenim doseljinicima.
Sada je lešinarenje dostiglo vrhunac. Neko mu je u američki telefon, na kom broju bi trebala biti nekadašnja Esina supruga, koja nije muslimanka i koja se, kučka, preudala u međuvremenu, rekao Jebite se, bolesnici, jebe mi se za Srbe i muslimane.
I to je vijest za Avaz. I to je priča.
Ne znam šta je prijedorski pokojnik toliko bitan pokojnik. Pokoj mu duši, da se razumijemo, i dabogda one koji su digli ruku na njega stigla i božija i sudska ruka pa makar ih iskopali iz toplog groba i sanduke im donijeli na suđenje.
Ali, besmisleno je od pokojnog Ese praviti Prijedorsku Legendu, Muslimanskog Heroja, progoniti mu porodicu i sa posmrtnom sladostrašću, ispod mržnje prema Srbima, i očekivati da umiru i raspadaju se u dertu kako bi neki usrani novinar od toga mjesecima pravio priču a još usraniji političari širili tezu kako su Srbi, i Beograd, na Prijedor izvršili agresiju.
Tokača vam je dokumentovano sve rekao. Žrtava u ima 98.000. nažalost, na vašu lešinarsku žalost, njihov omjer je skoro kao i omjer stanovništva u BiH. Prema popisu iz 91. 98.000 heroja i legendi. A ne samo Doktor Eso i komandant Avdo.
Da li i sa Doktorom Esom želite stvoriti iluziju od su samo muslimani ubijani. A Srbi stradavali pod traktorima.
Odnos prema mrtvim muslimanima je, za sarajske lešinare, odnos prema živim Srbima. I to neće izaći na dobro.
Danas se obilježava 70 godina od ustaškog ubijanja 2300 Srba u Drakuliću i okolnim selima, tu ponad Banjaluke. Zahvaljući istoričarima, i novinaru Jovanu Babiću, zna se svaki detalj. Do toga da su nekoliko dana prije, ustaške vlasti uništavale pse pod izlikom neke bolesti, kako ne bi mogli jutarnjim lajanjem obavijestiti stanovništvo o pokolju. A onda su, predzoru, prtinama, zašli od kuće do kuće i maljevima, krampovima, sjekirama i kukama pobili 2300 ljudi. Sve je bilo gotovo do deset, jedanaest.
Danas su upaljene svijeće i položeni vijenci. Bio je gradonačelnik i predsjednik Republike. Nisu bili Srebrenički Ambasadori.
Niko nikad nije rekao da je to Hrvatski Genocid nad Srbima. Niko nije formirao Majke Drakulića. Čak je i koji kilometar ispod ugošćen Papa, iako su njegovi sveštenici planirali i organizovali pokolj, među ostalima.
Neću da kažem da postoji razlika između naroda. Ni u tome kako obilježavaju pokolje nad vlastitim pripadnicima. Ali postoji razlika među onima koji se uzdaju u mrtve i onima koji se uzdaju u žive.

MEDDŽIDA

NA SUDOBRANU DRŽAVE

Meddžida Kreso, crvenostilizovana i bljedolikotenirana Predsjednica Takozvanog Suda BiH, obratila se javnosti glede stanja tog Organa.
Dobro, to nije bilo u nekim visokotiražnim novinama a i cijelo obraćanje zasjenio je nastup koji je na Beenteve imao Al Kopanja.
Suddžida BiH se uzbunila zbog SNSD-SDS-ovog Obrazloženja Zakona o prestanku važnosti zakona u Sudu i Tužilaštvu BiH. Ovo prevazilazi Sud i Tužilaštvo i mene kao Predsjednicu Suda, veli ona. Poslije ove iskrenosti meni se stužilo. Jebeš Sud i Tužilaštvo, samo da spasimo Meddžidu.
Kresovica ima čudnu argumentaciju u korist Takozvanog Suda BiH a i ostlih iz tog arsenala.
• To je institucija koja nije izričito spomenuta u Ustavu BiH. A gdje bi trebala da bude spomenuta tako jedna važna institucija. Možda u popisu djelatnosti samostalnih privrednika. Ako tamo, u Ustavu, nije Spomenuta to znači samo dvije stvari. Da je Neustavna. I da BiH nije država. Što sam napisao 2005. u Političkom ljetopisu.
• Obrazloženje zahtijeva najstrožiju reakciju EU. Tako smo od zahjeva za Nato bombardovanje Srba došli do vapaj za najstrožijom reakcijom EU. Sudžidu bi neko trebao da podsjeti da ona, i njen Sud, bivstvuju u BiH a BiH je u blizini Republike Srpske, nije u blizini Brisela i EU. Čak i da je BiH članica EU, Sud i Tužilaštvo zavise od Ustava BiH a ne od Najstrožije Reakcije EU.
• Referendum koji je ocijenjen kao nedopustiv. Meddžida, koja je pravnik, ako u međuvremenu nije retrogradno odškolovavana, morala bi da zna da je svaki referendum dopustiv. Referendum je i nastao zato što je dopustivost neupitna. Osim ako ona doista misli da je dopustivo pitati Brisel a nije dopustivo pitati Srbe. Nisam htio da vam, vama u Sarajevu, kažem, kad je bilo vrijeme, ali ću vam sada reći Bolje bi vam bilo da je Referendum u Republici Srpskoj održan.
• Garant zaštite Ustava BiH su Ustavni Sud i „Ured visokog predstavnika u BiH“. Iz ovog se može zaključiti da Meddžida nije pravnik. Niko se još nije našao ko će da garantuje život Ustavu osim njegovih, njenih, državnih, podanika. Pošto je Ustav BiH pisan široko, nedržavno, decentralizovano, po ugledu na slobodarski Ustav SAD koji daje svojim državama, i narodu, sve ono što Izričito Nije Spomenuto, najveći njegov garant je Nemijenjane Ustava bez saglasnosti Dva Ent Tri.
• Nije prihvatljivo da se nakon donošenja tih odluka (o Tzv Sudu i Tzv Tužilaštvu) preispituje glasanje unutar tog tijela (Ustavnog suda BiH) o nekoj konkretnoj odluci. Koliko znam ovo je Naseobina Srba, Hrvata i Bošnjaka. Dobro, vi u Saraju mislite da je to Država Patriota, Bošnjaka, Agresora i Željka Komšića, ali to ne može da utiče na odluku kao u dispozitivu. Jer Naseobina BiH nije država Bošnjaka i Stranaca pa da u Ustavnom sudu nadglasavaju Srbe i Hrvate. Obrazloženje, koje boli Medžidu, a koje se može otvoriti na Portalu SNSD Info, navodi da su Odluku Ustavnog Suda BiH o ustavnosti Zakona o Sudu BiH, izglasala trojica sudija stranaca i dvojica sudija Bošnjaka. Sudije iz Srpskog i Hrvatskog naroda su glasale da je ta odluka neustavna. Prije dvanaest godina Srbi i Hrvati su bili pod istim jarmom. Dvanaest godina kasnije Tihić se ibreti kako je neko gurnuo Hrvate Dodiku. Umjesto da se zapita ko je gurnuo Hrvatima. Ja, pak, iz te odluke zaključujem da je Dobrovoljačka već tad bila prorečena. I da je Sud BiH ista vrsta zločina kao i u Dobrovoljačkoj. I u jednom i u drugom slučaju radilo se protiv Srba i radilo se o Babicama Strancima.
Dakle. Meddžida, koja sebe smatra važnom najmanje u rangu Suda i Tužilaštva, nije ponudila ni jedan argument za te institucije. Niti jedno pobijanje Obrazloženja. Drugi se i ne oglašavaju. Da li su se pomirili sa sudbinom. Jedino u čemu je Suddžida u pravu jeste konstatacija da su u opasnosti sve Usrane Državne Institucije, sve UDI, koji Nisu Izričito Spomenute.
Smiješno zvuči njen vapaj da je to udar na nezavisnost Suda i Tužilaštva. U trenutku kada neki stranac, Juda, donosi odluku o Dobrovoljačkoj u pravnom oklopu kakav nije imao ni Kadija, daleki predak Meddžidin.
Sud BiH mora da bude Izričito Naveden u Ustavu ili ga neće biti. A prethodno mora da bude Izričito Pomenut u Sporazumu Dva entiteta. I ne može da bude nezavisan jer zavisi od Republike Srpske. Pisao sam o Ustavnom sudu Njemačke, ne Demokratske Republike, nego Evropske Njemačke. Predlažem Suddžidi da pročita taj tekst pa da vidi šta je zavisnost Ustavnog suda od tuzemnih političkih partija. Pa, onda, i ostalog sudstva, koje se Izričito Spomene.

IZRAŽAVANJE
KRITIČKOG STAVA
STRIJELJANJEM

Sad vidim, kad sam uzjašio laptop, da me strah pisanja. Šta će reći K&K, Kopanja i Kozomara, koji zajedno imaju veliku maturu, da li imalo napredujem u neznanju, barem Neku Veče.
Postavio sam sebi i cilj. Da naučim da pišem saopštenja kao RAK.
Onaj Čas Lirike na Federalnoj Televiziji, povodom Dvadeset Godina Republike Srpske, i Dvadeset Teških Sarajevskih Godina nepodnošljive lakoće življenja pored Manjeg Beha Entiteta, takozvanog Er Esa, RAK, Regulatorno Tijelo Bez Glave, ocijenilo je kao uobičajenu literarnu balkansku narodnu umotvorinu. Sa izraženim kritičkim stavom. To bi bila nova vrsta novinarskog izraza, kojeg nije bilo u prošlom vijeku, Izražavanje ljubavi i oduševljenja kroz kritički osvrt. STJK.
Lično sam oduševljen tim mirisom oduševljenja na balkanu. Kako nije, umjesto Lirike Itake, napisana Lirika Balkana.
Ali, objektivno, ta praznična djelatnost Ef Tevea, kao i ona unazad nekoliko godina, obilježenih Bakirom, kao i djelatnost zapjenušanih Majki i Almase Hadžić, kao i ona Reisula, kao i ona intelektualoidnog Saraja, može se smatrati Konstantnim Pokušajem Genocida. Republikocida. Srbocida. Za razliku od Srebrenice, ovdje je namjera očitovana, fažizmična, agresorativna. Silajdžić je formirao i stranku za Genocid nad Srpskom. Stranka za BiH. Nerazblaženu. Stoposto. Tihić svaki dan ukida Republiku. Šta bi to moglo biti nego Genocid Nad Republikom. Izražavanje kritičkog stava u odnosu na postojanje.
RAK je unizio Srbe i Republiku Srpsku. Po njima je Hitler, onomad, izražavao kritički stav prema Čehoslovačkoj i ostalim zemljama Evrope.
Šta bi bilo kada bi neko rekao da je u Srebrenici izražavan kritički stav strijeljanjem.
Mislim da je bila velika greška što se uopšte išlo u te oblike Sarajevskog Zajedništva, medijske, novinarske, regulatorne, vanustavne. Srpska je u tim institucijama trebala da služi kao pokriće, kao legitimitet. Bili ste unutra, što se demokratski niste izborili za drukčiji zaključak.
Kada sam na to upozoravao prije dvanaest, trinaest godina, niko se nije počešao ni po guzici.
Vidim, uspješno ste, i nezavisno UPM, potrošili deceniju i po na Normalizaciju i Pomirenje.

FES TI LEPO STOJI,
Čedo, za razliku od Petra Lukovića kome bolje stoje dimije. Kao i Pešićki, Lihtašici, Kandićki, Karanovićki, Srbljanovićki, Srđi, Bjelogrliću... i cijelom improvizarijumu Antisrpskog Građanskog Veća Beograda. Čudi me, zapravo, kako vas Lagumdžija već nije okupio u taj AGVBG.
Dabome, sada Beogradski Minimalci, ljudi minimalnog dometa i odjeka, na nekim portalčićima, u nekim novinicama, serdare i vojvode jedni drugima, kao Avaz Luković, Jes ga, bre, Čeda razvalio. UZK.
Može se razmatrati da li je Predsjednik Države Srpske trebao da ide u taj duel u Tanjug. Jer, Jovanović nije ništa značajno na tamošnjoj političkoj sceni. Ali opravdanja i dobiti ima u tome što je Jovanović delegat, predstavnik i simbol jednog Beograda, ne, dakle, Srbije, koji iz svog nerazumevanja nacije, države i društva, iz svog marginalizujućeg rakursa, prodaje jevtinim strancima, po još jevtinije pare, svoje nerazumevanje svake teme koje se dohvati, ali odlično obavlja posao za stvaranje ideološkog, vrednosnog i orijentacionog haosa.
Njihov politički domet je da prde u svoje dimije.
Čedomir Jovanović, i gore pomenuti i nepomenuti, oni koji latentno septiziraju o Srbima i Republici Srpskoj, Srbima i Kosovu, samo su intelektualni tabloidi Srbije.
Jovanović je u tom duelu predstavio improvizarijum u najboljem svetlu.
Njegov nivo diskusije je predratni kafansko-nadvikujući a argumentacija naivno-neuverljiva. Zašto ne razgovarate sa tim jadnim ljudima, Aleksić je Pijemont, nije Banjaluka, Bosna je lonac, ne možete da budete i žrtva i dželat...
Jovanović ne poznaje celi niz predradnji u BiH. Za ostale krajeve me nije briga. Ne poznaje suštinsku činjenicu. Kako se počelo mrdati u Mrduši Donjoj. Šta je bio cilj muslimansko-hrvatske koalicije. I glupo pitanje postavlja Zašto tada niste sarađivali sa HDZ-om. Takvo pitanje ne bi postavila ni Karolina. Tako i celi taj Beogradski Politički Nakurnjak ne poznaje genezu. Ne poznaje ko je pogazio Lisabon, ko je odbio da S Njima Razgovara, tada sa Beogradom, jer je muslimanima nuđeno da budu, praktično u srpsko-muslimanskoj federaciji, ko je žrtovao mir za BiH...
Taj BPN je naučio prodavati drek o Večnoj Srpskoj Krivici. Uživeli se u uloge. Sve veliki reformatori Srpske Nacionalne Svesti.
A Aleksić. Aleksić je samo tragični izuzetak koji potvrđuje pravilo. Čeda Nečetnik bi trebao da zna da nigde nije uspela država na konceptu Boro i Ramiz. To je Poetsko Shvatanje Tragedije.
Srbi su uvek bili žrtve. Može se meriti koliko svojom, koliko krivicom Istrebljivača. Pri tome su mnogo puta bili i dželati. Dabome. Zločin u Srebrenici nije Genocid ali jeste zločin. Nije ni zločin sam za sebe. Jer, Čedina Bosna, milion puta je rekao Bosna, jebla ga ona u dupe, nije Lonac. Bosna je Zločin. Svih, a ne samo srpski. Politički i ratni zahtev muslimansko-hrvatskog priručnog bratstva bio je Granica Na Drini. Da li je to uključivalo, misli li Čeda, razgovore sa Srbima. Ne zna, naravno. Čeda to ne shvata. Njega ni Silos ne bi promenio.
Zato i ne mislim da ga je Dodik razvalio. Nije za to ni išao. Niti se tu ima šta razvaliti. Jadna je Srbija sa takvim Čedama. Ako su to Šešelj, Vuk, Koštunica, Sloba... porodili kao alternativu, jebiga.

OTIŠAO,

MIRIS TAMJANA OSTAO

Nijaz Duraković, Bosanac, suprotno životnim osporavanjima, posmrtno je doživo jednako velika uzidzanja i uzvišavanja.
Nezasluženo. Prosječni cekajaški aparatčik nije bio tog dometa. On je bio samo alkoholniji i druželjubiviji od Zlatka Lagumždije. Oni su sa iste police kabineta opštetehničkog komunističkog obrazovanja.
Nijaz Duraković je postao poznat, i zauvijek omrznut, izjavom da se Miris tamjana širi Bosnom. Ta izjava je, u stvari, CT i samog Političkog Durakovića i cijelog Sarajevskog Političkog Kruga. Muslimanskih i bošnjačkih političkih udarnika i probojaca.
Duraković je tu izjavu preformulisao iz Marksovog Manifesta. Bauk komunizma kruži Evropom.
Ta činjenica govori o Durakovićevoj katastrofalnoj neoriginalnosti u tada originalnoj Jebeš Bosni. On je stotinama puta čitao tu prvu Marksovu rečenicu. I ništa više.
Ali govori i o njegovom klasičnom komunističkom inercionom neshvatanju društva u kome živi. Društva koje ga je produkovalo, generisalo i omogućilo mu prinadležnosti za koje nema reference. Kao i mnogi drugi.
Bez obzira što je naknadno eliminisan od azijatskog konjanika Lagumdžije, u stvaranju samosebidovoljne stranke, od Lažne Socijaldemokratske Partije, Durakovićeva djelatnost u predratnom, ratnom i neposrednom ratnom vremenu, svrstava ga u negativni Sarajevski Politički Krug koji je generisao rat, instalirao rat, izvodio završne radove i, onda, mir pokušao pobosniti i pobošnjačiti. Vojnik Bošnjačenja Mira.
Slovo o Tamjanu je jedna od najrazornijih ratnohuškačkih izjava i za nju je Duraković zaslužio više godina Haga nego Biljana Plavšić, Alija Izetbegović i Milošević zajedno.
Nijaz Durakvoić je jedan od aktera-stvoritelja današnje Naseobine u kojoj je na djelu Eliminacija Jedne Nacije i pokušaj unitarizacije cijelog prostora poništavanjem ustavnog temelja BiH, Republike Srpske. I poništavanjem posljednjeg preostalog konstitutivnog, ustavnog, naroda. Srpskog.
Slučaj je htio da je Papa Benedikt XVI, uputio dramatičan apel o budućnosti katolika u BiH, u političkom smislu je tio Alarm Uništenja Hrvata, baš u vrijeme smrti i veličanja Nijaza Durakovića.
I Duraković je arhitekt vremena u kome nestaju Nestaju Hrvati. Tako se završava duga era poklona iz Ahdname.
Durakvić nije nikakav dragulj kojeg se ne može nadomjestiti, profesor velikih intelektualnih dometa, Veliki Bosanac... čime se utrkuju da ga u Sarajevu predstave.
Duraković je samo prosječno tragični akter pretvaranja jednog relativno sretnog samoupravnog prostora u Tragediji Konačne Isključivosti. I hvalospjevi se ne mogu podvesti pod O pokojniku sve najbolje.
Ali, to nije ništa, kakve će sarajspjeve doživjeti Ganić i slične patriote. Kad im dođe vrijeme.

MOJ DRUG SULE
I ROKENROL PRVE KLASE
Moj drug Sule je sada penzioner. Sule je, inače, po profesiji Sanjar. Banjalučki Sanjar. Posebna vrsta sanjara. Oni su uvijek bili okrenuti Velikom Zapadnom Svijetu, Beč, Minhen, Trst, Formula 1. Ali nikada nisu porekli da su Djeca Vrbasa, Djeca Kastela, Djeca Banjaluke, Djeca Socijalizma. Oni su socijalizam, njegovo siromašto šezdesetih i raskoš kraja sedamdesetih, shvatili kao pravo na svoje zabrane i svoju samoupravu. Jedna od vrsta Banjalučkih Sanjara je igrala rukomet, druga vozila Dajak čamce, treća borčevala u fudbalu, četvrta živjela rokenerol.
Moj drug Sule je uvijek volio muziku. Sule Luksemburžanin. Sule je General Generacije onih čiji su očevi slušali Glas Amerike. Njegova generacija je slušala Radio Luksemburg. Tako je nekako Rokenrol stigao u Banjaluku.
Sule i danas voli muziku. Imao je svoju emisiju koju je emitovao Radio Uno. Sada više nema. Penzioner je bolešljiv. Ali i dalje voli muziku. I tu svjetsku, i tu banjalučku. Koje više nema. Ili sam ja ogluvio za frekvencije rokenrola.
Danas je Moj Drug Sule došao kod mene u kraću, zvaničnu i prijateljsku posjetu i donio knjigu. Knjiga je u jednom primjerku. A nema tužnijih knjiga od onih koje su samo Jedna Knjiga.
Moj Drug Sule Penzioner je došao skromno. Ne može da mi da knjigu jer svu knjigu drži u ruci. Nema više. Ali ne traži ništa. Sule traži savjet kako da odštampa knjigu. Zna da sam radio za ofset mašinom, kao majstor. Veli, samo ne kaže, Majstor Rale možda ima neko rješenje. Grafičari su, isto, raja. I oni život vide kao rokenrol. Rukenrol. Drukenrol.
Penzioner, dabome, nema sredstava pa je knjigu otprintao sam i u jednom primjerku. I sa koricama u dvije boje.
Knjiga se zove Vrijeme izlazećeg sunca. Autor: Suad Junuzović, logistika i fotografija: Ranko Bujić. Izdavač: _______, štampa: ______. I ja volim rokenrol. Ali kad sam uzeo knjigu u ruke, bilo mi krivo što ga volim. Rokenrol ne trpi pizde koje se stuže na svašta. Mene uzela tuga. Ne zato što je Moj Drug Sule penzioner, ne ni zato što pobolijeva, ne ni zato što nema više rokenrola. Nego zato što Sule nosi samo jednu knjigu.
Podnaslov sanjarskog naslova Vrijeme izlazećeg sunca je: Ilustrovana BL – Rock 'n' Roll hronologija 1961. - 1992.
Sve je tu. Vrijeme koje se izvuklo ispod pamćenja. Ljudi kojih nema. Crnobijele snimke života Banjalučkog Raja. Poznati ljudi, danas uspješnici estrade, menadžeri, ministri. Sanjari. Skoro trista stranica. Nisam baš rođen u Banjaluci pa se ne usuđujem da pomenem neke koji su u Suletovoj Hronologiji i koji su bili u banjalučkim grupama. Preskočiću nekog važnog. Nekog koga ne znam.
Ali, Vrijeme izlazećeg sunca je fenomenalno napisano. Sule je razgovarao sa mnogima, dopisivao se, prenio milion detalja. Sastave grupa, ko je bio gitara, ko bubnjevi. Opisao čak i taj fenomen da Basdans, grupa pobjednik gitarijade u Subotici nije izdao longplejku. Izvinjavam se onima koji ne znaju gdje je Subotica. I šta je longplejka.
Opisao je sav apsurd tog strašnog živog svijeta u Banjaluci koji nije imao podršku niotkoga. Koji nije imao prolaz ni u Sarajevu, ni u Zagrebu. Zato je Zrinko Tutić, možda, otišao u Zagreb i postao car. Već tada su govorili da je u Sarajevu dovoljno imati električnu gitaru i biti zvijezda. U Banjaluci nije bilo dovoljno ni biti pobjednik neke jugine muzikijade. Ja, skromno, mislim, da je ipak Banjaluka kriva. U mnogim stvarima Banjaluka je bila Uspavana Čaršija Kraj Ladnog Vrbasa. Jebe joj se. Ovdje ni sevdalinka nije uspjela. Šta serete sa tim luksemburgom. Marš na korzo.
Moj Drug Sule napisao je više od enciklopedije i antologije, od čega je odustao na startu. Napisao je život. Iskreni život Banjalučkih Sanjara. Koji o svom vremenu i svojim snovima govore nevjerovatno pribrano i bez jeda. A i on, Sule, s njima tako govori i nama piše.
Takav je Moj Drug Sule. Molbica. Tako je naslovljavao mejlove muzičarima koji su u dalekom svijetu. Molbica za neke odgovorčiće. A objavio je Odgovorčine.
Znam, unaprijed, da Banjaluka ni Onim neće mrdnuti da bi se ova knjiga pojavila iznad snova. A Majstor Rale više ne radi na obostranom Rotaprintu koji je ubio se za štampanje knjiga, jevtinih a tako sanjivih.
Moliću, ipak, nekoga, da pomogne. Sule je Moj Ratni Drug. Kapetan iz Šesnaeste.

Tako mi je žao što više ne štampam na rotaprintu, na hajdelbergu, na rolandu...

ČEDA JOVANOVIĆ ŠPANAC
Za njega su Srbi špansko selo. A mnogo vole da priča o Srbima. LDP. To me podsjeća na neku drogu. Liberali u Srbiji. Tamo nije uspela ni socijaldemokratija jednog Vuka, ni pokret obnove drugog Vuka, nisu uspeli ni radikali. Niko niučemu nije uspeo. Ni Sloba. Prnuo u Požarevac. Nije uspeo ni Đinđić. Samo je uspeo Gospodin Legija. I onaj njegov snajperist. Ali, Čeda Španac se nada da hoće. A kad smo već kod Vuka, proćiće Čeda ko jarići. Odnosno, kao Vuk Drašković. Tako je i on izvodio političke lupinge, pa gde je sada. Samo što Čeda ne ume da piše romane.
Dakle. To Čedo Postmiloševićevske Srbije, JMM, voli da priča o Srbima. O Kosovu. A u zadnje vreme, kako im je ponestalo Kosova, rasrbio se Čeda o Srpskoj. Popeo se na minaret one daleke bele džamije Safeta Isovića pa ilače o tom da je Srpska genocidna tvorevina, da je nastala u Srebrenici i slične Teorije Crvenog Fesa.
Pošto Čeda, verovatno, zna, ili mu njegovi savetnici mogu da kažu, da tema Srpske u Srbiji ni pred izbore ne pije vode, tamo nikoga ne zanima, trebao bi da bude svestan da samo može izgubiti na toj temi. One ostale prilude, protuve, političke babe, izmećari i jaslari nevladinih organizacija i orgazmizacija, mogu da pričaju šta hoće jer su plaćeni i ne idu na izbore.
Ali, KJČ.
Zanima me samo utoliko što je došlo vreme da se jednom i Saraju, i Sarajevskom Političkom Krugu, i Beogradskim Političkim Babama, uključujući i Deda Čedu, kaže da stvar sa Republikom Srpskom i Srbima u BiH, stoji posve obratno. Nije ovde niko nastao. Ovde je neko ostao. Nije ovde ništa nastalao na genocidu. Pa makar i genocida bilo. Ovde su se Srbi grčevito i grkljanski borili da ostanu na svojoj zemlji. Ovde Srbi nisu bili agresori, nisu došli iz Čedinog Beograda, nisu došli, jašući na sabljama, iz Anadolije, iz Stambola, sa Bosfora. Oni su ovde bili i ostali. To je najveći problem. I Čedin. Što su ostali.
Radilo se o goloj borbi za opstanak jednog naroda. O borbi protiv Aga Sarajlija koji su se uvezali i sa Šahovnicom na Drini, o borbi protiv Miloševića, koga vi, beogradske babe i čede niste sprečili da jebe Srbe diljem Sfrj, nego ste sačekali da završi posao pa ga, ti Čedo, onda, odaslao u Hag. Što nisi tada, pre Haga, govorio o Slobinom Genocidu Nad Srbima. PTM. I, radilo se, o borbi protiv Nebeske Sile Demokratije. Sva ta tri demona su delala na tome da Srbi nestanu ovde i odavde. Hteli, bre da rasprostru, po celoj bosni i po jamama hercogovine, Beli Stolnjak Jasenovac, kao čobanica negde u Šumadiji, braći za ručak. Ne kažem da i Srbi nisu rasprostirali, sveto trojstvo nacionalno ga je rasprostiralo, neko u silosu, neko u Omarskoj. A šta je očekivao onaj ko je za BiH žrtvovao mir.
U borbi za opstanak sve je dozvoljeno. I oči, i grkljan. Ko je ispred cevi, mrtav je. Slobodno proglasi ovo nekim memorandumom. Rajkov Memorandum. Fašizmom. Da komandujem vojskom koja se bori za narodni opstanak, ne znam koje bi ženevske konvencije stale predame.
Tezu o genocidnosti, i izmišljanje genocida u Srebrenici, kao da je Genocid Distrikt, pa možeš da ga proglasiš gdje hoćeš, lansirali su Muslinanski Ratni Gubitnici da bi prikrili upravo taj pokušaj istrebljenja, iseljenja, uništenja Srba u BiH.
Dobro što prilude i poćorave Beogradske Babe nasedaju na to. One i onako od žardinjere misle da je tuta. Ali, se Čeda računa u Liberale. Oni ne seku ortodoksno, oni su naumljeni, načitani, ne priliči da se svrstavaju oštro. Liberalizam je širi od Široke Slavenske Duše. Zato ga Slaveni i ne vole.
O tome se radi. Malo je nedostajalo da BiH ne nastane na genocidu. Kao što je Hrvatska nastala na proterivanju 400.000 Srba. Nisam primetio da je Čeda nešto prisrao Hrvatskoj o tome. Liberalno, U Pizdu Materinu.

PETORO SLOBODNIH SRBIJANACA,
UMALO NE REKOH:
LAKIH KOMADA,
I GENOCIDNA SRPSKA

Sva Slobodna Srbija, njihe petoro, Svetlana, Vesna, svejedno, sve Vesna do Vesne, Lukić, Sreten Ugričić, Vesna Pešić, Srđa Popović i Vesna Rakić Vodinelić, okupila se na nekoj tribiničici da objasni javnosti kako su Tadić Mrgudodiktator i Dačić Pendrekomat odveli Srbiju u Crni Mrak Neslobode a sve zbog Tamo neke Genocidne Srpske.
Pojašnjavam. Jedna je, ta, Serbija Slobodna. Druga je, sva, Serbija Slobodan.
Tužni Skup je izazvao, kasnije, žaljenje što niko u Serbiji nije htio da objavi taj javni snimak radio emisije nepostojećeg radija.
Toliko su anemični Tadić i debeljuškasti Dačić uterali strah u koščice Serbije.
Malo je čudno da je sva Sloboda stala u petoro a da je sva diktatura ostala u preostaloj Serbiji.
Ono što mene zanima jeste činjenica koja je dominirala Tužnim Skupom na Ukopu Bibliotekara. Republika Srpska je genocidna, nastala je na genocidu, posledica je genocida, ona je usred dve balvan revolucije, Balvan Knin i Balvan Sever Kosova, Srpska je svo zlo srpsko. Usrana Petorka je, u stvari Prva Petorka e-Govnina. A e-Govnine su simbol sve truleži i užeglosti srpskog bića. Taj kič-intelektuarijum, samozvani intelrektum, jednostavno ne može da podnese bilo kakav srpski uspeh. Pa ni uspeh da je Republika Srpska jedini srpski kolektivitet koji je uspeo da opstane na svojoj zemlji u svim vetrojebinama rušenja i uništenja SFRJ.
Taj petočlani savestni buđelarijum zalaže se muslimanskom propagandom o Genocidnosti Srpskog Zametka, kao Stevina Perava mladom detelinom kravljačom.
Milion puta su na toj tribiničici u Beogradu rekli da je Srpska Čedo Genocida a da o svim tim događajima, i u Srebrenici, i u BiH uopšte, i o stradanjima Srba na celom tom arealu cunamija od Bilogore na jug i na istok, nemaju pojma.
Uništenje Srba u Hrvatskoj i uništenje Srba u više od pola BiH, na području današnje Federacije BiH, za njih nije ništa. Zločin u Srebrenici je sve. On je važniji od million i po Srba u Republici Srpskoj. Taj milion i po bi oni najradije videli u isparenju, u rasejanju, u Miloševićevim Zavežljaj Kolonama, jebo ih on, to petoro na tribiničici, u dupe rosno i slobodno.
Zločin u Srebrenici je Sisa Srbomrza. Na njoj žive podgužnjaci i podrepaši, izmećari, jasličari, ćorkani i prilude srpskog bića. Na toj sisi promovišu svoje lažno slobodomozgarenje, svoju demoraldemokratoidnost, svoju cvilicivilizativnost. A ni o jednom pravom problemu Srbije, i Srba uopšte, ni sada ni unazad nekoliko decenija, nisu rekli ništa. Sloboda podrazumeva sve. Ne podrazumeva samo da Srpsku jebete u glavu.
Kao što se Sloboda Serbije ne meri nekim ugričićima. Nije anatomija Serbije Kako je smenjen bibliotekar. Serbija ima mnogo većih problema od nekog Kitonidisa i Utričića.
A Srpsku ne dirajte. Nismo dali da je dira ni Milošević. Sreća da je umro, inače bi i njega priveli kulturi. Da poštuje Srpsku. Vi o Srbima Ovdje ne znate ništa. To što ne znate o Srbima Srbije, to je vaš i njen problem.
A vi sami, vas petoro i još poneka srbljanovićka, kandićka, lihtašica, uopšte niste problem. Samo ste crne ofucane kićanke na Fesu Saraja. Jah.

PROFANISANE AMBASADE
Dok ambasade u nekim zemljama mukotrpno obavljaju svoj posao, organizuju mreže pišuljica špijunica i kabinetskih špijunara, razvijaju tajnu komunikaciju preko čudotvornog kamenja razbacanog oko strateških objekata, dotle su ambasadori u Naseobini d.o.o. u povlaštenom položaju. Oni su Ambasadori Prve Klase. Oni javno sjednu sa Liderima s.t.j. i iznesu svoj stav o tome šta lideri treba da rade. Sa naglaskom na Srpske Lidere, kada je u pitanju šta treba da rade. Sa sarajevskim liderima, kada je u pitanju sjedenje. Svjetski prvak u tome je Zlatko Gvantanamdžija. On ga primi u Kraću I Prijateljsku Posjetu, takozvani KIPP, a rodi se Vlada Federacije n.p.r.
Jučer je Sulejman Petokraka Tihić, kako ga iznijansira Ahvaz, primio Turskog Ambasadora. Pa je ambasador zaključio da on i Tihić saopšte da se izbori u Srebrenici trebaju održati na osnovu popisa iz 91. godine. Da glasa koji kome hoće. Tako se glasa u cijelom demokratskom svijetu. Naročito na Kosovu. Humanoidna elekcija. Glasaju i pomorci koji u danu izbora plove po okolnim morima. U Brčkom, kojeg su takođe pominjali Yildiz i Tihmiz, predlažem da se obavi Glasanje Bez Granica. Pošto Distrikt inače nema granica. Sa naglaskom na Granicu Srpske. Tako bi mogli glasati i stanovnici bratskih opština Vukovar i Novi Sad.
Za Srebrenicu takođe imam ideju. Izbori treba da traju sedam dana. U nedjelju da se glasa prema popisu iz 31. Prije nego je Hitler počeo pohode pa se živalj razbježao. Mislim, radnici koji su radili u Srebrenici, rudari iz raznih inozemstava. U ponedjeljak da se glasa po popisu iz 41. Prije nego je srebrenićki živalj otišao u četnike. U utorak da se glasa po popisu iz 51. Prije nego što si nastupile Kidričeve reforme. U srijedu po popisu iz 71. Kardelj, Ustav i ostala samoupravna sranja. Pa, ko preživi, doći će na red i popis iz 91. Kojeg niko nikad nije ozvaničio.
Moj Yildize i moj Tihmize. Izbore organizuje onaj ko je pobijedio. Onaj ko ima ustav nad tom teritorijom. Onaj čiji su državljani na dotičnoj srebrenici. Nema više samoupravne komunističke diktature. Organizovali smo, ste, prve višetranačke demokratske izbore. Samo niste shvatili da to podrazumijeva i višenacionalne popise.
Bio je rat Yildize i Tihmize. Koga ste vi počeli. Vi iz Esdea. Ne znam da li je Yildiz član. Izgubili ste rat. A Srbi sačuvali Republiku Srpsku. Pošto smatrate da ste pobjednici u ratu u Dobrovoljačkoj i mislite da možete na tom pobjedničkom pravu da proglašavate vojvode i serdare i da nekažnjeno ubijate na televiziji, morate da prihvatite da mi smatramo da smo pobijedili u ratu u Srebrenici i da na tom pravu organizujemo izbore.
Nema potreba da s vama razgovaramo jezikom sa sedam velova. Sa vama je preostao samo ogoljeni politički jezik.
Mada ne razumijem. Ako su Srbi genocidom pobili tolike hiljade ljudi, ko će glasati po tom popisu iz 91.

PSI U DOBROVOLJAČKOJ
Dobrovoljačka ulica je koncentrisani herbarijum istorije Sarajevske Tragedije. Pri čemu pod Sarajevskom Tragedijom podrazumijevam cijeli koloplet pogrešnih, suicidnih, neistoričnih, necivilizacijskih, vanevropskih poteza muslimanskog vjersko-političkog i paravojnog rukovodstva.
Dobrovoljačka je obrnuta slika u ogledalu kao i cijela Epopeja Patritoskom Ratu potiv Mrskog Agresora i Drskog Genocidora. Dobrovoljačka je proglašena legitimnim ratnim ciljem iako rata nigdje nije bilo a okolni lešinari, divljaci i paležnici su bili najobičnija ulična paramilitaristička rulja i banda. Sprženi vojnici, koji su se povlačili na osnovu sporazuma svih strana i plavaca iz ujedinjenih nacija, proglašeni su Agresorom na Sarajevo, na Bosnu, na Državu.
U Dobrovoljačkoj su na sceni bili sve goli nastrani amateri i egzibicionisti što je Muslimansku Patriotsku Sagu pratilo do kraja. Nigdje nije zabilježen Političar Moralane Vertikale, samo go lažov kao i Lisabonski Alija, samo Go Ljigavac, kao Jugosloven Ganić, samo Pičke, kao bivši Cekajaši, Stražari Tamjana i Slučajni Prolaznici. Nigdje vojnika, starješine, tipa Stipetića, Kelečevića, Milovanovića. Heroji te paravojske su zadrigle palikuće, kao što je Bihaćki General Petog Korpusa, koji je telefonom plakao ženi u krilo o tome kako je gotovo, samo što nije pao njegov Generalski Bihać. Jebo ga onaj iz Paljanske Bulumente koji ga je spasio i zbog kojeg je General Milovanović bacio epolete sa činovima.
Danas je Dobrovoljačka nastavak Sarajevske Tragedije. Samo što je to sada Bosanska Tragedija. Dobrovoljačka je danas Oslobodilčka Ulica Zločinaca. Danas se njome pokušava spasiti Bosna. Ili ono što je od Bosne ostalo. Kako je spašavaju, biće sreća ako se mogne održati i Republika Dobrovoljačka.
Dobrovoljačka je danas koncetrarijum o tome kako Međunarodna Zajebnica jebe Bosnu i Sarajevo. Kako ih, oboje, odvaja od ostatka Bosne i Hercegovine. U stvarui, od Države koja nigdje nije proglašena ali koja postoji, od Dražave Hercegovine i Republike Srpske. Jednom, kada ovo sve ode u prošlost i istoriju, nadam se, naći će se učen muslimanski intelektualac koji će zaključiti da je slušanje upitnih stranaca i uzdanje u njihova nametnuta rješenja, uništilo zdravo biće tog sarajevskog i bosanskog prostora.
Ima i sada pametnih muslimanskih ljudi. Najveći dio njih šuti. Neki seru kao Kazaz o Sramoti Srbije, umjesto o svojoj, povodom nekog bibliotekara od kojeg se pravi filozof i slobodan mislilac. Mislioci ne rade u bibliotekama, mislioci pišu biblioteke. Kurčev kurčić. Ima ih koji razumiju ali ne razumijem zašto ne kažu da nije Sarajevu, jer Bosne više nema, naroda bosanskog više nema, oni su učinili da ničega nema izvan Sarajeva, da nije Sarajevu potrebna takva druga odbrana od agresora. Odbrana koju mu serviraju stranci. 14 dičnih sinova patriota nisu krivi za Dobrokoljačku. To ne bih poželio ni najvećem neprijatelju. Da ga sumnjivi stranci peru od zločina kojeg je vidio cijeli svijet.
Zamislimo jednu današnju scenu iz Dobrovoljačke. Sloboda koju uzimam možda je prevelika i možda je neukusna. Ali Dobrokoljačka je srušila sve orijentire morala, slobode, korektnosti, uljudnosti i civilizacije, pa mogu i ja neki kolčić.
Zamislite, dakle, da se danas Dobrovoljačka blokira kontejnerima, kao tada, u stvarnosti, i da se odnikud pojavi armada paraberetki sa dugim cijevima i krenu na agresorsku ulicu punu pasa lutalica. Retriveri, bernardinci, ovčari, haskiji, šarplaninci... gore rafali, gori nafta, prži se jauk, mislim, lavež, oči pseće, začuđene nerežeće, kuvaju kao na tavi bez ulja, tjelesa se nadimaju, televizija snima, Jovan Divjak ponosno gleda prema objektivima i blendama, noseći megafon spreman da svakog časa zareži u njega, umjesto pasa na gorećem asfaltu.
Da li bi se neko, pitam, našao da oslobodi te ubice pasa. Da li bi neko ostao a da ne digne glas, i ovdje i u svijetu. Da li bi neko ostao da ne bude arestiran. Za pse, a ne za vojnike koje su, kako je predvidio Izet Sarajlić, dobri pjesnik iz Doboja, negdje daleko od njihove ulice patriotskog zločina, čekala bijela djevojačka prsa, majčine iskapale oči i očeva tvrda srca, a koji se nisu vratili, pa su, djevojke, svoja njedra morale dati dečacima, pa su, majke, svoje oči preselile na spomenike bez raka, pa su, očevi, otvrdli i nisu više plakali ni za Jugoslavijom, ni za sinovima, ni za očevima.
Ne može niko naknadnom Karadžićevom Okosarajskom Blokadom, sumnjvim Markalama i slično, prekriti Zločine Jezgra. To nije bio zločin protiv Četnika Srbalja, Srbalja Koljača, protiv Agresora, protiv Opkoljivača Sarajeva. To je bio zločin nad nemoćnim i nenaoružanim vojncima.
Da Sarajevo nije mrtvo, ne bi se danas ponosilo time što je Usrani Incko otišao u Sud i Tužilaštvo i sopštio im da su i Vojvode i Serdari. A oni, i on, znaju da su Obična Pravna Balega. Da Sarajevo nije mrtvo, ljudi bi pred Tužilaštvom protestovali zbog takve sramne odluke Nikogovića sa Filipina, odakle li je, koji im ostavlja u naručju i u dušama još nerođene djece, teške krvave, bezrazložne zločine, zločine iz zvjerstva.

PROŠLI SU PRAZNICI
ZA UNITARNE ŽELJE
Parlamentarna skupština Savjeta Evrope usvojila je još jednu Rezoluciju Protiv Srba. Neposredan povod je bio SEFI problem u BiH. Kako stvoriti ustavne preduslove da se sazna da Sejdić nikada ne može biti Član Predsjedništva BiH jer nema ko da glasa za njega. Prvi preduslov je da ima pravo da se kandiduje. To pravo mu ni sada nije oduzeto. Kad je Komšić imao pravo da se kandiduje, ima svako živ i mrtav u BiH. Parlamentaroidi iz PS SE to ne shvataju.
Kao ni to da ih Dr Zla navlači na Kvrgana Bana i podmeće im teme iz prošlog vijeka. Te Republika Srpska je kočnica, te entitetsko glasanje je kočnica, te potrebne su opsežne promjene ustava.
Opsežne Promjene Ustava.
Evropski površinci, među kojima je najveći domet dueta unitaro-folka, Kacin-Pak, ne shvataju ni to da je BiH propala čekajući Opsežne Ustavne Promjene. Sarajevo vam pod nosom Evropske Demokratije imenuje Vladu Federacije bez hrvatske biračke volje, Ohaer je doimenuje, oktroiše, nameće, a vi, vi se bavite entitetskim glasanjem.
PS Savjeta Evrope, što se tiče BiH, za druge teme ne znam, mada mi je smiješno da se evropski rogovi u vreći zalažu da se u BiH Srbi, naročito Srbi, Hrvati i Bošnjaci, slože u Građane, ispala je iz vremena. Prošli su praznici uz koje se iskazuju lijepe unitarne želje za vječni sklad i hegemoniju dobra nad zlom, patriota nad čedama, Bošnjaka nad Srbima.
Ako želite da ubrzate propast Lijepe Gizdave, samo insistirajte na Opsežnim Ustavnim Promjenama. Iskoristite Sejdić/Finci Problem da uz tu izmjenicu naturite i opsežnu klauzulu da BiH ima Jednog Predsjednika. Komšića. A da Sejdić i Finci imaju neograničeno pravo kandidovanja.
Dobro, za PS SE nije čudno. Čudno mi je za Sarajevo. Kako ne shvataju da vrijeme radi protiv Sarajeva i Bošnjaka. A vrijeme se troši čekajući Opsežne Ustavne promjene. Nije to tako providno kao što Tihić objašnajva da je ovo ili ono gurnulo Hrvate Dodiku. Ne radi se o gurkanju, radi se o odlasku i razilasku.
Jednog jutra će zrela kruška da padne u krilo mlade djevojke. Samo samostalnost.

MALI STAMBOL NA BALKANU
Pošto je Lagumdžija dobio MIP, Sarajevski Politički Krug se okreće starim prevarama.
Dogovor Šestorke se nastoji realizovati samo u formiranju Savjeta ministara i u izbjegavanju formulacije Budžet Na Nivou Izvršenja. Sve ostalo iz paketa, što je, pored smanjenog budžeta, interes Republike Srpske, odugovlačiće se i izbjegavati.
Dvojac za budžet, Kasumović – Vrankić, imaju zadatak, u rangu Vikićevih specijalaca, da smutnim radnjama i proceduralnim haosom sakriju Nivo Izvršenja, koji je ispod 800 miliona maraka, i da blokiraju cijeli sistem finansija u BiH, dok se ne ostvare Sarajevske Otomanske Želje.
Na taj način bi Savjet ministara bio formalno zajedničko pokriće za pljačku vilajeta i dunjaluka. U skladu sa Najboljom Otomsnskom Praksom. Sve u Stambol. Treba znati da Sarajevo ima ogromnu korist od povećanja budžeta, a i kad se ne povećava. Na stotine Otetih Zajedničkih Institucija, plaćaju zakupe građanima Sarajeva, zapošljavaju Sarajlije i plaćaju poreze i doprinose Sarajevskom kantonu. Sve to finansiraju Grude i Republika Srpska. Dok se ne formira Hrvatski entitet, Grude smatram simbolom hrvatskog ekonomskog i teritorijalnog eksploatisanog područja.
A naivna Republika Srpska kupila prostor u centru Banjaluke za UIO. I dala na korištenje. Da je pljačkaju usred Banjaluke. Jednim računom za Pedeve. JII. Ivanić.
Čim dobroćudni Montažer Savjeta Ministara, Bevanda, sklopi to tijelo, Sarajevski Politički Krug će krenuti u opstrukciju štednog budžeta, popisa stanovništva, koordinacije u državnoj pomoći i minimalnih promjena ustava zbog SEFI slučaja.
Republika Srpska je imala nekih neidentifikovanih žurbi u formiranju Savjeta ministara. Ubuduće ne treba pokazivati takav svrab. Onako kako Hladne Ubice Srpske iz Sarajeva rade svoj unitaristički posao, tako i Republika Srpska treba da bude Hladni Ubica Bosne.
Narodna skupština bi trebala što prije donijeti zakon o intesima Republike Srpske na zajedničkom, dejtonskom, nivou BiH. U tom zakonu treba da piše da se svaki budući potez na niovu BiH ima provesti tehnologijom Sporazuma Dva Entiteta. To je čista dejtonska procedura. I podrazumijeva provjeru svih dosadašnjih neustavnih zajedničkih tijela, na desetine agencija, sedam ministarstava u Savjetu ministara, Suda i Tužilaštva BiH, VSTS, UIO...
Ko će čekati prirodnu propast Malog Stambola na Balkanu.

MARGINALCI
ZA NACIONALNE
I DRŽAVNE POSLOVE
Bosna i Hercegovina je, poznato je, stabilna demokratija, hiljadugodišnja Država. Tvrtko je, u stvari, nadimak. Pravo ime mu je bilo Državko. A Kotromanići su Bosnomanići. Da se Vlasi ne dosjete. Neka istraživanja, ispod stećaka, govore o mogućnostima da se ovdje Država pojavila odmah poslije trave. Zelene. Dabome.
Takvu Državu, izgleda, srušiće Dobrovoljačka.
Ali, Dobrovoljačka nije zanimljiva zbog toga. Bosna i Hercegovina odavno ne postoji. Ona je samo Na spisku a nije Na licu. Traži se nešto kao povod za objavu smrtovnice. Zelene. Dabome.
Dobrovoljačka je urbani zločin kakav Civilizacija Evrope nije vidjela odavno.
Njegove posljedice su stravične, ne samo po broju žrtava i načinu prižrtvljenja, već i po cjelokupnoj tehnologiji koja je upotrijebljena u pripremi i realizaciji, te po nepojmljivom javnom, pravnom i institucionalnom odnosu prema tom događaju.
Dobrovoljačka je Krvavi Pir Marginalaca. Od kretanja kolone vojnika jna do dana današnjeg.
Marginalci, Ganić, Divjak, i slični, pripremali su, komandovali i naređivali u operaciji Krv i Pepeo u Dobrovoljačkoj.
Marginalci su vodili i Esdea, muslimansku fundamentalističku stranku. Marginalci su vladali Prijstolnicom Esdea, Sarajevom. Cace. Ćele.
Marginalci se tiće do dana današnjeg. Do tog nekog plaćenika u Tužilaštvu BiH koji je obustavio istragu protiv Dobrovljčana. I Andjelina Džoli je Marginalka. Nedozrele kurvetine, ili prrezrele, kao krastavac sjemenjak, da umjetnički govore o višeslojnom i višesmjernom ratu na malom prostoru susreta civilizacija, nikad nije bilo. I Andrej Nikolaidis je Marginalac. Eksploziv kao sloboda misli. I onaj Ugričić Uguzičić, direktor Narodne u univerzitetske biblioteke Srbije, kojeg je tamošnja Vlada smijenila jer je podržao, sa ostalim pišcima, nekog Konja sa crnogorskog kamenja.
Da je Drug Tito znao kakvi će marginalci premrežiti prostore bivše Privremeno Zauzete Teritorije, nikad umro ne bi.
Dabome. To je i bio cilj Velikih Krojača. To je komunizam znao. Ali nisu uspjeli da doznaju Marginalci. Ni na vrijeme, ni nikada.
Male teritorije i male nacije, ako žele da ne ostanu troska na rudištima Bivše SFRJ, moraju se ozbiljno uhvatiti posla. Jedan od prvih koji se ozbiljno uhvatio tog državnog i nacionalnog posla jeste Milorad Dodik. I u ovih godinu dana Ivo Josipović. Sve ostalo, sa Triglava prolij pa u Vardarot ulij. Zbog toga Dodik toliko i smeta. Ne zato što je jeben igrač, traktorist, generator negativne retorike, referendumist. Nego što ozbiljno radi svoj posao za državu i naciju. Srpsku. Dabome. I Ivo Josipović. Srpska je ustavni dio BiH i BiH bi trebala da to uvaži a ne da traži arbitre sa strane zbog svojih sukoba sa samom sobom. Sa Republikom Srpskom. Dabome.
U Sarajevu bi htjeli da, za njih, državne poslove obavljaju svi drugi, sami marginalci, samo ne oni sami. Ne može ih se svih sjetiti, od onog U-Bona, Ešdauna, Romana sa Filipina, Anđeline... samo ne oni koji su izabrani na izborima. Zaboravih Majke Srebrenice. Koje odobravaju goste i učesnike filmskih festivala u okolini i cijeloj Evropi.
Možda, ovdje, na području koje neki u Saraju zovu Bosna i Hercegovina, nešto i postoji hiljadu godina. Ali to nije dato u ruke marginalcima da bi uništili sve oko sebe kao što su uništili i svoje biografije.
Država i Nacija, svaka koja je nikla ovdje, uključujući i Republiku Srpsku, moraju pokazati odgovornost da svoje poslove uruče, izborno i proceduralno, onima koji su odgovorni i legitimni. Marginalce koji žele da preuzmu poslove i države i nacije i tih legitimara, treba, ako ne može da im se utuvi u glavu, i hapsiti, smjenjivati i proskribovati na sve zakonske načine.
Nisam siguran koga treba uhapsiti prije, Boleta Minđušu ili Nitkolaidisa.

BITI GRAĐANIN KOD LAGUMDŽIJE
Kako to gordo i prosvjetiteljski zvuči. Presvučeno zavnobiškim sjajem.
Sretko Radišić, Građanin u Mješovitom Braku, mada bi mu priličnije bilo Grđanin Pokorni, predsjednik je SGV. Srpskog Građanskog Vijeća – Pokreta za ravnopravnost. STJR. Ravnopravno.
Sretko Radišić je, prije nego se umiješao u brak, prije nego što je upao u Lagumdžijina gvožđa i prije nego što je postao Predsjednik Esgevea, bio Srbin. Pretpostavljam.
Onda je došao u situaciju da spozuna da je najbolji Srbin ako je Građanin. Kad već nije protjeran ili Kazaniran.
Sretko Radišić je dao veliki intervju Oslobođenju i tako obznanio, mada niko ne čita to Oslobođenje, svoje članstvo u Eksluzivnom Klubu Sarajizmećara. Eksluzivni su oni koji su institucionalizovani. U odnosu na one koji su inokosni amaterski ljubitelji Saraja kao VGK. Velike Građanske Kotline.
E sad. U tom intervjuu Sretko nam otkriva da Ljudi polako sazrijevaju. Uskoro će, mnijem, više sazrijevanih ljudi biti u Esgeveu nego što ih je glasalo za Komšića. No, događaji u RS su imali negativnu reperkusiju na stanje u FBiH pa su i mnogi građani srpske nacionalnosti zavedeni velikosrpskom propagandom, napuštali vjekovna prebivališta. Mnijem da sam sad shvatio zašto nema Srba u Federaciji. Zavedeni samo dan prije nego što će postati Građani. A komšinice njihove, nene, nane i kone, hodže, sokaklije i lokalni predsjendici Esdea, bacali su se i razbijali po kaldrmama od muke što Zavedeni Srbi odlaze, pjena im je išla na usta dok su proklinjali Aliju što je za BiH žrtvovao mir pa sada ostaju u tami, tmi i mraku, bez tolikih Srba koji su mogli preko noći postati Građani i glasati za dva, dva i po Komšića, brat bratu. No, na upit oslobođinarke Edine, Sretko Nesretko priznaje noćne more. Ne smijem tvrditi da imam podršku. U čemu je problem, pitam se. Ili nema dovoljno Srba, ili nema dovoljno Građana. Pa nema ni podrške. U mješovitom sam braku, tužno zaključuje Sretko. Pa šta. Ne određuje spolovilo tvoje društveno biće. Već društveni odnosi. Nisi zbog spolovila postao Građanin. Nego zato što te Društveni Odnosi Države Za Čovjeka upotrebljavaju. Šta znači mješoviti brak. Da je jedno od spolovila kontaminirano drugom nacijom. Dabome da ne. Brak je brak i nemoj da se pravdaš. Ili želiš saučešće.
Sretko, u Miješanom Braku, nije rekao samo jednu zanemarljivu sitnicu. Zašto u toj Federaciji, koja je imala reperkusije, nema Bošnjačkog Građanskog Vijeća. A nema ga ni u Republici Srpskoj.

CARSELONA - KAMARA PARA 2 : 1
Dabome da ne volim pare. Pare utiču na ljude da budu lošiji a ako ne utiču onda poprimaju od njih loše osobine pa i one postanu loše i neljudske. Pare proizvode moć a Parična Moć je jedna od najopasnijih moći u ljudskoj istoriji. Sljedeća generacija kapitala može da bude čista ali sljedeća generacija potomaka onih koje je pokvarila Moć Prljavog Kapitala neće ići na ispovijedanje.
Pare u sportu takođe mogu da pokvare ljude. Još je opasnije kad pokvare Igru. Jer ona, onda, kvari mnogo više. Kvari igrače.
Neki skorojevići, kratkojevići i brzojevići misle da Gomila para proizvodi Gomilu moći a Gomila moći proizvodi Super timove. Potpuno pogrešno. I uvijek se pokazivalo pogrešno. Real to pokušava da opovrgne zadnjih deset godina. I deset godina gubi od Carske Bareselone. Carselone. Njegovim stopama idu još neki klubovi. ManS, naprimjer. Koji je nakupovao igrača za tri tima pa opet ništa.
Real je, od fudbalske legende postao Kamara Para. Pare su im pomutile um i rasuđuivanje o kvalitetu igrača. Sjetimo se samo Spasića, jednog od desetina koje je potpuno pogrešnu kupio Real. I godinama su kupovali tako. I nedavno su kupovali bez veze. Bezvezema. Umjesto za Igru, kupovali su igrače za pokaz. Najveća pogreška im je kupovina Zvjerinja. Pepe, Alonso, Karvaljo, Ramos... znaju igrati fudbal. Barem neki od njih. Ali Kamara Para i Zvjerinjo su ih pretvorili u divljake.
Tim rađa svoje igrače. Naročito kad je Veliki Tim. Ili ih kvari. Da je to tako vidljivo je iz slučaja Maskerano. On je u Engleskoj igrao kao pravi engleski grubijan, uvijek je za njim išao žuti karton. U Barseloni igra gospodski i doprinosi njenoj igri kao da je rođen tamo. Odmah blizu centra.
Realovi Divljaci su sinoć demonstrirali nešto što je za prikazivanje u zološkim vrtovima. Na odjeljenji lavovi, tigrovi i nilski konji. Takva nerezonska i nepotrebna grubost je Antiigra u svakom smislu.
Pokazivati milionima dječaka i omladinaca kako se gazi ruka igrača koji je drži na travi, a metakarpalne kosti, ako se polome, zarašćuju teže od impotencije, ili udarati Mesija s leđa po koljenu, pošto je jasno da je prošao, pogubno je po fudbalsku igru i po sport kao plemenitu ljudsku djelatnost.
Real nešto mora učiniti prema svojim divljacima. Jer će okrenuti sve protiv sebe i Igru izvitoperiti do nepopravljivosti.
Da je sudija bio normalan, Real bi sinoć imao dva isključena igrača. A onako kao Ronaldo, mogao sam i ja odigrati. Nikako. Do Reala je, nije do Ronalda. Kolikogod ga ne cijenim.

SRBORĐJE U ALKAIDNOJ MREŽI
Povremeno izgleda da su nacionalni kvazidestruktori Srba tek asteroidni otpad koji rasuto luta vaseljenom žudeći za kakvom atmosferom kako bi se usijao, zablistao i nestao u svojih tri, četiri sekunde slave Slobode Protiv Samog Sebe.
Onda se tu pojavljuju razne Protuve, Čankolizi, Sifilisti, Pisoari poezije i proze, Jajni romansijeri, Prodane Guše i Veše te raznorodni smradobrazi koje je teško povezati u neki Smisleni otpor, Drugo mišljenje i Treću Intelektualu. Jer, svako od njih, pojedinačno, potpuno je beskoordinatno samoonanišuće đule koje ima toliku podršku javnosti i okoline koliko puta sam pročita svoj vlastiti tekstomrz.
Ali. U slučaju Nitkolaidis Da Je Bole, digla se cijela bulumenta da podrži Jajnog Romansijera koji je, kako Brdnjaci, Srbljaci i Divljaci ne razumiju, pisao u tom poetskom, svekosmičkom, suprahumanoidnom stilu. Da je Bole aktivirao. Bio bi to Civilizacijski Iskorak.
e-Govnine, prosjačaki portal koji stalno objavljuje vapaje za finansijskom pomoći svojih portaldžija i tako potkrepljuje svoje herojstvo, Evo, mi bez dolara u džepu, ginemo na Antisrbikadama mondijalističke serevolucije, Udijelite hrabrim ljudima Pece Zluce, postao je, u Slučaju Nitkolaidis Da je Bole, lijevak za septolite raznorodne solidarizacije i odbrane dotičnog anarhoradikala željnog civilizovanog trinitrotoluola.
Čak se, na tom portalu, usrao i Donji Vešović. Kako se ja nisam prvi sjetio da napišem ko moj mlađani Vladika. A meni Serdare.
Čak je i Saraj Kotlina ućutala nakon Prvog Bjesnila povodom Dvadeset Godina. Valjda su shvatili da su postali Mesići Usrane Bosne. Ućutali su medioguzi, bakirluci i opšti javni talež. Ali se Antisrbarikaderijum ne smiruje već proširuje i proseruje lijevak.
Okupila se, dakle Srpska Al Kaida, okrenuta, bezargumentovano i bezrazložno, vlastitom nacionalnom okruženju i odmah iskoristila priliku da sve oko sebe nazove fašistima. Osim Snežane. Ona im je odavno platonski jutarnji onanist.
Nije samo nešto bolesno u njihovim pojednačnim glavama. I džepovima. Bolesno je nešto i u toj Zemlji Srbiji koja se dovela u tu situaciju, dovodi se decenijama, da iz ptičijih jaja leže zmije, da umjesto intelektualaca desničara ili inetelektualaca ljevičara, njeguje interesektualce, da umjesto nacionalnih ideja, bilo kojeg predznaka, generiše autodestruktivne individue protiv kojih nema dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije.

NITKOLAIDIS I ENVER RAZLAZ
Intelktualna Nakaza, Kazalo Kazaz, koji šuti povodom stotina katastrofalijuma civilizacijskog dosega koje se svakodnevno događaju u Sarajevu, ustao je u odbranu, zajedno sa nekim bratstvojedinstvenim polukrižnim uzdrugom Horvatom, na svakodnevnom posrtalu i prosralu e-Govnine, u odbranu Svijetle Majske Knjižne Gore, izvjesnog Nitkolaidisa.
Andrej Nikolaidis je Sarajizmećar posebne vrste, novovjeki janjičarski sepetar koji se odgojio u sadejstvu sa najboljim poturičkim kotlinskim snagama i koji se hrani na lešinarstvu Sarajske Kurbanizacije Srba. On, i oni, Donji Vešović, Peci Zluković… su Kotlinašenje adirali samopromocijom pa centripetalnim baleganjem po svemu oko sebe, od sebe prave Šehide Žrtvene Kotline i veličine Abnormalnog Moralnog Izljeva. Taj Sarajeizmećar, Nitkolaikus, objavio je žalopojku na temu Što ga Bole ne potpali. Eksploziv.
Onda je Kazalo Kazaz uključio sve svoje intelektualne rerne kao bi ispekao filozofsku i intelektualnu odbranu Jedne Obične Crnogorske Budale. Kakav Bole, takav Nikolaidis. Tu je Kazalo napisao:
• Cilj je satanizirati svakog analitičara i kritičara režima kao teroristu i talibana.
• Sjajni crnogorski romanisjer samo ukazuje na karakter vlastodržačke ideološke prevare i paranoidnosti.
• Uvijek se nađe neki Nikoalidis, neki Luković, neki Vešović, neki tamo intelektualac koji razori njihovu ideološku laž.
• Nikolaidis je opasan po taj režim, jer demaskira dodikovski tip bezočnog etnokapitalizma i njegovu vampirsku eksploataciju bosanskosrpske bijede i sirotinje.
• Cilj je zabraniti svaki mogući oblik kritike i svim sredstvima se obrušiti na kritičare.
• I ne manje važno – destabilizirati i srušiti Crnu Goru, što je san svakog Miloševićevog ideološkog klona.
Uz cijelu lepezu pridjeva, i Podmeta, Kazaz je svoj Drobraz uložio u govna.
Dakle.
• U tekstu o kome govori Kazalo, nemoguće je prepoznati analitičara i kritičara. To ne može ni FES, Fridrih Ebert Štiftung.
• Sjajni Crnogorski Romansijer nema pravo da bude Mračni Srpski Ljudožder.
• Kuku Bošnjacima ako su spali na to da ih od ideološke laži Srba brane Nitkolaidis, Donji Vešović i Zluković.
• Nikolaidis nije opasan čak ni po sebe, Gospod čuva budale, a kamo li po Republiku Srpsku. Na njoj zarađuje tek neki fildžan vampriske krvi.
• Otkad se estradno lešinarenje i prizivanje pogreba svrstava u kritiku.
• Ko je ovdje, u cijelom slučaju, pomenuo Crnu Goru.
Moj Envere. Samo vi perite svoje usrane Ganiće, Backovićeve, Oriće, Divjake, hučite im u svijetla mudanca i, potom, ih glancajte, da ne korodiraju i patiniraju. Oni su šehidi, junaci, orijaši, golijati, svijetle majske zore Alijine Krvave Žrtve Mira za BiH.
Kad ne možete obraz, dušu i ruke, uglancajte im mudanca.
I hvalite, međusobno, jedan drugog. Tako se izdižete iz vlastite tepsijske plitkoće iz koje ne čujete glas Samo je ti sinko dijeli, ne gledaj na mene.
Dok se jednog dana na mjestu onih panoa, Dobro došli u Republiku Srpsku, ne pojave novi. Upozoravamo vas da ulazite u Federaciju.

POSLJEDNJI POZDRAV
MOM RATNOM DRUGU MATI

Rat je bio veliki. Mnogo rovova, mnogo ljudi, gradovi po tranšejima i pod zemljom. Teško mogu svih da se sjetim. Osim mrtvih. Rat nije društveni događaj u kojem svi glavni, sporedni i statični likovi igraju zapamćujuće uloge. Pamte se nevolje, smrt i krv.
Ima ljudi koje se i u ratu upamti.
Po nečemu izuzetnom. Mada je u toj ljudobolji teško učiniti nešto izuzetno. Nešto što izaziva pozor. I kad ti neko pomogne ranjenom, ne upamtiš mu lice.
Mato Pranjić, moj ratni drug, bio je lik, borac, ljudina, koja se pamti i bez nečeg posebnog. Možda ću da budem grub. Nismo pamtili Matu zato što je bio sve te godine u srpskim rovovima. Kao Hrvat. Pamtili smo ga po tome što je spasavo srpske tenkove.
Dabome da tenkovi nisu ništa. Ni srpski. Tenk vrijedi samo toliko koliko ga se protivnik boji i koliko ga njegova maljutka promaši.
Ali taj Matin čin spasavanja tenkova, kada je jedne rovovske večeri, pričao, nama koji smo već bili okorjeli i obamrli na sve strahote, izazvao je u mojim prsima neku tegobu, težinu i tjeskobu, kao da mi je neko sve te gusjenice sa tenka, umotao, uvio i zapetljao, pa utrpao u srce i među rebra. I danas mi je žao što nisam umio da zajaučem.
Kada su padale srpske zemlje u Hrvatskoj, progonom, bježanjem i napuštanjem, svjedno, vojska tamošnje Krajine, vjerujem, jedan njen dio, odmah je po izasku iz Hrvatske ostavljala sva borbena vozila na putu i odlazila, na neki drugi način, brže i dalje.
Naša viša komanda je hitno tražila da im uputimo sve vozače vojnih vozila, tenkova, praga, oklopnjaka, kamiona, kako bi se ta tehnika evakuisala.
Poslali smo i Matu. On je u JNA bio vozač tenka. Taki mu VES.
Kad se nakon dvije nedjelje, možda i više, vratio, ispričao nam je priču o spasavanju srpskih tenkova. Zadužim pet tenkova, vozim dva kilometra pa ugasim i vratim se po sljedećeg. I tako pet puta, po sto puta, sve do Banjaluke. Tako i drugi moji drugovi.
Otkud ti snaga, Mato, brate, uspjem da prvučem riječi kroz one gusjenice u prsima. Bilo mi žao da ih ostavim, osamdesetčetvorke, skoro nove.
Mato Pranjić je umro u 61. godini, u Banjaluci. Sahranjen u subotu. Nisam ni za smrt ni za sahranu saznao na vrijeme. Sramota me, a tu smo, otle, dotle. Viđao sam ga svake godine, najmanje jednom, na Svisvete. Ove godine sam došao kasnije, malo je ljudi bilo ostalo na groblju, samo svijeće.
Mato je bio Predsjednik Upravnog odbora Katoličkog pogrebnog društva Sveti Marko.

A onda ona tamošnja sarajevska neljud, zloljud, zloćud, kažu zašto su Dragan, Borjana i Bevanda bili u Banjaluci.
Zbog Mate, mislim.

NIHILAIDIS
Dabome da postoje kržljoumi sa poetskim imenima. Andrej.
Taj neki Andrej, književnik, pisac, šta li je, umonanist kojeg sam zapazio negdje u sarajevskim Danima, čini mi se, i svrstao u taj zanimljivi balkanski ergalarijum pridošlica, podošlica i udošlica, izmećara, naćvara i slugana, ulizica, čmarilica i podrepnika, koji pišu u korist Sarajeva. Oni su, kobiva, na strani napaćenog urbaniteta, kao što su, tokom istorije, neki važni i poznati svjetski protuvnjaci bili protiv rata u Vijetnamu, protiv ovoga i onoga moga. Vešović, posmislio sam. Razmožavaju se, Sunce Im Jebem.
On, taj Nikolaidis, je u tekstuljku, kojeg je napisao povodom Dvadeset godina Republike Srpske, između ostalog, napisao i sljedeće.
“Civilizacijski iskorak bio bi i da je Bole upotrijebio dinamit i puške koje je sakrio u dvorani u kojoj su glavari, duhovnici i umjetnici proslavljali dvadesetogodišnjicu postojanja RS. Da je Bole, recimo, nezadovoljni radnik, koji je shvatio da su nacionalni i vjerski antagonizmi samo maska pod kojom elita skriva temeljni antagonizam svakog društva, onaj klasni. Da je Bole, recimo, rekao: jesam Srbin, ali sam i radnik, stoga ću u zrak dići one koji su me opljačkali – ne bi li to bio civilizacijski iskorak? Bila bi to, još, i poetska pravda.”
Prethodno je Nihilist Nihilaidis citirao neke svjetske tipove šta su rekli o istoriji, o velikim događajima, o vaseljenskim transverzalama.
Očigledno je da je um ovog Umonanista potpuno nespreman dočekao svoje lansiranje u orbite koje ne priliče provincijalnom piščiću. Neko ga je u onoj Kotlini Za Nanule ubijedio da je zemlja za njega preniska i da na njoj ne treba da stoji ni jednom nogom od četiri koje mu je bog dao.
U jednom jedinom tekstuljku je pokazao sve lomove svojih moždanih ploča. A pasus koji sam naveo, jasno locira Nihilistu van svih vremena. Koja budala će danas da kaže Ja, radnik. U borbi protiv nacionalističkih elita. Gdje su danas klasne borbe. Klasne borbe u Naseobini.
Negdje je, iz kompozicije G-kola, ispao usput.
Takve rasprskavajuće svijesti su normalna pojava. Na svakom malom, sićušnom svjetskom području zahvaćenom ratovima sa različito praktikovanim koljačkim običajima, uvijek se roje i marginalci i hvataju stepenike i držalja za ulazak u veliki svijet. Oni, u stvari, nikuda ne idu, samo zemlja, realnost, zdrav razum, odlazi ispod njih. Oni ostaju u tim svojim umolominama, podržani od onih koji su jednako tako odvojeno od stavrnosti oduševljeni njihovim Stvaralaštvom i Umovanjem.
Tako Nihilaidisi, Zlukovići, Donji Vešovići... postaju Pisci Sarajeva. Pisac Sarajeva se postaje automatski. Ako si protiv Srba, tu si.
Za to vrijeme ispodfesne osmanlije, otomanlije, bakirlije, čibuče gledajući sa strane kako se Ćorkani igraju prašnjavim sokacima umišljajući da hodaju Nevskim prospektima Slobode, Savjesti i Humanizma, ne osjećajući da su pajaci u živom blatu.

SARAJEVSKI MESIĆI SU
IZVRŠILI SVOJ ZADATAK:
BOSNE I HERCEGOVINE VIŠE NEMA

Necivilizacijsko bjesnilo kojeg je demonstriralo medijsko, javno i političko Sarajevo, razbilo je i posljednje iluzije o toplini kaveza sa divljim zvijerima. Niko više od Srba i ne pokušava da nađe neko opravdanje ili razlog za stvarni zajednički život sa ljudima koji Srbe ocjenjuju genocidnim, od kolijevke pa do nestanka. Sa ljudima koji otvoreno idu na istrebljenje srpskog naroda, ne priznajući Dejtonski sporazum i stvarnost koji su rezultat Njihovog Rata.
Razloge i opravdanja ne treba ni tražiti. Treba uzeti realnost kakva je. I s pogodne strane za sebe. Dolaze Nove Generacije Srba koje nisu nikad, i neće, vidjeti Bošnjaka, muslimana, uživo. Reis Cerić, Bakir Izetbegović, zvijeri sa Federalne televizije, u svijesti tih novih generacija samo su likovi iz dalekih vijesti. News iz Afganistana.
To Elementarno Zvjerstvo kojeg praktikuje Sarajevski Politički Krug, Vjerokrug i Medijski Blickrug, očišćeno je od bilo kakvih političkih primjesa i borbi stavova i vizija. To je najveća opasnost Sarajeva danas. To više nije Političko Mjesto. Nije to više politička svijest, to više nije politički koncept. Niti je to više politički sukob. To je sukob civilizacija i vraćanje vremena unazad. Istrijebiti. Potčiniti. Teritoriju oduzeti.
Na drugoj strani je mali nacionalni kolektivitet koji ima pravo na svoju Zemlju, Nogu i Jezik, kao i svi narodi u Evropi. I koji je sretan što je ostao na svojoj zemlji. Od svih Srba koji su to u jugoslovenskim ratovima pokušavali.
Istrebljenje, Potčinjenje i Teritorija. To je program Sarajevskog Bjesnila demonstriran povodom Dvadeset godina Republike Srpske.
Ta godišnjica, sa srpske strane, nije iskorištena ni za jednu riječ protiv bilo koga. Godišnjica koja je okrenuta samo sebi. Godišnjica na koju su prijatelji dobrodošli. Godišnjica koja simbolično podsjeća, i odaje priznanje, onima koji su ostali bez srpskih života u Alijinom ratu za Muslimansku Bosnu.
Taj rat jer Alija, i Njegovi, izgubio. Sada se sva jed, krvoločnost i bjesnilo, sipa na Republiku Srpsku i Srpski narod.
I muslimani se pretvaraju u Crnu Vjersku Sektu. Jer, to što radi Političko Sarajevo nema pretinac za odlaganje pod nekim ljubaznijim i pitomijim imenom. Mračnjaštvo.
Ne misle svi muslimani tako. Ali ne smiju da kažu. Smiju, ali im niko to ne bi objavio. Šute i inetelektualci, razni stvaraoci, javnosnici, sve nevladne nakupine, one koje su plaćene od stranaca i Sarajeva da rade protiv Republike Srpske a promovišu se kao vaseljenske i neutralne.
Političko Sarajevo tako postaje Ćenifa Evrope. Niko više neće s vama. Neće s vama živjeti Anđelina i Džeko. Stanite i pogledajte malo. Da li mislite da je Normalno da predstavu o vama i putokaze, određuje frustrirani Sin Mračnog Oca kome ste dali manje glasova nego Lagumdžijinom Izmećaru. Ili da je određuju mentalna nedonoščad, pišulje i onanisti, sa federalne Televizije. I da vam u tome pomažu Isporodi mutiranih genetskih sifilistoidnih moždanica, imenom Luković i Nikolaidis.
Ovdje nije pitanje Kakav je Muslimanski Narod. Nego je pitanje Ko vodi Muslimanski Narod. Kakvo je vođstvo Muslimanskog Naroda koji se nije snašao ni u jednoj državi u kojoj je živio. A za neke se i zalagao. NDH. Koliko je država prošlo ovuda u kojima Vođstvo Muslimanskog Naroda nije tim napaćenim i poštenim ljudima obezbijedilo etablirani mir i spokoj. Austro-ugarska, Kraljevina, NDH, SFRJ. Prošla je i Bosna i Hercegovina. Nju zaboravite. Nikada Srpski Narod i Republika Srpska neće dati svoj pristanak ni za jednu ciglu kako bi se ugradila u Obnovu BiH.
Možete ovo slobodno uknjižiti kao moj genociditet, islamofobiju i agresiju.

SAMOSTALNOST
KOJA JE POČELA

Dejtonska Samostalnost Republike Srpske podrazumijeva i samostalno vraćanje dugova.
Ministarstvo finansija Republike Srpske otplatilo je jednu tranšu spoljnjeg duga zaobišavši blokadu zajedničkog mehanizma kojeg su izdejstvovali sarajevski unitaristi kako bi još jednom pokazali da BiH ne može da funkcionoše ako nije Unitaristička Državna Država. UDD, Ud sa dva d.
Sarajevski Politički Krug nastavlja da blokira funkcionisanje zajedničkih institucija i nakon otkočenog procesa sklapanja Savjeta ministara. Neprestano se pronalaze nove proceduralne prepreke u bezbrojnim formalnostima. Te, nije usvojen onaj budžet, te, nije stigao ovaj nacrt, te, nije se otelila Fatina krava, te nije Kasumović bio u hali...
Moram reći da je taj mehanizam blokade povezan sa mehanizmom finansijske pljačke Republike Srpske i da je to lanac karika koji počinje zloglasnom UIO. Uprava za indirektno oporezivanje je uprava za direktno finansijsko nasilje nad Republikom Srpskom.
Kada razbijemo Ivanićevu bosanskohercegovačku Pedeve tvrđavu, rodićemo se. To će biti početni korak uništavanja Nelegalnih Zajedničkih Institucija.
Jedan račun i Uprava za indirektno oporezivanje je bilo Smederevo Republike Srpske. Kad je palo Smederevo, pokorena je Srbija. Stoga je demontaža Ivanić-Brankovićevih institucija i doborovoljno predatih nadležnosti, sudbinski proces za Republiku Srpsku.
Ministarstvo finansija Republike Srpske je povuklo potez koji će jednog dana, nadam se vrlo brzo, biti istorijski.
Ta samostalna otplata jedne tranše spoljnjeg duga Republike Srpske je znak da je u pitanju vještačko ujedinjenje BiH. Republika Srpska je uzela taj dug i utrošila ga. Nikakve ustavnosti nema u tome da ga vraća zajedno sa nekim drugim u BiH. Niti na nivou BiH. Republika Srpska se nije genocidno zadužila. To je bio čin samostalnog državnog suvereniteta i subjektiviteta. Sve ćemo ujediniti, samo genocid ostaje vama. JMM.
Ali je i znak Raspukline u Upravi za indirektno oporezivanje koja će dovesti do dva računa, jednog za Federaciju, drugog za Republiku Srpsku.
Sarajevo nije iskoristilo dobre namjere Republike Srpske koja je ugostila i udomila UIO u Banjaluci nego je to shvatiklo kao znak podređenosti.
Sarajevo je zlopupotrijebilo i dobre namjere Ministarstva poljoprivrede Republike Srpske, i ministra, koje je pokušalo da ujednači i olakša uslove poljoprivrednicima. Pa je, danas, ministar otišao u Sarajevo. Kod ministra, kalamara, Lijanovića. Kako mu nije nestalo benzina, malo poviš Doboja, na graničnoj liniji.
Ministar Zlataganov Kalamar je izdao priopćidbu iz svog ureda u kome veli da je On, Ministar, Lijanović, primio izaslanstvo Ministarstva poljoprivrede Republike Srpske.
Tako je ministra i ministarstvo doveo u podstambolski ponižavajući položaj. Pretvorio ih u Izaslanstvo.
I taj sitni Matanundjaranen potez Kalamara Lijanovića samo je dokaz da je potez Ministarstva finansija Republike Srpske epohalan. Malo je reći politički refleksan.

U PITANJU JE NORMALIZACIJA
ODNOSA SA FEDERACIJOM

Pradjed Toman mi je govorio, u vrletima Trebave, Sinko, Hrvati nas, Po Difoltu, ne podnose.
U zadnje vrijeme Difolt se nešto sjebao.
Političko Rukovodstvo, legitimizirano, Hrvata iz hrvatskog dijela Federacije, došlo je na obilježavanje Dvadeset godina Republike Srpske. A prije toga bili su u Banjaluci bezbroj puta. Borjana Krišto, čak studirala u toj gnusnoj četničkoj prijestolnici. Dobro, u doba kada su ovdje četnici bili mali, mali.
A na Poskoku mladi Hrvati realno govore o Republici Srpskoj i toj godišnjici. Jedan od njih je i univerzitetski profesor u Zagrebu. Nino Raspudić. Što je Velika Trka Bošnjačkog Nacionalizma žešća, to je slika o Republici Srpskoj realnija.
U Sarajevu, dakle, u tom polju demokratije i svekolikog širokolikog obzorja, u toj svijetloj kotlini, o Republici Srpskoj se govori najpogrdnije, u skladu sa najvećim dostignućima Smrada, Neljudja i Tme Blistoka. U Saraju, kad joj tepaju, kažu Genocidna Tvorevina. Mogli su barem naći neku svoju riječ a ne koristiti hrvatsku. Kako bi uvredljivo bilo kad bih ja umjesto Kotlina, za Saraj, rekao Kotlovina.
A, nešto mislim, mogu i ja da budem peksin, čudo jedno, Hrvati nisu postali od Srba a neki Bošnjaci su postali od Srba, pa bi bilo difoltnije da Baš Toliko ne mrze Srbe. Bošnjaci, mislim. Da ih mrze manje nego što ih mrze Hrvati.
Problem je, ipak, mnogo složeniji od moje zajebancije.
Radi se o kolektivnom introvertnom, centripetalnom suicidarijumu svijesti o vlastitoj nadmoći koja se pokazala nerealnom. A to je teška kolektivna boljka. To je jedna vrsta praćke koja se žešće vraća u lice vlasnika što je đule koje se ispaljuje na neprijatelja veće.
Taj Tri S, Saraj Stambol Sindrom osjećaja nadmoći i potrebe za nerealnom ekstrudicijom postao je kolektivni uslovni refleks gdje se na sve oko sebe gleda uneprijateljeno.
Federacijska svijest, njeno Bošnjačko Jezgro, ne može da podnese činjenicu da je izgubilo rat i protiv Srba, i protiv Hrvata, i za Bosnu, i za Hercegovinu. Od svih prijatelja u svijetu, ostala samo ona Mekoguzanka. A Komšije došli do raskrsnice u narodu poznate kao Od izvora Tri putića. Pa svako svojim. Dva putića zauzeta. A treći ne vodi nikuda. To je problem Sarajevskog Političkog Kruga. Dobro, što je problem SPK. Ali su u taj problem doveli i Bošnjački Narod.
Taj sunovrat kolektivne svijesti o svojoj okolini i o drugima, neće se nikada izliječiti. Kasno je. Prvog ambasadora Sarajeva u Republici Srpskoj treba držati šest mjeseci na čeki i ne prihvatiti akreditive. Pa tako i sljedećeg.
Dotad, treba ohhladiti kontakte sa Federacijom.
Država koja nema vladavinu nad cijelim svojim područjem, koju svojom ne smatraju svi podanici, čiju smo Vladu proglasili nelegalnom i neustavnom, a koja jest Nametnuta, Oktroisana, koja se ponaša bliskoistočno a ne civilizacijski i evropski i koja zajedničke institucije, RAK, MVP, UIO... koristi kao da su njene, stambolske, ne može da bude na listi za normalizaciju odnosa.
Kakva žalba Raku. Kakva mržnja istom mjerom. Kakvo češanje po guzici zbog 60 Minuta Federacije. Ništa od toga nije tako ljekovito kao Obustaviti kontakte.
Ili, ako baš neko ima potrebu da kontaktira, neka dođe u Banjaluku. Iz tog Saraja.

ESDEA JE STRANKA
KOJA JE IZGUBILA RAT,
IZGUBILA BiH,
IZGUBILA HRVATE,
IZGUBILA… A DOBILA ZLATAGANA
I Esdea, stranka rahmetli Alije, dala je svoj prilog u sarajevski i bošnjački politički Morbidarijum povodom Dvadeset Godina Republike Srpske.
Esdea je, između ostalog, saopćila:
• RS nije srpski nego bosanskohercegovački multietnički entitet
• Da je RS nastala sustavnim zločinima
• Takozvani legitimni predstavnici bh. Hrvata
• Proslavili su etničko čišćenje Hrvata
• Bh. patrioti i antifašisti nikada neće prihvatiti 9. siječanj kao bilo kakav praznik
Republika Srpska je Srpska Država koja je primorana da uđe u sastav Konfederalne BiH u kojoj, prema izvornom Dejtonskom sporazumu, Konfederacija ima samo Savjet ministara sa tri mjesta. To što ste je vi proglasili multietničkom uz pomoć ustavnih sudija stranaca, protiv volje sudija Srba i Hrvata, to možete da okačite o mačkove svrdliće.
Republika Srpska je nastala prije Vašeg rata a ne na zločinima. Zločine ste vi patentirali. Svat. Sijekovac... Svi početni ratni događaji su biliu upereni protiv Srpskog Naroda, kako bi se on namamio u rat a onda optužio za zločine, genocid i agresiju. Oni koji su vas učili tome, odavno su se povukli pa su vam na raspolaganju ostali samo Bakira & Bakir. Zato je vaša, esdeaovska, sudbina teška, bolna, beprebolna.
Vaš, esdeaovski, odnos prema druge dvije nacije u BiH dovoljno je vidljiv u vašoj sintgmi Takozvani Legitimni Predstavnici bh. Hrvata. Prije će biti da je vaš Bakir Takozvani Legitimni predstavnik bh. Bošnjaka jer je dobio manje bošnjačkih glasova nego Komšić. Predlažem da pojednostavite pa kažete Takozvani Hrvati. Poslije, u promjenama ustava, možete prijeći na samo Takozvani. Bosna je država Bosanaca, Bošnjaka, Takozvanih, Genocidnih i Ostalih.
Čović, Krišto i Bevanda, dolaskom u Banjaluku, nisu proslavili nikakvo etničko čišćenje jer bi na taj način slavili i takvo prekogranično, unutarfederacijsko, čišćenje. Mislim da su samo oni prvi shvatili da ste ih, Hrvate, namamili u nepotreban rat protiv Srba i da ste, vi esdaovci, taj rat izgubili. Jer, vaš, esdeaovski, Alija, za BiH je žrtvovao mir. Sad su rahmetli i on i BiH.
Niko u Republici Srpskoj i ne traži da priznate ili slavite 9. januar. To nije na ponudi ni BiH ni Patriotama. To je čisti Srpski Dan.
A vaš, esdeaovski i, šire, sarajevski, odnos prema tom danu je odnos prema Srpskom Narodu u BiH.
Taj odnos isključuje mogućnost za vašu Zajedničku Državu. U Vaše, esdeaovsko, pa i šire, zajedništvo više niko ne vjeruje.
Ja vam ne bih vjerovao ni da ste u Banjaluku došli.

DVIJE PROTOKOLARNE VIJESTI
Razbijen je sumrak. Dvadeset teških i moćnih godina Republike Srpske i Srpskog Naroda u bivšoj Bosni i Hercegovini, može da se sabere i podvuče, iako petina jednog vijeka nikada nije bila neko vremensko mjerilo niti reper. Ali, za Srbe Ovdje ta petina je ravna nečijem vremenu od dva ili tri vijeka.
Od situacije kada su svi ratovali protiv Vojske Republike Srpske, Nato i Hrvatska, bez čega muslimanska vojska, tzv AR BiH, ne bi preživjela ni jednu ljetnu sezonu rata, kada je protiv Srba bio i Sloba Požarevac, trebalo je odmaknuti se, živi i postojeći, i doći do dvadeset godina, oduprijevši se svim Silama i Scilama.
Endemska osobina Balkana je kratkovidost. Stoga je Srpski Nacionalni Kolektivitet ovdje iznimka koja potvrđuje pravilo. Svi drugi Srpski kolektiviteti na prostoru Bivše Jugoslavije, ne računajući Srbiju, nestali su u ratnim vihorovima jer nisu bili dalekovidi. Bili su uljuljkani u svoje socijalističke republike i pokrajine i mislili da svi njima misle dobro i da misle da i oni njima misle dobro.
Srpski Nacionalni Kolektivitet, međunarodno priznat kao Republika Srpska, zaslužio je Trajnost jer je uspio da ostvari ono što je normalno i što je pripadajuće svim narodima. Da ostane Svojom Nogom na Svojoj Zemlji.
Istina, mnoga osporavanja su još pred Republikom Srpskom. Poražena, i ratna i politička opcija, Unitarne, Jendorodne, Jednovjerske, Sarajističke, Bosne, tražiće sve načine istorijskog zaokreta prema Mlinu Islamske Deklaracije.
Ali, dvije protokolarne vijesti zaokružuju jedan proces koji se više neće zaustavljati i vraćati nazad. Odlikovanje Dodika od strane Medvjedeva, predsjednika Rusije, i čestitka Predsjednika Hrvatske, Ive Josipovića, povodom dvadeset godina Republike Srpske, utemeljili su konačno njen položaj i u odnosu na neposredno i na daleko okruženje. Rusija je već odavno prihvatila Republiku Srpsku kao, prije svega, dejtonsku ali i njenu ekonomsku i tržišnu ispostavu. Srbija je konačno odbacila Miloševićevo Dedinjisanje prema Prečanskim Srbima i postala Brat Partner Republici Srpskoj. Hrvatska je dolaskom Ive Josipovića u Banjaluku, i sada protokolarno, završila jednu svoju fazu u antijugoslovenstvu i antisrpstvu. Nema potrebe da se detaljnije analiziraju uslovi i slijedovi koji su to omogućili. Treba mjeriti ono što je na tasu. Prošli tegovi mogu da obezmjere svaku težinu na aktuelnom tasu. Srbi, u obliku Republike Srpske, moraju imati konektivnu komunikaciju sa Hrvatima i u Federaciji i u Hrvatskoj, radi aktualiteta i radi futura. To su joj jedina vrata prema Hrišćanstvu i prema Evropi.
Stoga treba cijeniti čestitku Ive Josipovića. Kao njegov, i Hrvatske, veliki čin. I kao našu veliku mogućnost.