PIHALO

Na onom ba.fajrontalu, Srdjan Duvalo postao šaldžija. Šaldžija se je stara srpska riječ pa se malo ne uklapa sa onim ba. Ali, jebi.ga.

Napisao pismo, prvoaprilsko, o otkazu sstranog plaćeništva jer mu kasni napoj. To opoziciono duvalo, kao i drugi nadničari, napoličari, izmećari i jaslari inostraničari, pati od manjka političke estrade pa nastoji skrenuti pažnju makar i prvoaprilskom zajebancijom.

Mislio sam da su ti Igrači Specijalnog Rata nešto dosjetljiviji. Ili, kako nema pravog rata, tako nema i pravih duvala specijalnog rata. Uz godišnjicu 27. marta, poznatog kao inglezinirana slobodarska beogradska instalacija, performans, šta li, protiv Njemačke a pod imenom Bolje 27. mart nego Pakt, podsjetili smo se kako je general Mirković, kao jedan od pučista, završio i umro u Engleskoj kao slučaj gladi kome je Gordi Čerčilion davao pet funti socijalne pomoći. STJ.

Da li je to Psiholog Duvalo čitao.

Da jeste, ne bi se, kobiva, zajebavao sa kašnjenjem honorara za svoj uticaj na javno mnijenje, osim na RTRS-u, u Glas-u, Mira te jedva čeka, STJ, i šta još reče. Da jeste, nebi se čak ni zajebavao.

A i ne mora slati prvoaprilska pisma čak u BGD, dovoljno je da po honorar ode tu iza nekadašnje banjalučke Robne kuće Centar. Kao što je i uobičajeno.

Što se tiče provale da smo ga zvali da piše na portalu SNSD info, pa baš biramo između Desnice Radivojevića i njega. Ušli su u uži izbor. Desnica je zasad u prednosti, bolje zna srpski pravopis. A i desnica je primjerenija riječ za ono što obojica rade.

Dabome da se šalim. Ugradili smo Surivitna olahup program kod pristupa Portalu SNSDinfo, A#“$%$$““ /()=((??=** **&%$“//////... itd. koji automatski onemogućuje pristup svim autorima koji podsjećaju na prezime Duvalo. To uključuje i riječi hulahop, lupalo, upola, auspuh, ispuh, kerempuh i slične.

Pih.

Рајко Васић:

Kњига и писац овдје су понижени

31.03.2011.

Autor: Александра Рајковић, Глас Српске

Имамо талентованих и веома добрих писаца, али су доведени у ситуацију просјачења у којој се "кољу" ко олињали и крастави вучићи у кавезу. Имамо их, али немамо све остало. Нема књижевне критике, нема обичаја у славу књиге, нема климатских промјена потребних књизи. Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Рајко Васић, аутор романа "Прсти лудих очију", који је ових дана доживио издања и на другим језику. Куриозитет је да је књига Рајка Васића једна од ријетких из Републике Српске која је доживјела преводе на македонском и енглеском језику, а ускоро би требало да буде објављена и на њемачком.

• ГЛAС: Ваш роман "Прсти лудих очију", који је био у ужем избору за НИН-ову награду, преведен је на македонски језик. Како је дошло до те сарадње самакедонским издавачем и да ли је у припреми превод на још неки језик?


• ВAСИЋ: Тај превод је посљедица, прије свега, великог активизма Николе Вуколића и константне сајамске и излагачке фреквенције, јер је Задужбина "Петар Кочић" Бањалука - Београд присутна на свим сајмовима и изложбама књига. Тако је и дошло до контакта са македонским културњацима и љубитељима књиге. Морам да кажем, мада то за књигу није важно, не само моју него за било коју, да се ради о активистима културе из малобројне српске заједнице у Македонији који су на најбољи начин спојили овдашњи издавачки каменчић књижевног мозаика са македонским језиком. Роман "Прсти лудих очију" преведен је и на енглески језик с тим што тај превод још треба дорадити, јер су неки дијелови, неке синтагме и неке ријечи скоро непреводиве. Постоје, такође, кораци да се роман преведе и на њемачки језик, али је о томе боље говорити када све буде завршено. Ја немам потребу, а ни издавач, да од романа правимо вјештачког јунака непостојеће сцене, као што то, рецимо, раде менаџери и медији од полуфудбалера пред прелазни рок. Темељна чињеница је да су "Прсти" били међу осам романа за НИН-ову награду (у претпрошлогодишњој конкуренцији) и да ће много воде протећи Врбасом док се то опет догоди неком роману из Бањалуке или из Републике Српске. Aли баш та чињеница многима смета.


• ГЛAС: Јесу ли књиге писаца из Републике Српске довољно превођене надруге језике и колико је то значајно за сваког књижевника?


• ВAСИЋ: Књиге писаца овдашњих не само да нису превођене колико заслужују, него су посве запуштене, забачене и запостављене. Књига овдје има слабији третман него кућни љубимац. Њега барем једном дневно изведу да пишки у парку. Књигу нико никуд не води, не отвара јој врата, не извикује јој име. Књига и писац су овдје понижени, а аутор је сведен на просјака да би платио штампање. У том стању веома је тешко говорити о превођењу. Тихомир Левајац је сам организовао превођење своје приче о убијању дјеце Дракулића. Да није он не би нико никад. Превод је значајан. У супротном, поједностављено, ја пишем, ја штампам и ја читам књигу. Нема већег сиромаштва.


• ГЛAС: Да ли читаоци могу ускоро да очекују нешто ново из Ваше књижевне радионице?


• ВAСИЋ: Пишем други роман. То је, у ствари наставак "Прстију". Требало би да се зове "Градина слободног секса" или слично. Aко се роман може половити, можда сам око половине. Мој план је да напишем и трећи роман, "Цицвара и мед" и да та трилогија опише српског сељака који је прошао рат као инокосни ратник, послије рата постао виноградар и љубавник у страхотичном вртлогу постратног стресног трауматског синдрома и завршио у гнијезду меке душе и коже жене коју је његова исконска доброта спасила у рату и сачувала је од властите и туђе кривице. Биће то, да парафразирам Екмечића, дуго кретање између клања и поклањања. Послије тога немам намјеру да пишем. Нисам у ово ушао да бих био књижевник. Морао сам да се одужим времену које сам провео у рововима и људима, преживјелим и раскомаданим, који су ме прихватили као свога док су ме, овдје у Бањалуци и около, пљували и маршкали ко пса.


• ГЛAС: Каква је, по Вашем мишљењу, домаћа књижевна сцена и имамо ли довољно потенцијала међу писцима?


• ВAСИЋ: Како немамо. Православни свијет је рођен да приповиједа и пише. Чак и када су то биле само неписмене хорде, живјели смо, рађали се, ратовали и умирали, као из приче и из приповијетке. Сјетих се сада добре књиге "Турски друм" Шћепана Aлексића, испосника библиотеке у Билећи. Aли, изван уског круга занатлија и баш задужених, нико не зна за ту хронику. Данас услужници доносе комадић пице на врата, а друштво мисли да ће људи у демонстрацијама долазити да купе или позајме књигу.


• ГЛAС: У којој мјери књижевне промоције помажу писцу да привуче читаоце књизи?


• ВAСИЋ: Постоје двије врсте промоција. Независне, занатске, уске и масовне, оне које се уклапају у неке шире заједнице које можда и немају много везе са књигом. Ја сам за друге. На многим мојим промоцијама дође и много страначких припадника. То је боље него полупразна вијећница у бањалучком Банском двору. Књигу треба промовисати тамо гдје има људи, а не очекивати да она окупи људе. Књига на поклон


• ГЛAС: Како популаризовати књигу?


• ВAСИЋ: И књигу треба водити од врата до врата. Само, то није пишчево. Ја сам у почетку продавао роман, кажу ми треба да се продаје, то показује да се књига цијени. Aли сам одустао од тога. Сада на промоцијама поклањам. Боље је и то него да буде код мене - каже Рајко Васић.

PIKOVCI

Sastali su se, nane, politički direktori Upravnog odbora Savjeta za izvođenje radova mira, kraj Miljacke, vode mutne. Pa, obznanili, kako slijedi:

• …kako bi se hitno dogovorili o formiranju široko zastupljene vlade na državnom nivou

U Federaciji, dakle, ko je jamio, jamio je. Na državnom spratu, pak, potreban je široki nivo zarad uvrtanja jajovoda u svrhu EU, NATO, Ustavnih i OHR integracija. Na nivou Federacije nema potrebe za široko zastupljenom vladom. Tu je Šumar Turbandžija posve dovoljan.

• …primio k znanju težnje, posebno lidera hrvatske zajednice

Ima nekih organa koji, kad ga prime k znanju, ko da ga nisu ni primili. To me brine. Posebno me brine fokusiranje, sužavanje problema na težnje lidera hrvatske zajednice. BiH je, izgleda država dva entiteta tri zajednice. Prvo, dakle, naciju svedete na zajednicu a zajednicu svedete na lidere. Jednostavno. A ja tolike godine potrošio na školu.

• …koji bi preuzeo vođstvo u pružanju podrške zemlji u vezi sa pitanjima koja se tiču EU

Radi se o ojačanom prisustvu Predstavništva EU. Ni slova o Bonskim ovlaštenjima, o Sintri. Na drugom mjestu Pikovci pominju ovlaštenja Visokog predstavnika iz Aneksa 10 ali opet ne pominju Bon. Kao da se ništa nije desilo. Kao da su Pikovci Smogovci. Kao da nisu saučesnici.

• …redovno revidirati na osnovu situacije na terenu.

Ali zato pominju policijske i sforske (Altea) snage čije će se djelovsanje, dakle… pa ovo gore. Moj tradicionalni slobodarski i podjeliteljski duh ovo shvata kao prijetnju. Uvešće se Zona zabranjenog mišljenja na terenu. STJ.

• poštivati Nalog visokog predstavnika iz januara 2011.

Za Visokog predstavnika se ništa ne kaže. On, pak, kaže da se institucija ne može kritikovati. Greške mogu. Ruska Federacija, stoji u fusnoti, ne slaže se sa nekim Odlukama Visokog predstavnika. Ne kaže se da se politički direktor ne slaže. Ruska Federacija.

• NATO članice Upravnog odbora PIC-a i Japan podvukli su da će ta imovina biti uknjižena kao vlasništvo Bosne i Hercegovine za upotrebu Ministarstva odbrane BiH

Imamo, dakle, nekoliko zajednica. Pikovu zajednicu, Rusku Federaciju, Nato Pik članice i Japan. Plus Ambasada koja uvažava činjenicu i ambasador koji konstatuje da postoji pravo na međužupanijsku saradnju. Ništa nije bitno. Samo državna imovina koja će se knjićiti naministarstvo odbrane. A onda će to ministarstvo, MMJ, tu ćaćevinu prenijeti kome bude htjelo. Suverenitet i teritorijalni integritet.

• podržava angažman EUFOR-a i NATO-a u pogledu međuentitetske linije razgraničenja

Pozdravljam pominjanje Međuentitetske Linije Razgraničenja.

*

I, sljedeći Piknik Pika je 6. i 7. jula.

Nemojte mi se okupljati na Dan ustanka zajednica i zaostalih u BiH.

VOZIO SAM MONSTER TRACK

Moj prijatelj Stevan Miličić iz Pelagićeva rukotvorio je monster track, jednu od američkih verzija iživljavanja nad motornim vozilima. Radi se o kombinaciji šasije i pogona nekadašnje vojne Stodesetke i karoserije Vitare. Stevan je, sa svojim pomagačima, umjesto klasičnih točkova vojnog kamiona, kojeg je nekad radio mariborski TAM, a koji su imali vlastito upumpavanje vazduha pa se moglo voziti i sa izrešetanim gumama, ugradio duple točkove sistema za navodnjavanje tako da ovaj monstrum ima nadfizičke osobine u savladavanju terena i prepreka. Ja sam se, ipak, zadovoljio ravnim prostorom.

OSAM MISLILACA

ISPOD FORMALINA

Osam hrvatskih mislilaca raznih profila uputilo je pismo javnosti o krizi u BiH. Samo me poštovanje prema nekim od njih sprječava da kažem Osam tamburaša. Zasmetalo mi je što govore o krizi u BiH a ne govore o propasti Hrvata. Ali, ne pišem ovo zarad Hrvata. Pišem zarad Srpskog pitanja kod hrvatskih intelektualaca, zarad Republike Srpske i zarad pogodnog uzora za čas anatomije nad intelektualcima čiji nalazi su jednaki i za sve druge intelektualce. Opširno je da prenosim cijelo pismo Osam mislilaca. Stoga ću samo dati i komentarisati najkarakterističnije izvatke.

Dva HDZ-a nemaju nikakvu povijesnu vjerodostojnost ni politički kapital kojim mogu potraživati pravo na monopol zastupanja hrvatskih nacionalnih interesa.

Sve je to formalno uredu. Ali kakvu vjerodostojnost ima SDP za monopol na Državu, na multietničnost, na etiketu „i hrvatske stranke“, ili SDP i SDA na bošnjačko predstavljanje. Ovdje se, međutim, ne radi o dva HDZ-a. To je klasična sarajevska skretnica sa prave teme. Koliko razumijem, radi se o Hrvatima u BiH. O njihovom položaju i opstanku. Dva HDZ-a, ili juče, a možda i sutra, jedan, samo su slučajno na licu mjesta, i da je neka druga stranka na njiovom mjestu opet bi glavno pitanje bilo Popast Hrvata.

Bilanca njihova dvadesetogodišnjeg vladanja u ime Hrvata je porazna.

Malo je sranaka, među svim narodima u BiH, pa i okolo, čija bilanca nije porazna. Nema je. Bila jednom jedna bilanca. Bilancu ima SNSD samo zato jer je postratna stranka a na valsti. Ne znam zašto hrvatski intelektualci pišu protiv dva HDZ-a a ne pišu protiv glavnog uzročnika svih zala u BiH. Nakon rata. Da ne pokrećem pitanje prije i za vrijeme rata. Zašto mislioci sebi ostavljaju legaju u Sarajevu.

Rezultati HDZ-ove politike u Republici Srpskoj, pak, ravni su narodnoj katastrofi.

HDZ nije mogao ništa da učini u Republici Srpskoj. Jer u Republici Srpskoj nema Hrvata. A za nestanak Hrvata iz Republike Srpske krivci su i Srbi i Hrvati. Kao i Srba iz Hrvatske. Stvari su uvijek višedjelne, dragi moji mislioci. SNSD je učinio nešto za Srbe u Federaciji, Drvar, tek pošto su se oni vratili tamo. Ne razumijem zašto mislioci govore o HDZ-u i Srbima kada je tema Propast Hrvata u Federciji.

Savez vodećih hrvatskih stranaka sa SNSD-om i SDS-om kroz antagoniziranje sa Sarajevom i Bošnjacima još jedna je HDZ-ova avantura sa nesagledivim posljedicama.

Ne radi se o antagoniziranju sa Sarajevom i Bošnjacima. Radi se o uništavanju Hrvata koje je počelo mnogo prije nego što je došla ova kriza i što su se našli HDZ i SNSD. Počelo je i kada proces ukidanja Republike Srpske. Gdje su tada bili mislioci. Tada nije bilo saveza sa četnicima Dodika i Bosića. Gdje su bili mislioci kada je prvi put kandidovan Komšić. Svima je to izgledalo kao uspavanka u bijelom satenu. Cvjetni put kao sveopštem raju uz čibuke, nargile i lule. Samo neka nema šubara. Gdje su bili mislioci kada se ribalo hrvatske lidere kao kupus u jesen. Kada se Čovića tužilo i sudilo svakog drugog petka. Dali su intelektualci izašli i rekli: da li je baš za sve kriv ili se radi o konceptu. Gdje su bili kada su mu razbijali stranku. Da li je to rađeno za vjerodostojnost Hrvata.

Mnogi od njih imaju monopol na predubjeđenja prema Srbima. Jebali ih Srbi. Kao što nisu svi Hrvati Franjo, tao nisu ni svi Srbi Draža. Jergović pogotovu. Kada je moj roman ušao u uži izbor za Ninovu nagradu izasrao je neki tekstuljak o tome kako u konkurenciji nema Vuka ali ima nekog Dodikovog. Koštogledam, trljao je ruke ne bili dobio nagradu pa da onda šest mjeseci piše o srpskom političkom nasilju nad književnošću. Tako i sada razmišljaju o običnoj političkoj saradnji dvije stranke, jedne hrvatske, druge srpske, izvlačeći zaključak o katastrofičnosti.

Sve sam bliži sintagmi Osam tamburaša.

Način na koji se želi obesnažiti monopol HDZ-ova nespojiv je sa dobrim namjerama i pozitivnim demokratskim uzusima.

Nabrajam redom: profesor ekonomije, književnik i pjesnik, knjževnik i novinar, politikolog, pisac i novinar, romanopisac, političlar, inžinjer. Ne vidim među njima generalića, slikara naivca, hlebinca, dudeka. Gdje su u dželata dobre namjere. Gdje je kod tamničara nacija pozitivna demokratska praksa. I šta uopšte to znači. Postoje samo pozitivni pravni propisi. A demokratija je demokratija. Ili nije. Demokratija nije praksa. Ljekarska je praksa.

Surovo makijavelističko poigravanje hrvatskim elementom.

Zar je tako teško reći Hrvatski narod. Hrvati. Jer sutra će svaki element doći na taj nakovanj. Kakav makijavelizam, kakvo poigravanje. A i mi se držimo Hrvata, onih, političkih, koji to hoće, jer nas je strah da sutra i mi ne dođemo u tu poziciju. Mi iz SNSD. Neću da govorim u ime Srba. A bilo smo već na panju. Samo to gospsoda intelektualci, ni ovih osam, ni hrvatski, ni srpski usranci, čast nekima, nisu vidjeli, kurcom mrdnuli ni element pomenuli.

...U manjinskim hrvatskim sredinama, kakva je i sarajevska, koja, međutim, u simboličko-političkom smislu ima veliku nosivost.

Kao da se radi o Osam Deputata Sarajeva. Mislioci propagiraju dalji manjinski mazohizam zbog simboličko-političke nosivosti. Vidio sam svakojake nacionalne romantičarolije, nebeske kočije, prekogranične sanjarije, ali ovo nisam vidio. Ovoga u političkoj teoriji nema. Ni kod utopista.

Onima kojima se ova zemlja ne sviđa, najbolje bi bilo da odu iz nje.

Propovijeda fra Luka Markešić, Haenve. U mnogo žešćem i drskijem obličju tako se, ima nekoliko godina unazad, obraćalo ne onima nego Srbima. Pa Osam mislilaca, čak niti jedan, nije ni repom mrdnulo. Čak su neki bili uz Markešića odranije. Sad im ne valja. Nije glavno pitanje što fra Marksistešić nosi sarajevske fermane Hrvatima kojima se ova zemlja ne sviđa. Glavno pitanje je kako niko nije primijetio i prije, za Tita, da se ova zemlja ne sviđa nekima. Da li slučajno, i Srbima i Hvatima, u pojasu Hercegovine. I još glavnije je pitanje kolika je sukrivica u stvaranju Marškešića. U stvaranju ideje i zemlje u kojoj cijele nacije mogu da se marškaju. Marš napolje, pizda ti materna ustaško-četnička. I to ćemo dočekati. Mada mislioci ne vjeruju. Oni misle.

No, da ne budem puna kaca žgaravice. Dobro je da mislioci dižu glas. Nemaju ga jakog za zajedničko javno pismo. Za to je potrebno tvrdih i sadržajnih muda. Ali, dobro je. I pojedinačno mogu pomoći. Samo, moraju izaći iz svojih dugih lepršavih svilenih gaća, koje zamišljam kao šalvare. Moraju izaći iz betonumlja sarajeva i svog vlastitog. Moraju izaći iz civilizacijskog kesona i pogledati i prema ovima i prema onima. A ne samo prema Sarajevu, zbog simboličko-političke velike nosivnosti. Možda nisam mislilac ali ovu sintagmu ne umijem drukčije prevesti nego kao klanjanje, rukoljub, niskotur.

BUDALE IZ UEFE

SPAŠAVAJU NASEOBINU

Pukla Federacija, pukli Novinari BiH, pukla BHT, pukao Elektroprenos, pukao Popis, pukla Granica BiH, nema Budžeta, nema Koalicije, nema Ustava, u ovoj zemlji nema ni magnezijuma, samo još da dobijemo Jednog Predsjendika Fudbalskog saveza BiH. Kad je reprezentacija jednonacionalna, red je i da predsjednik Saveza bude jednonacionalan.

Spasitelj dolazi u kostimu Uefa. Uefamen.

Reprezentacija BiH je, inače, nevjerovatan kohezivni element za Naseobinu. Igra po cijeloj zemlji. Šta zemlji, po cijeloj državi. Igra ko što Ekrem pjeva. Sarajevo – Zenica, Zenica – Sarajevo. Budale iz Uefa, dobro reče Osim, trebalo bi malo da uče istoriju. Ne treba cijeli udžbenik. Dvadeset strana. Da se vrate na istorijsku reprezentaciju Jugoslavije u košarci. Ovih dana je bilo i na teve. Ne treba ni da čitaju. Ili da se vrate na reprezentaciju u fudbalu. Utakmica protiv Holandije.

Pouzdan znak raspada jedne države je raspad sporta.

Nema istorije u kojoj je neko ujedinio sport pa onda sportom ujedinio državu. Jedino je Džingis-kan onomad ujedinio evro-azijsko prvenstvo piruz - pale i tako osvojio sve ravnice do Vinkovaca. I Aleksandar Makedonski je ujedino takmičenje u igranju klikera dvanaestopera pa na tom osnovu se razmakedonisao sve do indijskih slonova i kobri. Ma, kad su se rastali Dražen i Vlade, Kukoč, Rađa, Paspalj i ostali, rastaće se i Federacija. I BiH. Dabome, nisu oni iz Uefe tako naivni i bez istorije.

Nekakva lova radi radnju.

UEFA u FIFA su danas moćnije finansijske korporacije od Vatikana, Vol sokaka i američkih federalnih rezervi. Moćne kao cunami. I jednako kontrolisane. A vješte. Ovdje, u Naseobini, nađu igrače za centralizaciju, nađu naše budale i to tako vješto upakuju da se meni čini da su budale tamo negdje. Nađu budale i u medijima. Fudbalski radnici, kuća fudbala, fudbalski dragulj. Sve su to pronalasci novinara koji hvalospjevima nepostojećim veličinama grade svoje jednako nepostojeće veličine. Sve su to spomenici stradije. Budale iz Uefa čim vide da negdje postoji kuća fudbala, krenu da se usele i gazduju. Usput po zatiljku pomiluju lokalne pušače. Sve dok ne dođe do pukotina. Onda oni prvi priznaju nove saveze.

Danas FS BiH. Sutra Ustavni sud FBiH.

Sudbina je svakodnevna. MJJ.

NE TROŠITE ISTORIJU NA BOSANSTVO Ovo što se događa Hrvatima, od strane Turbandžije iz Socijalističke Internacionale, i Sarajevskog političkog kruga uopšte, ne događa se slučajno. Cijeli koncept Muslimana, kasnije Bošnjaka, a kada kažem Muslimana/Bošnjaka, mislim na političku artikulaciju kojoj su muslimanski/bošnjački birači davali glasove a ovi provodili politiku, između ostalog, i ovakvu prema Hrvatima, od početka je Koncept Jedne nacije, Jedne Bosne i Jednog tla. U tom konceptu su odrednice Bosanski jezik, Muslimanska Cerićeva država, Država za Čovjeka, 100% BiH, Bosna, Bošnjaci kao nacija, Pravo na Teritoriju prije Srba i Hrvata. U tom konceptu je bilo i vezivanje zastava ljiljana sa zastavama šahovnica, korištenje Srba kao zajedničke hrvatsko – muslimanske tamaniteljske nemani, korištenje onoga što su Srbljaci, Srbi divljaci sami činili, i produkovanje u umnožavanje monstruoznosti do neslućenih razmjera, odbijanje ostanka u Ostatku SFRJ mada je nuđeno Alijino predsjedavanje Predsjedništvom, jest, doduše, od Miloševića, i mada mi je nešto slično sadašnjim ponudama Platformaša Kaldrmaša. I, konačno, Alijino žrtvovanje mira za Bosnu. On rekao za BiH. Ali se zna na šta je mislio. To je nekidan otkrio Mile Lasić kada je u Džajinoj knjizi pročitao hrvatsko i muslimansko referendumsko pitanje za samostalnost BiH a protiv Srba. Pitanje koje je pretvoreno u dva pitanja u koje predstavlja dva potpuno različita viđenja uređenja zemlje. Hrvati su imali nacionalnu svijest a Muslimani su imali građansku svijest. Nakon referenduma postali su nacija da bi ostvarivali taj građanski Svekoncept. I ta građanska BiH je bila dio koncepta. Ne mogu da se načudim čudom kako hrvatski puk u BiH, oni Franjini iz Povijesne Zbilje a naročito kako nisu intelektualci barem ovdje u Hercegovini i u Sarajevu u rasijanju, shvatili ništa o tom konceptu. Muslimani su iskoristili Hrvate tada, iskoristili ih u ratu, koriste ih i dandanas. Iskoristli su i Srbe, njihovu pankarlobašku parakoncepciju, legitimno političko nastojanje da se ostane u državi sa Srbijom. Samo je Republika Srpska spasila Srbe u BiH. Srbi i Hrvati su bili užasno naivni. Hrvati su bili potpuno zaslijepljeni Tisućgodišnjom Državnom Zbiljskom Žudnjom. Srbi su bili zaslijepljeni Svim Srbima Jedne Države. Ni jedni ni drugi, a u međusobnom klanju, agresovanju i protjerivanju, ni primijetili Koncept koji se danas objelodanjuje kao nemilosrdno Platformaštvo. Hrvate je stiglo potpuno autiranje iz drugog temeljnog ugaonika BiH, Vašingtonskog sporazuma a Srbe je skoro stiglo potpuno pražnjenje nadležnosti prvog ugaonika BiH, Republike Srpske i njeno svođenje na Srpsko Narodno Vijeće. Stoga Lasićevo zakašnjelo odgonetanje različitih referendumskih pitanja pitanja kod mene izaziva sažaljenje. U Mrziteljskoj Naseobini kadgod i štagod gledaš trebaš da vidiš interese, svoje i tuđe. A naročito da paziš na tuđe. Nema romantike i zvijezde danice. Nema zajedničkih zastava, bratstva i jedinstva, šest buktinja i pet kraka. Kako se lako pokaže da ima više od šest buktinja. A u pogledu Lasićeve rasprave o Bosanstvu, moram da konstatujem takođe naslijeđenu dobrohrvatsku sarajevozaljubljenu naivinost. U koju spada i Lasićevo čitanje izvjesnog Bojana Bajića, Vodenog Prevaranta, koji tekstom o svom srpstvu a protiv bosanske nacije, pokušava naći skretnicu za Vodenog Ćiru i na sljedećim opštim izborima u Republici Srpskoj igrati ulogu Čavića, Krsmanovića i Ivanića Lagudmdžijinog. Bosna be postoji. Bosanstvo ne postoji. Ni u rudimentarnom obliku. Ni Minimum Patriotizma, o kome dobroljubno govori Lasić, ne postoji. Čak ni Bošnjaci, Muslimani, a kad govorim o Bošnjacima i Muslimanima, govorim o političkoj artikulaciji koja je dobijala i dobija njihove glasove, pa ni Bosanci, nemaju patriotizma prema BiH. Imaju samo bezočne težnje za tlom, bosanskim i hercegovačkim, težnje da potisnu, skrajnu, istjeraju, podjarme i ponize Srbe i Hrvate, dok ne stvore tu jednu naciju koja je ovdje došla u Trećem vijeku, kako napisa neki istotričar kojeg je Lasić citirao. Ta artikulacija i bošnjačku naciju, odnosno njeno ishitreno stvaranje u Alijinijoj interpretaciji, koristi za ostvarenje tog koncepta Unitarnog Posjedovanja i Centralističkog Tla. Bosanstvo i Bosanski Patriotizam nisu mogući ne samo zbog toga što Bosna ne postoji nego što nikad ni postojala nije. Ovo je sada samo međunarodno priznat prostor između Hrvatske, Srbije i Crne Gore. Nekad je to bio prostor kojeg je zaposijedala Turska, pa onda AU, pa NDH, pa Samostalna Radionica Branka i Hamdije, u stvari, socijalistički prostor između Srbije i Hrvatske. Ranije je, prije Turaka, ovo bila nakupina hercogovih imetaka i raznih fedudalnih zabrana i zabrđa koje je Tvrtko, i još poneko, uspijevao ponekad nagodbama objediniti u Nesvrstanu Naseobinu. U odnosu na Mađarsku, Papu i druge napasnike. Naročito nije moguć Srpski i Hrvatski Bosanski patriotizam niti Srpsko i Hrvatsko Bosanstvo. Baštinici i Nasljednici su kroz protekle vijekove izgradili odnos prema Srbima i Hrvatima koji ne ostavlja prostora za Zajednički Patriotizam. Taj odnos prema Srbima i Hrvatima, otomanski, fermanski u izuzetnim trenucima, pokoriteljski, praktikuje i inovira danas Zlatko Lagumždija. Srbi i Hrvati, ako već ne mogu gledati umatičenje, gledaju danas na samostalnost u okviru Naseobine kao na jedinu izglednu opstanačku i demokratsku mogućnost ovdašnjih prostora. Ako to ne bude moguće, Sveta Zora Raspada. Samostalnost izvan Naseobine. Ja, pak, volim da racionalizujem: Podijeliti sve što se može Podijeliti.

HRVATI IMAJU PRAVA
Njemački ambasador u BiH, Joakim Šmit, izjavio je, nakon duge šutnje o unutrašnjim stvarima BiH, da Hrvati imaju pravo formirati svoja vijeća i povezivati zajednice u kojima žive dogod se bave onim pitanjima koja su u skladu sa ustavom ove zemlje. Šmit je još rekao da se nada da se neće ponoviti greška od prije deset godina.
Izjava njemačkog ambasadora, može, dabome, da znači jednostavnu neutralnu dnevnu reakciju jer ga je novinar zaskočio pa nije uljudno da kaže Nemam komentara.
Skloniji sam nekim drugim rakursima.
• U situaciji kada Nebeska Demokratija bombarduje Libiju, jer tako je, bože moj, naložila Rezolucija Savjeta bezbjednosti UN, i kada Njemačka ne učestvuje u toj novoj Nebeskoj Alijansi, a nakon izjave Nove Ambasade da Uvažava činjenicu da su HDZ BiH i HDZ 1990 u opoziciji, te nakon nekoliko proteklih dana, dakle, smireno i sa dovoljno vremena za odmjerevanje, izjava ambasadroa Njemačke se mora smatrati i stavovom Njemačke.
• Izjava o Pravima Hrvata u BiH može se smatrati i direktnim odgovorom na stav Am Amb. To povlači za sobom i uvažavanje mogućih podjela EU i SAD oko BiH. Što otvara veću mogućnost uklinjavanja Rusije na ovo područje što nije samo produžetak aranžmana sa Srbijom.
• Šmit i Njemačka na ovaj način finaliziraju dvokružnu seriju razgovora sa političkim subjektima koji su obavljeni u diplomatskom miru i racionalnoj njemačkoj hladnoći, bez, dakle, klasičnog sarajevskog trijumfalizma nakon svakih takvih prekobarskih sesija ili zahtjeva a koji se ogledao u Tarabić predviđanju: Sad će vam Ujka Sem Valter jebati mater.
• Njemačka se očito slaže, nije rečeno i da podržava, sa trendovima kojima upravlja hrvatska politička artikulacija u BiH. Jer, dobronamjerno se upozorava na greške od prije deset godina što odgonetaču može da se predoči kao znak da tadašnje nakane treba realizovati bez rizika intervencije sa strane.
• Ja bih, lično, ovo svakako protumačio i kao poruku potrebe okretanja Evropi i EU u traženju podrške za demokratizaciju i ravnopravnost u BiH. Ako to ne uspije, podršku za raspad neće trebati tražiti ni od koga. Platformaši, njihovi sateliti i priušci su, očito, okrenuti na neku drugu stranu.
• I, takođe, lično, protumačio bih ovu poruku o Pravima Hrvata kao i poruku Republici Srpskoj u onom segmentu u kojem njena politička artikulacija sarađuje i podržava vlasnike devedesetpostotne volje hrvatskih birača.

PODSVIJEST KRIVICE I

NAZADNJAČKA
SVIJEST GULAGUMDŽIJE
Minimalno posjedništvo karaktera zahtijeva da, ako lažeš, lažeš svojima, onima koji nešto znaju o onome o čemu lažeš. Tuđe i one koji ne znaju ništa o onome o čemu govoriš, informišeš. Neuljudno je obmanjivati.
A takav je karakter Gulagumdžija.
Gledam kako na Hrvatskoj televiziji bezočno laže cijeloj Hrvatskoj. Uz to, ne odgovara ni na jedno konkrento pitanje urednika, igra na kartu nekakvih anti-jna emocija, vezuje Sanadera i tri Naša Sanadera kojih će se riješiti, Samo Polako, STJ, i, uopšte, vraća se, neprestano, podsvjesno nazad, u prošlost.
Mogu misliti šta sere strancima na zatvorenim razgovorima kad onako može javno, pred milion, ili dva, gledalaca.
Taj višeslojni negativni karakter, prirodni i politički, Zlatka Lagumdžije, Samo Polako dolazi do izražaja.
• Lagumdžija ima mrziteljsko-tabloidnu crtu karaktera. Jer govori o tome kako je Njegov Budimir pucao po avionima JNA u Slavoniji a Neki su te avione popravljali u Sokolu. Neki je Dragan Čović. Dabome, gledatelji hrvatske televizije ne znaju da je Lagumdžija sam proizvod centralnokomitetskog nepotizma i da nema nikakvo ljudsko postolje da spočitava bilo kome što je negdje, prije rata, radio jer on nije radio nigdje. Njemu Čović nije politički protivnik. On Čovića mrzi.
• Podsvjesna prošlost u projekciji krivice postala je karakterna crta Lagumdžije. Lagumdžija nesvjesno pominje Antu Budimira, umjesto Živka, očito ličnog i tadašnjeg salonskog međaša među sarajevskom partijacijom koja se statusirala i statutuisala u lavirintima cekajaštva. Taj pritisak zlatne cekajaške prošlosti koja se miješa sa tamnom sadašnjom crnokošuljaškom, proizvodeći amalgam dezorijetnisanog sumraka, probio je nekoliko puta u istupu Gulagumdžije na HRT-u jer je ponavljao stvari iz prošlosti i bio neuobičajeno konfuzan, kao kad bi nekoga sa laborginijem uhvatili u krađi kokošiju.
• Kompleks hrvatstva i srpstva. Gulagumdžija zna da je grešan pred bogom i ustavom. Dobro, bog manje više, to je šinjelaško čeljade. Nije propustio da naglasi kako je Esdea eminentno bošnjačka stranka a kako su Hasapinovci i Lijanovci eminentno hrvatske stranke, te kako je on, Esdepe dobio najviše glasova tamo gdje su svi u manjini, bošnjaka u Republici Srpskoj, Srba u Federaciji... mada i to laže.
• Kompleks sanaderatizacije. Lagumdžija i svjesno i podsvjesno zna da je Prvi Reket Naseobine i njegova podsvijest mu nalaže da se brani optužujući druge a njegova svijest mu kaže da javnosti Hrvatske, i ovdašnje, podiđe pominjući im Sanadera znajući da će se puk s njim složiti jer svi žele da se što prije riješe Brata Ive i zaborave ga. Tipičan naseobinski sindrom. Pa svi kradu. Što mene. Samo što za druge to nije ustanovljeno a za Esdepe...
Tako se pokušaj HRT-a da krivca upita za to kako stvari teku, pretvorio u njegov reklamni poligon za javnost Hrvatske i razotkrivajući crni ćilim za javnost Naseobine.
HRT je pogriješio.

SAMO DA SU
DUBLJE ZAKOPALI
TUĐMANA I MILOŠEVIĆA
Sarajevski profesor Istorije za Državu, istorije BiH od 1918. do 1995., Husnija Kamberović, nije, koliko se da zaključiti, jedan od histerika iz dnevne sušilice mozgova svima onima koji čim se probude ne zaurlaju u slavu Države Bosne.
Ali kod njega se, u intervjuu koji je dao beogradskom Danasu, detektuje taj automentalni predmonolit o koji se mora odbiti sve na ovom svijetu, i srbijanska agresija i hrvatsko dvoličje prema Bosni, i karađorđevska nagodba i ovovremena saradnja dvije stranke, jedne iz Republike Srpske i jedne iz Stolnog Mostara.
U tom intervjuu, u inače neprijateljskom listu Danas, listu koji trlja neku nadriameričku viziju Bosne po principu Svi smo građani samo Albanci na Kosovu imaju pravo da budu Albanci, Kamberović iznosi tezu da se nikad neće naći sporazum Tuđman – Milošević jer on ne postoji ali postoji njegov duh koji i danas dijeli Bosnu. Jebala ga Bosna, kad je tako zove. Da nije tog duha Bosna bi bila tu, u nama, ne bi valjalo nama preko rijeke.
Uglavnom, i Kamberović kao intelektualac, pritisnut je i svijest mu je izokrenuta u smjeru kazaljke suprotne od života i činjenica. Svi u sarajevskoj, bošnjačkoj, muslimanskoj, državnoj pržionici divljeg kestenja koje ne želi Državu Bosnu, smatraju da je Bosna jezgro kosmosa koje je jedno i nedjeljivo i da se sve okolo može raspasti, sve je podložno ljudskim i vremenskim bolestima, naročito ustaštvu, četništvu, genocidu i agresiji, ali Jezgro Bosne je veličanstveno božanstvo i ko to ne vidi nepatriotski je agresor i separatist.
Tako misli i Kamaberović. I drugi intelektualci. Sve do sirotana u zimskim kaputima, poznatijih kao 99 krugova. Ili kako.
Tuđman i Milošević, piše Šarinić u svojoj autobiografskoj knjizi, u Karađorđevu su razgovarali nasamo, prilikom šetnje. Dakle, nema garancija da su razgovarali o podjeli BiH. Poznato je šta je Tuđman mislio o BiH. Vještačka tvorevina. I bio je u pravu. Tu nema šta da se misli. Milošević o BiH nije mislio ništa. Mislio je kako može iskoristiti Karadžićeve budale za svoju istoriju. Nije, bre, važno šta će reći narod, važno je šta će reći istorija. Mislio je o BiH isto što i o kninskim Srbima.
Dabome. Njih dvojica nisu bili maloumni da nebi vidjeli da BiH nije Bosna i da je niko nikad neće spojiti. Oni, dakle, nisu morali da je dijele. Ona je mrtvo biće koje živi samo još u svojoj samopodjeli. I tako će biti mrtva do kraja života. Dok se ne raspadne.
Danas, veli Kamberović, novinarki Danasa, Čović i Dodik su kao Tuđman i Milošević. Taj sporazum, kaže istoričar povijesnog sranja od 1918. do 1995., sporazum koji ne postoji, ostavio je tako dubok trag u svijesti političkih elita da se on danas provodi kroz dogovor Čović – Dodik.
Dakle, kad intekektualci, koji se hrane i čak nekom istorijom, ne razumiju i ne vide da je na otvorenoj sceni neootomansko podjarmljivanje Srba i Hrvata, hrišćanstva, samo za Kazaza i društvo pod ventilatorom, doista se ne isplati živjeti u ovakvoj Jednici. Mada je trebalo da stoji Zajednici.
Kada se ne vidi da je petina te Kamberovićeve istorije potrošena na ukidanje Republike Srpske i na šutiranje Hrvata u dupe a da pri tome niko nije lebdio iznad grobova Tuđmana i Miloševića i skupljao duhove podjela, nego je upravo to pogrešno utrošeno vrijeme opet na svjetlost dana dovelo popucalu i podijeljenu Naseobinu za koju više nema konca da je zakrpi i konopca da je uveže.
Svo je zlo, po Danasu, zato su i našli Kamberovića, a ovaj im kaže kako u Banjaluci nema istoričara, dakle oni nemaju pojma, a u Mostaru je bio Ivo Lučić pa je otišao u ZGB, pa i oni nemaju pojma, u Dodiku i u Čoviću. Oni su duhovi karađorđevskih duhova. A ovi su duhovi mrtvih duhova.
Biće neko živ i poslije Dodika i Čovića. Pa će znati kako se Naseobina raspala, rastrula i rasula.
A ovo što rade zanatlija Gulagumdžija, istoričar Kamberović, krezubi pjevač hita Jovo, Jovane i Sarajkaldrmaši, samo je odbrana i posljednji dani mrtvih eskadrona nepostojeće vojske oko umagljene i izmišljene tvrđave koju neko naziva Državom, neko Hiljadugodišnjim trajanjem, neko Republikom BiH, neko Naseobinom.
Tuđman i Milošević su ne znam zašto sve nisu krivi ali za BiH nisu. Oni su samo prošli kraj poukotine.
Dodik i Čović, Srbi i Hrvati, samo je, tu pukotinu, osjećaju na svojim leđima.

MARKO I U MARKA

DONJI VEŠOVIĆ
Kažu mi portaldžije Pomenuo te Vešović. Nisu rekli da li trebam da budem ponosan ili da znam da mi četrdeset dana nema napretka.
Malo se zainteresujem i nađem u nekom tekstu umnoženu sintagmu Tuzlanski Rajko Vasić. To je, kobiva, Fatmir Alispahić. Ne pratim baš ni Fatmira ali nađem njegov tekst o Čika Jovi Zmaju od Beča. Vešović veli da taj Fatmir ne voli Srbe, ni male Srbe jer kolju zečeve u Beču i gledaju krv ko Barbiku. Pa koji je štos da ne voli Srbe. Srbi tako žive čitav vijek. Ne velim da i oni mnoge ne vole. Mene je odmah spopala jeza. Čika Jovo u Beču a Mali Srbi tamo kolju zečeve. Čika Jovina glava bijela, bjelja od moje, naličiće nekom na Malog Belog Zeca. STJ.
Alispahić, međutim, dobro osvjetljava taj sarajevski krezubi fenomen Jovo, Jovane. Osvjetljava i kolektivitet muslimana. Možda malo prekolektivno i pregrubo. Ja sam tu za pragmatičniju i zolupotrebljiviju, dnevnu nijansu kod vještačkog transa Jovo, Jovane, muslimanski Srbine.
Ali, svejedno, ne vidim da je tu Alispahić fašist, kako ga takođe umnoženo, časti Vešović. Ovi iz Sarajeva, SIJ, nema koga nisu nazvali fašistom. Uskoro više niko neće govoriti Ma, peder, Fašist, pizda mu materna.
To što Fatmir mrzi Male Srbe nije neka vijest.
Mada nije ni vijest zalazeći Marko od Vešovića. Poznati sarajevski penisist. Tunjo Veliki i u Tunje Mali.
Zalazeći, jer je zalazeća i baruština koju je, dijelom, i on stvorio. Ta BiH, koja se ubaruštila u Saraj, staraču žabokrečine u kojoj izumiru punoglavci tipa Vešovića. Svi pravoglavci su otišli iz Saraja na vrijeme. Ostala je samo praznopunoglava staromlađ koja nije imala kud, nije imala s čim i nije vidjela dalje od nanule.
To je potvrdio sam Donji Vešović u intervju portalu Tačno.ba.
U tom intervjuu Marko, malo malo, citira sam sebe, dosadno ko proljetni pljuskovi. Te ovome sam se najebo matere u ovoj knjizi, te ovome ću u nezavršenoj knjizi, te srpski popovi su gamad, te Crnu Goru ne može očima gledati. Ali će, veli Crna Gora jednom biti ponosna na njega. Ima li ovakva BiH šansu. Za mog života ne. I nije me briga. Ali, ako moja kćer bude morala u Sarajevo da se vrati, itekako će me biti briga.
To je finale beživotne borbe za život koji ne postoji. Borbe Marka i cijele plejade, zajedno sa Čika Jovom Fatmirovim. Svi su oni ostali u starači intelektualne baruštine koja se pojavila samo njima nenadano, dok su provodili noći i dane u pjansko-birtijsko-ćenifskom bunilu kreativnog dosjetilaštva, jer ono što izvaljuje Marko to nije nikakvo pjesništvo, to je, već sada, trijezno kafansko dosjetilaštvo, dok su po pet dana, Dijak, Sidran... išli na sahranu a vijence i cvijeće zaboravljali u trećoj od sedam birtija, pa se nakon petodnevnog mamurluka, vraćali po njih i ponovo opijali, kao što je i sada Vešović u trijeznom bunilu propijenog intelektualnog zalagalaštva za Nepostojeći Raj Saraj u kome, ni među njegovim studentima, sam kaže, nema ni traga novih pjesnika.
Neki, veliki, najveći dio njih, i srećom, vrijednih i umjetničkih, imao je sreću da pomre prije početka Velikog Markovog Dosjetilaštva.
Vešović nije čak ni poznati pjesnik Sarajeva, a i Crna Gora će obijeliti dok on postane ponos joj. Pjesnici su zastali, umirili se i nestali, sa Makom, sa Sarajlićem. Njega su, Izeta, doduše, psi preveli i tako, mrtvog, ubili. Bela, negrljena ramena daće dečacima ijekavizirano je. Bela, negrljena, ramena nisu tako bela ako su bijela. Konji ne znaju da je ekvaština Sarajlića ili Miljkovića, Da li će sloboda umeti da peva, posebna samo zato što je među ijekavicom spjevana. Kad Sloboda peva, to zvoni, kad Sloboda pjeva, to pjanci po sebi prolijavaju pjenasto pivo. Kad su Bela, negrljena, ramena, poginuo bih za njih na Karpatima, kad su Bijela, negrljena, ramena, to sam viđao.
Vešović samo pjesničari. Spao je, odavno do poniž u Tunje Malog.
Postao je jedan od njih. Fatmir Fašist.
Bilo bi prirodnije da govori o tokovima, makar i te ustajale baruštine koju je, dijelom, opunoglavčio, nego što vrijeđa Fatmira Rajkom. Meni je, pak svjedno. Fašist danas, fašist sutra.
Kad sve prođe, ostaće za analizu jedna dobra tema, kojom se niko neće baviti. Kako je sarajevsko pjesništvo usralo rat i ubilo pjesmu. Vešović je General Divjak mrtvog Sarajevskog pjesništva. Kaže, Dodik je Radovan drugim sredstvima. On sam, Vešović je, samo pjesnik, malo bolji nego Radovan, mada je ovaj u nekoj svojoj pjesmi predskazao mrtvoulice Markovgrada Sarajeva, dok Donji Vešović nije predskazao ni povratak svoje kćeri. Pjesnik bez stranke. U tome je razlika između njega i Radovana.
I ne diraj mi Gatala, Donja Vešino. On hoda i piše po kamenjaru, od nemila do nedraga a tebi je Saraj uzlatio samoprijestolje univerzitetskom profesurom, prevodilaštvom, izdavaštvom i službenom titulom Raskrinkavaoca balkanskih nacionalističkih mislilaca.

DIJAMANT POSTAO SIVI LIV
Kad će Džeko, Državni Centarfor, Državni Dragulj, Državni Talent, Državni Fudbalist o kome su mediji tukli Bošnjake a, bogami i Hrvate i Srbe, godinama, sezonama, postati Neko.
Nisam htio o tome da govorim jer se radi o mladom fudbaleru koji nema veze sa Državnim fudbalom, kao ni Salihamidžić, npr. I jer su ovdašnji mediji izvikivali, šatorisali i talambasali Džeku, mimo njegove volje i bez, uvjeren sam, njegove karakterne osobine pogodne za tako nešto.
Ali, nešto je Osim progovorio a nešto je procurilo i od saigrača Edina Džeke iz Sitija.
Edin Džeko nije ni izbliza potencijal kakvim su ga predstavljali državoljubni mediji. On je, jadničak, služio kao živi dokaz postojanja Države. Poznato je da nema Države bez Velikog Centarfora, kao i bez Veikog Tužioca, po mogućstvu, Barašina, koji svaka dva časa prelazi u Milan, u Barselonu, u MUTD, u Čelzi, u Inter... STJ. Nema gdje ga nisu odveli. Na kraju je završio u Sitiju koji, inače, pojma nema o kupovini igrača. Oni Emiratori, vlasnici Sitija, razumiju se u fudbal kao ja u češagijanje deva.
Sporna je čak i suma koja je plaćena za Džeku. Desetak miliona je krajnji domet. Vjerovatno je menadžersko - medijska magluština dovela do toga da naivni vlasnici plate tri-četiri puta skuplje jer su bili ubijeđeni da će na njemu za koju godinu zaraditi.
Kakav je, dakle, fudbaler, Edin Džeko.
Tipični proizvod njemačke škole za proizvodnju centarfora. Ta škola da je centarfore vojnike. Stari Miler, mladi Muler, kako ga zovu neki sarajevski genijalci komentatori. I drugi, koji su igrali u njemačkim klubovima, morali su igrati tako ili su propadali.
Njemačka terenska mašinerija melje devedeset minuta i od centarfora se očekuje da bude u svom rovu, da ne razmišlja mnogo, da koristi sve lopte i da daje golove. Odmah i jednostavno.
Zato Džeko ima dobar prijem lopte i ništa drugo, konstatuju njegovi saigrači.
Danas se od centarfora traži da učestvuje u kompletnoj igri. Da ima osjećaj i da razmišlja kao i Desetka i da šutira kao Bukal, i da lobuje kao Mesica. Zato ne uspijeva Adebajor, takođe centarfor na rasklapanje, Berbatov, iako ponekad zablista, kada se igra Junajteda sklopi tako da igra kao valjak a on samo centarforiše.
Džeko je hladna njemačka efikasnost. Možda je njegova i najveća šansa premijer liga, mada mislim da je previše mekan za tamošnje ledolomce. U nekoj maštovitijoj i bržoj ligi, ne bi imao nikakvu šansu. Svakih pet minuta bi pitao Gdje je lopta.
Ako ga Mancini ne koristi, neki enlgeski trener neće pogotovu.
Ako ga saigrači ocijene loše, nema lopti, nema uklapanja u tim i igru.
Možda su njegovi najbolji izgledi u nekoj pozajmici, u manjem klubu.
A to je i najizglednija sudbina BiH. Da je neko pozajmi. Ili, ako je human, usvoji.

NA ŠTA MOŽE DA RAČUNA
DIKTATOR LAGUMDŽIJEV
Moram da priznam da je saopštenje iz Nove Ambasade došlo prerano, tempirano i prije CIK-a, i prije PIC-a, i prije Brisela, i prije nego što se organi HDZ BiH i HDZ 1990 izjasne o činjenicama i o pravcima svoje akcije, i prije izjašnjavanja drugih pravnih institucija nadležnih za ustavnost prije svega.
Može da bude formulisano i kao pitanje ali je jasno da je Federalni Diktator Lagumdžijev znao kakva će reakcija Am Amb biti. I to znao izdaleka.
Za dalje procjene neposrednog razvoja događaja i trendiranje, potrebno je sačekati određenje glavnih institucija obje članice Koalicije HDZ jer će to određivati i ostala hrvatska izjašnjavanja, u agresivnijoj ili u mirnijoj protesturi.
U međuvremenu, treba pogledati na kog keca može da računa Gulagumdžija. Koje bi mu karte mogle izaći iz rukava.
• Američko starateljstvo nad Federacijom. Amerika je organizovala cijeli Vašingtonski aranžman, uklapala HVO u Armiju BiH koja je jedno vrijeme čak i smiješno skakutala kao američki marinci. Amerika je nadgledala i odricanje od Herceg Bosne. Amerika je, tu skoro, izjavljivala da bi Treći entitet bio korak nazad. Amerika je jučer izdala saopštenje. Gulagumdžija je, kad je trebalo, u duhu najbolje evropske socijaldemokratije, isporučio Alžirce, bezosjećajno kao i Čeda Slobu.
• Uticaj Njemačke na Balkanu suzbijen je ubistvom Đinđića i tako se zaustavio na Savi i na Uni. Njemačka, kao i Vatikan, nemaju poluge do Sarajeva.
• Hrvatska je pred vratima EU ali je teren tako klizav da mora da hoda sa samo dvije tako uspješno kao da je stonoga. Osim toga, digla se i kuka i motika da ošiša Belo Janje Jacu. Hrvatska još nema prave snage da lupi šakom o zajedničku šahovnicu.
• Federalni Diktator računa i na strah lidera hrvatske političke artikulacije u BiH od reprize Hercegovačke tragedije sa Jelavićem i Bankom.
• Moguće je da očekuje i prihvatanje od strane HDZ BiH i HDZ 90 učešće u „širokoj koaliciji“ koju, takođe „očekuje“ i Am Amb. Time bi se Nasilje u Federaciji stavilo u drugi plan pa, možda i zaboravilo a Lagmdžija bi bio vlasnik pola BiH pošto je vlast u zajedničkim organima podložna promaji.
• Ili, u drugoj varijanti, da HDZ BiH i HDZ 1990 ostanu izvan vlasti i na nivou BiH i tako postanu otvoreni na napade tipa Njima je nemoguće ugoditi, oni nisu za kompromis, oni traže sve, oni traže ono što im i ne pripada.
• U slučaju da Blok Republike Srpske, SNSD prije svega, kao politički partner HDZ BiH, odbije učešće u zajedničkim organima sa neoustašama i Esdepeom koji ponižava Hrvate u BiH, loptica krivice bi se mogla, u poznatom međunarodnom spinovanju, čitaj, oblagivanju Lagumdžijinom, prebaciti opet na Dodika i Republiku Srpsku, odnosno na Srbe.
• I na kraju, moguće je da Lagumdžijev računa na kartu na kojoj se vidi da su Hrvati doista u BiH pušteni niz vodu.
Stvari će biti jasnije kada se odviju događaji pomenuti na početku teksta. Ali je presudno prezentovano jedinstvo biračke, koalicione i javne volje hrvatske da ne prihvati i prizna neustav, nezakonje i sarajsko kaldrmaško klepetanje po demokratiji.

TIM GORE PO ČINJENICE
Znam zašto uvijek diletanti pišu saopštenja. Književnici ne mogu jer upotrebljavaju nepolitičke riječi. Savjetnici ne mogu jer su ekstenzivni i ne znaju šta treba da kažu. Špijuni, analitičari i agenti ne mogu jer su zauzeti sačinjavanjem službenih zabilješki.
Diletanti igraju na sigurno. Napišu tako da se svaki Šef uhvati u zamku: nema ništa pogrešno. Nema ništa grešno. Ali nema ništa ni nepogrešno. Nema ništa.
Čitam danas saopštenje Am Amb povodom najvećeg, Lagumdžijinog, prevarantstva u Evropi poslije Hitlerovog zauzimanja Češke. Ambasada prihvata činjenicu da će HDZ BiH i HDZ 1990 biti u opoziciji.
Ovako je samo još bio hladan Dok Holidej. Jer je imao tuberkulozu, tada neizlječivu, i znao je da se ne treba jesti zbog neke smrti.
Ovu imbecilnu rečenicu moguće je analizirati. Ipak.
• Ona može da znači da Amb prihvata činjenicu da je Esdepe formirao vlast
• Može da znači da Amb prihvata činjenicu da Esdepe radi šta hoće.
• Može da znači da glasovi 90 i više posto jednog naroda, koji je izašao na izbore nisu prihvatljiva činjenica
• Može da znači da će se Činjenice prihvatiti i na zajedničkom nivou Formiranja
• Može da znači da Amb zna šta će biti, kao Stari Dobri Dok
• Može da znači totalnu naivnost.
Jer se, dalje, u saopštenju izražava nada da će se na nivou zajedničkih organa formirati široka koalicija sposobna za reforme i rekorde. Svjetske.
Bez obzira što se radi o odnosnoj Amb, ne bi trebalo na ovaj način da se komunicira u jednoj nadasve širokogrudoj, tolerantnoj, demokratskoj, ravnopravnoj, jednakorpavnoj, multietničkoj, srceparajućoj Zemlji, Državi i Naseobini.
Iz ovoga će Lagumdžija i uska koalicija shvatiti da ima podršku. Izaći će sutra osokoljena. Drugi će shvatiti da je ravnodušnost koja se emituje iz ove rečenice i saopštenja zarazna. Oni koji su odstranjeni shvatiće da je situacija ozbiljnija nego što je dosad izgledala.
Poznata je stara filozofska konverzacija a u stvari dosjetka. Kolega, neke vaše postavke se ne slažu sa činjenicama. Tim gore po činjenice, dragi kolega.

PODIJELITI I FUDBAL
Klasika je da najveći dio izvrsnih fudbalera imaju mozak ko ljeljak kad otekne. Inače bi red pred šalterom za Nobelovu nagradu bio do poniž Matuzića.
Vahid Halilhodžić, strašni igrač Veleža iz doba Obje noge Druga Tita, poznat po inteligenciji u 3LPM, jer je, kad je počeo rat u našim malim mistima, za početak ranio sebe u guzicu, što je bilo simbolično jer je nakon toga počelo Veliko Sranije, a kada je Gavrilo Princip upucao nadvojvodu i podvojvotkinju, počeo je svjetski rat, STJ, izjavio je, baš danas, u praskozor Nove Vlaje Lagumdžije Zlaje, da neki još nisu svatili da je BiH država.
Pa gdje mi, brate vahide, bi prije. Ja se svaku noć 7.613 puta budim u bunilu: Jel Država, nijel Država. MJJ.
Rekao je to Halilhodžić povodom akcije EUFE pod kodnim nazivom Bičevanje NS/FS Države BiH zarad prihvatanja novog statuta po UEFA standardima i sa jednim predsjednikom. A što fudbaski radnici, i neki nogometni, ne prihvataju. Kad BiH može imati Predsjedništvo, mogu i oni.
Nije bilo goreg tajminga da to saopšti inteligentni Vaha.
U situaciji opšte ravnopravnosti koju produkuje Turbandžija sa Petokrakom, može se samo zamisliti kako bi funkcionisala fudbalska ravnopravnost. Kao u RAK-u, kao u UIO, kao u PIO/MIO sektoru... Kada bi se fudbalski muljaroši Sarajeva dočepali pozicije Jednog Predsjednika ne bi je ispuštali dok lopta ne postane kockasta. Onaj neki seronja kaže: prihvatio da uvijek bude Srbin Jedan Predsjednik, samo da dobijemo novi Statut i da poslušamo UEFA. Time je samo rekao sa koliko se poniženja odnosi prema Srbima. To je ona poznata podmuklica: Može i crni đavo, samo da ja ostvarim svoje. A onda bi ga prekomšićali. Jebo Srbina koga prihvati Sarajevo.
I u situaciji kada se ovdje redovno kamenuju autobusi sa fudbalerima, po tačnom redu voženje i na svim stanicama, Vaha kaže da treba napraviti Jednu Fudbalsku Državu ali da regionalna liga ne dolazi u obzir jer navijači ne prihvataju jedni druge ni na tribinama ni na terenu. A u BiH se prihvataju u CPM.
UEFA se i ovdje ponaša robovlasnički. Ta organizacija koja nije u stanju da organizuje pravedno sudjenje ni na najvećim utakmicama, želi ovdje da praveduje štapom i maljem. Ucjenjuje Savez i klubove nekim sitnim parama koje dolaze po osnovu učešća u euro-ligi i ligi šampina. Te pare, pak, pojedu lopovi koji se vrzmaju oko klubova i od toga fudbal nema ništa. Više u jednom klubu ima uništenih meniskusa nego u cijeloj BiH fudbalera koje je odnjegovala i odgajila UEFA svojom humantiarnom jaslarskom pomoći. Toj lopovskoj bulumenti u klubovima koju generiše EUFA, niko do istinskih fubalera i fudbalskih radnika ne može prići. Može kad nestane para. Kao sada u Modriči. Onda su dobri Zdravko i Nikola.
UEFA igra na kartu malih sitnih duša sa vekim šupcima i prokletim očima, u klubovima i u Savezu, koji bi za jedan put u Cirih, ili na neko finale, prodali mrtvu majku iz groba i nabili je na ražanj za fotosešn. Jer oni vole da su blizu mjestima na kojima se potpisuju sponzorski ugovori, ugovori za tv prava, ugovori o ovom i onome. Sve transparentno.
Fudbal treba podijeliti na tri saveza, na tri lige, obavezati klubove i saveze zakonom da imaju masovnu školu fudbala od mališana pa dalje, kad su mogli Nijemci od onako nezgrapnog Džeke načiniti centarfora, mogu i ovi naši, i onda igrati turnirsko prvenstvo tri pobjednika, svake godine u drugoj prijestolnici. Jedne u Mostaru, jedne u Sarajevu, jebiga, i jedne u Banjaluci. A između uspostaviti saradnju sa Hajdukom, Dinamom, Zvezdom i Partizanom pa igrati prijateljske utakmice. Možda nekog našeg malca zapaze i kupe.
Reprezentacija? Ma, nemojte se zajebavati.

POTEZ KOJI MOŽE

PROMIJENITI ISTORIJU
Hrvatski blok HDZ – HDZ 1990 ušao je u riznicu rijetkih ozbiljnih političkih poteza koji su u postratnoj i postedejtonskoj BiH značili odricanje od kratkoročne koristi zarad dugoročnog opstanka a da pri tome nisu upereni ni protiv koga u BiH.
Takvih poteza je malo. Republika Srpska je to učinila, na primjer, sa odbijanjem Reforme policije, odnosno odbijanjem kapitulacije Policije Republike Srpske.
Sav katastar velikih političkih poteza u BiH sastoji se od sračunatih podvala prema Srbima i Hrvatima, od podmuklih miniranja temelja Republike Srpske, od progona samo zločina od strane Srba, od namiještanja zločina i osuda samo Srbima, od rušenja bilo kakvih hrvatskih kolektivnih instituta ili od nedozvole da se oni uspostave.
Istorija postedejtonske BiH, da ne idem dalje, uvijek je istorija Protiv nekoga, veoma rijetko je to istorija za sebe.
HDZ Blok je ostao čvrst u zahtjevima koje je iskazao hrvatski narod u BiH. Politička je to rijetkost. Ovdje se politika nastoji prikazati kao kompromisna paraprofiterska djelatnost. Stranci i dobročinstevni milozvuci Sarajevskog Političkog Kruga neprestano podučavaju popuštanju i prihvatanju. A u ovakvoj zemlji, zemlji podsvjesno pritajenih begova i aga i očigledno izloženih unitarista i centralista, dominantora i podjarmljivača, svaki kompromis znači vlastito nabijanje na kolac. Da ne pomenem sličniju riječ.
Potez HDZ BiH i HDZ 1990 i njihovo odustajanje od nagodbe, gdje bi im se bacile dvije trećine, ko psu u sindžiru, istorijsko je odbijanje jer ni te dvije trećine nisu bačene Hrvatima kao naciji tvoriteljici BiH, nego eliti, vođstvu, liderima, čime bi se oni odvojili od Hrvata a Turbandžija s Petokrakom bi, onda, komotnije širio priču o tome kako je Esdepe hvatska stranka.
Srbi i Republika Srpska trebaju zahvaliti HDZ Bloku jer su prvi put, iznutra, locirali problem u Federaciji. Nije jednako kad se na to ukazuje sa strane. I na taj način su sa Srba i Republike Srpske skinuli prokaz višemandatne krivice za sve i svja. Time su i locirali problem same BiH.
HDZ BiH i HDZ 1990 su ovim potezom otvorili poptuno nove procese u BiH. Teško je biti optimist i reći da će oni dovesti do decentralizovane i federalizovane međunacionalne ravnopravnosti ili će odvesti u tihu agoniju dugog raspada i truljenja. Ali nekoliko bitnih trendova se da naslutiti:
• Ovim činom jednog i drugog Hadezea sa scene zauvijek odlaze političari tipa Ivanića, Čavića, Lijanovića, Jurišića, Krsmanovića, Pudarića, Komšića. Za njih više neće biti glasača a Lagumdžija neće imati priliku da ih upotrebljava kao ručnik političare sa vlastite rolne u pasuljskim vjetrovima udimijanom laboratorijumu kaldrmaške namaještaljke i provizorijuma feudalnog funadmentalnog socijalizma.
• Čović i Ljubić, koji su dugo godina bili nerazumljivi, Hrvatima i međusobno, a i mnogima okolo, instalirali su jasnogovor i jasnopotez kao legitimaciju pred biračima i javnosti. Čović je u Noći Esdepeovog Divljanja obrekao Mostar kao Stolni Grad. A Ljubić je prihvatio i sazidao čvrstu koaliciju, postizbirnu, što je naročito bitno, sa Čovićem i Hadezeom. Dosad je jasno i pokazno djelovao samo Dodik.
• Dolazi vrijeme kada će se Sarajevski politički krug pozabaviti sam sobom. Najveću šansu da propadnu imaju SBiH i SDA. Ako bude brzih opštih izbora Esdepe će vrlo brzo sagledati sve sokačke domete svoje usmrđene kombinatorike. Najveće šanse za uzlet ima SBB. Birači Bošnjaci će vrlo brzo, svim strankama, postaviti pitanje. Oprosite, ali mi od silnih vaših vještačkih Srba i Hrvata ne vidimo Bošnjake. Ne vidimo politički, ekonomski i teritorijalni interes Bošnjaka. Muslimana. Kakvom interesu nas Bošnjaka može doprinijeti legija Pudarića, Jurišića i Budimira. Zašto smo mi opet, kao u turski vakat, satjerani u politićku ćaršiju dok Srbi i Hrvati odoše proplancima, pitominama i plodinama.
• Birači će konačno shvatiti da rasipanje glasova političkim tetkama i strinama, isluženim prdonjama i opsjenarima, sitnim priručnim partijama, koji ih formiraju za 17.000 dolara u kešu koje im donese treći doušnik četvrtog pomoćnika sedmog od jedanaest administrativaca neke poluambasade, vodi u propast i razgradnju nacije. Srbi su dali glasove Esenesdeu i Esdeesu. Hrvati Hadezeu i devedesetki. To je obrazac. Zemljom i nacijom, ne može da upravlja, i da se oko toga bori, sto političkih ideja. Mogu dvije ili tri.
• I, a ne konačno, sad će Federacija i Sarajevo, konačno vidjeti šta su kantoni i županije. Treba se pripremiti jer Čovićev optimizam oko novog ustava i novih izbora ne mora značiti i realnost.
Uopšteno, neki idu na Istok, neki na Zapad a neki stoje.

ISO 600 GODINA
Ponekad se nešto ni za šest vijekova ne promijeni.
I danas, kao i tad, Uzmi im trećinu. Ostavi dvije, da ne pocrkaju.
Jedino Mehmed Paša Komšić nije baš Mehmed Paša.
Doista je za istoriju države i prava kako se Muslimansko – hrvatska federacija pretvorila u SDP Bingo 8 + 5 + 3. Nelegalna odluka, preglasavanjem sudija Hrvata i Srba u Ustavnom sudu BiH, nije tada shvaćena na pravi način, kao generator mračnjaštva i nacionalne manipulacije. Sada se ona pokazuje u svom pravom svjetlu. Konstitutivnost tri nacije u BiH se pretvorila u tu algebru u kojoj nema više predstavnika nacije i u kojoj je Federacija i I B, i H, i S a u stvari je samo bošnjačka.
Tadašnje sudije Ustavnog suda BiH, Hrvati, jedinu satisfakciju imaju u tome da su glasali protiv i da su vidjeli dalje i više.
Međutim, pogubno je to što se ne inovira tehnolgija na kojoj je BiH nastala. A da podsjetim – nastala je Preglasavanjem. U Noći Skupštinskih Vještica. Pa joj je iskopana raka tom Vještačkom Multikonstitutivnošću. Pa joj je dokopavana raka sepetima nametnutih odluka o centralizaciji i unitarizaciji. Pa je pripremljen Glogov Kolac Komšić. Pa je opravljeno preglasavanje Hrvata u Vladi Federacije. Pa u Domu naroda Federacije. Domu naroda, ko da ih ima na stotine. Taj Dom naroda je i smišljen da se u njemu izgube Hrvati. A Srba ionako nema. Uvijek će se naći neki Desnica Šakić.
Pa sad vam uzimamo Trećinu.
Pa će, na kraju, biti pa pa.
Bosna i Hercegovina je propustila vjerovarno posljednju veliku priliku da se međunacionalno demokratizuje, unutarnacionalna demokratija je, na mnogim tamnim stranama Naseobine, moguća tek nakon toga, da se ravnopravno federalizuje i da se, svježe oprana, plahnuta, zaputi ka Evropi.
Dvojna ravnopravnost na nivou Federacije i trojna ravnopravnost na nivou zajedničkih organa, da je Sarajevski Politički Krug imalo demokratičan, bile bi najbolji uvod u federalizaciju zemlje na osnovu unutrašnjih dejtonskih granica.
Nacionalno-teritorijalna federalizacija bi rasteretila sve unutrašnje odnose, otvorila prostor za razvoj demokratije, pluralizma i ekonomije.
Ovako, ostaje samo utjeha da su BiH raspustili Bošnjaci, bošnjačka politička artikulacija, na čije insistiranje je i skrpljena.
A ako, zaista, ZLO formira vlast onako kako je danas krenuo i kako je naumio, plamenjača će ubrzano zahvatiti mnoge vještačke i donekleživuće funkcije zajedničkih organa. BiH će u mnogim svojim pipcima početi da atrofira. Možda će biti i incidenata na područjima gdje su Bošnjaci u manjini, u županijama ili Hrvati u kantonima. Ipak, scenario Moamer El Zlatko nije realan. I stoga što će Hrvati, čini mi se, igrati mudro, na relativno dugi rok, dok toj Sarajevskoj Preglasanoj BiH ne pooptadaju i patrljci.
A za Savjet ministara i to, gore? Možda da pozove Ivanića, Čavića i slične, pa neka to bude SR BiH, Sarajevska Republika.

USPUTNI USTAŠA
I NISPUTNA KURVA
Inokosna karcinomka, izvjesna Odobašićka, crno zlo medijskog sektora u Naseobini, koja se u tom sektoru vrzma ko zna koliko godina i mandata, čime li, javno je, kako i doliči izvjesnim zanimanjima, saopštila da Leo Pločkinić, koji se proceduralno obratio zbog govora mržnje nad njim, izvoli obratiti redovnom sudu protiv građanina Bakira Hadžiomertovića koji ga je, zajedno sa drugima iz tog geografskog i nacionalnog miljea, nazivao i nazvao ustašom
Inokosna Odobašićka, Rakovica, je svoju odbranu saopštila stavom da je Pločkinić tu usputno pomenut.
Siroti Leo je tako postao usputni ustaša. Ustaša koji stopira. Ustaša saobraćajni znak.
RAK je, inače, saopštio da je mišljenje slobodno, da je iznošenje mišljenja slobodno, da se slobodno mogu iznositi ideje.
Sarajevski intelektualci i divljaci, Bakira Hadžiomertovića ne ubrajam u prve, znali su šta će reći RAK i Odobašićka. Već godinama sistematski pojedine aktere političkog života koji nisu iz sarajevske flore i faune, nazivaju fašistima, ustašama, četnicima... a Republiku Srpsku Šumska, Genocidska, Manji bh Blentitet.
Od Šaćira do Bakira. Mnogi. Od intelektualaca do divljaka.
Ta sarajevska sloboda ideja i razmjena mišljenja je toliko dobrodušna i zbližavajuća da čovjek poželi da se sva EU pretvori u Bosnu i Hercegovinu. Ma šta u BiH, da se pretvori u Sarajevo, STJ.
One evropske, britnaske, budale ne znaju ni mrvicu slobode mišljenja. Fergusona, onog trenera, kaznili sa pet utakmica u svlačionici, sa tranzistorom, zato što je kritikovao sudiju koji je dosudio neki penal ili šta.
A lijepo sam mu rekao: Kad hoćeš da sa nekim razmijeniš mišljenje, kaži mu da je Ustaša. Ali nemoj samo njemu da kažeš, to djeluje usputno. Pomeni mu i mrtvu majku ustaškinju u grobu, i neživnut zametak ustaški u posteljici još nerođene mu unuke. Kaži mu, njemu i svima njegovim da je Četnik, da mu majku koljačku svirneš kao onaj Ustaša za Čelzi.
Kad samo to pročitao mislio sam da bi i Bakir mogao dobiti zabranu vođenja pet emisija. Za Lea. Po pet za ostale ustaše. I po pet za ostale četnike. Za fašiste tri pa jednu.
Tako bi Bakir pauzirao do u beskonačnost.
Ali. Ocjena i procjena jezika mržnje zavisi od Usputnih Kurvi.
Ako neko ima nešto protiv, neka se obrati redovnom sudu.
Mada ne znam da je zabranjen jezik Starih Zanata.

BALKANSKI SJEVER AFRIKE
Politički slagači mozaika, Veliki Krojači, ponašaju se kao životinje u pustarama i na pojilima Afrike, nepogrešivo odaberu, napadaju i, ako ikako mogu, razdiru najslabije. Takav je slučaj sa zemljama u sjevernom pojasu Afrike. Iako su te zemlje sa diktaturama i poludiktaturama bile decenijama stabilne ili „stabilne“, virtuelnim organizacijama su napadnute kao što napada izmišljeni virus ptičijeg ili svinjskog gripa. Virtuelnim organizacijama, jer u tim protestima i rušenjima režima nisu korištene poznate socijalane grupe ili slojevi, radništvo, nacionalni segmenti, sirotinja, jer oni ne postoje ili postoje oduvijek pa je nejasno kako su sada postali fitilj rušilašta i promjena.
Na Usranom Balkanu odvija se komorni reprizni scenario Revolucionarne Sjeverne Afrike. To samo dokazuje da su virtuelni protesti organizovani izvana.
U Hrvatskoj, koja je u teškim gospodarskim problemima, kao i druge zemlje Bivšeg Raspada. Osim toga, Hrvatska je u „oslabljenom položaju“ jer treba da završi pristup EU pa su joj neki potezi prirodno uskraćeni, neke unutrašnje tolerancije moraju da se glume na otvrenoj sceni i suverenost uopšte je pod nekom vrstom autocenzure. Njena izvršna liderka, Kosorka Djevojka, došla je nakon sloma Sanadera. On je došao nakom sloma tvrdog krila Hadezea, oni su došli nakom Mlitavog Račana. U suštini, to je stalna nit slabljenja.
Sada se takvu Hrvatsku napada organizovanim protestima u kojima se ne može prepoznati ni ko protestuje, ni iz kog razloga, ni sa kakvim ciljem. Najbolju dezorijentaciju programske i ideološke vodilje pokazuje ona budala koja je naškrabala tablu: Jaco, nisi žena.
U Srbiji, koja se sva zamazala i uslinila od kooperativnosti, europejstva, saradnje, razgovora sa Kosovom, češkanja Turaka, odustajanja od optužnica, mada ne znam šta će im i kada ne odustanu, prefabrikovani i prekrečeni Šešeljevci, Nikolićarci, organizuju velike proteste sa ciljem da ne sazna niko šta hoće da urade. Meni se čini da se Tadiću nude u vlast. Ali pokazuju zavidnu organizovanost i masovnost.
U Federaciji, Rajskom entitetu bez Srba i sa Hrvatima o dlaci, mix-protesti u kojima takođe nije ništa vidljivo kao nit programa i promjena. Najkonzistentinija je bila pjesma Jovo, Jovane...
U Republici Srpskoj nikako da se začnu protesti. Neki fejsbukač je okupio jedno konglomeratno stadalce koje je prošlo pored Palate Republike i Administrativnog centra. 19. idemo ponovo, kaže opozicioni slinavac koji se još nije pohvalio trebicama da je počeo da se brije. Nazad, u fazu konstrukcije plana, reče nikad uspješni kojot dok mu Ptica MiMi zavlači osamostomilijarditi put.
Ah, da Frontal.ba.da.ga.za.na.kr.šu... zaboravio sam, odbrojava. Kad će, Mile, autoput. MIJ, nema većeg anarhoradikala od mene ali još nisam čuo da se vlasti ruše što nisu izgradili autoput u nekom roku. Dobro je ikako izgrađen kad su ga Ivanić i njegov Dokić sto puta počinjali da grde.
Kosovo i Makedonija su tako stabilne da tamo vlast može da padne lakše nego lišće u kasnu jesen.
Očito je da se Balkan eksperimentiše. Sa željom da se prekonfiguriše. Jasno je i to da je cilj da se na vlast dovedu slabije vlasti od sadašnjih. Jasno je da je cijela strategija uperena prema Beogradu, Zagrebu i Dodiku. Te tri tačke ko zaposjedne, vlada će dok Tarabići ponovo ne ožive. Naročito ko zaposjedne Dodika, najjačeg, najkonceptualnijeg i najprogramatskijeg a ekipno najopremljenijeg lidera u regiji.
Šta se može dobiti ako svi virtuelni projekti Velikih Krojača uspiju.
• Hrvatska na dugoročnim koljenima. Jer, kakvagod je Kosorka iz srpskog stana, ona sudjeluje u nekoj borbi protiv teških kriminalaca. Ona je u Sanadera, prilikom svake njegove izjave, gledala kao svježa punoljetnica u mužjaka svog života, ali je, kad je došlo vrijeme, rekla Radite svoj posao pravde. Milanović, praznooki nonkonceptualist nikad ništa nije uradio. Šta jamči da će sutra nešto uraditi. Hoćemo izbore nije politički program. Ko jamči da će SDP biti manje ranjiv od Kosoričinog HDZ. Rušenje sadašnje vlasti Hrvatske, na protestima ili na iznuđenim izborima, trajna je destabilizacija Hrvatske, odlaganje EU, prijetnja nad sudbinom Hrvata u BiH i još teža dužnička i ekonomska agonija. Tava Hrvatska im je najbolja. Jalova, bez mogućnosti i vantjelesne oplodnje.
• Beograd. Srbija je već razvučena Kosovskom bazom, Vojvođanskom državnošću, sumanutim Zukorlićem, europevcima tipa Batakandićka, Bi Serko i slično. Svi oni, na kraju, žele da od Srbije načine ono kako je predstavljaju E-govnine. Miloševićevo nepočišćeno nužništvo, srbijansko i srpsko koljaštvo, Politikino smetljište i Đinđićevo mafijstvo. Takva Srbija je najbolja. Srbija kojoj izraste stotinu repova i onda je dovedeš u poziciju da se vrti u krug jureći sve svoje zločinačke, životinjske i kriminalne repove.
• Naseobina. Ako Revolucionarna Ulica pobijedi, u Federaciji, vlast koje nema, Hrvati nemaju nikakvu šansu osim da se na silu odjeljuju a Oni to i čekaju. Opet Jelavić, opet progon, opet na sceni izdajnici i kolaboracionisti. Ako se Revolucionarna ulica prenese na Republiku Srpsku i uzljulja se Dodik, BiH više ne postoji. Njom mogu onda da vladaju i mošti Benjamina Kalaja, ćaća ga zakalajiso. Jer, Dodik i oni organizovani Srbi drže BiH. Samo da se izmaknu, ode mast u propast. Takva trula kalajeva BiH je najbolja. Onda više ništa nije srpsko i hrvatsko nego je sve bosansko. Neko će se već naći pa će Bosanskim Srbima, ili Grko-istočnjacima, još bolje, tutnuti povelju da imaju prava da promijene slomljene crepove na crkvama. Zato Mala Grupa Plaćenika priča o Bosanskoj vili, o Bosanskom Bajiću, o Bosaskom Krsmanoviću, o Bosanskim protestima u Banjaluci, Mostaru i Sarajevu...
Jasno je da ratovi nisu donijeli upravljivost ovim područjem. Dio lokalnih aktera prvih generacija dočepao se kapitala i komunističkih rudnika bogatstva. Pojavili su se rajići, pašalići, pivaraši, deltaši. Dio sluđenog, pobijenog i protjeranog naroda okrenuo se trajnom nacionalizmu kao još jedinoj preostaloj brani i utvrdi bilo kakve egzistencije i opstanka.
I jednoj i drugoj sorti teško se može pero odbiti. Uhapsiti Sanadera samo je vrh najledenijeg brijega. A Nacionalni i Nacionalistički Narod ne možeš ni istrijebiti. Stoga je opet najprofitabilnije pokušati sa budalama. Ovaj put budale ne zovu u rat, zovu ih u ulična rušenja, egzibicionizam i voajerstvo. U kome će oni, trećepozivci demokratskih promjena, biti ponovo istorijski naguženi.
A Oni će konačno uzeti poluge, kormila i sudbine.

• Što je s Republikom Srpskom u svemu tome?
• Nekoliko godina nakon rata se moglo činiti da postoje neka druga riješenja za BiH, te da se stvari mogu promijeniti. No, danas samo teški idiot može misliti da se Republika Srpska može mijenjati, ukinuti. RS je, a izgovaram to s užasom, jedna potpuno konsolidirana struktura.
• Je li onda Milorad Dodik najuspješniji političar u BiH?
• Njemu je dano da to bude, zahvaljujući Daytonu. Bilo koji srpski političar bez ratne hipoteke je to mogao biti. U BiH postoji dvopolna administrativna podjela zemlje, a unutar nje jedan je dio rovit i nestabilan, a to je Federacija BiH. RS je uzorno dizajnirana politička struktura, u administrativnom smislu je centralizirana, ima vladu i općine. Protok ekonomskog, administrativnog i političkog života je jednostavan, ono što se danas odluči može sutra biti napravljeno. Ne smijem na glas ni reći, ali Republika Srpska će ostati, dok je Federacija kaos. Tome svakako doprinosi i rastući sukob između Bošnjaka i Hrvata, koji bi mogao prerasti u svašta.
  (Isječak intervjua sa Ivanom Lovrenovićem)
  KAD MOZAK NEMA OČI
  Sada je, u 20.30, potpuno jasno da je i danas sunce izašlo i da je nakon toga došlo podne. Sa užasom velim da je i jutros svanulo.
  Tako i danas, više od 15 godina od završetka rata i prihvatanja Sporazuma u Dejtonu, tvrdi i Ivan Lovrenović, filozof iz Mrkonjić Grada.
  Svanula mu je Republika Srpska.
  Ivan Lovrenović je to mogao da kaže i prvog dana po prestanku Dejtonskog Pjanstva. To je mogao svako da kaže. I Sarajbosnodršci. Samo da su ljudi Sarajevskog Političkog Kruga imali i oči i mozak. I da nisu lagali muslimanima i Bošnjacima, i cijeloj inostranoj javnosti, o tome kako samoproklamovani patriotizam automatski zrači demokratijom, ravnopravnošću, pravdom, partnerstvom, multinacionalnošću i zadovoljstvom Hrvata i Srba.
  Ali zbog tog sarajsljepila, te podmukle maloazijske nakane da ne bude kako je beg obećao dunjaluku, zbog šutnje mislilaca, intelektualaca, naučnika, javnosnika, enveovaca, hodža... BiH, Njihova Bosna, došla je do otvorenih kaverni.
  Lijepo su u Dejtonu oni Američani napisali. A svi potpisali. I da je struktura vlasti na nivou BiH ista kao i u EU, da je dejtonski ustav, umnogome, kopija američkog ustava, da je Federacija, Federacija BiH a da Republika Srpska nije Republika Srpska BiH pa prema tome i nije BiH, da je Federacija doista federacija županija i kantona, da i u Federaciji i u Hrvatskoj postoje županije, da je predviđena konfederacija sa Hrvatskom, da Republici Srpskoj pripada 49% teritorije, da se, dakle, ne može svesti na 27% ili 14% ili na 40% i da se, dakle, ne može ukinuti, smanjiti, izduvati...
  Ali, Saraj samo tjera svoje. I dandanas.
  Posljedice tog sljepila i skoro istočnjačke filozofije Obećane Države, velike su.
  • Bošnjačka politička artikulacija ne postoji. Atrofirale su sve opcije jer ni jedna nije zastupala političke interese Bošnjaka. Nego Države. Esdepe nije politička opcija. To je komplot za državni i nacionalni udar. Te stranačke opcije danas su živi invalidi, od multietničara postali su multiplegičari. 15 godina su koristili proteze. Proteza OHR, Proteza PIK, Proteza Švarc, Proteza Tsch, Proteza Pedi.
  • Federacija, ta rajska tvorevina, rajska jer je bez Srba koji su tada bili najveće zlo i za Kristijan Amanpur iz Sienena, i za nanu Remziju iz Zgrbića, potpuno je uništena. Umjesto da sada bude na pragu EU, zajedno sa Hrvatskom, ona je na pragu hrvatsko – bošnjačkog rata. To je hod unazad. Alija im je pokazao kako se za BiH žrtvuje mir. Oni, izgleda, pokazuju kako se za Federaciju žrtvuje mir. Doći će dotle da će se za Miljacku žrtvovati mir. • Prijatelje Hrvate koji su im omogućili sve, od prihvata izbjeglica u Hrvatskoj, naoružavanja, zajedničkih vojnih operacija, teritoriju, jer su pristali da se ukine Herceg-Bosna, uspjeli su pretvoriti u neprijatelje jer ih nisu uspjeli pretvoriti u sužnje i Političku Sirotinju Raju.
  • Republiku Srpsku, su kroz poniženja i političko salijevanje strava, ojačali i usavršili joj politički sistem i institucije do neslućenih razmjera za Usrani Balkan a Srbe ujedinili u političkoj sferi koja obuhvata nacionalni program.
  • Izgubili su strane saveznike. Amanpur se udala a visoki predstavnici uglavnom kupe otpatke sudskih potjernica. Niko više Srbe ne tuče topuzom a na Hrvate ne natjeruje tenkove.
  • BiH je u pitanju. U velikoj nuždi.
  Sve je to SPK, i Ivan Lovrenović, prije većine jer je mislilac, mogao znati prvog dana.
  Da sam ja sjedio tada u Sarajevu, ponudio bih Republici Srpskoj pravo na samoopredjeljenje, Savjet ministara kao izletničko-konsultatitvno tijelo, malo piknik na Vrelu Bosne, malo zimi na Jahorinu. Ponudio bih Hrvatima da vrate Herceg-Bosnu i da donesu tog kapitala, jer Hrvati, od ovih bosanskijeh čeljadi najbolje znaju sa kapitalom, da je razvijaju. Tako bi bili mirni i Hrvati i Srbi i Bosna.
  Ali kad si u prilici da nudiš, nisi u prilici da razmišljaš da možeš dospjeti u priliku da ti niti nude niti daju.
  Zato danas Ivan konstatuje sa užasom. Mogu misliti šta je u drugim glavama.
  
  

EVROPSKI NOVINARI
PIŠAJU KOLONJSKU VODU
Provincijalna austrijska novinarka, sva ponosna što ju je u pola noći zvao Incko, ej, hvali se o tome medijima u bivšoj austrougarskoj provinciji. Očito, jadnica, ne zna šta je nezavisno novinarstvo, nije bilo OSCE, OHR, IMC, RAK, CCI, CIN, TI... da joj otvore oči.
Jovan Incko, pak, pokazuje ono što svaka priluda zna, još od prije početka raspada SFRJ – stranim pederima ne vjeruj i kad se naguze. Njegov prethodnik je oslobađao Ejupa. Njemu, jadničku, pripalo da oslobađa Megafon Generala, prepoštenog i prapoštenog Čojnika, kako ga svrsta Vuk, također lider SFRJ Čojstva, Moralnog Vertikalca i Borca Bosne koje nema i nikad je nije ni bilo. A, u stvari, Kontejneraša koji je sav pogubljen u lavirintu onoga što bi trebalo da budu njegovi međaši univerzuma i sokaka, slobode i krvi, saveznika i individualiste, nacije i kosmičnosti i koji ništa suvislo ne može reći o svojim borbama, stavovima, činovima, žrtvama, ciljevima i rezultatima. Osim gluposti: Što si, Bjelogrliću, gađao Sarajevo. STJ.
I njegov, Inckov, prethodnik, kao i njegovog prethodnika prethodnik, kao i on, stavljao se na jednu stranu u BiH. Ma, ni na jednu stranu nego na stranu samo jednog saraja, titrajući mudanca umišljenih državaca, državoljubaca, državostupaca, državozboraca a u stvari vlastničkih grabljivaca najniže srednjovjekovne vrste.
Republika Srpska iz svega ovog konačno mora da izvuče neemotivne, kratkoročno interesne i dugoročno pragmatične zaključke. U to uključujem i klasične otrcane kolaboracioniste tipa Ivanića, Čavića, Borenovića, Krsmanovića... mada od njih i kad bi se oprepoštenili, nikad više neće biti koristi.
Potrebno je pažljivo probirati prijatelje i saradnike. Potrebno je podržavati demokratska, ustavna i nacionalna prava svakoga u neposrednom i bližem okruženju i na taj način sarađivati sa onima kojima je saradnja potrebna, stvarati krug koji se temelji na interesima koji se ne bacaju iza živice nakon prve krivine.
A sa ovima koji dolaze da nam nude smiješak, kompromis i najbolju evropsku praksu, linjavcima kakav je Jovan Incko, a takvih je na stotine, na hiljade, treba razgovarati zaleđenog lica i sa svitnjakom od kože ili čelične sajle.
Kakvim li se sve prljavštinama služe Inckaši, Ohaeraši, Rafijaši, Pickaši... ostaće zauvijek nepoznato. Provincijalna nefrizirana austrijska medijašica, samo je neoprezno izašla sa informacijom o jednoj sitnici.
Ali, barem smo saznali domete tih Veličanstvenih Visokih Predstavnika. Do jednog provincijalnog esterajh listića.

OBA RADI,
SLOBODA SE GRADI
Dva ilegalca iz Obavještajno-bezbjedonosne agencije BiH, OBA BiH, STJ, bila kod studentske aktivistkinje u univerzitetskom kampu u Banjaluci. Studentska zajednica je uznemirena.
Mene, pak, muči način na koji bih ostvario svoju zamisao da formiram Obavještajnu Agenciju Republike Srpske za Obavještajno-bezbjedonosnu agenciju BiH. Jer, OBA BiH postoji i djeluje a da niko ne zna šta radi, niko ne zna ko je kontorliše i niko od nje nema koristi. Barem nema Republika Srpska.
Mislim da Republika Srpska treba formirati svoju obavještajnu agenciju za javnu i kolektivnu bezbjednost. I to Javnu Agenciju. Agenciju koja se neće kriti i koja neće imati tajne agente jer će morati pokazati svoje dokumente, potpuno se predstaviti i navesti druge podatke kako bi se do njih i do njihovih pretpostavljenih moglo doći. Ta javna Agencija bi izvještaje prezentovala javnosti i Narodnoj skupštini, osim onih istraga i aktivnosti koje su u toku.
A studenti i univerzitet?
Ne treba da se brinu niti da mnogo protestuju.
Boravak Oba iz OBA znači obadvoje:
• I da OBA nema pojma o svom poslu. Ko danas u obavještajnim agencijama radi na njihov način: Dobar dan, dobar dan, mi smo tajni agenti iz OBA BiH, sjedi curo da malo pričamo. Ta činjenica govori da će ta OBA brzo atrofirati jer na taj način može samo saznati da je danas četvrtak. Mada će to saznati tek u srijedu. A na taj način će brzo propasti i BiH. Mada nikada neće saznati zašto je propala.
• I da među studentima nema špijuna, cinkaroša i tajnih doušnika OBA. Možda nisu ni pokušali da ih vrbuju, što znači da sam za prvo u pravu, ili nisu studenti htjeli da sarađuju sa stranim tajnim okupatorom, što znači da sam opet za prvo u pravu.
Ovo drugo je za studente mnogo važnije nego što je postojanje OBA za BiH.

DA LI SRBIJA
TRGUJE OPTUŽNICAMA?
Ni manjeg generala, ni većeg sranja.
Ali, bez obzira na tu minornost, i u takvoj sitnici sadržan je dobar dio genetske strukture zla koje je kreirano za BiH, onomad, a u koje su pohrlili i domaći krvoljubi, uključujući i Divjaka Teritorijalca.
Iz sudbine malog taktičara za prolazak između kontejnera u urbanim sredinama, koga neki Kukavci Državci sada nazivaju patriotom i simbolom odbrane BiH, mada je ta BiH, kao i sadašnja, bila dovoljna da napuni jedva dva, tri predmetna kontejnera, i danas izviru mnoge činjenice ili, barem, sumnje. Suđenje Megafoncu se mora spriječiti, iz sarajske tačke gledišta, po svaku cijenu. Možda bi se, kao i slučaju Ganića, otkrilo ko je Dobrovoljačku koristio u krvave svrhe kao jedan od upaljača rata.
Dobrovoljačka je, to je jasno, imala i ulogu Plitvičkog napada na autobus, ubistva srpskog svata, pokolja staračke nejači u Sijekovcu... da zapali rat.
Otkrilo bi se i to po čijoj naredbi je Divjak davao oružje Teritorijalne odbrane patriotskim trećeligašima, što je nelegalno i nezakonito naoružavanje, isto ono koje je organizovao Špegelj u Hrtvatskoj ili Esdees ovdje.
Neću da budem sumnjiv da sam iz tih voda. Nejasno je, pak, otkud Divjaku francuska legija časti. Odnosno, čiji je igrač, spavač, aditiv, bio. Kakav je njegov doprinos časti. Nelegalno naoružavanje, možda. Prisustvio na mjestu zločina, da li. Tako je i engleska kraljica odlikovala Ešdauna za poslove u BiH, čim je stigao kući. Da li u ime međunarodne zajednice ili u britansko ime.
Veliko je pitanje, a to ne može odgonetnuti ni zatvor za Divjaka, zašto se dvadeset godina nije istražio zločin u Dobrovoljačkoj. Mogao se osuditi barem neki od onih kontejnera. A sve im se odigralo pred nosom, na televiziji, u samom srcu patriotskog grada. Patriotizam je i zločine istražiti. Nije samo patriotizam bacati Srbe u Kazane.
Sada Barašin, sarajevski tužilac, mudro izjavljuje da će istraga o Dobrovoljačkoj biti okončana do polovine godine.
I ta izjava je data samo da se zagletuje i zamaže Veliko Divjak Sranije. I neko mu je od medijsko-javnosnih znalaca to sugerisao. Na debelom vratu ne stoji takva prefinjena pamet.
A u svemu, najznačiteljinija je na televiziji lično pročitana izjava srbijanskog tužioca koji izričito kaže da će insistirati na optužnici po cijenu da ga smijene.
To izjavlenije ne govori toliko o nezavisnosti pravosudanije u Serbiji, koliko o tome da je sa prijašnjim optužnicama bilo mutnih igara. Javnost može opravdano da sumnja da se trgovalo u ranijim slučajevima. Dobro, što Srbija trguje svojim optužnicama. Ali, što trguje i Srbima i Republikom Srpskom. Što trguje istorijom. To nije ni na niovu dobrosusjedskih odnosa. Nije moguće osloboditi nekog Jurišića za pokolj u Tuzli, takođe viđenog na televiziji, dok general Đukić leži u Foči za granatu koja ubila građane u toj istoj Tuzli. Bio sam u tim vojskama i nikada nisam doživio da mi general, niti neki drugi činovnik, starješina sa činom, komanduje kada da dunem stodvadesetku, kad čarlića. Ako, dakle, Srbija, trguje optužnicama, trguje i srpskom krivicom Ovdje. Prodaje tuđe zločine u bescijenje a kupuje za skladište istorije samo srpsku krivicu.
Ako puste Divjaka, predlažem da uhapse svog tužioca. Možda će javnost nešto saznati. Jer, jedina dobit od svih hapšenja i osuda, dvije decenije nakon, samo je u nekoj činjenici za istoriju. Pravda od toga nema ništa.

SRBIJANSKI
SINDROM
MARGINALCA
Da srbijanski Beograd pojma nema šta je nacionalno pitanje, a i cela Srbija, nije nikakvo čudo. Tamošnji ljudi su taj proces završili odavno. Srbi smo, bre, šta tu ima da se priča. Ne nekim drugim mestima, pak, priča nije ni počela. U BiH Srbi nisu riješili svoje nacionalno pitanje. U Hrvatskoj su nestali. Slično je i sa Hrvatima u BiH.
Srbi u BiH moraju da čuvaju svoj identitet, svoju teritoriju, svoje postojanje i svoj jezik. Beogradski Srbi, koji su više Srbijanci nego Srbi, ne moraju. Često i ne znaju. Oni su stali na pola puta. Davno su riješili srpsko pitanje a evropsko nisu ni počeli.
Srbi iz BiH za njih su najčešće smešni. Preterano se kurče. Idu mimosvet.
Dabome, postoje i polovi.
Jedan je onaj radikalizirani starohercegovački profil, i ostali prekodrinci, davno etabliran u srbijansko tkivo, koji je iznjedrio Vuka, Šešelja i slično, od prije dvadesetak godina.
Drugi je europejska, građanska, mondijalistička Serbija koja živi svoj zatvoreni život svilenih gaća navučenih i na pozadinu i na mozgovlje.
I jedne i druge, ipak, nemilosrdno šiba provincijalizam, skrajnutost, marginalizacija, krajputaštvo, čahuraštvo, višak samodovoljnosti.
Oba ta pola Serbije odimirući i atrofirajući, traže svoj put i vrte se u krug. Dok prava, odrasla Srbija još uvijek nije ni krenula prema raskrsnici sa četiri stuba, dva sveta i tri ekonomije.
I jedni i drugi pate što ih Prava Srbija ne prihvata ali nisu svesni da li bi to želeli ili ne bi. Prava Srbija, pak, ne zna šta će sa sobom a kamo li sa dinaroidnim i drugim četnicima i svilengaćašima.
U tom rascjepu svesti kolektiviteta i identiteta nastaju, u Beogradu, razne zmije pokučaruše koje bi htele da uživaju i blagodeti otrova i blagodeti toplog pokućarstva. U Beogradskom Srbijanstvu su umiljata gradska čeljad kulture i građanstva. U vanjskom svijetu se pretvaraju u priručna čudovišta i čudake. Razne Srđe, Sonje, Nataše, Sergeji, Bejelofilmići... decenijama vrte svoj kolut crno-belog filma, sa nešto više sličica u sekundi i sa nešto sporijom radnjom od vremena koje teče, tako da sve više i više kasne za svime oko sebe. Prestaju biti krajputaši, postaju, nehotice i nečujno, zaputaši. Ostali za putem.
Dragan Bjelogrlić i njegov Sergej, založili su se, u Sarajevu, za Jovana Divjaka. Voleli bi da je Divjak na slobodi pa da pogleda Montevideo.
Njima to izgleda kul. Zajebancija. Šega. Keve mi. Tebra, ne razumem što oni Karadžićevi pizde.
I Jovan Divjak je čovjek iz rascjepa. Čovjek neshvatanja gdje je pravi identitet. Zbog toga ga niko ovdje ne etiketira kao izdajanika. Da li je primijećeno. To je znak da Srbi u BiH ne dijele na taj način. Zamijeraju samo na pristranosti. Mi smo patriote a vi divljaci. A svi znaju da tako nikad nije niti može da bude. Iz istog rascjepa, samo ne srbijanskog, je i Željko Komšić. Bez identiteta. A ljudi i narod bez identiteta su i bez intenziteta.
Bjelogrlić, i njegov Sergej, a i njegov Jovan, prije svega su problem Identiteta.
Sitnoća tih duša je ne utome što nisu stali uz nacionalnu maticu i što nisu podržali divljaštva, niko ništa nema od toga što su radili Vuk i Šešelj, imamo samo štetu, kao ni od toga što se Koštunica slikao sa Lijepom AK-47, nego je sitnoća u tome da su za šaku sarajskog kaldrmaškog oduševljenja spremni pogaziti ravnotežu i svijetu poslati pogrešnu i lažnu poruku. Da se radi po istinskim građanskim neovisnicima, intelektualnim međašima i mondijalistima plemenite rase, ukazali ba na krvoločnost prolivanja nevine krvi po sarajevskoj ulici i svu tugu sprženih ljudskih bića između kontejnera, kako ne umiru ni kontejnerski pacovi. O tome bi Bjelogrlić Bjelosvetić trebao snimti film. Ne tražim od njega da pri tome mrzi Bošnjake. Oni su samo učesnici u ratu, kao i drugi. Nego da mrzi životopije iz najmračnijih pobuda.
Lako je drkati oko Montevidea. Oko Divjaka. Oko zalutale Serbije. Jer intelektualoidno drkanje je samo znak prolaznosti.

Katarina Nevedalova, slovački poslanik Evropskog parlamenta iz grupe Saveza socijalista i demokrata kaže da je tokom posjete BiH vidjela da iz Banjaluke i Sarajeva postoje dva potpuno različita pogleda na situaciju. "Postoje prepreke koje je neophodno riješiti i lični interesi pojedinaca koje ne želim da imenujem. Oni moraju prije svega da shvate da nije bitno da li ste Hrvat, Bošnjak ili Srbin, već da se gleda koliko ste dobar političar i koliko želite da se žrtvujete za napredak ove zemlje".
MINI LABORATORIJA
Dobro nekidan reče Špirić. Ovo nije ništa. Ovo je mini laboratorija.
Naseobina je poligon za pametovanje evropskog polusvijeta, najviše srednjoevropskog. Upadne tu i pokoji Kacin.
Zbog neshvatanja o čemu se radi, Evropa je mrtvo-ladno gledala, i potpomagala međukoljačke demokratske ratove na ovim prostorima, sa specijalitetom na kraju – u BiH.
Sada neke uistinu evropske inicijative imaju ozbiljnije ambicije ali taj proces ide sporo što bi trebalo značiti i temeljitost.
U međuvremenu, domaći politički šibicari, tipa Lagumdžije, odu u Atinu, npr, na sastanak PES-a i tamo sjarane neke rezolucije, deklaracije, smjernice i pamflete, o tome kako Naseobina, a naročito Srbi i Hrvati, ne znaju kakvog Sina Dragulja imaju u svojoj toploj leji, toploj od zdravih međunacionalnih odnosa. Tako se jedna neobaviještena a pogrešno izbrifovana evropska struktura uključi u Maglu nad Naseobinom. Po milioniti put se forsira jednostrana politička opcija lažnog sadržaja, lažne budućnosti i lažne brižnosti za BiH.
Hajde što šibicari opsjene Pesovce. Oni su u Atini. Nisu bili na mjestu Zlajinog Postizbornog Zločina. Ali, nekidan je ovdje bila gorenarečena Slovakinja Nevedalova. Gledala svojim očima i ništa nije vidjela. Kao da je gledala Crnca u tunelu.
Njen putopis je pejsažni, lirski, rajski. U Naseobini rastu tikve kao rudnički demperi, grozdovi bijelog i crnog grožđa hodaju po zemlji, brazde se svake jeseni i proljeća same okreću po komandi, kao na velikim reklamnim panoima za Džonson i Niveu, omladina organizuje sletove za bolju budućnost… samo par političara ima svoje lične interese i ne daju da pukne napredak.
Nikako da shvate da nije bitno da li si Srbin, Hrvat ili Bošnjak nego da li si dobar političar i da li se žrtvuješ za napredak ove zemlje.
Draga moja Nevedalova,
i ostali nevidalovi,
Kad to nije bitno što niste ostali u Čehoslovačkoj i žrtvovali se za napredak one zemlje. Ma uopšte nije bitno biti Slovak ili Čeh.
Da sam na vašem mjestu, uzdržavao bih se od pametovanja i laboratorisanja. Žrtvovali su se mnogi za Ovu Zemlju. Mnogi od njih su sad u zemlji. Pa nije pomoglo. Ovdje ne postoji zemlja. Ovdje postoje Tri Zemlje. I nisu Lični Političari birali Srbe, Hrvate i Biošnjake, nego su Srbi, Hrvati i Bošnjaci birali političare.
Nije sramota biti uzdržan. Bolje je biti smatran neobaviještenim nego progovoriti i otkloniti svaku sumnju

SUŽANJ DIVJAK KAO

PRIVID MULTIETNIČNOSTI
Propali fejsbuk protesti u Sarajevu i uspjeli protesti protiv hapšenje nesuđenog Četnika Divjaka, ali zato Velikog Patriote, Časnog legionarca, pokazuju ko vlada u Sarajevu.
Vladaju vještački multietničari, draperijski multietničari, multietnički kulisari.
Oni su i organizovali masovne proteste koji su okupili nešto sarajevske građanštine ali uglavnom izmanipulisane i neuke podanike Sarajevskih Kulisara. Krezuba i neobrijana sirotinja, dovedena je pred kamere da pjeva pjesme. Jovo, Jovane, patriotski sine, ćaršija je uz tebe.
Tako se protesti protiv hapšenja Člana Združenog Generalštaba Sarajevske Patriotske Armije koji je svoje vatreno krštenje imao u interkontejnerskom patriotizmu i prolijevanju krvi vojnika koji nisu imali nikakve veze sa međunacionalnim ratovima u BiH koji će tek uslijediti i koji su izlazili iz Sarajeva po sporazumu JNA i Njihovog političkog vođstva, upotrebljavaju u političke svrhe.
To nema veze sa Jovom Jovanom Patriotskim Sinom.
Najprije, promoviše se nanovo Sarajevski Patriotizam i Kult Žrtve. Potom, održava se privid multietničkih branilaca Sarajeva. Da je Fahro Avaz izgradio još jedan toranj, natjerali bi ga da ih nazove Jovo i Željko. I danas se sitno šićari. Esdepe trlja ruke jer mu protesti za Jovu mogu poslužiti za ostvarenje još jedne prevare. Mi smo i srpska i hrvatska partija. Ne znam za Hrvate, ali što je Srbe jebala partija, čudo jedno. Srbi se useru i od svoje partije a kamo li multietničke.
Sarajevo je, ipak, jedna velika eksperimentalna scena. Izgleda da je Jovo Divjak najvećiu problem Sarajeva. Mada su to sve prazni protesti i priručne maškare, kaldrmaški karnevali. Niz kaldrmu, nano, klepeće multietničnost.
Ostaje još da vidimo da li će Pravosuđe Serbije još jednom da usere hapšenje, šefa i stanicu. Hoće li još jednom da pomisli da uknjiži plus kod Briselaša i da da vještačko disanje E lukoviću, Sergeju glumcu, raznim Bata kandićkama, Bi serkama i slično.
Komedija bi tako bila potpuna a Karneval u Riju bi pocrvenio od stida. Jer ga je zasjenio Balkanski Karneval. Kao što je i komedija da BiH traži izručenje Jove Jovana Sarajevskog Sina.

УЕФА НЕ МОЖЕ

ДА МИЈЕЊА ДЕЈТОН

УЕФА и њен директор спортско-правног одјељења врше нелегалан притисак на фудбалске клубове из Републике Српске како би се преко њих издејствовао пристанак на нови статут Фудбалског савеза БиХ у којем би се инсталирао један предсједник Савеза.
Недопустив је тај уцјењивачки став УЕФЕ по коме ће клубови и селекције бити суспендовани и остављени без припадајућих средстава ако се не прихвати један предсједник Фудбалског савеза БиХ.
Република Српска има чврст став о томе да је њена аутономија преча од европског статуса и европских интеграција. Тај став важи и за фудбалски спорт. Република Српска не може пристати на једног предсједника ФС БиХ јер је то централизација спорта, одузимање надлежности Републике Српске и одступање од Дејтонског споразума.
Спорт, па ни фудбалски, нису у Дејтонском споразуму нити у Уставу БиХ који је његов саставни дио, прихваћени као надлежност БиХ и стога морају остати у надлежности Републике Српске.
Република Српска је довољно изашла у сусрет БиХ у том сегменту и нема цијене по којој ће се даље разграђивати спортска аутономија. А УЕФА треба да се чува метода које је примјењивао Педи Ешдаун, кршећи међународно право и људска права у БиХ, да би испуњавао жеље унитарног Сарајева.