3409.

УДНИ ТОК.

БОЉЕ БЕРЛИН

НЕГО ПЛИН.

Дабоме да ни покојни Боби Фишер, да је жив и у менталној експлозији као против Спаског у Рејкјавику, не би могао да одгонетне све могуће, а нарочито непобвољно исходне, варијанте Путинове турске жртве Два Коња и Једног Лауфера.

И Фишер је варијанте будућности рачунао на рок од два часа и за наставак партије током сутрашњег дана.

Овдје се, пак, у Путиновој одлуци да обустави Јужни Ток и упали кухало у Турској, само до границе Грчке, ради о цијелом овом вијеку.

Руски Турски Марш треба схватити као судијску надокнаду велике утакмице која је одиграна у Кини и када је уговорена баснословна дугорочна испорука гаса Диву.

Само зато што је то далеко, на другој страни кугле, ми имамо право да се правимо да не схватамо шта то значи по Европу и ове окрајке.

Јасно је да Европа не може без Русије. Или као партнера или као окупираног простора. Нису Пољаци из досаде ономад, давно у историји, држали Москву под окупацијом, па их је то коштало током читаве историје, а и још ће, није Њемачка двапут ишла на Русију, није Нато Пакт све ставио на коцку, чак и економски крах Америке, да би опколио, оголио и уништио Русију.

Јасно је и то да Америка не може помоћи Европи. Америка нема те снаге а ни интереса. Европи треба енергетска пумпа која ће јој обезбиједити фреквентност технологије и хоризонте тржишта. Обоје могу да јој пруже Русија и Кина. И нико други. Кад кажем Европа, претежно мислим на Њемачку. А кад мислим на Њемачку, њу је најбоље уколијенчену држати ако је економски јака и заокупљена. Свака друга варијанта претпоставља и рачуницу нуклеарног рата.

Јасно је да је Путин, Русија, знала за овај турски исход Јужног Тока. Вјероватно и прије него што су идеју обзнанили и кренули у разговоре и споразуме. Знали су и како ће ко реаговати. Био је то, увјерен сам, мали тест политичких тестиса. А кад је о томе ријеч, Руси су знали да их Србија и Бугарска сигурно немају.

Јасно је да је овим Гасопрцом разотривена тоталитарна суштина евроатлантских интеграција. Наивни су то звали Бриселски Бирократизам. А то је најцрње потирање суверенитета нација и држава и њихових економских перспектива.

Јасно је да ће одсуство Јутока и руског гаса, свеудаљ, значајно успорити енергетску турбину развоја, поскупити енергију, Турску учинити још већом силом а Балканске Краткомуде прашумом претприступног Криминала и Корупције. У шта убрајам цијело подручје Бугарске и Словеније. И између.

Србија, пак, као највећа пожељна жртва ових игара, којој је Русија дала сто шанси, слала цвијеће, пјевала под прозором и ризиковала да се Путин прехлади на оној кишовитој паради префарбаног старог жељеза, стављена је, и у овом случају у ситуацију да јој само изгледа да има избор. А нема. Када је Млађано Бугарче рекло да неће градити Јужни Ток док се не ријеше енергетске процедуре, Србија није више имала куд. Могла је и сама да изгради Јуток, не би помогло. Не би помогло ни још једном бити уцвијељен Опет нас издали Бугари.

Али. Да је Србија, кад је требало, рекла Поштујемо европске партнере, ми се окрећемо тамо гдје спадамо, Русији и Кини, сви остали су такође добро дошли, питање је шта би рекла Европа а нарочито Бугарска.

Прдањ У Гасовод, један је од почетак овог Вијека. Који се може завршити тешким ратом. Прошли вијек је имао два. Ред је да овај има барем један.

А знајући како бива, то без нас покојника неће проћи.

Јуток, као руска територија на овом подручју, могао је да јамчи неколику сигурност.

Овако, вратимо се свакодевици. Шта је рекао Шешељ. Гдје је Зоки. Какво је најновије обећање Патетичара.