3237.
СЦЕНАРИО
ЗА ФИЛМ
НЕ ЗОВИ МЕ
ВИШЕ СРБИЈА
.изваци.
Сцена прва. Бина. Позорница.
Светла. Сјај. Публика. Овације. Водитељ. Она у жирију. Жири у подрумичку. Велике
црвене курвањске фотеље.
Водитељ раздраган, озрачен,
полетан.
Она бесни. Попиздела. Из
подрумичка. Баритон. Крволочнија од покојног мужа у мртвој униформи.
Не зови ме више Светлана,
јебаћу ти, бре, мамицу у пинкицу. И теби и гл и одг ур.
Водитељ. Убледео. Ко покојни
Мита три дана пред смрт. Ккккккккако да Вас зовем. Зови ме Цеца, бемти матер. Цела
нација зна да сам Цеца. Само се ти правиш будала. Светлана.
*
Теве Пичк је некидан прославила
две деценије плодоносног рада. Оснивач, утемељитељ, трасер, власник и гл и одг
ур, саопштио је да је то било плодоносно раздобље.
И да предстоје нови кораци у
развоју канализације. Канала са специјализованим програмима. И два, три, до
осам, великих пројеката. Звезде певају. Деца певају. Јетрве певају. Пунице
певају. Баке певају. Деке прде, они не певају. Маратонци певају почасни круг. Сви
певају. Само Држава решава проблеме.
Теве Пичк је примарно
Политичка Телевизија. Она је настала негде под скутима МирМар. Док је била на
врхунцу. У Јулу.
Њена политичка сврха је да
на екране изведе Уметнице. Да уметнице залуде народ. Да народ не зна, а и ако
зна, да не размишља о томе, шта ради Држава. Односно, онај ко стално прича о
Држави. Од Мог Слобе наовамо.
Тај политички посао Теве
Пичк обавио је беспријекорно.
Једино су се мало офуцале
Уметнице а нестало и фарбе код Лореала. Па се кренуло у производњу нових. Ни највећа
несрећа не може толико да кука колико Сербија може да пева.
Сад се дошло до деце.
Што је неоспорно насиље над
судбинама.
Деци се стварају илузије да
их чека каријера. Као што је има Светлана. Да ли ће баш бити у прилици да буду
шаторуше и криминалуше, једнако као дотична, то је упит. Али и каријера је
довољна. Те цурице из приградског миљеа признају да им микрофон значи све.
Да и за њих једног дана, као
за РМ, кажу Добра пичка, бре, млого добра пичка.
Миркофон, иначе, не служи за
певање и појање, већ за стварање друштвеног статуса.
Не само деца. Излуђују се и
целе породице. Шири круг, не само мама, тата, сестра, брат, бака и дека.
Колика је власт Теве Пичк,
већ сада, видим синоћ у том подрумчету. Где седи жири. У великим црвеним,
курвањским фотељама.
Тамо су морали да дођу, да
би дали нивеау целој чежњи живаљској, и такви Уметници као што је добри чичица
Милован Илић. Волео сам девојку из града. Јеси се усрећио. И Бора Гинис Прњавор
Чорба. Седе у жирију са Светланом и Марином. Која не туца орасе али туца
текстове за песме. Шта би од онаквог рокера, протестног опозиционара
најокорелије врсте. Погледај дом свој, Анђеле. Док је Балаш певао Рачунајте на
нас. И Ти, другарице, Јованка.
Што сад не испева Погледај
дом свој, Ванђеле. Видећеш беду, јад и Пинк. Београд На Води, Мишка На Слободи.
Лепа Брена, и онај њен брух
хармоникаш, петнаест су година показивали како се влада певачком популацијом,
уцењује, приморава, експлоатише, а преко њих утиче и на популацију.
Сада је то преузела Теве
Пичк. Да ради са целокупном јавношћу. У политичке сврхе.
*
Сцена задња. Пола Неовисне Хрватске
празно. Сви они који су покатоличили презиме, ономад, а и многи други, отишли. Остао
само Тодорић, са две тезге. Цела Босна, и сав Сребреник, празна. Србија празна.
Сви на позорници. У ријалитију Звезде певају. Онај народни седи песник,
преправља своје песме. Ој, Србијо, штагод радила микрофон ти био пред устима
или у дупету. Деца ти се рађала под микрофоном. Бебе ти плакале у е молу. Бабе ти
умирале, веселе, у ритму, иза бубњева. Ој Србијо, гдегод била, омладина ти се
мрчила по позорницама и бинама, благо нама.
У даљини, виде се светла и
кранови.
Нису светла хоризонта и
кранови градилишта.
Жмиркава светла за звездице мрачне
таванице и кранови за каблове позорнице.
Мрачни глас са таванице. Не зови
ме више Србија, бем тим мамче, овде, на таванче.
