ФЕУДАЛНЕ ТРОЈКЕ
СА ИЗБОРНИХ ЛИСТА
Постоје кандидати који
бирају странке. Али не постоје странке које бирају кандидате.
Па се на кандидатским
листама нађе свако и свашта.
Добар број кандидата,
говорим о великим странкама, не говорим о малим културно-политичким друштвима
која имају проблема да наватају потребан број кандидата, дође на листу по два
основа. Преко Екстерне Моћи, која има своје делегате и изасланике код Шефа или
у врху странке. И преко Шефа у директном преносу. Иначе, ко Предсједника
Странке зове Шеф, њему је и девето кољено уназад, лоповско.
Други дио кандидата су
Сиротиња Раја са изборних листа. Празна џепа и образа чиста. У тај дио спадају
и жене. Њих се ставља на листе само зато што постоји законска обавеза. Друго,
пето, седмо... мјесто мора бити женско. Иначе Јалове Мудоње никад не би дозволиле
да се неко умијеша у ту изборну бодљавину.
Страначке листе и Идилски
Рат међу кандидатима највећа су попришта недемократије, насиља, понижавања,
трговине, мобинга, дивљаштва, нелојалне конкуренције, пљачке јавних добара и
феудалног монопола.
Да се тако боре против других
листа, као што се боре унутар својих рођених, МИЈ, имали би по милион гласова.
Тај двоструки колосијек
кандидовања разара страначку организацију, убија у појам искрене страначке
активисте, читав политичко-породични страначки колективизам чини бесмисленим и
доноси и краткоричну и дугорочну штету Политичкој Странци.
Странке гријеше у првом
кораку. Писао сам о томе у књизи Политичка Странка Перманентне Изборне
Активности.
Ако Странка нема Правила и
Процедуре, ако није постављен критеријум за кандидовање, ако није устоличен принцип
Један Кандидат – Један Мандат, а да се за други мандат може кандидовати само
Народни Херој страначке борбе, онда се грешка, на сљедећим праговима, не може
исправити.
Свака листа великих
странака, у изборним јединицама, има своје Феудалне Тројке Кандидата које
проводе изборни зулум над осталим кандидатима.
То су штеточине које
уништавају странку и њене потенцијале. Они не доносе ни један једини нови глас
у страначке наћве. Они се само боре за позиције како би заграбили што више из
наћава за себе.
А кад неко само помене
приједлог да Политичке Странке иду на изборе након којих ће, на основу
добијених гласова, доставити листу својих посланика, или да иду са унапријед фиксираном
листом, сви из бијелог свијета скоче у повике како је то недемократија. Морају да
постоје кандидати.
Могу да се сложим. Али нека
иду као независни. Па да им видимо наћве.
Не знам колико би их, од
оних 54 из првих тројки, видјело Народну скупштину Републике Српске, да иду као
независни и самостални кандидати.
Најпогубније од свега јесте
чињеница да они који су на том терору стигли у посланичке клупе, након избора
немају Другог Бога, осим Себе и Само Себе. За њих није бог ни Странка нити било
ко други, укључујући и НДД Сферу. А још ако су, ко међеди, заштићени
скупштинском већином, нико у њих не смије да дирне. Ни Шеф Шефова.
Тако се од мале грешке у
кандидовању дође до деструкције цијелог политичког миљеа.
Како се неко понаша у
кампањи, понашаће се и у држави. Томан, Јеванђеље о Изборним листама.
