2342.
ПОВРАТАК ГОМИЛЕ
НА ПОЛИТИЧКУ
СЦЕНУ
 

Опште је познање да Гомила у политичким процесим одувијек игра велику улогу. Маса и гомила, с једне стране, и демокративност и институционализација, с друге стране, од грчког полиса развијале су се паралелно, одвојено или интерактивно али са чудном константом да институционализација није депресирала и минимализирала гомилу а гомила није допринијела демократизацији већ се, од дискусионог конгломерата са старогрчких тргова, претворила у манипулативни разарач политичких процеса, поредака и држава.

Гомила је флексибилан политички појам. Од двадесетседмомартовских београдских демонстрација до арапског прољећа у свим варијантама.

Флексибилан је не само у погледу различитих епоха, улога и посљедица, већ и у погледу практичног испољавања.

Једанпут се Гомила ваља улицом. Другипут се ваља изборним процесом.

Избор Вучуревића у Требињу класичан је примјер дјеловања Гомиле кроз изборе. Као и задивљујући број гласова које је добио Вукановић. Чега је то посљедица, већ сам писао.

Овдје је битније да Вучуревић, као изабраник, на легалном изборном чину, наставља да дјелује као представник Гомиле. Он се у покушају стварања Вучуревићеве Међуопштинске Херцогдржаве, у наметању идеје химне, грба и заставе, у ствари, у селфпромоцији против Симбола Режима, обраћа Гомили. Оној која га је изабрала и оној која ће се придружити.

Позанто је да гомила има акцију а нема разум. Да има енергију а нема идеју. Да има намјеру а нема смјер. Да нема ни вјеру ни мјеру.

Зато се анимално талентовани Вучуревић Гомили и обраћа симболима који се брзо и лако усвајају. Лажима. Манипулативима. Арогантивима. Политичким стероидима након којих остаје само смежурана политичка кожа.

Али сам Вучуревић је ППЛВ. Ладне воде. Пола јада.

Проблем је што се велики дио политичког артикулатива на сцени Републике Српске бирачима обраћа као Гомили. Проблем је што страни а овдје институционализован фактор отворено пројектује Гомилање Гомиле. Бивши амерички амбасадор је изнио цијели план и програм инструисања, развијања и ефектуирања Гомиле. Стрит Револушн Проџект.

Његови, и других, поданици, представници и плаћеници практично раде на томе. По могућству да се координирају Гомиле Бањалуке, и цијеле Српске, и Сарајева.

Дјеловање Чавића, Иванића, Босића, и њихових странака, директно је обраћање Гомили. Обликовање Гомиле. Призивање Гомиле. И на улицу и на изборе.

Проблем још није ескалирао али се лако може наћи нека петарда која ће запалити складиште новогодишњег спектраријума.

Али јесте проблем што власт, као процедурална изборна политичка посљедица, као контратежа непроцедуралном аларматијасу Гомилаша, са, дакле, обавезом, не чини много да побије, спријечи и предуприједи обраћање Анархиста и Антихриста Гомили. А и када то чини, чини бојажљиво, закашњело, скоро извињавајуће.

Предговор Вабитељима и Предводницима Гомиле мора бити јавности прихватљиво паковање стварности, активизам који ће заокупити пажњу, који ће дати достојанство политичком колективитету, који ће уважити интетресе друштвених слојева и промовисати их кроз конкретну акцију. Медији, који су државни, морају то пратити кроз политички програм реалног оптимизма, не лизалима и лажима за власт. Тако ће се анулирати дјелатност Таламбаса Гомиле, ахтевеа, беентевеа и сличних.

Питање је да ли власт то може да уради. Двомандатни анархолиберализам у кадровској политици довео је дотле да су владине вертикале и хоризонтале, јавна предузећа, буџетска разнородна клијентела и свакородни системски лишај, попуњен лажним присталицама власти, лажним чланством, лажним обожаваоцима. Који на гузици, или међу ногама, имају више рупа и рупица. И нуде их на више страна. Њима чак и одговара Догађање Гомиле. Понеко ће искористити какву шансу.

У склопу те кадровске политике је и електоријални мозаик. Одборнички. Напримјер. Тамо, и као представници и власти и опозиције, сједе ДДД, директори, доктори, дрматори, они из електросектора, из фондова, из шегеова. Али зато нема пољопривредника, пчелара, медара, медицинских сестара, текстилних радница, поштара, путара, пекара.

Све то ствара идеалне услове за Гомилу.

Није, стога, ни случајно да опозција, била она кобива озбиљна, као Есдеес, била курцепарајућа, као Крсмановић, била изабрана, као Учкуревић, била самопромотивна, не износи било какав програм и било какву идеју. Већ се непрестано обраћа Гомили.

Све оно што говори Иванић, којег се катастрира као универзитетског професора и интелектуалца, што говори Босић, којег се евидентира као електроинжењерског егзактисту, што говори Чавић, као комерцијални економист, бесчињенично је. Али је лингвистички компатибилно са Гомилом.

ИБЧ, и гомиладија, копиладија, копадија и свакојака лакрдија, играју на карту импулсивности, покретљивости, надражљивости, поводљивости, лаковјерности, претјераности, једностраности, нетрпељивости и неморалности Гомиле. Видјети старог Ле Бона о томе.

А ако побиједе, на улици, што је мање вјероватно, јер овдашњи људи нису глупи и нису будале, како то мисле Гомилаши, амбасадаши и медијаши, или на изборима, према бирачима, грађанима, и тој њиховој Гомили, понашаће се као према Руљи. Неодговорно  и неинвентарно. Јер ништа јој нису ни обећали.