2340.
СУД ПАРТИЈЕ
ИЛИ СУД ЈАВНОСТИ
 

Хрватски Лагумџија, предсидетељ Есдепеа, Зоран Зоки Милановић, који је и премијер, ушао је у више ковитлаца из којих ће изаћи, мање или више, фаширан. Пик Врбовец.

Напао га је тај санцкиони Брисел, напала га је антићирилична пошаст, тајно се састао са Епховцем Павићем који има пореских проблема.

И уз све то, у налету нарцисоидног лагумџијисаног попиздитиса, из Партије је избацио Александру Коларић, пошто је то одлучило Предсједништво, на његов приједлог.

Александра Коларић је на порталу Индекс.хр написала текст о томе да сва јавност мисли да премијер гријеши у вези тог Перковића и Брисела, да је зајозио и да Хрватска има и имаће штету од свега тога.

Тај гест Александре Коларић, која није баш непозната и небитна у Партији, нарочито загребачком огранку, говори о нездравом колективитету под именом Есдепе Хрватске. Јавни текст, са супротним мишљењем премијеровом, не мора се одмах тумачити као супротно мишљење мишљењу предсједника партије. Али. Добро. То се подразумијева. Ја сам ти тата, пиздатиматерна, и не могу ти бити тетка.

Коларићка, и други, вјероватно, нису имали прилику да о томе продискутују на неком страначком тијелу. Онда је одлуку о борби за Перковића донио Премијер сам или у консултацијама са малим бројем страначких и владиних људи.

Демократија у политичкој странци, или њена припростија варијанта у виду Изношења мишљења и кондензација ставова већине који су обавезни и за мањину, када се једном процедурално усвоје, није увијек лака ствар. Велика и владајућа странка једноставно не може организовати демократију јер нема толико времена за много битних питања која искачу из шешира свакодневице. Нити страначки људи, који су на разним изабраним и постављеним положајима и имају обавезе, могу да састанче у странци кадгод затреба.

Демократија у политичкој странци исцрпљује се на великим форумима гдје се усвајају платформе, програми, статути и слични интерни уставни акти. Она је још могућа и у унутарстраначким изборима гдје се у основној инфраструктури, нарочито, бирају вође, представници у вишим тијелима, делегати, кандидати за једнократна засједања, конвенције, саборе и остало. И, дабоме, у кандидовању за локалне и опште изборе.

Остале одлуке, на основу изборних програма и темељних аката, доносе ужи органи као што је то Милановићево Предсједништво. На основу координата које су општестраначки, па и јавно, познате.

У том смислу је требало донијети и одлуку о испоруци тог Перковића, комада један, јер се беспоговорно уклапа у координате приступа Хрватске ЕУ. Пошто је претходно урадила много теже и болније резове, инсистирање на неком удбашком предраднику, потпуно је непотребно и, показује се, катастрофално.

Умјесто да се, овом добором приликом, неприликом, одговори на темељна питања која је јавно поставио Романо Болковић, нпр, о томе ко је „наредио“ доношење заштитног закона за Перковића, догодило се усековање Александре Коларић.

Тако је у неколико сјена остало и то Болковићево питање, цијели сет, након изванредне интелектуализиране анализе те каљуге, случаја, стања, хрватске државе, али и тај морални аспект допуштености да се јавно, у своје име, и у име јавности, говори о лошој одлуци и политици премијера који је и Партијски Предсидетељ.

Гријех Александре Коларић је што није схватила да се налази у лагумџијанизираној партији, партији која је тек тетоважа модерне социјалдемократске, партији ауторитета ореола, партији градње личног ауторитета на погрешном путу, партији неотрешеног политичког, догматског и ортодоксног насљеђа. Коначно. Партији Балкана. И не налази се у Странци.

Милановић је, пак, у најнепотребнијој и најопаснијој психолошкој ситуацији за политичара, и још к тому премијера и лидера партије. У неурози и страху је. Сва политика на којој је побиједио полумртвог Хадезеа, пропада из дана у дан као кула од балона. Ништа од онога што је тако ултравиолентно промовисано није остварено. Само се још Линић праћака у плићаку. А грешке се множе, са истријанцима, са бандићима и бернардићима, са ћирилицама, са чачићима, са бриселчићима.

То продукује неурозис политикус кроникус. А НПК продукује страх од избора.

Пошто је Милановић то што јесте, на оба мјеста, посљедице ће бити расподијељене и на Партију и на Владу. Он је, пошто је дошао у такву ситуацију, већ сад мање битан.