EKSPERT MEHMED EŠDAUN, BLJUZGO
Na samom kraju još jedne usranobalkanske godine u kojoj BiH nije uspjela postati Bosna a Butmir Dejton, javio se Pedi Ešdaun Bivši.
Taj bljuzgo, a riječ bljuzgo označava smlatu koja hoda po suvoj zemlji kao po proljevu, snalazi se u diplomatiji kao krokodil u avionskom nužniku i od sveg posla najbolje obavlja valjanje u blatu vlastitih usmrđenih moždanih iznutrica, gluposti, kao krmača u pravom, predočio je novi ekspertski recept za BiH. Kao Kardelj onom seljaku iz mog vica o kravi i još toliko ideja. Rekao je da ako želite riješiti pitanje Republike Srpske i opstrukcije Milorada Dodika, onda vaš najmoćniji saveznik nije Brisel nego Beograd i Podgorica. Ako želite riješiti status Hrvata u BiH (ja sam mislio da je riješen, da su ih se riješili), onda vam je najveći saveznik Zagreb. Morate imati balkansku a ne samo bosansku politiku, ako želite da BiH provodi reforme.
Dakle, taj Bljuzgo još živi u vremenu Franje i SlobeJebogaOn.
Ne treba se ni čuditi. Ta dva Glogova Koca, specijalno dizajnirana za Samoupravnu Socijalističku Jugoslaviju, produkt su Pedija i njegovih injženjeraca. Stoga su sa Francekom i Slobecom delali i Holbruk i drugi internacionalci iz Karavankupleraja Balkan Nacionalni Interes.
I sada se demonstrira ta beogradska politika za Republiku Srpsku i Srbe i agrampolitik za Hrvate u BiH. S dodatkom Ankare za Bošnjake, Sarajnjake i Otomanjke.
Nisam stručnjak za angažman Turske, jer nakon tolikostoljetnog iskustva Ovdje, ne mogu da predvidim ništa drugo do krvi, sablje i nabijanja na kolac kao posljedica tog angažmana.
Ali svi smo stručnjaci za angažman Beograda i Zagreba. Kako se Zagreb, pod čim treba podrazumijevati Tuđmana, Hadeze Znadese, Vašingtonsko poturčavanje Hrvata, angažovao vidljivo je u broju Hrvata u BiH. Za detalje tog odnosa vidi: Zirdum, Poskok i rekacije. Dakle, sačuvaj me bože zagrebačke brige za Hrvate Ovdje. A neka me, Svemogući, zaobiđe briga Beograda za mene i Moj Narod. Kada se Beograd pod Slobodanom, brinuo za Moj Narod, Moj Narod je bio ulitan do grive.
Mehmed Pedi ne shvata da je prošlo to vrijeme.
Sada Hrvati u BiH znaju šta je njihov politički interes. Znaju sve bolje. Znaju i Srbi. Sada sva lepeza predsjedničkih kandidata, u Zagreba, dolazi Ovdašnjim Hrvatima i uvažava ih sve do Trećeg Entiteta. A iz Beograda crkoše vičući da priznaju međunarodno priznatu BiH, skoro kao što su SAD priznavale međunarodno graničnu SFRJ. I kad trebaju ići negdje u svijet, prvo dolete u Banjaluku da zamole da ne pominjemo ozbiljne stvari u narednih 12 časova.
Toliko o uticaju Zagreba i Beograda. A ne razumijem Mehmeda Pedija za Podgoricu. Veći je uticaj Masajaca na lađenje muda bijelog polarnog medvjeda nego Podgorice Ovdje.

OTVORENE LISTE ZA ZATVORENU BiH
Digle se sve helsinčke slobode po Bosni i Hercegovini u odbranu otvorenih izbornih lista, tog velikog zaloga demokratije i slobode, poštenih izbora i najljudskijih prava.
Esdea, Hadeze bez broja i još neke stranke su predložile izmjene izbornog zakona i uvođenje zatvorenih lista.
BiH je demokratija na bujadištu, na zečijem jebalištu, stabilnije su gaće na štapu nego bosanskohercegovačka demokratija, na bosanskohercegovačku demokratiju i zec ga diže. Otvorene liste samo doprinose tom anarhogologuzanskom demokratskom miljeu. Poslanici, delegati i odbornici/vijećnici, mogu da rade štogod hoće, da postaju nezavisni i neovisni, da izlaze iz klubova svojih stranaka i formiraju nezavisne klubove utičući tako na stvaranje novih stranaka i mijenjajući politički mozaik i odnos snaga mimo izbora.
Na to nemaju pravo.
Jer su na izbore išli pod stranačkom zastavom i predstavili se biračima i javnosti u ovoj ili onoj boji. Ljudi su glasali za njih i nju, stranku. Napuštanjem stranke i odnošenjem mandata, birače i javnost dovodimo u stanje obmanutog vlasnika demokratije. Jer birači su vlasnici demokratije a ne poslanik ili odbornik. Oni su samo izabrani.
I jer, ako neko ima demokratskih muda, neka se kandiduje kao nezavisni kandidat. Zatvorene liste mu to ne sprečavaju. Pa vidi, brale, kako ćeš proći bez stranke. Jedan je Bandić a i on je ime i karijeru stvorio u stranci.
Stranka je odgovorna pred biračima i javnosti a ne pojedinačni kandidati. Zato i treba da bude vlasnik svojih mandata i za njih odgovara na sljedećim izborima.
I još nešto bi spriječile zavorene liste: tajkunsko-internacionalnu manipulaciju političkom scenom. Za određene pare i Huso će da postane peder, kako je konstatovano u onom predratnom vicu.

PROFESOR DOKTOR UNITARIST
Sa uživanjem najgrđe govorim o unitaristima.
Sa većim uživanjem samo pominjem konkretne, po imenu i prezimenu, unitariste.
Danas je to prof. dr. Ćazim Sadiković koji u intervju sarajevskom pivarskom biltenu, kao ustavoekspertski venecijanac, govori o potrebi da Visoki Predstavnik ostane u Bosni i Hercegovini (ne mora i u Hercegovini, dodajem ja), duže nego stećci i Turci zajedno.
Dragi Profesor Unitarist se brine za Bosnu mu i Hercegovinu im - u slučaju velikih šumskih požara i povodnjeva, velikih štrajkova i nereda, u vrijeme mogućih nemira, ko će činiti vlast, veli.
Još veli da je institucija Ohaera, d.o.o. trebalo da vrši korektivnu ulogu u odnosu na državu i ukupni Ustav BiH. Koliko sam shvatio, radi se o korektivnoj hirurgiji, fejs liftingu, dizanju, prvo na noge pa onda dizanju i one stvari toj Državi, pa dizanju rejtinga... Profesor Unitarist prilikom tog zalaganja za vječni lifting Ohaera u BiH i laže jer kaže da mu je, Visokom Predstavniku, Aneks X Dejtonskog sporazuma naveo i zadatke. Koje on nije izvršio i zato ne treba da ide.
Bez obzira što sam dosadan, navešću ovdje, opet, cijeli Aneks X:

Aneks 10 - Sporazum o civilnoj provedbi

Republika Bosna i Hercegovina, Republika Hrvatska, Savezna Republika Jugoslavija, Federacija Bosne i Hercegovine i Republika Srpska ("Stranke") sporazumjele su se o sljedećem:
Član I: Visoki predstavnik
Stranke su se sporazumjele da provedba civilnih aspekata mirovnog rješenja obuhvata veliki raspon aktivnosti uključujući nastavak pružanja humanitarne pomoći dok je god to potrebno, obnovu infrastrukture i privrednu obnovu, uspostavljanje političkih i ustavnih institucija u Bosni i Hercegovini, promoviranje poštivanja ljudskih prava i povratak prognanika i izbjeglica te održavanje slobodnih i poštenih izbora prema rokovima u Aneksu 3 Općeg okvirnog sporazuma. Veći broj međunarodnih organizacija i agencija bit će pozvan kako bi pomogao tom procesu.
Radi kompleksnosti s kojima su suočene, Stranke traže postavljanje Visokog predstavnika, koji će biti imenovan u skladu s relevantnim rezolucijama Vijeća sigurnosti Ujedinjenih naroda, kako bi Strankama olakšao napore, pokrenuo i, ako je prikladno, koordinirao aktivnosti organizacija i agencija koje su angažirane u civilnom aspektu mirovnog rješenja na taj način da će provoditi zadatke povjerene rezolucijom Vijeća sigurnosti Ujedinjenih naroda, kako su navedene u daljnjem tekstu.
Član II: Mandat i metode koordiniranja i veze
Visoki predstavnik će:
Nadgledati provedbu mirovnog rješenja;
Održavati tijesne kontakte sa Strankama radi promoviranja njihovog potpunog pridržavanja sa civilnim aspektima mirovnog rješenja i promoviranja visokog stepena suradnje između njih i agencija koje učestvuju u tom aspektu;
Koordinirati aktivnostima civilnih organizacija i agencija u Bosni i Hercegovini kako bi osigurao efikasnu provedbu civilnih aspekata mirovnog rješenja. Visoki predstavnik mora poštovati njihovu autonomiju unutar područja operacija, dajući im, ako je potrebno, opće smjernice o utjecaju njihovih aktivnosti na provedbu mirovnog rješenja. Od civilnih se organizacija i agencija traži da pomognu Visokom predstavniku pri izvršavanju njegovih nadležnosti davanjem svih podataka relevantnih za njihov rad u Bosni i Hercegovini;
Olakšati rješenje bilo kakvih poteškoća koje nastanu provedbom civilnog rješenja, ako Visoki predstavnik prosudi da je potrebno;
Učestvovati u sastancima organizacija donatora, naročito u pitanjima obnove i izgradnje.
Periodično izvještavati Ujedinjene narode, Evropsku uniju, Sjedinjene Države, Rusku Federaciju te druge zainteresirane vlade, stranke i organizacije o napretku provedbe mirovnog sporazuma u vezi sa zadacima postavljenim u ovom Sporazumu.
Davati smjernice i primati izvještaje od povjerenika Međunarodnih operativnih policijskih snaga, osnovanih Aneksom 11 Općeg okvirnog sporazuma.
U skladu sa svojim mandatom, Visoki predstavnik saziva i predsjeda Komisiji ("Zajednička civilna komisija") u Bosni i Hercegovini. Ona će se sastojati od viših političkih predstavnika svake Stranke, zapovjednika IFOR-a ili njegovog predstavnika te predstavnika onih civilnih organizacija i agencija koje Visoki predstavnik smatra potrebnim.
Visoki predstavnik će prema potrebi osnivati podređene zajedničke civilne komisije na lokalnom nivou u Bosni i Hercegovini.
Zajednički konsultativni odbor sastaje se povremeno, ili kako je to dogovoreno između Visokog predstavnika i zapovjednika IFOR.
Visoki predstavnik, ili njegov imenovani predstavnik, održavat će tijesnu vezu sa zapovjednikom IFOR-a, ili njegovim predstavnicima, te uspostaviti odgovarajuće aranžmane povezivanja sa zapovjednikom IFOR, kako bi se olakšalo provođenje njihovih zadataka.
Visoki predstavnik izmjenjivat će informacije i održavati redovno vezu s IFOR-om, kako je dogovoreno sa zapovjednikom IFOR i kroz komisije koje su opisane u ovom članu.
Visoki predstavnik će prisustvovati ili slati predstavnika na sastanke Zajedničke vojne komisije, te nuditi savjete naročito o stvarima političko-vojne prirode. Predstavnici Visokog predstavnika također prisustvuju radu podređenih komisija Zajedničke vojne komisije, kao što je navedeno u članku (8)(8) Aneksa 1-A Općeg okvirnog sporazuma.
Visoki predstavnik može također osnovati civilne komisije unutar i izvan Bosne i Hercegovine kako bi olakšao provođenje svog mandata.
Visoki predstavnik nema ovlasti nad IFOR-om i ne može utjecati na bilo koji način na provođenje vojnih operacija ili na zapovjedni lanac IFOR-a.
Član III: Osoblje
Visoki predstavnik imenuje osoblje, ako smatra da je to potrebno, koje bi mu pomoglo pri provođenju navedenih zadataka.
Stranke će olakšati rad Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, uključujući odgovarajuću pomoć koja je potrebna u vezi s transportom, hranom, smještajem, komunikacijom i drugim stvarima po cijenama koje su jednake onima koje se osiguravaju IFOR-u prema važećim sporazumima.
Visoki predstavnik imat će u skladu sa zakonima Bosne i Hercegovine takva pravna ovlaštenja koja mogu biti potrebna za provođenje njegovih funkcija, uključujući ovlaštenje za sklapanje ugovora, pribavljanje i raspolaganje nekretninama i ličnom imovinom.
Privilegiji i imuniteti koji se pružaju su sljedeći:
Stranke priznaju Uredu Visokog predstavnika te njegovim prostorijama, arhivima i drugoj imovini iste privilegije i imunitete kao što ih imaju diplomatska predstavništva i njihove prostorije, arhivi i druga imovina prema Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima.
Stranke priznaju Visokom predstavniku i profesionalnim članovima osoblja te njihovim porodicama iste privilegije i imunitete koje uživaju diplomatski predstavnici i njihove porodice prema Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima.
Stranke priznaju drugim članovima osoblja Visokog predstavnika i njihovim porodicama iste privilegije i imunitete koje uživaju članovi administrativnog i tehničkog osoblja i njihove porodice prema Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima.
Član IV: Suradnja
Stranke će u potpunosti surađivati s Visokim predstavnikom te njegovim osobljem, kao i s međunarodnim organizacijama i agencijama, kao što je predviđeno u članu IX Općeg okvirnog sporazuma.
Član V: Konačna nadležnost za interpretaciju
Visoki predstavnik ima konačnu nadležnost interpretacije ovog Sporazuma o civilnoj provedbi mirovnog rješenja.
Član VI: Stupanje na snagu
Ovaj Sporazum stupa na snagu potpisivanjem.

Ova priča o intepretaciji, da li će interpretirati kao Kemal Montineo ili kao Leo Martin, ne znači Ćazimovu “korektivnu ulogu u odnosu na državu i ukupni Ustav BiH.”
Kada su nam, pardon: im, ovakvi profesori, kakvi su tek irgeti.

BAUK KRUŽI BALKANOM
Bauk Srbije koja dijeli Bosnu.
I bauk Republike Srpske.
Pod pojmom Bosna u ovom tekstu podrazumijeva se zemlja koje nema a čija funkcionalnost, centriranost i unitaroidnost treba da posluže samo ukidanju Republike Srpske. I ničemu više.
Pod pojmom Republika Srpska u ovom tekstu podrazumijevam Srbe i Hrvate. Jer, Hrvatima je jedini ožilak za koji se mogu uhvatiti u razularenoj matici Bosne, baš Republika Srpska.
Srbija je ponovo postala meta na Balkanu.
Republika Srpska je jedan od razloga.
Meta se detektuje uobičajenim sredstvima. Jedanput je Srbija kriva za velikosrpski nacionalizam i teritorijalizam u bivšoj SFRJ. Drugiput je kriva za genocid nad Bosnom Koje Nema. Treći put je kriva za neljudska prava na Kosovu koja tamošnji Šiptari nazivaju, takođe genocidom. Sada je Srbija kriva jer, zajedno sa Banjalukom, dijeli Bosnu. To je naslovna tvrdnja velike analize srbijanskog Helsinškog komiteta objavljene na dvije strane sandžačkog dnevnog lista Danas koji izlazi u Beogradu.
Ta optužnica i optužba obznanjene su u trenutku kada Boris Tadić na svesrpskom skupu u Beogradu izjavljuje da Srbi trebaju biti lojalni građani svojim državama a da te države treba da očuvaju identitet, kulturne i jezičke osobine Srba.
Što se mene tiče, ako nije imao nešto svesrpskije, to nije trebao ni da izjavljuje. Jer to znači da se zalaže da Srbi budu manjina u tim drugim zemljama. Bolje da je rekao nešto univerzalno: Srbi su listom za smanjenje emisije ceodva.
U toj analizi Helsinškog komiteta, plaćenoj obznani koja detektuje bauka nad Balkanom, sugeriše se da je Banjaluka, a i cijela Rusija i sav Beograd, za status kvo, što dijeli Bosnu, da bez dijaloga nema rješenja u BiH, da Republika Srpska može ostati kao entitet samo tamo gdje su Srbi bili u većini prije rata 92...
Činjenice stoje drugačije. Nije jasno zašto je u BiH potrebno rješenje ako to znači ukidanje Republike Srpske i istrebljenje Srba. U čemu je problem ako jedna zemlja, entitet, nacija, smatra da treba da opstane. Zbog čega se helsinški i ostali idioti stalno vraćaju na 92. i 91. Kada to omogućava da se vratimo i dalje: Srbi treba da imaju entitet, i državu, ako još nekome nije jasno, tamo gdje su bili većina prije Otomanske Stabilnosti. Barem se sa Srbima nije moguće takmičiti u vraćanju u istoriju.
Srbija je meta i u nametnutoj saradnji sa Turskom. Potrebno ju je ucjenjivati i obavezivati Republikom Srpskom i držati je dalje od Evrope i EU. Ako ti Turska kupuje JAT, neće ti Evropa biti brat.
Helsinški i drugi idioti, ipak su sve pogrešno shvatili.
Republika Srpska i Srbi u BiH nisu više beogradsko pitanje. Ovdje se radi o identitetu koji je ustanovljen, o političkoj artikulaciji realnog i dugoročnog srpskog i republičkog interesa, o trojstvu koje omogućuje samostalnost, entiteta ili države, u okviru ili izvan BiH, a koje se sastoji od zemlje, noge i jezika na jednom mjestu i istovremeno.
Geostratezi i geosratezi bi trebali bolje pogledati.
Nije im još jasno koja je najvažnija srpska zemlja.

KO SLUŠA HIMNU
Hilmo Neimarlija, delegat Doma naroda PS BiH, inače profesor Fakulteta islamskih nauka, koje se znatno razlikuju od pravoslavnih, katoličkih i jevrejskih nauka, objavio je cijelu stranicu nekrologa Himni Bosne i Hercegovine. Sa potpisom, Ožalošćeni: Patrioti i Država, Okrivljeni: SNSD.
Profesor Himno Neimarlija, na cijeloj stranici Oslobođenja, iznosi potpun istorijat, sastav komisija, način glasanja... kao da se radi o smaku svijeta, da bi onda okrivio one esenesdeovce koji su, sa drugima, glasali u Domu naroda i spriječili donošenje zakona o himni.
Koliko razumijem plemensku istoriju, himna se rađa u događajima, obično vezanim za teške zajedničke godine i tragedije. Jebeš himnu koja se donosi zakonom.
A tih zajedničkih događaja, što se tiče BiH, bilo je, ne kažem. Otomanska Stabilnost, prilično zajednička. Aneksija BiH, kalajisana stabilnost, zajednička, Endeha, Samostalna Radionica Branka i Hamdije. Bila je i Hej Sloveni ali očito nismo svi Sloveni.
A iz zadnjeg velikog zajedničkog događaja, zajedničkog bratsko-vjersko-nacionalističkog pokolja ne nastaju himne.
Dakle, BiH nema uslova da ima himnu.
Podijeljena Zemlja Mržnje ne treba himnu.
I zbog toga ne treba kukati.
A i komisijska himna koja ide ovako:
Zajedno
Mi idemo u budućnost
Kazuju jedno
Pokoljenja tvoja
Dovjeka
Živjećeš u srcu našem
Zemljo predaka
Ponosna i slavna
Bosne i Hercegovine
Plavo more
Rijeke, planine
U srcu su tvoje
Tebi pripadam
Majko naša zemljo
Vječne vatre plam
Ti si svjetlost duše
nije neko remek djelo za koje bi trošili zajedničku budućnost.
Uh, sad sam vidio da sam stihove napisao naopako.

INCKO I ZLAJA NA ESTRADI
Vatreni navijač Zmajeva, Konjanika, Sabljaša, kako li se ono zovu fudbalski nogometaši, reprezentativci BiH i cijele Zenice, Valentin Incko, snimio novi cede.
Morao sam posuditi ovu provalu od banjalučkog dnevnog lista Fokus.
Kad, na cedeu, koji je odmah zauzeo prvo mjesto na top listama, i glavni hit: Esdepe vračka, u vreći mačka, pljačka li pljačka. Taj hit koji će uskoro biti izdat i kao singl, zauzeo je prvo mjesto na Avaz-top listi i neće silaziti još zadugo.
Stigla je i vijest o tome kako je Esdepe kažnjena od strane Cika jer je u Zenici izdavala prostor koji nije njen. Ta stranka, Z.Lagumdžije, sarajevskog političkog šanera, šibicara i šićardžije, lijepog, američki školovanog Sekinog sina, tehnološki se osposobila za uzurpaciju komitetske komunističke imovine i nakon preimenovanja prašnjavih dugomantilaša u socijaledemokratsku partiju, postala vlasnik svega komunističkog u Federaciji. Hećo je mala maca sa tim nekim pokušajima pljačke.
Sve se bojim, a Ohaer neće da mi dostavi hit-cede, da na tom popisu Državne Imovine nisu i grobovi druga Tita, druga Branka i ostalih Zlagumdžijinih drugova. Ako jesu, Esdepe ih sigurno nekom izdaje i ubire golemu lovu. Možda je Zlagumdžija i samom Titi izdao grob Ceka Eskaju.
Oni aktivisti Partije Evropskih Socijalista, koji uvažavaju pritužbe Zlaje Esdepea o tome kako je Dodik dočekao Biljanu Plavšić, kao bivšu Predsjednicu Republike Srpske, a ja nisam kriv što neki drugi, Zlajini drugovi u Federaciji, došekuju Bivše Koljače, trebali bi da znaju kako Esdepe, Miljenica iz Provincije, krade i državnu i narodnu imovinu i koristi je već dvadeset godina za nelegalno bogaćenje. Jebala vas Država, kažem anamoonima u Sarajevu, oćete je a ne možete Zlaji ništa. A onima u PES-u: SDP to ne krade od Države nego otima od ubogih socijaldemokrata, bivših radnih ljudi i građana, komunista, koje je preimenovao u svoje socijaldemokrate i glasače, u stvari, u sirotinju raju.
Podržavajte ga.
I kad reketaši po Sarajevu, stonom otomanskom gradu, kad puni Gvantanamo, kad piše pisma preko glave, protiv Dodika i SNSD, kad u svom socijademokratskom programu ima ustavne promjene sa dodatkom: ukidanje entiteta.
Podržavajte ga.

TEROR NAD NOVINARIMA
Niko ne voli svoju bivšu profesiju. Kao ni bivšu ženu. Kao ni bivšu ljubavnicu koja ga je varala. Ni ja ne volim novinarstvo. Mada bi neko mogao da kaže da sam zapao u starački ufur: Kad sam ja bio novinar, svi smo bili genijalci a onda su došli nacionalisti esdeesdeahadeze, organizovali rat i u novinarstvo doveli kretenoide. Kad sam ja bio vodoinstalater, u moje vrijeme, vi niste znali šta je pipa ni gdje pišate.
Svako objektivan mora priznati da ima dobar broj novinara koji su gori i od političara. A to je dovoljan argument za moju tvrdnju.
Ali, odmah moram reći da ni novinarima nije lako.
Čitam tužnu epizodu pod nazivom Tarik Lazović & Odžak.
Tipična turska bajka. Istuci dijete kad pođe na vodu, možda će razbiti čabar.
Ambasador Turske je u kanonadi prijetnji, nepovjerenja, sumnji, sranja i još cijele niske diplomatskih poteza i proteza, odgovarao na pitanja sirotog Tarika koji je u strahu da se ambasador ne naljuti, morao objaviti sve to što i nije za novine. Nema smisla, naime, da se ambasador jedne velike zemlje bavi sranjima po novinama.
Razumijem amb.odžaka. U kratkom vremenu dva velika sranja. Prvo ministar Davutoglu rasprostro Otomansku Stabilnost po nekoliko kontinenata i to izložio u Evropskom Stambolu pa onda ti novi, Odžak trči po BiH, po Republici Srpskoj, gluho bilo, peri, briši, šminkaj, veži mašnice, cijuči, nije tako mislio, profesor je, piše knjige, nosi naočare... a onda zaigrali na Harija, dali mu park u Konji, čujem nosi ime Harisa Bosanskog Silajdžića Veličanstvenog, i pozvali male vezire Zlaju, Sulju i Svena, da se nađu, divane i kafenišu. Pa propalo sve a dokopali se gnusni mediji cijele priče. Opet, ti, Odžak, ribaću četku u ruke pa peri, struži, kulturni događaj, izlet, piknik, nije Turska mislila da ujedinjuje Bošnjake niti da miri stranke... To stvara određenu količinu nervoze. Ali ne možemo zbog toga nabijati na kolac Tarika Lazovića. Nisu turska vremena. A i ćuprija na Drini je izgrađena.
BiH je, izgleda dobar diplomatski poligon da erektivnu disfunkciju, nefunkcionalno upotrebljavanje one zečije stvari u svakoj prilici. Djelatnici SOUR Ambasade prijete, ne svi, dabome, zahtijevaju smjene, nude nagodbe, galame, protežiraju, navijaju, forisraju, imaju svoje favorite, organizuju ustavne promjene, naručuju istraživanja stranačkog rejtinga... sve što nema veze sa predstavljanjem svoje zemlje u ovoj zemlji.
Sad su počeli da disfunkcioniraju i novinare.
A ja se toliko suzdržavam.

Ни­ко­ла Аса­но­вић


(Рај­ко Ва­сић ПР­СТИ ЛУ­ДИХ ОЧИ­ЈУ,
За­ду­жби­на „Пе­тар Ко­чић“ Ба­ња­лу­ка – Бе­о­град, 2009)

По­што­ва­не да­ме и го­спо­до,
Ср­дач­но вас по­здра­вљам и из­ра­жа­вам за­до­вољ­ство што ме је мој при­ја­тељ Ни­ко­ла Ву­ко­лић по­звао да ве­че­рас го­во­рим о ро­ма­ну Пр­сти лу­дих очи­ју го­спо­ди­на Рај­ка Ва­си­ћа.
Ро­ман Пр­сти лу­дих очи­ју про­чи­тао сам у да­ху. Про­сто ме је по­ни­је­ла фа­бу­ла и сна­жан осје­ћај рат­не сце­не, бо­ље ре­ћи жи­вот­не сце­не. Или је то мо­жда на­ша жеђ за ко­нач­ним су­сре­том са пра­вом са­вре­ме­ном рат­ном про­зом, ко­ју, из­у­зме­мо ли ма­ли број ча­сних из­у­зе­та­ка, још уви­јек не­ма­мо у су­штин­ском сми­слу.
Ма­да је рат, као јед­на од нај­ди­на­мич­ни­јих, нај­ап­сурд­ни­јих и нај­тра­гич­ни­јих ка­та­стро­фа у људ­ском ро­ду, сам по се­би сце­на­риј, те­шко се усу­ђу­је­мо да о ње­му пи­ше­мо, на­ро­чи­то ако смо би­ли уче­сни­ци. Ћу­те­ћи о не­сре­ћи ко­ју је пре­жи­вио, чо­вјек је по­ти­ску­је и ста­вља иза де­вет бра­ва и ка­та­на­ца, кри­ју­ћи је као тај­ну, као ру­жан сан. Ћутање је облик борбе против усуда.
Из тих раз­ло­га по­сли­је сва­ког ра­та ис­кри­ста­ли­ше се са­мо ма­ли број зна­чај­них пи­са­ца ко­ји су има­ли умјет­нич­ке сна­ге и ин­спи­ра­ци­је да ства­ра­ју­ћи сво­ју сли­ку ра­та, за­пра­во го­во­ре о уни­вер­зал­ном про­бле­му чо­вје­чан­ства.
Но, да се вра­ти­мо књи­жев­ном дје­лу на­шег ува­же­ног го­ста.
По­сли­је увод­них сли­ка се­ла, из вре­ме­на ка­да су сва на­ша ра­ђа­ња, сва на­ша се­о­ска дје­тињ­ства би­ла слич­на, пу­на истог си­ро­ма­штва, ту­го­ва­ња, ра­до­ва­ња и иш­че­ки­ва­ња и из­над све­га не­ка­ко чу­де­сно здра­ва, пи­сац вр­ло бр­зо пре­ла­зи на ври­је­ме са­да­шње, ври­је­ме рад­ње ро­ма­на, ври­је­ме рат­но.
Глав­ни ју­нак Ва­си­ће­вог ро­ма­на ро­дио се као и већина његових вршњака, јед­не ве­че­ри ка­да је сла­ма у шта­ли та­ко ве­ли­чан­стве­но ми­ри­са­ла, а оста­ле по­дат­ке о ње­му са­зна­ће­мо кроз ње­го­ва при­сје­ћа­ња, ма­шта­ња и би­јег од ствар­но­сти у оазу дје­тињ­ства.
На не­ки на­чин он ће оста­ти у то­ку ци­је­лог жи­во­та без­и­мен, као да је над­ви­сио по­јам сва­ко­днев­ног и обич­ног име­на ко­је се љу­ди­ма да­је.
Нај­при­је, у дје­тињ­ству, он од сво­јих вр­шња­ка до­би­ја на­ди­мак Ко­ма­рац јер је дје­ло­вао сла­ба­шно, не­ка­ко про­вид­но и ма­ло­крв­но. Био је ме­та за исми­ја­ва­ње, ка­ко ка­же пи­сац. Глад и си­ро­ма­штво су та­ко пла­стич­но осли­ка­ни кроз ње­гов лик. „Са­мо кад је се­зо­на па­ра­дај­за, или кад кра­ва од­би­је те­ле од си­се, Ко­мар­цу сва­не“, каже писац сликајући његову незавидну ситуацију.
Ин­те­ре­сант­на је сце­на са но­вим сан­да­ла­ма ка­да је дје­чак Ко­ма­рац, умје­сто ду­го при­жељ­ки­ва­ног три­јум­фа до­жи­вио још јед­но по­ни­же­ње, као и то да се ка­сни­је као зрео чо­вјек ни­ка­да ни­је све­тио љу­ди­ма због ожи­ља­ка из дје­тињ­ства.
Ка­да је кре­нуо рат, јед­но­га да­на на ра­ти­ште је ме­ђу бор­це он сти­гао као не­по­зна­ти ко­ме ни име ни­је­су са­зна­ли. Сви су га зва­ли Но­ви.
„Но­ви је био већ пре­ка­ље­ни рат­ник. Про­шао је не­ка ис­ку­ства ко­ја су му омо­гу­ћа­ва­ла да у нај­ве­ћој опа­сно­сти оста­не ми­ран, да кроз гра­на­ти­ра­но по­ље тр­чи рав­но­мјер­ним рит­мом, по­гнут, као да зна гдје ће ко­ја гра­на­та па­сти, да уви­јек има пу­шку уза се и да мо­же да за­пу­ца“ ка­же писац за свог ју­на­ка већ на по­чет­ку „рат­ног ста­жа“, до­да­ју­ћи: „А ни­ка­квог вој­ног обра­зо­ва­ња ни­је имао. Вој­ска је при­ча­ла да је био на не­ка­квом кур­су код Ру­са, за из­ви­ђа­че и ди­вер­зан­те, оне што са­мо шу­те и ко­љу, а ка­да се од­мак­ну, све екс­пло­ди­ра“.
Сли­је­де­ћи да­ље рад­њу чи­ји ће глав­ни ак­тер би­ти Но­ви и ње­го­ви са­бор­ци, чи­та­лац ће се, по­ред изузетне ди­на­мике и стал­ног уз­бу­ђе­ња и иш­че­ки­ва­ња, често мо­ра­ти за­у­ста­ви­ти на мно­гим мје­сти­ма и иш­чи­та­ти их по­но­во. Ва­си­ћу је, за­пра­во, као и сва­ком да­ро­ви­том пи­сцу, по­шло за ру­ком да крат­ким сли­кама дâ сјај­не де­фи­ни­ци­је основ­них емо­тив­них ка­те­го­ри­ја.
Та­ква је, да наведемо само једну, сли­ка уну­тра­шње бор­бе са стра­хом. Од­ли­чан при­мјер за пси­хо­ло­ги­ју стра­ха је Три­вић, је­дан од бо­ра­ца, ко­ји се бри­је, док дру­ги бор­ци ужур­ба­но из­ба­цу­ју хљеб из ра­на­ца и тр­па­ју му­ни­ци­ју, јер го­ри на све стра­не. Три­вић чак ни­је про­пу­стио да из­бри­ја­но ли­це на­ква­си ра­ки­јом, као што се чи­ни у мо­мен­ти­ма нај­ве­ће без­бри­жно­сти. Као да иде не­ко­ме ко ће му ре­ћи мо­раш по­ги­ну­ти та­ко нео­бри­јан. За право чудо, он је био једини борац који је и погинуо у окршају тог дана.
Овим и ова­квим сли­ка­ма ко­је се ни­жу та­ко до­бро, да по­не­ка­да има­мо ути­сак да је све што про­чи­та­мо са­мо наш сво­је­вр­стан „ток сви­је­сти“, пи­сац у су­шти­ни по­кре­ће низ те­ма и ди­ле­ма, да­ју­ћи на мно­ге од њих и екс­пли­ци­тан од­го­вор, кроз не­по­ко­ље­бљив на­ступ свог глав­ног ју­на­ка.
Ин­те­ре­сант­но је ка­ко јед­но­став­но, као да је пре­пи­сао од жи­во­та у ра­ту, сли­ка на при­мјер обич­ну пљач­ку, уни­шта­ва­ње ку­ћа и имо­ви­не на „не­при­ја­тељ­ској те­ри­то­ри­ји“. То је за бор­це, ка­за­но на­рав­но нај­сар­ка­стич­ни­јим рјеч­ни­ком, „шо­пинг цен­тар“. С вре­ме­на на ври­је­ме, у до­ко­ли­ци, или кад им не­што за­тре­ба, бор­ци од­ла­зе до опу­сто­ше­ног се­ла, пре­би­ра­ју и обич­но узи­ма­ју оно што им не тре­ба. Са­мо Но­ви не пљач­ка. За њим иде не­ка при­та­је­на сра­мо­та. Док оста­ли у се­ло од­ла­зе као на свој по­сјед, чак без оруж­ја, Но­ви је­ди­ни др­жи прст на оба­ра­чу.
Пи­шче­вом за­слу­гом стално је присутан ути­сак да у овом ту­жном и за чо­вје­ка тра­гич­ном, ни­штав­ном окру­же­њу, ак­те­ри срп­ског „шо­пинг цен­тра“ ни­је­су са­мо Ср­би. Ма да се о томе овдје не говори, ја­сно ви­ди­мо сли­ку и са дру­ге стра­не ли­ни­је фрон­та – и њигов „шопиг центар“, ка­да због не­ких нео­бја­шњи­вих до­зи­ва, ви ко­ји сте до ју­че би­ли по све­му уз­о­ран гра­ђа­нин, са­да од јед­ном ку­пи­те нај­три­ви­јал­ни­је сва­ри из по­ру­ше­них ку­ћа, не осје­ћа­ју­ћи гра­ни­цу га­ђе­ња и сти­да.
Сна­зи сли­ке и ње­ној опи­пљи­во­сти у ро­ма­ну Пр­сти лу­дих очи­ју, на­ро­чи­то до­при­но­си пи­шчев је­зик и стил. По мно­го че­му ори­ги­нал­на ре­че­ни­ца. Крат­ка, ди­на­мич­на, ком­по­зи­ци­о­но одлич­но ускла­ђе­на, та­ко да при­ча­ње те­че теч­но а са до­вољ­мо пси­хо­ло­шких па­у­за исто­вре­ме­но. Од­лич­но уком­по­но­ва­ни еле­мен­ти ло­кал­ног го­во­ра, па чак и псо­ва­ка.
Ва­си­ћев ју­нак, Но­ви, ка­ко га сви осло­вља­ва­ју, је крај­ње ра­ци­о­на­лан чо­вјек. Он ни­је зло­чи­нац. Он уби­ја без дво­у­мље­ња, ка­да му постоји при­јет­ња да и сам бу­де уби­јен, да бу­ду угро­же­ни ње­го­ви са­бор­ци, ли­ни­ја ко­ју чу­ва, ње­гов рат­ни циљ. У мно­гим при­ли­ка­ма тај исти Но­ви шти­ти за­ро­бље­ни­ка, не до­зво­ља­ва да га дру­ги угро­зе и пре­да­је га Цр­ве­ном кр­сту или Ун­про­фо­ру.
Из јед­не од та­квих си­ту­а­ци­ја ро­ди­ће се за­плет рад­ње ко­ји у ства­ри ма­ми чи­та­о­ца да ро­ман про­чи­та до кра­ја. Као и сва­ки до­бар пи­сац, Ва­сић је на пра­вом мје­сту и у пра­во ври­је­ме увео у рад­њу ро­ма­на и је­дан жен­ски лик.
У јед­ном му­сли­ман­ском се­лу, Но­ви са сво­јим са­бор­ци­ма за­ро­бља­ва младу муслиманку Бел­ки­су, ко­ју је на­рав­но од­мах за­шти­тио од сва­ке опа­сно­сти, об­ја­шња­ва­ју­ћи јој да ће би­ти раз­ми­је­ње­на пре­ко ме­ђу­на­род­них ор­га­ни­за­ци­ја.
По­ред рат­ног жи­во­та је­ди­ни­це, мно­гих по­ги­би­ја бо­ра­ца, јед­не стра­вич­но те­шке ди­вер­зант­ске епо­пе­је у ко­јој смрт иде ру­ку под ру­ку са жи­во­том, гдје је Но­ви и да­ље стуб зби­ва­ња, Бел­ки­си­но при­су­ство све ви­ше да­је и дру­ги тон.
Но­ви во­ди још јед­ну бит­ку. Бит­ку у сво­јој ду­ши. Из­ме­ђу ње­га и мла­де дје­вој­ке се раз­ви­ја љу­бав, истин­ска, без­ре­зер­вна, мо­жда иде­ал­на. Али не и иде­а­ли­зо­ва­на.
Сно­ви, ма­шта, ме­ђу­соб­но ис­пи­ти­ва­ње и ис­тра­жи­ва­ње, при­сје­ћа­ња на ра­но дје­тињ­ство глав­них ју­на­ка, сјај­но и ори­ги­нал­но об­ли­ко­ва­на еро­ти­ка, чи­не овај дио ро­ма­на из­у­зет­но ус­пе­лом књи­жев­ном гра­ђом.
Пи­сац од овог тре­нут­ка има на­ро­чи­то те­жак за­да­так, јер би мо­гао па­сти у зам­ку да му, по­ред за­и­ста сна­жног при­су­ства љу­ба­ви Но­вог и Бел­ки­се, рат­но по­зор­је по­бјег­не у дру­ги план и да се за­бо­ра­ви да је ово при­ча о ра­ту. Из­гра­ђу­ју­ћи зна­лач­ки лик Но­вог као ју­на­ка јед­ног вре­ме­на, чо­вје­ка ко­ји је на од­ре­ђен на­чин при­мо­ран да то бу­де, чо­вје­ка ко­ме се не­гдје у ду­би­ни ду­ше га­де и сла­ва и ор­де­ње, Ва­сић је знао да ће му упра­во тај лик по­мо­ћи да до­ђе до кра­ја при­че.
Но­ви је над­ви­сио и се­бе са­мог као обич­ног чо­вје­ка. Након тешких ломова у дијалогу са самим собом, Бел­ки­су, си­гур­но је­ди­ну љу­бав свог жи­во­та, је­ди­но то­пло кри­ло на ко­ме се не­у­стра­ши­ви рат­ник од­ма­рао дје­чач­ки спо­кој­но, ша­ље у Швед­ску да та­мо на­ста­ви жи­вот да­ле­ко од па­кла.
И још јед­ном, од­ла­ском Но­вог у мин­ско по­ље, ода­кле му се гу­би сва­ки траг, јер је оти­шао у вјеч­ност, пи­сац је по­ка­зао свој та­ле­нат. Но­ви је ју­нак јед­ног вре­ме­на. Ври­је­ме ко­је до­ла­зи по­сли­је ра­та ни­је ње­го­во ври­је­ме. Био би у ње­му епи­зо­да по­страт­ног син­дро­ма као ње­гов друг Гла­во­бо­љац и мно­ги дру­ги. Ва­сић се као и ње­гов ју­нак не за­но­си увје­ре­њем да је све ри­је­ше­но. Ово је за­пра­во, и на­жа­лост, са­мо епи­зо­да у ми­кро­ко­зму љу­ди и на­ро­да. Као што би ре­као Ан­дрић: „Рат, и нај­ду­жи, са­мо про­тре­се пи­та­ња због ко­јих се за­ра­ти­ло, а њи­хо­во рје­ше­ње оста­вља вре­ме­ни­ма ко­ја на­сту­па­ју по­сли­је скла­па­ња мира“.
На кра­ју, по­себ­но је ва­жно ис­та­ћи да је ово је­дан од оних рат­них ро­ма­на ко­ји је у све­му ан­ти­рат­ни. Ва­си­ће­ви ли­ко­ви ни­су ис­пу­ње­ни мр­жњом. Они су за­те­че­ни у вр­тло­гу ра­та и при­ну­ђе­ни да се бра­не. Пи­сац је при­чу о ра­ту ис­ко­ри­стио да, баш она­ко ка­ко то у књи­жев­но­сти и тре­ба ра­ди­ти, по­ста­ви и по­ку­ша раз­ја­сни­ти број­на пи­та­ња ко­ји­ма се ба­ви пси­хо­ло­ги­ја, на­ро­чи­то пси­хо­а­на­ли­за, као и фи­ло­зо­фи­ја, оно­сно ети­ка.
Роман Прсти лудих очију Рајка Васића је драгоцјен прилог истини о по-сљедњем рату у БиХ, јер није једностран, пристрасан. Он је прича о човјеку у рату и његовом усуду, па ма скоје стране линије фронта био, и захваљујући управо таквом тону и приступу ово је вриједан прилог тзв. српском питању у посљедњем отаџбинском рату у БиХ.
Уз напомену да није нимало случајно овај роман ушао у шири избор за Ни-нову награду, задовољство ми је да честитам господину Васићу што је написао од­ли­чан рат­ни ро­ман, ко­ји у су­шти­ни и није само ратни.

-----------------------------------------------------------------

Ovo je besjeda koju je Nikola Asanović, predani knjigoljubac, knjigodavac i knjigoznanac, održao u Bileći na promociji mog romana. Sa uvažavanjem treba čitati ovaj tekst jer je napisan i izgovoren od znalca kojeg sam tek te večeri upoznao, dakle, napisan bez ikakvog duga poznanstvu, prijateljstvu i prošlosti.
Donosim i odlomak kojeg je Nikola odabrao da se pročita te večeri.

-----------------------------------------------------------------------------------------

Nisu prošli ni stotinjak metara brda. Novi je stao na ostatak sanduka koji je pod njim pukao. Razgrnuo je lišće i vidio stari zeleni jna sanduk za protivpješadijske mine. Stajao je i razmišljao kako ovdje može biti prazan sanduk za mine. Njemu je to djelovalo kao dugo razmišljanje i pretraga svih mogućnosti. Nema naselja da bi neko to koristio za nešto. Mnogi borci su ih nosili, napunjene kašikama i tanjirima opljčkanim u srpskim šopinzima, odjeću, rezbarije, i ostavljali ih kod kuća. Takvih sanduka nije bilo u civilstvu, mogu poslužiti za svašta, naročito na selu. Otkud ovdje u vukojebinama? Ne vidim da je ovdje bila linija, nikada linija nije u dolini. Nije ovuda išao put i neki transport. Otkuda tragovi gumenih točkova. Drvosječe i traktori? U njegovoj svijesti to je trajalo desetak treptaja lista. Neka stanu gore... Tri povezane eksplozije su se raščule brdima izlivenim u tišini. I onda je jeka počela da udara, jedna u drugu pa u brda, dok nije otišla, jedna po jedna, u nebesa. Novi je polovinom tijela stajao iza bukve, djevojka iza njega. Drugi su se kretali. I njih je zateklo u koraku. Dok zemlja i granje padaju, Novi gleda po ljudima svi leže, ne jauču. Oni bliži njemu se otresaju i mlate glavama. Oni dalji su nepomični. Treći sa čela se otkotrlja malo niz padinu a drob mu ostade zakačen za stari panj. I stade bez pokreta noge ili ruke. Novi gleda koljište. Tri promovke su bile vezane. Izgleda da su prošli kraj prve dvije i zakačili treću koja ih je aktivirala. Promovke su najkrovločnije protipješadijske mine. Podmukle, odskaču do pasa pa onda eksplodiraju. Aktiviraju se na potez ali vješti ljudi mogu da prave svakojake kombinacije. Novi je takođe vezao više raznih mina, potezne i električne, promovke i mrudove, igrao se, kombinovao smrt. I ovo je neko uradio ko je prošao dobru obuku. Ovo nisu radili seljaci. Belkisa ga jače uhvati za opasač i turi glavu u njegovu desnu plećku. Tri kratera se jasno vide, iako promovka ne pravi velike kratere. Ona prva je izgleda skočila Zengi do fišeklija i eksplodirala, zato je krater i najmanji a on nema stomaka ni bubrega. Novi razmišlja da li su sve eksplodirale. Stani iza bukve i ne izviruj na mene. Ne mrdajte se ljudi. Jeste li vas dvojica nepovrijeđeni. Slabo ga čuju. Pipaju se po prsima. Čovjek u strahu od smrti najprije gleda je li mrtav u prsima, onda sve ostalo. Po prsima se pipaš a ostalo gledaš. Svako ko je u opasnosti vidi odmah da mu je lice zdravo, nema ništa toplo. Ako je obamrlo pa onda toplo, zakačilo te. Samo ta dvojica pred njim se pokreću. Nisu valjda svi mrtvi. Novi staje u tragove čizama. Tad je siguran da neće stati na drugu minu ili zakačiti silk. Ide od jednog do drugog. Mrtav. Mrtav. Mrtav. Zašto me ovako bole noge. Ko je to. Ja sam, Novi. Ne bole te noge, ne brini. Plavuši su odbijene obje noge, samo se drže na šavovima hlača. Iz trupla vire bijele žile koje se trzaju. Iz poderanih vena skakuću mjehurići krvi, sve slabiji i slabiji. Plavuša mu pusti ruku. Ne boj se Plavac, ne bole te noge. Čuo se još jedan pokušaj da udahne a onda ostade kao zaleđen, bez udaha i izdaha. Da li vrijedi ići dalje? Mrtav. Mrtav. Mene je dobro zakačilo. Zakrklja. Okrenuo je Stevana. Dvije velike rupe u stomaku i na prelazu prema rebrima. Razderana crijeva i desno plućno krilo. Ko bijela džigerica kod krmaka. Desna noga prebijena u butini. Novi, umorio sam se... ne mogu više... nedaj da me zarobe... reko si da živi ne idemo nikom u ruke... nemam svoj metak... treba da me ubiješ... Nema ko da te zarobi. Ne boj se. Novi gleda i pribire imena. Mrga i Glavoboljac su čitavi. Stevan je za ubiti. I djevojka je živa. Nas četvoro treba da idemo dalje.
Vratio se, nabadajući, do žive dvojice. Djevojka još čuči iza bukve. Stevana moramo ubiti. Kako da ga ostavimo da se ovdje crva i raspada. A nositi ga ne možemo. Umerijeće nam na nosilima, opet u mukama. Treba pokupiti municiju i oružje koje nam može trebati i koliko možemo nositi. Municije što više. Belkisa, moraš i ti nositi pušku i municiju. Nosiću. Ne znam pucati. Ne treba pucati, samo da nosiš, može nam zatrebati. Odmaknite se malo niže. Novi se lagano vraća do Stevana. Imao je ruski pištolj tetejac. To je ruski vojni šumski pištolj. Oni koji su obrazovani o oružju, znali su da taj pištolj ima veće punjene od uobičajenog odnosa količine baruta i promjera čahure. Zato metak ima veću probojnost i može postići efekte i na terenu. Nije to samo sobno oficirsko oružje. Manji grabić može biti probijen kao od šale. Pošto je barutno punjenje veće, domet tetejca je veliki jer je i početna brzina zrna znatno veća od drugih sličnih pištolja. To je za tetejac bitno jer je te osobine imao prije nekoliko decenija. Ruska industrija ga je proizvela rano i on je korišten i u Drugom svjetskom ratu. Zbog svega toga nije dobar za ubijenje izbliza. Metak velikom brzinom prođe kroz tijelo i ne ostavi dovoljno povreda za brzu smrt. Tetejac je pištolj za odloženo umiranje. Novi ga nije volio. Poslije mora da obilazi jednog po jednog i provjerava i da doubija. Stevan je već bio u izmaglici ali je znao da je Novi došao do njega. Slike djece su mi ostale kod Čavke, i papiri. Odnesi ženi. Novi šuti. Pištolj je bio izvadio dole niže, nije bio siguran da će to moći kad stigne do Stevana. Kolikogod je bio okrutan i bezosjećajan, ruka mu je stajala nepomično. Gledao je u Stevana ali ništa nije vidio. Može li sav život da se pregleda i složi na svoje mjesto u ovih nekoliko trenutaka ili sekundi. Kolika je sekunda kad je smrt blizu? Sve što je Stevan preživio, otkako je počeo da pamti, do ove eksplozije, moraću sada da presiječem i zaključam. Kolikogod ubijao dosad, sad ne znam da li je božije i ljudski da to uradim. Kako može biti takva cijena da se čovjek spasi muka a da mu se uzme život. Da li bi ostao živ da je bolnica daleko sto metara. Ne znam, nisam doktor. Možda se noga može spasiti ili odjseći. Ali, crijeva i želudac su mu uništeni. Diše jednom plućnim krilom i brzo će izgubiti krv. Onda mu ne pomaže disanje. Štagod uradim, teretiće me. Ako odem, moram do kraja života misliti kako je umro Stevan. Ako mu ostavim oružje da se ubije, nisam mu pomogao, na njega sam bacio teret samoubistva. A on i nema snage da to uradi. Pored svega što mu se dogodilo i saznanja da nema izlaza, još treba da ga tjeram da se ubije. Nije čovjek za to. Ako odem, šta će biti u njegovoj glavi? Kakve će ga misli izjedati. I bunilo. Šta će misliti o svojim drugarima, ratnim drugovima? Jednostavno otišli, ko da sam pas.
Stevan drži oči zatvorene. Nije toliko slab da ih ne može otvoriti. I glavu na nalakćenom ramenu. Nekako mu je tu dobro, kao da mu nešto hladi čelo a uzglavlje od vlastitog ramena ko stvoreno je za njega i ovu tišinu. Malo mu zuje uši. Kao nekad, kad je od majke učio šta je to kad ona oca pita: koje mi uvo pjeva. Ako pogodi, njegova želja će se ispuniti. Poslije, kada se zadječačio, objasnila mu je da je to pjevanje u uhu, u stvari, zujanje, daleko pištanje i šištanje koje se odjednom javi i nestane. Kod djeda stalno zuji lijevo uho, rekao joj je jer je to od djeda Dragutin i čuo. On je star, govorila je majka. Znači i to da sam i ja došao na kraj. Na kraju zuje uši. Majka me rodila, mučila se, hranila, privijala repušnjak na prsa kad sam imao temperaturu, davala mi riblje ulje da budem jači. I sve uzalud. Došao sam do ove mine i gotovo. I ja imam djecu, nisu još odrasla. Mučio sam se koliko sam mogao. Ne da bog više i gotovo. Šta imam lijepo da se sjetim. Više ne mogu ružno ni zaboraviti, ni promijeniti. Ne mogu reći ženi šta da radi i da se uda ako ko naiđe. Samo da ne tuče djecu. Moram misliti na nešto lijepo. Da ne čujem metak. Da ne govorim Novom više ništa. Dobar je čovjek. Dobar je za rat. Za život nije. Ne znam da li ima ženu i djecu, da li ima prijatelje. Da li se ikad napije. Nema nikad ljudske riječi. Samo šuti i radi šta misli da treba. Ali, svejedno, dobar je, sve nam je rekao i sve što je dosad rekao pomoglo je i valjalo nam. Ja se idući s njim nisam bojao. Jedino nam nije rekao da će ove mine da eksplodiraju. Možda je znao pa je zato išao pozadi. Kako će znati, nije vidovit. A ovdje nema kuća i fronta pa da pretpostavlja. Mene bi mogao ubiti, nikad ne bi pomislio da ovdje ima mina. Tako sam i išo, gledo predase i mislio koliko je nogu daleko moja kuća. Tako se najbolje ide, ne valja misliti koliko još imaš koračati a ne znaš ni kud ideš. Mislim stalno do kuće. Kuća mi je ko bešika. Sad je gotovo. Novi će da puca. Treba da mu zahvalim.
Novi još uvijek gleda. Vidi samo mutnu izmaglicu koju nema ko da rastjera i prosvijetli, kao jutros kad je svanjivalo. Da li za to može ići u zatvor. Oni doktori stalno raspravljaju o nekoj eutanaziji. Da li imaju pravo da daju injekciju ako neko hoće da više ne živi. Ili ako ne zna za sebe nekoliko godina a nema pomoći. Šta ako ga žena i djeca tuže. Reći će da je mirno došao do njega i ubio nam oca. Imaju svjedoci. Ko će znati da mu nije bilo spasa. Valjda su čuli da je rekao da treba da ga ubijem. A da li će sud htjeti to da čuje? Nema sad suda, nema žene i djece, nema bolnice. Sad sam samo ja tu. Ja sam ih sve pitao da idu sa mnom. Sve sam im objasnio i rekao da vide ujutro oće li ili niće. Ja sam odgovoran za svakoga. Za mene niko nije odgovoran. Stevan je dao svoj život meni u ruke, čim je pošao sa mnom i sa ovim ljudima. Samo što nije to rekao i nije potpisao. Da li sam trebao u komandi napraviti papir da svi potpišemo. Bilo bi možda po pravu i sudu. Jebeš pravo i papir. Ako nisi čovjek, zalud ti. Mi smo živjeli preko očiju i pogleda. Malo smo govorili. Čim ljudi ne govore, znači nema problema, nema straha. Nije samo da ja nemam straha. Nisu imali ni oni. Ne bi išli sa mnom. Stevan nikada nije rekao da se boji. Znao bih ja.
Nije me strah. Možda Novi još nije došao do mene. Doći će, neće se omišljati. Šta je sada strah? Kada si na kraju nema straha, kao i u poslu, kada ga dotjeraš do zadnje lopate, do zadnje sjekire i do zadnjeg naramka, nema umora. Trebao sam se bojati dok sam živio. Sad je kasno. I ne drhtim. Kad uzme strah, drhti se. Sjećam se kad sam bio mali, pa su me slali da odem po doktora, po mraku. Čini mi se da nisam hodao nego skakutao od drhtanja. Toliko sam se bojao mraka da nisam smio da gledam. Mislio sam da ću žmireći otjerati i mrak i strah. Pa onda skrenem i upadnem u kanal. Kad se vratim sa doktorom, sva mi koljena budu zamazan blatom kroz koje prorošava krv. I sad je neko blato u meni, nema krvi, ne osjećam krv kao prije, kad razbijem nos, vidim teče krv i neka je željezna. Sad je nema. Mislio sam, kad umireš ranjen, prvo ti ide krv na usta i na nos. A nema je. To je zato što nemam straha. Sad će pucati, čuo sam šušanj. Samo da stane zujanje u ušima pa da razaberem sve. Volio bih otvoriti oči, da imam olovku. Da napišem djeci i ženi. Nešto. Bilo koja riječ njima bi bila velika. Stevan nije vidio svoje čelo, bijelo kao nova seoska crkva na golim njivama brijega iznad njegovog rodnog sela, porošeno prozračnim kapljicama znoja. Možda to i nije bio znoj nego život koji izlazi na kožu i stapa se sa kapljicama rose po odozgo sjajnom bukovom lišću i po paukovim mrežama koje u krošnjama odvajaju život ispod lišća od nebeskih prostranstava i pogleda zvijezda. Na licu mu se vidjelo da nema snage da otvori oči. Niti da pomjeri glavu najprije zabačenu a sada ukopanu u rame. Oči su mu otišle nekud, ostale su samo rupe a i one su se smanjile i uvukle trepavice u svoju bezdan.
Novi je vidio bijelo čelo i otišle oči. Najednom mu se vratila oštrina u vid. Stevanovo lice je već mrtvo. Samo još živi njegova svijest. Svijest se najteže ubija i najteže mre. Možda je umro pa neće ni znati da sam pucao. Ako ga sada pitam nešto, oživjeće. Lakše mi je da mislim da je mrtav. Ne znam kako je živ od ovolikih rana. Gledao sam ljude sa ranama kao mrve po tijelu a umirali su. Niko nije ni stigao do njih. Kako je Stevan još živ. Odlio mu se sigurno lavor krvi, samo što je otišla pod lišće pa se ne vidi. Ne diše. Novi pogleda u nozdrve, odzgo se vidjelo da se lagano proširuju i vraćaju. Diše. Pucaj Novi. Nema straha. Nema ništa. Samo pucaj. Hladno mi je, gotovo je. Novi ga je jedva čuo. Možda je samo vidio po usnama to što misli da je čuo. Pogledao je prema uhu. Dva metka. Jedan u školjku a drugi odmah iznad. Stevan se nije ni pomakao. Nikakav trzaj lica. To je tetejac. Samo su prošli, kao svjetlica.

SASTANAK U TURSKOJ
Turska, konačno je jasno, ima ozbiljne namjere sa Bosnom i Hercegovinom. Onaj ministar, Davutoglu, nije, u Sarajevu, samo prepričavao svoje knjige. Mnogi spoljnopolitički potezi Turske, prema Kurdima, prema Jermeniji... govore o ozbiljnim namjerama prema BiH. Razgovori sa Srbijom o kupovini JAT-a takođe imaju svoju svrhu koja se ogleda u premasrpskoj dobronamjernosti i sticanju srbijanske naklonosti što bi moglo da se iskoristi u uticaju Srbije na Republiku Srpsku.
Prvi cilj je ostvariti kakve takve funkcionalne, centralizovane ustavne promjene kako bi se zaustavio trend konstituiranja, ustavoučvršćenja, položaja Republike Srpske u BiH. Ta kočnica bi značajno oslabila političku snagu hrvatskih zahtjeva u BiH, zahtjeva koji se ne mogu izbjeći a idu za ravnopavnim entitetskim, teritorijalnim i političkim tretmanom u BiH. A sve su očigledniji i ne mogu se više izbjeći ni uticaji iz Hrvatske. Jer, kogod pobijedi na predsjedničkim izborima, dovoljno je obećao, rekao i obrazložio potrebu brige o ravnopravnosti Hrvata, ali sada na demokratski i evropski a ne na tuđmanizirani način upotrebe Hrvata kao žetona, da se neće moći, kao državnik, ponašati zaboravno i neučinkovito.
Za taj prvi korak Turskoj treba jedan politički glas Bošnjaka ili jedinstvo političkih zatjeva sarajevskih bošnjačkih političkih stranaka.
Turska je, tako, vrlo brzo, pošto je dobila dozvolu da se rasprostire na Balkan i na BiH, uvidjela ono što Sarajevski Politički Krug ne uviđa dvije decenije. Usamljeno, razjedinjeno i sitnošićardžijsko čekanje da neki Visoki iz ohaera ili iz Vašingtona, učini posao za nas a da baš ja izjašem direktno u vlast na bijelom konju (po receptu Lagumdžije Za Promjene), dovela je bošnjačku političku artikulaciju do zida. Stoga je Turska pozvala Silajdžića, Tihića i Lagumdžiju, na janjetinu. Odazvao se, predvidljivo, samo Silajdžić. Jer, on je igrač Turske i jer ne odustaje od ambicija da bude glavni a da mu Tihić i Lagumdžija, dođu na noge, makar i u Tursku, i da slušaju.
Istorijski, Silajdžić i Turska su još u otomanskom vremenu. Ako nešto hoćeš da riješiš, vati se Stambola. Pri tome bi Silajdžić morao znati da se neće prezati ni od drugih rješenja. Naći će se neko drugi, pa makar Sokolović. Tihić i Lagumdžija bi trebali da znaju kolika je snaga igrača iza njih i dokle će moći odolijevati najezdama turskih diplomatsko-terotorijalnih hordi. Srbija bi trebala da zna da, pošto je Kosovo izgubljeno, Tursku ne treba puštati pod Smederevo.
Srbi i Hrvati u BiH moraju novu realnost sagledati hladno i pripremiti se na otomansko utopljavanje. Kako piše Željko Raguž i posljednjem broju Crkve na kamenu, pastoralno-informativnog lista hercegovačkih biskupija: Ako muslimani imaju namjeru s vrmenom od BiH napraviti „muslimansku Bosnu“, za što svakim danom nude dokaze, neminovno je zajedničko srpsko-hrvatsko suprotstavljanje takvoj namjeri. Mislim da je u tu, opštu, svrhu, kolikogod dnevnopolitički bio, organizovan i sastanak HDZ –a i SNSD-a u Banjaluci. A da je na vrijeme shvaćena Izetbegovićeva žrtva mira zarad BiH, srpsko-hrvatska saradnja je mogla okrenuti tok ratne istorije u sasvim drugom smjeru, bez nepotrebnih žrtava i sa mnogo bližom Evropom.
Neodržani sastanak u Turskoj treba shvatiti kao vrh ledenog brijega ali i kao početak turskih konsultacija.
Još igrača ima, na sceni i iza scene.

SRPSKA ZAUVIJEK
Savez nezavisnih socijaldemokrata je promovisao politički moto za narednih nekoliko mjeseci, možda do izbora. Radi se o sintagmi Srpska Zauvijek.
A ako uspješno uđe u javnost može ponijeti i stijeg slogana kampanje za opšte izbore 2010.
To je politička prizma za posmatranje i reagovanje na sve događaje koji mogu da iskrsnu, ili iz mraka neartikulisanih poteza pojedinih faktora međunarodne zajednici ili iz naplavina velikog unitatarističkog povodnja.
Vidim da neki „analitičari“, eksperti, piarovci... nisu shvatili ništa. Jedna od zamjerki: Otkud slogan prije iznešenog programa. Ovdje je sam slogan program. Te dvije riječi govore sve i nema nikakve potrebe stranačkim odrvenjelim jezikom obrazlagati šta je političar htio da kaže. Esenesde uvodi, odavno, potpuno nova pravila u političku komunikaciju i u unutarstranačku tehnologiju predizbornog djelovanja. Savez nezavisnih socijaldemokrata je osposobljen za permanentni izborni proces, za kampanju koja traje svakog dana između dvaju izbora. To nam omogućava efikasna organizacija, koju još pospješujemo za novih 1000 mjesnih odbora nakon čega ćemo za svako biračko mjesto u Republici Srpskoj imati svoj mjesni odbor. Mi već odavno vodimo izbore bez glavnog izbornog štaba jer naši lokalni lideri i organizacija, na svim niovima, imaju istovjetna znanja, sposobnosti i vještine da po jedinstvenoj tehnologiji u visokim serijama proizvode – glasove.
Hajde što ne razumiju eksperti, ali ne razumije ni Mihaljica, lider velike stranke iz Novog Grada, Srpske radikalne stranke Republike Srpske. Kaže da je SNSD falsifikovao slogan i da će nas tužiti za krađu intelektualnog vlasništva. Ponekad se pitam da li baš svaki radikal mora biti intelektualni konj? Oni su u lokalnim izborima imali slogan: Sa nama za uvijek Srpska. To nije ništa i nije nikakvo vlasništvo. Njihovo vlasništo je 377 glasova koje je, kao nosilac odborničke liste u Novom Gradu, dobio Milanko Mihaljica.
Srpska Zauvijek liči na njihov slogan kao što Milanko liči na Kajan Aldorino, najnoviju mis svijeta.

KEMO FREKVENCIJA
RTRS je počeo eksperimentalno emitovanje digitalnog signala sa lokalnog, gradskog odašiljača u Banjaluci. Baš sam uzeo kurs iz obrazovanja odraslih da na svom prijemniku to nađem, pošto sam obaviješten da prijemnik može da jede digitalne signale, kad stiže rak-aber iz Kemine agencije za regulisanje. Odmah obustavim sve aktivnosti i na vrata navučem krevet i ormare za slučaj dolaska Keminih Regulatora.
Kemo RAK je dao izjavu kako RTRS, to je televizija i radio Republike Srpske (op.a.), za to emitovanje nije dobio dozvolu od Regulatorne Agencije za Komunikacije i kako neovlašteno koristi frekvencije koje, pa i ova na Šibovima, pripadaju Državi.
Eto šta je teritorijalizacija o kojoj sam tu skoro govorio. Jebeš tehnološki napredak, važno je ko ima vlast nad teritorijom jer onda ima vlast i nad svime što je iznad teritorije, beskonačno u kosmos, pa i nad frekcencijama.
Fiormiraju stranci IMC a on se prerači, preraste u RAK i prisvoji Državu. Postane vlasnik prava i ponašanja.
Frekvencije, kao prirodno dobro, vezano za teritoriju, pripadaju entitetima, kao i mediji i informisanje koji pripadaju entitetima. Po Dejtonskom sporazumu. To što je neki visoki predstavnik nametnuo IMC/RAK, ne znači da je to vlasništvo poništeno. Čak i da se Kemina Agencija zove VAKUF, vlasnička agencija katastra u frekvencijama, Kemo i RAK nemaju prava nad nebom iznad Republike Srpske, niti nad mineralima i rudama pod zemljom.
Kemo treba da zna da je tu neovlašteno, najprije, jer se radi o nametnutoj, neustavnoj, nedejtonskoj instituciji, a potom, i jer mu je istekao mandat. Bez obzira što bošnjačke stranke smatraju da je ono što je jednom bošnjačko to je uvijek bošnjačko.
Isti slučaj je i sa UIO i njihovim Kemom.
Te dvije agencije bi trebale promijeniti imena.
KAK, Kemina Agencija za komunikacije.
UKO, Uprava Keminog oporezivanja.

SUKOB CIVILIZACIJA
Ima nešto mrtvački simbolično, ili lešinarski sladostrasno, u održavanju konferencije Alijanse civilizacija, u Sarajevu, na području gdje se sedmi vijek sukobljavaju i kolju civilizacije.
Ta Alijansa se ovdje demonstrira kao potvrda krvi a ne kao lijek napretka.
Besmisleno je na grobolju govoriti o porodilištu. Nad rakom o zaljubljivanju. Kod giljotine o toleranciji.
Predstavnik te Alijanse civilizacija, koja djeluje pod pokroviteljstvom UN a u stvari je tursko-španski projekt, Horhe Sampajo, izjavio je u Sarajevu, povodom Deklaracije Alijanse, da u modernim i otvorenim društvima postoji prijeka potreba za rješavanjem etničkih, religijskih i kulturnih razlika, na pragmatičan i održiv način.
Etničke, religijske i kulturne razlike su i u BiH riješene. Narod je to skoncentrisao u filozofiju: Hodža ne ide u crkvu. Nešto je pokušavao da popravi komunizam, socijalističko samoupravljanje, pa je postotak mješovitih brakova neke razlike potirao, no kasnije se, u toku međubratskih ratova u BiH, to pokazalao kao otegotna okolnost – najveće je zlo bilo biti iz mješovitog braka ili imati ženu druge vjere.
Riješene su tako da je potrebna količina mržnje vraćena na optimalan nivo i živi se, etnički, kulturalno i religijski, nedodirljivo, nespojivo i nekompatibilno.
Ovdje je problem teritorijalnih razlika.
Sve što se događa u svim sferama, ne samo u tum religijsko-nacionalno-kulturnim, povezano je sa planovima i ciljevima teritorijalnog prisvajanja, okupacije, aneksije.
Kada se ne može riješiti pitanje gradonačelnika Mostara, u pozadini su teritorijalne pretenzije. Kada se ne dozvoljava referendum o bilo čemu u Republici Srpskoj, u pozadini su teritorijalne pretenzije, kada se zahtijeva funkcionalna vlada i država u BiH, u pitanju su teritorijalne pretenzije, čak i okupacija sudstva i tužilaštva ima iza sebe teritorijalne pretenzije. Ovdje niko ne želi da vlada Srbima, Bošnjacima i Hrvatima. Želi da vlada teritorijama. Ako su na njima Srbi, još bolje. Najbolje, međutim, da ih nema. Kao ni Hrvata.
Ta sranja o nacionalnom, kulturnom i vjerskom tolerisanju su obična varka mrskih teritorijalista. Čak je i Otomanska imperija tolerisala te nacije, crkve i kulture. Poturčavanje i pokolj su bili, ukras, kao behar. Pa i Austrougarska. Svi su oni tolerantni, samo im daj teritoriju.

PREMA KRAJU
Međunarodni Generalić, replika nekadašnjeg rodonačelnika nekadašnjeg naivnog slikarstva nekadašnje Hrvatske, Valentin Incko, koji se svojski trudi da se predstavi naivnim, od navijačkog šala sa onim geometrijskim elementima do jučerašnje odluke o stranim savjetnicima.
Inače, sudstvo je rastegljiva, lirska, epska, umjetničkodojmljiva kategorija pa su tu savajetnici sasvim uobičajena pojava, kao i sufleri, šminkeri, recitatori, stilisti, akvarelisti i druge umjetničke duše i kategorije.
Incko je naivac, u ovom slučaju, prije svega po toj kategoriji savjetnika ali i po obrazloženju odluke o Mostaru. Snebiva se: ne znam koliko predmeta, čuo sam da je više iz F, valjda zbog broja stanovništva, ne znam kakav je odnos snaga u Mostaru, čuo sam da je Esdea najjača stranka, nije ovo upereno ni protiv Republike Srpske ni protiv F...
Stvar je mnogo tragičnija.
Izmišljen je takozvani Sud BiH, izmišljeno je takozvano Tužilaštvo BiH, izmišljen je i Barašin sa fasadnom Meddžidom, izmišljen je ugovor sa Predsjedništvom BiH, zakon na osnovu ugovora... sad su izmišljeni i savjetnici. Oni će pomoći. Na tri godine. A dotad, misle naivci u Sarajevu i u Ohaeru, valjda ćemo nešto smisliti ili postići.
Tragičnija je jer ovo vodi BiH prema njenom kraju. I piramide propadaju kamen po kamen. Kolikogod to sa stranim savjetnicima bilo naivno, to je urađeno s namjerom izazivanja i ponižavanja Republike Srpske i sa znanjem da će takva odluka imati reakcije. Na ovaj način Ohaer i Incko Naivac dijele BiH, znajući unaprijed da se odluka neće prihvatiti i primjenjivati na teritoriji Republike Srpske.
Njegove podcjenjivačke, sa naglaskom na pod, izjave, u stilu, provincijalnog političkog analitičara, o tome da referenduma neće biti a i ako bude ko zna kakav će rezultat biti, znak su straha.
A izjave Ohaera o tome kako odluka Švendimena nije konačna, kako postoji mogućnost žalbe i taksene marke, znak su haosa koji vlada u tom segmentu koji se zove Napoj Međunarodne Zajednice u Sarajevu i inostranoj okolini. U toj Emze neprestano traje bitka ko će kome uvaliti podvor.
A najbolji rezultati se postižu preko leđa Repubkike Srpske.
U posljednjih petnaest godina tako je bilo.
Sada to ide i preko leđa BiH.
O tome bi u Sarajevu trebalo da se zamisle. Ako im je stalo do BiH, Države, pa i Bosne.

FATIH DAVUTOGLU
Ahmet Fatih Davutoglu, Osvajač, ponovo jaše.
Nakon zanesenog uvodnog izlaganja o vijekovima Otomanske Stabilnosti na Balkanu, koje je upriličio u našem Sarajevu, jer je i Istanbul vaš, a što je u stvari ratni plan za ponovno osvajanje balkanskih i drugih turskih prostora, obratio se čitateljstvu Oslobođenja povodom sastanka Alijanse civilizacija u tom starom saraju, Sarajevu.
U tom tekstu Davutoglu iznosi niz laži:
· Grad (Sarajevo) koji u sebi objedinjuje posebnosti cijelog regiona, svojom multikulturalnošću predstavlja „balkanski Jerusalim“,
· Od sarajevskog duha tolerancije i uzajamnog poštovanja ne bi trebalo da budu uskraćeni ljudi u nekim krajevima svijeta u XXI stoljeću
· 14. decembar, potpisivanje Dejtonskog sporazuma (?) je plod vizije rahmetli predsjednika Alije Izetbegovića koji se zalagao za jedan novi humani pristup rješavanju problema savremenog svijeta.
Nije razumljivo zašto profesor-ministar laže o multikulturalnosti u monoetničkom Sarajevu. Osim ako ne misli na sandžaklijsku, otomansku, muslimansko-bablkansku kulturu.
Takođe, nije razumljivo kako se Izetbegovićevo žrtvovanje mira može smatrati novim humanim pristupom ako je rezultat sto hiljada mrtvih i islamsko Sarajevo.
Fatih Davutoglu je, takođe danas, u Jutarnjem listu udijelio intervju gdje je rekao da Republika Srpska nije baš konstruktivna, u BiH, jer bi državna struktura trebala biti nanovo izgrađena kako bi se dobile efikasna vlada i uprava. Prevod: Republiku Srpsku treba ukinuti jer ne vjerujem da je mislio da efikasnu vladu i upravu u Republici Srpskoj.
Jasna je ta Davutoglu Ofanziva na Sarajevo i BiH.
Turska pokušava, nakon kraha aga sarajlija, ambasadlija, unitarlija i centralija svih vrsta, da preuzme kormilo za stvaranje efikasne vlade i uprave u BiH, za stvaranje jednoglasne, jednonacionalne, jednovjerske i jednojezične multikulturalne zemlje.
Zadnja dva puta kada su u BiH bile efikasna vlada i uprava, za vrijeme tuskog pokolja, pogroma i okupacije, i za vrijeme Aneksije i Kalajevog režima, Bosna i Hercegovina je probeharala i procvjetala do neslućenih visina otomanske stabilnosti i austrijanskog eksploatatorstva, tako visoko da je ovdje počeo prvi svjetski rat.
Onaj ko donese ovdje, u BiH, i nametne, efikasnu vladu i upravu, donijeće i novi rat.

PREMA SRBIMA KAO PREMA PSIMA
Rukovodilac posebnog odjeljenja Tužilaštva BiH za ratne zločine, Dejvid Švendimen, već je poznato, prije odlaska iz BiH donio je odluku da se obustave istrage za pomor Srba u Bradini kod Konjica 92. i za pokolj vojnika JNA i Srba u koloni unaprijed dogovorene evakuacije, u Lagumdžijinoj Tuzli.
To su ti strani tužioci i sudije koji treba da donesu pravdu ovoj zemlji, o čemu mjesecima trube bošnjačke čaršijske stranke, gregorijanisti, ambasadisti i unitaristi.
Odluka te pobjegulje Švendimena koncentriše svu suštinu odnosa prema Srbima u BiH, još od one mračne Skupštinske Noći u Sarajevu, od zločina u Sijekovcu gdje je pobijena staračka nejač, preko bombardovanja srpskih položaja tokom rata dok je ilegalno dostavljana hrana, oružje i municija suprotnoj strani, haških osuda Srbalja, osuda uglavnom Srbalja od strane takozvanog Suda BiH, provociranja sa slobodom debelog bihaćkog generala, uzdriglog zločinca i paljevinaša, inače režisera, koja se može opisati sa pet narodnih riječi: prema srbima kao prema Psima.
Potez Švendimena može se tumačiti kao:
· Znak osvete i poniženja, nedodirljive moći i voluntarizma nekoga ko je proglašen tužiocem. Osvete zato što Republika Srpska ne daje saglasnost za produženje sudskog i tužilačkog voluntarizma i bezakonja. Poniženja pokaznom vježbom pod kodnim nazivom: Vaše žrtve nisu važne.
· Znak da je funkcija i dužnost stranih tužilaca i bila da se istrage vuku unedogled pa da se onda proglasi nedostatak dokaza.
· Očigledna tendencija da se pomoću neistraživanja i neosuđivanja zločina nad Srbima krerira i stimuliše jednostrana Industrija Žrtve u BiH.
· Tehnolgijama zamazivanja očiju Republici Srpskoj i Srbima dok ih se ne poukida a onda – Mirna Bosna.
Švendimen i druge strane sudije i tužioci takozvanih suda i tužilaštva BiH, ovdje su pet godina boravili i djelali nezakonito. Ugovor koji je sklopilo nekadašnje Predsjendištvo BiH sa nekim međunarodnim neutemeljenim faktorom, ustavno je ništavan jer to nije ustavna nadležnost Predsjedništva. Tako ni Ćiro Peder ne može da dovodi reprezentativce u fubalometu. Zakon koji je u Parlamentarnoj skupštini BiH usvojen na osnovu ugovora protivustavan je i neko je morao, ili sam Ustavni sud, da pokrene proceduru bez obzira što u njemu, na osnovu Dejtonskog sporazuma sjede i sudije instranci koji, uglavnom, služe za preglasavanje Srbalja. Protivustavan je jer se ne može na taj način BiH odricati sudske vlasti niti dijela svog suvereniteta čije je sudstvo svakako jedan od osnovnih izraza.
Ako sutra u Mostaru, stolnom gradu Ohaera, Svetog Statuta i Majke Suživota, Incko donese Obznanu ili Katil-ferman o produžetku boravka ružilaca i sudija inostranaca na privremeno zauzetoj teritoriji, Republici Srpskoj ne preostaje ništa drugo nego da, putem legitimnih organa vlasti, Vlade i Narodne skuštine, proglasi nevaženje takve odluke na teritoriji Republike Srpske.
BiH će time izgubiti još jedan dio svog suvereniteta.
Do koga, ionako, nikome nije stalo.

NIŠTA NE LIJEČI TAKO DOBRO KAO REALNOST
U Sarajevu je održan nekakakv skup kojeg je organizovao FES, Fridrih Ebert Štiftung, a na kojem se raspravljalo o tome gdje želimo stići 2014. Nisu trebali organizovati, ja bih im odmah rekao: nigdje.
Ali, to svi znaju.
Na tom skupu je Nerzuk Ćurak, profesor sarajevskog Efpeena pominjao i mene: kako piše sarajevsko Oslobođenje, rekao je: Rajko Vasić piše tekstove čija interpretacija i čitanje apsolutno može uputiti na elemente fašizma. Vasić je bio sjajan komunistički novinar u bivšem režimu ali je danas izvšio nacional-socijalističku folkloraciju života.
Pogriješio je. Nisam bio sjajan novinar. Jer u tadašnjoj konkurenciji na Televiziji Sarajevo, nisam mogao biti sjajan, bio sam produktivan. Nisam bio ni komunistički novinar jer sam vlastima vadio oči gdjegod sam stigao i to nikako nije mogao biti komunizam. Nisam izvršio nacional-socijalističku fokloraciju života. Ja ga samo opisujem. A čak i da se može u mojim tekstovima uputiti na elemente fašizma, ja tome nisam kriv. I ja sam proizvod stanja BiH, ja nisam pao s neba. Po čemu je, uostalom, fašizam podjela a nije fašizam podjarma. Fašizam federalizacija a nije unitarizacija. Fašizam Republika Srpska a nije fašizam bosanska nacija.
No, još gore je.
Profesor Ćurak je analizirao stanje u BiH i zaključio, ako je Oslobođenje doslovno citiralo, i ovo i o meni: Logika dejtonske države je proizvela Esdepe dominantno bošnjačkom partijom a Esenesde je odvela u nešto što sa socijademokratijom gotovo da nema nikakve veze.
Nije kriva dejtonska država, moj profesore. Dejtonska država je posljedica stanja podijeljenosti i mržnje u ovoj zemlji. Samo što se Dejton malo zajebao, da folklorizujem, u pogledu muslimansko-hrvatske federacije, uzimajući da je mržnja samo u odnosu na Srbe i od Srba. Maks Levenfeld je 1920. napisao Andriću sve o tome. A Esdepe je uvijek bio bošnjačka stranka. Da nije, ne bi bio u sarajevskoj ratnoj vlasti. Esenesde je od početka u svoj program zapisao dva enteteta i tri naroda i, i tada, i sada, borio se za najšire, siromašne slojeve.
Moja krivica je samo u tome što volim da napišem i kažem kako jest. Kada sam rekao da Esdees, Esdea i Hadeze ne mogu voditi narode i državu, otjeran sam sa TVSA i dobio poziv za rat (znao sam šta me čeka). Kada sam ostao živ vidio sam dokle je došla dijagnoza doktora Levenfelda.
Moj lijek je: podijeliti sve što se može podijeliti.
Nadam se da profersor ne želi da studentima predaje šarene laže i život im i politiku pakuje u svjetlucave omote sa roza mašnicama. Pa da se onda čudimo kad se sretnemo u sljedećem pokolju.
A mene može da zove kako hoće. Bolest se time ne liječi.

REISUL ŠEŠELJ
Reisul Cerić je izašao u hrvatsku javnost, putem Preporodovog Žurnala koji izlazi u Zagrebu, i iznio, ponovo, svoju morbidnu tezu da smo svi mi, sa naglaskom na Srbe i Hrvate, samo etniciteti, a da smo, onda, zajedno sa Bošnjacima, svi Bosanci. On kaže: Bosansku naciju čine tri glavna etniciteta: Bošnjaci, Hrvati i Srbi.
Tako je reisul otišao u istoriju da potraži politički i nacionalni spas za Bošnjake jer je danas nemoguće do kraja utemeljiti tu ideju bošnjaštva kao nacije pošto vjersko opredjeljenje ostaje prioritet islama, pa tako nije moguće ni politički uobličiti koncepciju za Bošnjake, više volim reći muslimane.
Stoga reisul Cerić, kao najučeniji, pokušava zaobilaznim, nacioporobljivačkim, fašistoidnim, jednom probanim kalajevskim putem, da dođe do nacije: pretvaranjem svih u bosance i da tako, istorijski usporeno i neprimijetno, izvrši islamizaciju Srba i Hrvata i da ih, još u ovom vijeku proglasi manjinama.
Pričao je u tom intervjuu reisul i o saradnji muslimana sa Otomanskom imperijom, supersilom, kako je naziva, o tome da su zakasnili za Srbima i Hrvatima kod pitanja nacije pa su sada u problemu. Divim se obrazlaganju laži više nego samoj hrabrosti za laž. Današnji Bošnjaci nisu ni u čemu zakasnili u nacionalnom pitanju, nego su prišli islamu zbog koristi koje su ljudi tada imali. Treba li da se navode primjeri gdje su dva brata primala islam a dva ostajala u hrišćanstvu? Jedini problem na nacionalnom putu Bošnjaka jeste odlazak Otomanske Stabilnosti u istoriju. Ali s tim se trebalo računati.
Reisul Cerić ponavlja Kalajeve recepte o bosanskoj naciji, bosanskom jeziku i bosanskom nacionalnom ponosu. To je tragedija bošnjaštva. Kalaj je preuzeo Bosnu i Hercegovinu 1882. Sada je 2009.
Još je veća tragedija u tome što reisul ponavlja recepte Voje Vojvode Šešelja – svi smo mi Svbi, pvavoslavne, katoličke i islamske vevoispovesti.
Teritorijalnost je jedina efikasna brana ovakvim panbosanskim totalitarnim idejama. Stoga je dobro ako Čović, ili bilo ko drugi, danas govori o Trećem entitetu, većinskom teritorijalno-političkom okviru hrvatskog nacionalnog bića u BiH, i ako o tome govori Hrvatski državni sabor, mada ja mogu reći da je to Sabor Hrvatske. Jer, ja sam o Trećem entitetu pisao i govorio 1999. Stoga je presudna trajnost Republike Srpske.
Kada se teritorijalno osiguramo, sve ustavne, konstitutivne nacije u BiH, nikakva pansrbizacija, kroatizacija i svebosanstvo, neće biti mogući.
Inaće će ovdje uvijek da vaskrsava neki Kalaj.

MIRKO PEJANOVIĆ, HILJADUGODIŠNJAK
I LAŽNA DRŽAVA BiH
Mirko Pejanović, laboratorijski i forenzički dokaz da su u Sarajevu nekad živjeli i Srbi, kolaboracionist ratnog samozvanog predsjedništva takozvane Republike BiH, predsjednik Srpskog građanskog vijeća, a Srbi vole građane ko ona stvar kišu, član savjeta nekakvog Ifimes instituta i dekan sarajevskog Efpeena, objavio je za taj ljubljanski institut studiju o ZAVNOBiH-u kao temelju državnosti BiH.
Dabome, ustvrdio je, u skaldu sa svim balkanskim parmeciumolozima, da je BiH teritorijalno-politička cjelina hiljadugodišnje povijesti.
Pisao je naširoko o toma kako je Berlinski kongres potvrdio istorijske granice te naseobine, slično kao što je to učinio i dejtonski kongres, mnogo kasnije. A onda dolazi Drugi svjetski rat gdje BiH obnavlja svoju državnost u okviru antifašističke borbe, kaže Pejanović.
E, tu smo.
43. godine dvije trećine BiH je bilo oslobođeno, kaže Pejanović. Nešto povoljnija situacija u odnosu na onu kada je takozvana AR BiH i još takozvanija Republika BiH, držala aerodromski tunel, Baščaršiju i zaštićene zone Žepu i Srebrenicu. U toj situaciji, 43. ZAVNOBiH je bio, kazuje Pejanović neukom ljubljanskom plebsu željnom obrazovanja iz oblasti balkanskih i bliskoistočnih studija, izraz građanskih i svenarodnih zbratimljenih težnji koje je svesrdno podržao i drug mu Tito.
Svenarodne i zbratimljene težnje. Muslimanski aktivisti Komunističke partije i partizanski borci, Šefket Maglajlić i hiljade, morali su nositi srpske nadimke da ne bi najebali u srpskim partizanima, toliko je zbratimljenost bila jaka. Svenarodni izraz je takođe laž kao i agresija na BiH, mnogo decenija kasnije. Kada je Rodoljub Čolaković, iz oblasti Majevice, putovao na Prvo zasijedanje AVNOJ-a u Jajce, morao je proći preko četničke teritorije na velikoj Trebavi, Petrovom Polju, sve do ponad samog Jajca. Tada su mu četnici odobrili prolazak i izdali pisani ausvajs, izraz njihove svenarodne težnje, u zamjenu za velike količine hrane. Ustaše, koje nisu bile zbratimljene, kao ni četnici, držali su pojedina uporišta čak i nakon kapitulacije Njemačke, u Kotor Varoši, Šamcu... Dakle, AVNOJ i ZAVNOBiH, nisu bili izraz svenarodne zbratimljene volje nego deklaracije i manaifestacije pobjednika koji će ih kasnije obrazložiti kao narodnu vlast na kojoj je nastala FNRJ. Nemam ništa protiv. Pobjednici pišu istoriju. To želi i Pejanović. Samo što on, i njegovo Sarajevo, nije pobjednik. On je lažov.
Kao što je lažna i hiljadugodšinja država BiH. BiH je nastala u Dejtonu, prvi put kao država. Oktroisana, nametnuta, naturena, bez volje Srba i Hrvata. Tu volju ne mogu nadomjestiti Pejanović, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman koji su, u stvari, u Dejtonu, potpisali svoj poraz u zajedničkoj akciji podjele ili preuzimanja cijele BiH. Samo zato su bili tamo.
Jadna je država koja se hvata za ZAVNOBiH i koju brani Mirko Pejanović. A ako je ta teritorija, naseobina, i imala neku hiljadugodišnju povijest, budućnost sigurno nema.

IZVINJENJE SVIH IZVINJENJA
Haris Silajdžić, ranjeni lav koji je ispao iz aprilskog paketa, ispao iz svih kolosijeka, nešto kao Stipan Mesića Mehmed Meša, dao je intervju u finansiranom srbijanskom listu Danas.
Tu je rekao da Srbija treba BiH tretirati kao svaku drugu državu i ponašati se na način kako to Hrvatska radi već deset godina i Crna Gora od svoje nezavisnosti. Samo tako, te nakon što iz Beograda dođe i zvaničan civilizovan akt izvinjenja, možemo imati stvarno dobrosusjedske odnose. To izvinjenje treba priznati genocid u BiH jer je to sudski potvrđena činjenica, tvrdi Haris.
To priznanje će doći, prognoziram, kada frulašica Seka-Kanda bude predsjedatelj Serbije.
A u BiH nije bilo genocida. Bez obzira što je sud to potvrdio. Sud presuđuje na osnovu dokaza. A ne potvrđuje prethodno izrečene političke kvalifikacije. Da bi bilo genocida, u Srebrenici, i drugdje, potrebna je dokazana, papirnata, napisana, namjera, verifikovana kao sudski dokaz, kao što je bilo u slučaju Hitlerove partije koja je u osnivačkom programu sadržavala priče o rasi i pripadnosti rasi a kasnije osnivanjem eses itd. to materijalizovala i realizovala u obliku genocida. U slučaju Srebrenice nema dokazane namjere. Potvrde izdajemo od 8 do 15h.
Ali nije to bitno.
Bitno je da Haris Silajdžić propisuje Srbiji šta treba da radi i kako da se ponaša. On govori u ime BiH a na to nema pravo. Može da govori u ime Mog Naroda, u ime Moje Vjere, u ime Moje Stranke, ali ne može da govori u ime BiH. Jebo ga Danas koji ga prenosi.
BiH je i Republika Srpska. BiH su i kantoni. BiH su i Hrvati. A on je samo član Predsjedništva.
Zločina što se tiče, i Srbije, Haris Silajdžić treba da zna, i to ću mu, i njegovima, ponavljati, kolikogod on puta bude ponavljao polithalucinacije o genocidu i Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini, da je ta Srbija, tada u sastavu ostatka Juge nakon odlaska Krojčlanda i Laškolanda, nudila ostanak u ostaku zemlje. Tada ne bi bilo sto hiljada mrtvih ni nesretnih iz Aneksa Sedam. Alija Izetbegović bi bio predsjednik Jugoslavije, svi muslimani bi bili u jednoj državi. Ali, Alija je za BiH žrtvovao mir. Nije uljudno, poslije, žaliti se na zločine. Niko ne žrtvuje mir da bi se igrali trule kobile, piruz-pale i poklape. Ozbiljni smo ljudi, kad ratujemo, red je da činimo i zločine jedni drugima. Nismo mekušci pa da u rat idemo zbog humanizma, renesanse i kubizma. Takođe, ako ratujemo, muški, balkanski, istorijski izvježbano, krvoločno, nije red da se izvinjavamo. Nismo u plesu stali dami na cipelu.
Haris Silajdžić bi, kao potomak svojih istovjernika iz davnina Otomanske Stabilnosti, trebao, u stvari, da se izvini Srbima i Hrvatima za posabljivanje, poturčivanje, porobljavanje koje su njegovi preci praktikovali na ovim prostorima.
To je izvinjenje svih izvinjenja. Da bi dalje mogli da eglenišemo.

KONGRES DEMOKRATSKE PARTIJE
Krajputaši svih partija, ujedinite se.
Vi, neshvaćeni, nepriznati, neprihvaćeni lideri i nove snage, vi koji ste budućnost politike Republike Srpske, vi koji niste dobili šansu u vašim bivšim strankama, vi koji ne možete, u vašoj prosječnosti, više da podnesete torturu 50%-postotne glasačke podrške jednoj političkoj stranci, koji živite u misaonom mraku, da li vašom zaslugom ili zaslugom birača koji nisu za vas glasali, ustanite i dignite svoj glas, makar i za Dragana Demokratskog Čavića.
To bi mogao da bude moto i himna Demokratske partije Dragana Čavića.
Koji je ostao upamćem po tome što je promovisao veliku političku misao: Na kraju ćemo mi svi biti prinuđeni da imamo svog Rajka Vasića.
Ne znam, ali sreća je da nas je bog spasio božijeg davanja da svi imamo svog Dragana Čavića.
Dobro je da postoji opozicija. To je znak evropejstva i demokratije. To je znak da neko nešto radi i gradi. Dobro je ako opozicija misli svojom glavom. Dobro je što je DPČ održala svoj prvi kongres. Kongres, kako to gordo zvuči. Skoro kao Partija.
Nije dobro što su televizijske slike i sekvence snimale tužne, skoro kosovske scene, scene četeresnice, scene vlastite sramote na licima konglomerata bivših ljudi iz bivših stranaka. Svakog od njih je bilo sramota što je tu i gledao je negdje na stranu, negdje pored, u svoj neki notes ili džep, imao veliku brigu tog trenutka, svaka od tih faca naprosto se izvinjavala što je tu.
To odsustvo oduševljenja i normalne političke radoznalosti i pripadnosti, težak je psihološki teret.
Na toj strukturi se ne gradi politička stranka.
A toj strukturi se ne može nametnuti, niti je moguć njima prihvatljiv, politički program kojeg će oni podržati i za kojeg će se boriti na političkoj sceni.

SABORSKA FEDERALIZACIJA
Sabor Hrvatske, ja ne moram govoriti Hrvatski sabor jer je to, iako zvaničan naziv, diskriminirajući, najavljuje Deklaraciju o potpori hrvatskom narodu u Bosni i Hercegovini i državi BiH u procesu ustavnih promjena.
Tako se Hrvatska, konačno, „umiješala“ u mješalicu koja satire Hrvate u BiH. Dabome, satire, ili pokušava, i Republiku Srpsku i Srbe. Osobenost te situacije je dvopolnost, igra na dva sigurna fiksa: ako sataremo Hrvate, lakše će pasti Republika Srpska i Srbi. Ako sataremo Srbe, Hrvatima neće trebati ni popis ni otpis.
Vidjećemo kako će proći diskusija i šta će konačno ostati od deklaracije koja je prošla saborski Odbor za Hrvate izvan Hrvatske. Ali, već sada je jasno da Hrvatska ne može da ostane nijema na, u procesu predsjendičkih izbora, neprestano pominjanje položaja Hrvata u BiH. Ne mogu, dabome, ni političke stranke koje imaju svoje kandidate na tim izborima ili se moraju opredijeliti o temi koju pokreću nestranački kandidati. Deklaraciju treba shvatiti i kao odgovor Hrvatske na djelovanje njenog predsjednika, etničkog Mesića a stvarnog Mehmeda. Kroz sustavno lobiranje i djelovanje predsjednika Hrvatske, Hrvati u BiH su doživjeli da ih se okupira, anektira i sarajevizira i sa zapadne a ne samo sa istočne strane imenom Nove Najezde Otomanske Stabilnosti.
Ne mogu da ulazim u spekulacije o albanskom kapitalu koji je bio presudan u izboru Mesića za prvomandatnog predsjednika, a te teorije se plasiraju u Hrvatskoj, te da se Mesić sada ubrzano duži tom kapitalu preko usluga islamskoj republikanizaciji pod koju u BiH moraju potpasti Srbi, Republika Srpska, Dodik a kao dodatak i Hrvati. Ono što je na površini, ono što je politička činjenica, čak i ako su ga finansijski pomagali Eskimi, nezaobilazno je: Stipe Mesić djeluje kao Haris Silajdžić Hrvatske. Jasno je da Hrvatskoj ne treba takva suluda politika prema Hrvatima u BiH kao ni prema Republici Srpskoj, i ona će ovom deklaracijom priskribiti pravo da se sistematski bavi položajem Hrvata u BiH. Koliko bude izvjesniji njen ulazak u EU, ta briga će biti sve usijanija i konkrentija. Bosna i Hercegovina, pošto je primila dozu bensendina od prvog hrvatskog mudžahedina, uspavana je i ne shvata koliko problema može imati od Hrvatske, od granice do položaja Hrvata. A tada se neće od Ohaera, i od Pika, moći zahtijevati da se ukine Republika Hrvatska kao što se sada zahtijeva da se ukine Republika Srpska. Uz to, pitanje granice sa Hrvatskom može isključivo riješti Republika Srpska. Šta ako to zajednički ne budu htjele Hrvatska i Republika Srpska.
Da sam na mjestu Države BiH, ne bih nikada pustio Mesića unutra. I javno bih se ogradio od njegovih izjava.

„PRSTI LUDIH OČIJU“ U ŠIREM IZBORU ZA NINOVU NAGRADU ZA ROMAN GODINE NA SRPSKOM JEZIKU
Pisao sam vam da sam objavio svoj prvi roman. Nisam se mnogo hvalio. Nekako me bio strah. Percepcija o meni je takva da teško podnosi činjenicu da se bavim nečim drugim osim dnevnom političkom mješalicom. Čak su mi i najbliži, i oni koje volim, spominjali da je roman dobro primljen samo zato što sam političar i i što se svi boje da kažu šta misle. I mojim slikama. Taj teret oduzimanja prava da se nečim bavim, prati me od mladosti. Ne znam čime moja pojava sugeriše takve primisli. Stoga mi je velika hrabrost trebala da objavim roman. Sada je ušao u širi izbor od 15 romana iz dosad pristiglog kontigenta. Do kraja godine će ih biti još za selekciju. Za mene je to ogromno priznanje.
Predočavam vam dvije recenzije i završne stranice romana.

KAKO POMOĆI SMRTI
(Rajko Vasić "Prsti ludih očiju")

Sve što živi i diše, da bi potrajalo, mora da vodi ne­prekidnu borbu za opstanak. Borba je uslov opstanka, napada ili od­brane ("Odbrana je s životom skopčana!").
Sinonim borbe nije bitka. Ona bude i prođe. Bitka nema nastavka ili nastavljanja. Prođe u jednom naletu, pobjedi ili po­razu. Može biti reprizirana, ali nikada u istom obliku, identičnog intenziteta, aktera, uzroka ili ishoda. Sinonim za borbu jeste – rat. Rat je stanje otvorenog ili prikrivenog sukoba, veće ili manje snage, razornosti, trajanja. Ali, ne ratuju samo narodi. Ratuje i čovjek sa - čovjekom. Rat postoji i u pojedincu. Svuda započinju, nastav­ljaju se ratovi, mijenjaju oblik, sredstva, zastave, parole, mijenjaju geografske karte, ruše carstva, gaze sve pred sobom, siju pustoš ili podstiču nekakvu iskru nade da je zlo za vremena i da će sve ovo proći - jer mora proći.
"Svijet je", pjeva jedan mudri pjesnik, "tiran tiraninu/a kamoli duši blagorodnoj./ U nj ratuje čovjek sa čovjekom/ u nj ratuju dusi s nebesima"... Sve je u ratu, kovitlacu, na vječitom isku­šenju. U ratu se postaje heroj, ali i zločinac, rat podstiče čovje­ka na najplemenitije podvige, ali i uništava u njemu i posljednju iskru ljudskosti i čini od njega zvijer.
Oduvijek prisutan, u trajanju ili iščekivanju njegovog do­laska rat je, prirodno, postao jedna od najčešćih tema umjetničkog stvaranja, osobito literature.
Početke ljudskog pamćenja obilježili su mitovi. Oni su puni ratova, ratova na svim nivoima - ljudskim i božanskim. Prastari epo­vi, "Ilijada" slijepog Homera, npr. grandiozna je pjesma o ratu. Takva je naša junačka epika, takav je i "Početak bune na dahije" koje je ispjevao takođe jedan vidoviti slijepac koji je svojim du­hovnim očima vidio bolje, i dalje, od onih koji su posjedovali oš­tar vid i brzu desnicu. On je "vidio" očima slutnje ne samo "kr­vave barjake/viš Srbije po nebu vedrome", nego i toliko žuđene da­ne oslobođenja kada će, nakon petstoljetnog ropstva, „drumovi po­željet Turaka,/ al Turaka nigdje biti neće". Takva pjesma nas je "održala / njojzi hvala".
I u evropskoj i svjetskoj književnosti rat je podsticao umjetnike, pojedince masu da mobilišu snage. "Rat i mir", "Ti­hi Don", "Na zapadu ništa novo", "Oganj" su djela koja obilježa­vaju same vrhove umjetničke riječi. Kod nas, pak, na trusnom po­dručju vječitih sukoba vjera, naroda", interesa, civilizacija i kultura, "ćirilice i latinice", kako bi rekao Dragan Nedeljković, u sudbinsku kartu naroda upisana su samo dva ćosićevska vremena: Vrijeme dioba i vrijeme smrti.
Posebna je priča ona vezana za romaneskni omaž o protagonistima i bitkama našeg NOB-a. U tim djelima (u Oljačinoj "Kozari", npr.) bilo je mnogo zanosa, ali i pisanja po diktatu vladajuće ideologije koja je nametala svoja pravila, svoj kodeks svjesne žrtve za "daleko neko pokoljenje", crno-bijelu karakterizaciju junaka, u zavisnosti od toga pod kojom zastavom nastupaju.Ideologija je nametala spisak pravila kojih se valjalo pridržavati da bi djelo zadovoljilo "zahtjeve vremena" i "zahtjeve umjetnosti".
I taman kad je "željezna bujica" revolucionarnog i ratnog romana počela da gubi na snazi i kad su se na horizontu interesa počele da javljaju neke nove teme, kod nas se, po nepisanim isto­rijskim pravilima ponovo "zakuvalo", pa su se u ključanju nesmirenog "bosanskog lonca" umiješali i "kuvari" radikalnog islama i agresiv­nog (demokratskog) "novog svjetskog poretka" potpirujući stare mr­žnje i puneći nove jame brojevima identifikovanih i neidentifikovanih žrtava.
U ovom ratu u kojem su prethodna krvoprolića bila, kako neko reče, "običan Diznilend", svak je ratovao sa svakim, savezi su pucali i driješile se u "ljubavi“ vezane zastave, ubijalo se na svim stranama, ali je, u opštem haosu, samo jedno bilo sigurno - za sve su krivi Srbi. Oni su to bili uvijek dosada a tako će biti i i budućnosti jer scenario funkcioniše i nije potrebno ništa dopisi­vati niti mijenjati. Treba samo sačekati povoljan trenutak i započe­ti igru ispočetka. Treba umnožiti broj žrtava na strani onih koji su klali, treba od ubica načiniti nevine žrtve i mučenike, a one s druge strane sahraniti u najdublje rane šutnje i zaborava jer je za njih "pravda spora i... nedostižna".
Rajko Vasić je prošao kroz rat noseći pušku i svoju ljud­sku zapitanost kakva je svrha ovog sveopšteg klanja i ništenja ka­da će na kraju, oni koji su izvukli živu glavu, intimno moći da zak­ljuče da je sve bilo uzaludno i da su, kad prebroje svoje mrtve i razgrnu ruševine bivših domova - svi gubitnici.
Vasić je bio dobro upoznat sa okolnostima pod kojim je došlo do sukoba, sa njegovim tokom, sa njegovim vidljivim (i nevid­ljivim) posljedicama, ali on nije želio da piše ni hroniku ni istoriju, niti dnevnik, pa čak ni memoare. Jednostavno, želio je da pi­še roman u kojem se on neće fizički pojavljivati (djelo nema namje­ru da autobiografski odslika zbivanje), ali će biti oko i uho, duh intelekt koji vrši selekciju i važe činjenice po njihovoj težini i ubjedljivosti, ali i duša koja osjeća emocionalnu boju vremena u kojem se pojedinac uzalud upinje da sačuva glavu i zdravu pamet, da ne "pukne" kako bi kasnije, kad najzad umukne oružje, mogao podvući crtu i o svemu donijeti svoj sud.
Radnja se dešava na poznatim ratištima: u Posavini, na Ozrenu, Trebavi, oko Modriče i D0bojaj na ničijoj zemlji razgra­ničenja, po miniranim vrletijama, spaljenim srpskim, muslimanskim i hrvatskim selima, bivšim staništima po kojima vršljaju čete pljač­kaša, naših i njihovih, idu u "šoping", samoposlugu da odvuku sve što se moglo odnijeti od godinama sticane ljudske muke i sirotinje, pa čak i vlastite. Bez želje da brani ili okrivljuje, "pristrasno umjetnički objektivan", kako bi rekao jedan znalac lite­rature, Vasić nikoga ne idealizira i ne satanizuje, slika ljude sa jedne i druge strane bojeve linije, slika smrt kao dio atmosfe­re, nezaobilazni ritual ciljane ili nasumične paljbe, smrt u 1001 obliku i licu, uvijek drugačiju, od gelera, metka, bombe, artiljerijske granate, mine, zalutalog zrna, od vatre i vode.
Svakoga čeka i pažljivo bira trenutak kada će banuti i pokupiti svoj plijen. U ljudima ona izaziva ili strah ili neku vrstu utrnulosti, pomirenosti sa onim što se ne može izbjeći. Glavni junak priče je čovjek za sebe. Koliko god pripadao nekoj vojnoj formaciji, dije­lio sa drugima zemunicu ili rov, obavljao opasni zadatak na prvoj liniji ili duboko u neprijateljskoj pozadini sa grupom izabranih, prekaljenih boraca on tom, improviziranom, kolektivu ne pripada. Građen je od drugačije "japije". Inteligentan je, domišljat, stvo­ren za "nemoguće misije", uvijek spreman na izazove i specijalne zadatke, vojno dobro potkovan, oguglao na teškoće i napore, gotovo ravnodušan pred smrću sa kojom je u igri vječitog nadmudrivanja.
Taj junak koga autor neprestano odslikava u dva suprotno postav­ljena ogledala: prema ratu i prema ženi nema imena, on kroz svoju životnu avanturu prolazi skriven iza bezličnog nadimka Novi. Ali Novi ni mnogo ranije, u djetinjstvu, nije personalizovan nekim vla­stitim imenom. Rođen u seoskoj oskudici on je rano naučio da se od­riče svega, da trpi udarce i podsmijehe zbog sirotinje i tjelesne građe izgladnjelog dječaka sa klempavim ušima koji je za sve bio običan – komarac. Sve je to u njemu razvilo otpornost i žilavost, inat i samostalnost da sve sam odlučuje i gospodari svojim živo­tom. U kasnijim godinama, dok je bio na školovanju, u život su mu nahrupile žene, ali su susreti sa njima bili divlji, svodivi na po­žudu, na susrete u kojima se od njega tražilo da ih na brzinu "obi­lježi", a zatim odlazile bez osvrtanja. Novi je, i pored gužve oko sebe, bio u suštini sam u svoji snatrenjima da sretne idealnu že­nu koja će unijeti svjetlost u njegovo sumorno postojanje. On, zapravo, nije volio konkretno ljudsko biće nego biće stvoreno u mašti i zato je svaku susret taložio novo razočarenje na duboke slojeve prethodnih promašaja. Sve je to, u ratnoj situaciji, u vremenu bez perspektive, u stalnom sučeljavanju sa smrću, razvilo u njemu ne­ko stanje ravnodušnosti, ali i straha od mira u kojem on, ispraž­njeni i utrnuo, ne bi imao gdje da se vrati i kome on, kad prođe vri­jeme susreta preko nišana, ne bi pripadao.
U takvim okolnostima, u jednom opustošenom muslimanskom selu susreće djevojku kojoj je sve izginulo. Mlada, nezaštićena, krotka, slična onoj u pjesmi opjevanoj Merimi, ona je, doduše, znala "na čem žito raste/na čem žito, na čemu li trava", ali nije "znala šta je muška glava" i ta njena bespomoćnost i nevinost su opčinili Novog i izatkali između dva ljudska bića niti neke čudesne ljudske prisnosti. Ona je u njemu našla zaštitu, sigurnost, neku posebnu ljubav koja nije podsticala na strast, već tihu privrženost i po­vjerenje, a on je, u njenom krilu, kao ptiče u gnijezdu, doživlja­vao trenutke milinja, nepojamne bliskosti koja u sebi nije imala ničeg putenog. Ipak, umjesto da ga učini srećnim, taj susret je u Novom još jače podjario sumnju. Sreća nije za njega. Ona ga, mož­da i voli, ali pitanje je da li će ikada moći da mu povjeruje, da se oslobodi primisli da je sve što ona čini samo izraz zahvalnosti, a ne ljubavi da li će moći iz svoje duše da istisne sliku ubice, ratnika na zadatku koji ubija da ne bi bio ubijen.
U opisima noćnog probijanja kroz neprijateljsku pozadinu, u blizini dva tijela, Vasić razvija slike strasnog erotskog usija­nja i sublimirane nježnosti. Ali upravo mogućnost da u tom krotkom i odanom biću ostvari svoj san o sreći, čini Novog još ogorčenijim i utvrđuje ga u odluci da djevojku treba predati umproforcima da ona krene svojom sudbinskom stazom, a da on, opterećen grijehom, ne bude na putu ostvarenja sreće koju je ona zaslužila.
Nakon rastanka sa Belkisom Novi se prihvatao zadataka koji se graniče sa samoubistvom, ali ga smrt ni tada nije htjela.
Kada je mir, najzad, najavio svoj dolazak, Novi je pomogao smrti da i njega upiše u svoj spisak žrtava rata. On koji je kao iz bukvara čitao neprijateljske namjere, šifre minskih polja i puta­nju i doseg balističkih projektila, nestao je u minskom polju. Sve se završilo naglo, kao presječeno, bez žalosti, bez oproštaja i suza. Čovjek je naprosto nestao kad mu je izvučeno tle ispod nogu i kad je shvatio da je njegovo vrijeme prošlo. To je, uostalom, Novi shvatio kao svoj posljednji ratni i ljudski zadatak.
Rajko Vasić je ispričao priču o našem ratu i ljudima iz ovih krajeva koji su u svakom pokoljenju imali po jedan, a nekad i dva, krvava pogroma. Sve je to, na opštem planu, razvilo poseban odbrambeni mehanizam: snalaženje, skrivanje u mišiju rupu ili slijepo jurišanje s uvjerenjem da nema smrti bez suđenog dana i da pravedni, siromašni i nejaki padaju prvi. Isto to vječno repriziranje istorijskih pogroma razvilo je u ljudima skriveno oružje optimizma. Svaka sila je za vremena. Sve bude i prođe. Iako glave lete, neko će preživjeti da bi, u budućnosti, imao ko da ratuje kada se ponovo zahukti "krvavo kolo". Vezanost za tle pisac naglašava lokalnom bojom govora te spomi­njanjem ili kritikovanjem čelnih ljudi, njihovih pogrešnih proračuna, obećanja bez pokrića, sebičnih poteza, gorkim komentarisanjem onih sa prve linije na račun kriminalizacije društva u kojem jedni ginu, a dru­gi se bogate itd.
Pa ipak Vasić nije želio da naslika takav rat. On je želio da naslika rat u čovjeku, vječiti sukob želja i stvarnosti, sreće i krivice, visokih ciljeva, i opšteg besmisla. Njegov junak je sačinjen od bola i strasti, okrutnosti i nježnosti, žestine i blagosti. Ko­rijeni otuđenja sežu u djetinjstvo, nalaze se u uskra-ćenosti ubitačnom sirotinjom, u nerazumijevanju okruženja, najzad društvu koje satire slabe, ne obazire se na pojedinca čineći od života bojno polje garantuje - metak u glavu, srce, u nadu ili nevini san o sreći.
Roman Rajka Vasića pisan je znalački. U njemu su dati sirovi prizori ratnih razaranja na ovim prostorima, naslikana psihologija grupe ali i izdvojenog pojedinca, tragičnog junaka koji je svojom izuzetnošću obezbijedio sebi sudbinu vuka samotnjaka, ratnog heroja, okrvavljene legende, čovjeka koji je svoju neostveranost riješio jednim po­tezom - superiorno i bez dilema.
Knjiga se čita u jednom dahu. Vasićevo djelo je potvrda da još uvijek postoje, neotkrivene mogućnosti prilaženja mnogo korištenim temama na nov način. Način je u čovjeku, u njegovom personalitetu, unu­tarnjem bogatstvu, širini, invenciji, najzad spisateljskom umijeću, a svega toga kod Vasića ne nedostaje.
Nikola Vukolić
­­­­­­­­­-______________________-_________________

Miljko Šindić

PRSTI LUDIH OČIJU ANTIRATNI ROMAN
(Rajko Vasić, Prsti ludih očiju, Zadužbina Petar Kočić Banja Luka-Beograd, 2009)


Kako god da se govori o nekom književnom delu, spolja ili iznutra, književnoistorijskim ili književnoteorijskim pristupom i postupkom, posredno ili neposredno govori se o njegovom tvorcu, piscu dela. Autor antiratnog romana Prsti ludih očiju Rajko Vasić pre poslednjeg građanskog rata u Bosni i Hercegovini bio je poznati banjalučki predstavnik sedme sile, novinar koji je slikom i rečima izveštavao za televiziju. Danas je Vasić priznati publicista, autor nekoliko knjiga o savremenim društvenim zbivanjima. Tematika njegovog prvog romana je rat i mir, zločin i kazna, vreme smrti, gluvi barut, bosanska prokleta avlija, ljubav i mržnja, traganje za smislom besmisla, za izgubljenim vremenom u kojem je svaki čovek, kako bi to rekao francuski nobelovac Alber Kami, stranac, ne samo za okolinu nego i samom sebi, neko drugi, kako ga je u svojoj prozi odredio i definisao Danilo Kiš. Takve su teme prisutne u literaturi od najstarijih vremena, od Homera, novozavetnih crnih jahača Apokalipse, srpske junačke epike, do naših dana. Ono što je novo u ovakvom stvaranju je Vasićevo umeće da se raznovrsna i raznoznačna sadržina, realistička i naturalistička, psihoanalitička i esejistička, antropološka i ontološka, uobliči u modernu romanesknu strukturu, gradnja i razgradnja likova u njoj, upotreba pripovedačkog jezika u istraživačkoj, epskoj, dramskoj i lirskoj funkciji. Nova je i potreba da se pokaže ko je ovog puta zapalio "gluvi barut" i zakuvao "bosanski lonac" u kom su posledice preuzele ulogu uzroka, a uzroci ulogu posledica.
Građu za svoj roman Rajko Vasić nije morao da traži u mitovima, po istorijskim arhivima, da događaje smišlja i izmišlja. Kao svedok i učesnik on je zbivanja u romanu doživeo na ratištima u Posavini, oko Doboja i Modriče, na Ozrenu i Trebavi. Ne samo da ih je doživeo, nego ih je za sve poratne godine živeo pa je jednu ovakvu knjigu morao da napiše. Stiže se utisak da je postmoderna priča sama sebe stvorila, sama sebe ispričala na bosanski način, s jedne i druge strane istine. Vasić je samo zapisao i svojim rukopisom potpisao. Pa, ipak, ne bi moglo da se kaže da je autor romana Prsti ludih očiju prepisivao stvarnost. On je pripovedačkim postupcima stvarao novu stvarnost stvarniju od stvarnosti, svoju umetničku istinu.
Ključ za čitanje, razumevanje i tumačenje složene i slojevite pripovedne istine, da se shvati i prihvati njena nota i profinjena ironija i groteskna pobeda u kojoj su svi gubitnici, da se otključa zagonetna brava značenja, nalazi se u naslovu romana. Potrebno je da se u ludim očima prepoznaju globalističke oči novog svetskog poretka, oči njegovog milosrdnog anđela koji je po srpskim zemljama rušio gradove i mostove i ubijao nedužan narod, oči slepih domaćih vođa, dange, i njihovi prsti, prevareni rodoljubi, poslušnici i izvršnici, pobedničke iluzije bosanske raje, srpske, hrvatske i bošnjačke.
Glavni junak i antijunak Vasićevog pripovedanja, dramatične antiratne storije, scenarija koji je odigran pre nego što je napisan, nove verzije filma Lepa sela lepo gore, je Novi, čovek koji je izgubio svoje ime, obeležen samo atributskom odrednicom novi, novopridošli borac u vojnu jedinicu. To nije prototip novog čoveka, čoveka novog doba, budućeg življenja. Nije Mića Ranović iz ratne proze Oskara Daviča, ni Slobodan Radenik iz njegove robijaške tetralogije Robije. Novi je novo lice rata, njegovo lice i naličje, produkt vremena i prostora u kojem je nastao i živeo. Priroda ga je spolja naručila a život iznutra. Rođen je u siromaštvu, u seoskoj štali. U detinjstvu je bio predmet ismejavanja školskih drugova, Komarac, na studijama instrument da se obave neke intimne potrebe mladih devojaka, a u ratu prst na obaraču, prsti ludih očiju, specijalista na specijalnom zadatku, stručnjak za minska polja i minobacače, diverzant, snajperista. I{ao je u rat protiv rata, ubijao je da ne bi bio ubijen, ali i da bi namirio račune, zub za zub. Ubijao je ubice i sebe. Pravednik i grešnik u isto vreme.
Novi je specijalista i za tvrdu i meku erotiku, potrošačku i poetsku, vrhunskih umetničkih vrednosti. Skladno ga dopunjavaju drugi likovi, mladi i stari borci, mobilisani i dobrovoljci, nezamenljiva i neodoljiva Neca, žena koje u neposrednom pripovedanju nema, ali je ima u izobilju ljubavnih čarolija, i Belkisa, ratni plen, čedna bošnjačka devojka, po slici i prilici ljudske dobrote i lepote, pesma nad pesmama. Izgubljeno materino zlato nije moglo da pripadne ratniku, živom mrtvacu. Novakovo poslednje dobro delo. Nije želeo da je obeščasti iako ga je volela dušom i telom. Za uzvrat dao joj je slobodu koja je za nju značila novo zatočenje.
Da ne bi bio ono što jeste, Novi je postao nemoguća misija, potvrda da život piše romane, ali i romani pišu život. Kad preuzme ulogu pisca, on više nije objekt pripovedanja. U prvom licu priča svoje doživljaje iz rata i mira koji se međusobno obuhvataju i uzajamno osmišljavaju pa se ne zna gde počinje jedna stvarnost a gde se druga završava. Novi je i prvi čitalac svoje priče, njen analitičar i kritičar, metafora i antimetafora življenja, stvaranja i ništenja. Autorski pripovedač ga određuje sa jedne i druge strane, ali ne presuđuje, samo ga pokazuje. Kad je shvatio da ga je rat kao čoveka potrošio, obezljudio, Novi je sam sebi presudio, nestao je u minskom polju.
Bogatstvo sadržaja, oblika i pripovedačkih postupaka Rajko Vasić ostvario je u jeziku pripovedanja. Za njega jezik nije samo sredstvo, nego i cilj stvaranja, mogućnost da se pojave nazovu pravim imenom. To nije samo jezik stvarnosti, ratne leksike i semantike, surov i sirov, kada između života i smrti nema razlike, nego i istraživačka i opoetizovano stvarnost jezika. I u jednoj i drugoj upotrebi romaneskni iskaz je pun napetosti, uzbuđenja i dramatike. Faktografija je postala poezija, a poezija faktografija, filmske slike i prizori, krupnih i opštih planova, pretapanja značenja, levih i desnih posmatranja, iz gornje i donje perspektive, zatamnjenja i odtamnjenja, jukste pozicije i kreativne montaže. Začas naracija pređe u deskripciju, deskripcija u naraciju, monolozi u dijaloge, u tokove svesti i podsvesti, nemi govor konteksta i podteksta. Prvo lice pripovedanja pređe u drugo, drugo u treće, jednina u množinu, prošlost se iskazuje sadašnjim vremenom, sadašnje vreme prošlim. Kad za takvu komunikaciju ponestane pravih reči, lepih i ružnih, Vasić će ih izmisliti. Višeznačno karakterno biće glavnog junaka romana određeno je sa četrdeset i četiri sinonimnih i antonimnih neologizama zanimljivih i za lingvistička razmatranja: novićar, novinašce, novičnjak, novisoj, novorod, novorijek, novoljub, novosila, novorkan, novodjel, novožder, novosjek, novometak, novokrvina, novobol, novokrst... Tako su Novog ljudi oko njega znali i takvim su ga imenima zvali.
Poruka romana Prsti ludih očiju nije optimistička. Umesto odgovora pitanja: ima li ili nema pomirenja i poverenja? Da li je rešenje bekstvo iz svoje zemlje u tuđu? Zašto su domaće izbeglice u stranim zemljama stranci? I u matici oni su samo Bosanci. Ni povratak u zavičaj nije povratak. Teško je na ruševinama i zgarištima graditi novi život kad pomirenje nije i poverenje. Ni velika Belkisina ljubav nemoguće nije mogla učiniti mogućim. Minska polja zasejana rodnom grudom mogu se vremenom razminirati, ali se ne mogu razminirati minska polja u ljudima.
I pouka je kao i poruka raznoznačna, ali pruža mogućnost izbora, tamnovilajetsku: ko pročita antiratni roman Rajka Vasića - Prsti ludih očiju - kajaće se, ko ga ne pročita - kajaće se. Prvi će se kajati što su u sadržajima knjige prepoznali svoje vreme i svoju sredinu a u junacima svoje poznanike. I više od toga, u poznanicima sebe. Drugi će se kajati što nisu pročitali dobro književno delo i propustili šansu da upoznaju sebe.


KRAJ ROMANA “PRSTI LUDIH OČIJU”

Belkisa je zaustavila u hladu, otvorila šiber i spustila stakla na vratima a onda iznijela podmiru u kuću. Kada je sišla niz betonske stepenice, malo najedene mrazom, imala je farmerice na sebi i laganu bluzu. Izgledala je baš kao neobavezno obučena gradska djevojka sa sjevera. Njeno lice je bilo prozračno. Ne zbog neuhranjenosti nego zbog manjka sunca. Kroz bljedilo nordijske plavkaste kože probijala su se zrnca tuge. Ljubodrag je gledao u to lice. Fahro je gledao u čašu. Gledao ju je da ne pije. Nije on svikao na alkohol. Čak ni pivo u Švedskoj. Skupo je a nema se ni skim. Nije on iz društava koja petkom idu na brodove u stokholmskoj luci da se opijaju do nedjelje popodne, pa onda u ponedjeljak na posao. Belkisa je pogledala Ljubodraga. Kakva je to vojska koja izgubi čojeka. To nije bio svaki čojek. Ja mislim da se taki neće rodit. Bila sam s njim i noću i danju, i u rovu i u šumetini, i kad je ubijao i kad mi je ležao u krilu ko dojenče. Taka sila a onda vidiš da je bespomoćan. Neko je trebo da ga sačuva. Rat je taki, dijete. Rat ne čuva ni svoje, ni tuđe. Kad se istroše vojske, onda stane pa čeka da se nakoti. Trebala sam ga odvesti u Švedsku. Govorila sam Fahri. Nek se ne ljuti. Da je ćio, udala bi se za njega. Fahru poštujem, nema šta. Ali taki čojek da nestane sa zemlje, ne ide mi u glavu. Nemere nestat iz moje duše. Prva suza je krenula niz lice fjordova. Nemoj plakat ćeri. Bog je tako odredio. Ništa on nije odredio. Tako se ne određuje. Onda je počela da jeca. Fahro je obeznanio svoju čašu, uzeo je i ispio. Nije gledao u Belkisu, niti se pomjerio. Nije znao da li da bude ljubomoran ili da je odmah ostavi. Laku noć Ljubo, rakija me ubila. Laku noć, spavaj ne žuri, jel ti voziš. Mijenjamo se.
Belkisa je ostala plačući nad svojim suzama. On je nagradio svoj život, čak i ako je poginuo, tebe je poslo u svijet. Pred tobom je život. Znam da me spasio. Da mi je znati da li se namjerno ubio u tim minama, da li je već tada, kada me je slao, znao šta će uraditi. Voljela sam ga. Ne ko muško. Nekako drukčije. I sad mislim da je na mojoj koži. Nije pošteno prema Fahri, ali ja ne mogu da se otmem. Kud sam sve prošla, šta sam sve radila, s kim sam sve pričala... i nema ga.
Ujutro je starina ustao rano, kao i cijelog života. Prvo se umio a onda sišao da posluje oko štale i marve u prizemlju. Kada je sve završio, sunce je izašlo. Nasuo je rakiju koja je ostala od sinoć na stolu. Podigao čokanj prema suncu, pogledao u njega pa u sunce. Fala ti što si me i jutros dočekalo, što si me i jutros obgrijalo, što me sinoć nisi zaboravilo, što ćeš danas da gledaš kud odam. Fala bogu što me nije otjero u rat, u jedan otjero, jedan preskočio. Dobro od njega. Sada se samo ti brineš o meni. Nikoga, ni kučeta ni mačeta. Pazi na mene cijeli dan. Pazi i noću. Sutra te opet čekam ovde. Dobrojtro Ljubo, s kim pričaš. Sunce. S njim pričam svaki dan. I kad je oblačno. Znam tačno gdje je, ne treba mi vedrina. Doručkovaćemo pa idemo. Saće i onaj moj.
Dok je Belkisa otišla po doručak, starina je čuo kapiju. Glavoboljac se pojavio sa svojim šiljcima, poderan, zamašćen, zarastao, zakvrgavio, sa osmijehom. Nema zlata. Danas ima zlata. Sjedi Glava. Boli glava, boli glava, boli ga lava, boli lava, bol iglava. Sjećaš se Seke, bila s tobom u rovu. Glavoboljac je gledao mladu ženu očima djetinjaste radosti. Nije se moglo razaznati da li je sretan što se sjetio ili izliva sreću kroz oči da bi je se sjetio. Samo je nepromjenjiva dječija radost očiju govorila da je bolest njegova teška i duboka. U rovu nije bio niko. Nebio niko. U grobu bio, u rovu nebio. U rovu ko u korovu, ko crv u kruvu. Jesi li vidio Novog, i on je bio s tobom. Novi, tako ste ga zvali. Novog zvali. Mnogog znali. Novi novi novićar novožder novošinjac novrijeme novostaj novorijek novibaba novimetak novokrvina novosila novijek novinašce novorkan novosrk novozvrk novozlat novoglav novočak novoljub novosjek novodjev novokrst novomrs novoluč novopuc novosoj novognoj novobol noviša novirod novibrod novidan novirat novidlan novibod novišilj novihod novikorak novikrak novizrak noviput novilud...