понедељак, 07. децембар 2009.

KONGRES DEMOKRATSKE PARTIJE
Krajputaši svih partija, ujedinite se.
Vi, neshvaćeni, nepriznati, neprihvaćeni lideri i nove snage, vi koji ste budućnost politike Republike Srpske, vi koji niste dobili šansu u vašim bivšim strankama, vi koji ne možete, u vašoj prosječnosti, više da podnesete torturu 50%-postotne glasačke podrške jednoj političkoj stranci, koji živite u misaonom mraku, da li vašom zaslugom ili zaslugom birača koji nisu za vas glasali, ustanite i dignite svoj glas, makar i za Dragana Demokratskog Čavića.
To bi mogao da bude moto i himna Demokratske partije Dragana Čavića.
Koji je ostao upamćem po tome što je promovisao veliku političku misao: Na kraju ćemo mi svi biti prinuđeni da imamo svog Rajka Vasića.
Ne znam, ali sreća je da nas je bog spasio božijeg davanja da svi imamo svog Dragana Čavića.
Dobro je da postoji opozicija. To je znak evropejstva i demokratije. To je znak da neko nešto radi i gradi. Dobro je ako opozicija misli svojom glavom. Dobro je što je DPČ održala svoj prvi kongres. Kongres, kako to gordo zvuči. Skoro kao Partija.
Nije dobro što su televizijske slike i sekvence snimale tužne, skoro kosovske scene, scene četeresnice, scene vlastite sramote na licima konglomerata bivših ljudi iz bivših stranaka. Svakog od njih je bilo sramota što je tu i gledao je negdje na stranu, negdje pored, u svoj neki notes ili džep, imao veliku brigu tog trenutka, svaka od tih faca naprosto se izvinjavala što je tu.
To odsustvo oduševljenja i normalne političke radoznalosti i pripadnosti, težak je psihološki teret.
Na toj strukturi se ne gradi politička stranka.
A toj strukturi se ne može nametnuti, niti je moguć njima prihvatljiv, politički program kojeg će oni podržati i za kojeg će se boriti na političkoj sceni.