NE SERITE,

PUNA JE KUĆA VASKOVIĆA

Izgledalo je da napad na Republiku Srpsku i Milorada Dodika nema cijenu. Ja sam tako shvatao angažman Feudalne Televizije i njenih vlasnika, još neostvarenoih Feudalaca Feuda Bosna. Jer se u tom projektu za novinara i urednika može proglasiti i izvjesni Bakir, za udarne igle te haubičke televizije mogu lansirati izvjesne protuve, Babići, Vaskovići... koji imaju veze sa novinarstvom koliko i tvrdnja da Krava Žujava balega Bečke šnicle, sa ukusnom istinom.

Za snimak onog nesretnika, kome se na licu vidi da je pod smrtnom prijetnjom, znalo se godinama. Sada Vaskovićev poslodavac, u ime poslodavca i njegovog poslodavca, izražava zgražanje i daje otkaz nesretniku koga je život izbacio na obalu zajedno sa izmetom, ljudskim i raznih životinjskih vrsta, i tako ga učinio novinarem.

Znao je Bakir, i svi drugi, ko je Vasković. Znali su i ko je Babić. Znali su da se radi o polusvijetu koji je spreman na sve. Znali su i ko je Bakir. Znaju i da se sada Feud osipa. Otišao je Rafi Gregorijan. I carstvo Istraživačkog Govninarstva se raspada. Ova gorepomenuta trojica, spadaju u te ratne naplavine. I tri hiljade i trojica. I Bakir. Jer u Sarajevu, njegovom feudalno-unitarnom dijelu, i u mnogim glavama, još se vodi rat. Svi su oni željni socijalne i medijske, ćaršijske i rajine, liderske i vlastničke potvrde i tapšanja. Svi su oni marginalizovani autsajderi koji se ni malo ne razlikuju od pasa koji se vuku za vojničkom komorom čekajući da ispadne kakav komad mesa, ili im ga ko dobaci. Oni, tako, žive u prividu da su i oni u koloni, sretni što im ponekad neko, sa kamiona, sa komandnog vozila, zvizne. Tako i Zlajoglu ponekad zvizne Kirbakli Bakiru. A ovaj zvizne Babiću i Vaskoviću. I svi oni zavrte repićima u svom svojem ponosu važnosti među kerovima iza vojničke komore.

A Vasković i Srebrenica.

Ako ste dali otkaz građaninu Vaskoviću, dajte otkaz i ostalima iz ešalona novinara koji su nikli iz balege i đubriva u ratu i iza rata. Na svim stranama. Svi su radili kao Vasković. Kako se znaju telefoni koje prisluškuje Gluvo Džuvo, znaju se i spiskovi novinara koji su radili za redakcije u ratu. Objavite te spiskove. Sve je to goli Vasković. Gola laž i obmana. Mnogi od njih su nestali sa kišom i izmetom. Mnogi su se transformisali u demokratske novinare. Mnogi su postali vlasnici medija. Mnogi su otišli u biznis u koji se razumiju kao i u novinarstvo. Mnogi su postali inostrani i tuđi konsultant-otirači.

Svi oni nisu ništa.

Dabome, Bakir i Sarajevo ovim žele dokazati da njihovo novinarstvo nije bilo takvo. Bilo je uzvišeno, patriotsko, savršeno, istraživačko, egzaktno. STJ.

I, dabome, nikada niko nije htio da analizira činjenicu zašto sam četiri godine proveo u rovu umjesto na televiziji. Dok su druge ušljive psetare postajali novinari prije nego sam ispraznio šaržer kalašnjikova. Zato što sam imao izbor da budem Vasković ili da poginem ko čovjek. Niko nije analizirao činjenicu zašto je ogroman broj novinara nekadašnje Televizije Sarajevo nestao i nije učestvovao u ratnom egzaltiranju. Imali su izbor da pobjegnu i prosjače po Evropi ili da budu Guzina Senad.

Sada žrtvom usranog Vaskovića, oko kojeg se više ni muve ne kupe, brane čast novinarstva. Vasković i Vaskovići, nemaju veze sa novinarstvom. Bakir i Feudalac, i Feud, to znaju. Radi se o goloj upotrebi priručnog sredstva u rušenju jedne nacije i jedne Republike. Kao što je priručno upotrijebljen ustašoid Pravaš Pavelićaš u rušenju Hrvata, tako je upotrijebljen i Vaksović.

Da bi Farsa bila kompletna, molim Borku Rudić da zaštiti građanina Vaskovića.

Vasković je za postratno Sarajevo jednako važan kao i general Divjak za ratno.

Gola Udčina.

1.000 DAJEM, VODITE GA,

5.000 DAJEM, NOSITE GA,

100.000 DAJEM,

NE SPUŠTAJTE GA DO KLAGENFURTA

Sva se Bosna zlatom pozlaćuje, samo Dodik bune potplaćuje. Parama poreskih obveznika, STJ. Tako zapijeva Valentin Incko, austrijski slijepi guslar. Ponovo aranžira stari hit Sarajsonga: Svako božije zlo izvire u Srpskoj a dolazi od Dodika.

Nekako sam ga trpio i zamišljao pitomim, sa onim austrijskim šeširićem i peruškicama. Ali, kad je pomenuo pare poreskih obveznika, tj. birača Republike Srpske, koje Dodik troši da bi stvarao konflikte u BiH, obznanio sam slijedeći proglas: Hiljadu dukata dajem, vodite ga. Pet hiljada dajem, nosite ga. Sto hiljada dajem, ne spuštajte ga do Klagenfurta.

Raskrilio se Incko na dvije strane subotnjeg Avaza. Iako oni Fahrini ne vole Dodika, zato su ga i turili u naslov, nesvjesno su odštampali smrtovnicu za Visokog. Tekst je u negativu, na crnoj podlozi, ko ubilo se za žalost. Odavno se nisam isplakao tako.

A u opštem crnilu, Valentin se Incko raspojasao na svečetiri strane. Vlast odmah. Sud i Tužilaštvo Ne sme, bre, niko da bije. Dodik – porezi - konflikti. Roba – Novac – Roba. Samo što ga nije optužio za bombardovanje pobunjenika u Libiji. Citira Dejtonski sporazum. Država je, kaže, Naseobina, velim, dužna da provodi međunarodne krivično pravo. Ali to još ne znači da je dužna da ima Medžidu i Barašina, Sunce Im Jebem. To još ne znači da treba mimo materijalnih dokaza osuditi generala Đukića, a onog Bihaćkog Palisrba pustiti da mirno hoda po zemljici, za projektil koji nije ispaljen. Pri čemu je Novak Đukić uspješniji od Isusa koji je sa dvije i po ribe nahranio cijelu pijacu u Nazatretu, gdje li. Đukić je, po osudi, sa tri i po kile eksploziva pobio više od sto ljudi, koliko li.

Sud i Tužilaštvo su nametnici, krvopije, srbopije. Čuće se argumenti o tome, kad Dodik stigne u Narodnu skupštinu. Sud i Tužilaštvo BiH su instrumenti nepostojeće Države. I spolovila za pravljenje nepostojeće Države.

Provođenje međunarodnog krivičnog prava, i međuentitetskog, uključujući i saradnju sa Interpolom, može da se ostvari i bez ovih četvoro, Suda, Tužilaštva, Meddžide i Barašina. Sud i Tužilaštvo su za Srbe, Valentine. Kao i cijela Bosna što je za Srbe. Da ih se nekako utamniči, a Republiku da im se ukine.

Nego, ne zagovaraj me, Valentine. Vidi šta ćeš sa onim mandatima što ti uručiše Hrvati. Vidi kako ćeš otkloniti, nasilje nad CIK-om, ne konflikte sa CIK-om, Ustavom i Ravnopravnošću. Dodik troši narodne pare, tačno je, naroda koji ga je birao. I pare koje su odobrene u Narodnoj skupštni. Ne za konflikte, nego da zaštiti to što Ti i Lešinari Sarajevskog Političkog Kruga, sa stranim kolaboracionistima, želite noću da razvučete kao oni oko mesare. Znaš Ti, dobro, koji.

A Ti trošiš tuđe pare da tamničiš nacije. Crne pare. Za koje, kao i za Tebe, niko nije glasao. Pare, da gaziš domaće instucije. Zajedničke Organe. Da pomažeš Gvantanamce, Turbandžije, Ustašoide.

Da ponižavaš birače i njihov glas. Na jednom kraju Naseobine. Dok se u drugom, kobiva, boriš za njih.

Šta hiljadu. Kraljevstvo dajem.

PRIJATELJSKI FUDBALSKI

SUSRET VETERANA

(SELEKCIJA IZOLA-PIRAN/SLOVENIJA

I SELEKCIJA BIJELJINA-MODRIČA-BANJALUKA/REPUBLIKA SRPSKA)

U subotu, koja je prva prošla, u Međašima kod Bijeljine odigrana je prijateljska veterenska utakmica ovih dviju selekcija.

Radi se o uzvratnom susretu jer smo mi, kao Legija veterana Slaviše Pilota i Nikole Nikića odigrali jesenas utakmicu, po poratku iz Španije, u Izoli.

U Međašima je bilo 1 : 1 ali je u trećem poluvremenu bilo specijalnih rakija, poklona i muzike što je rezultat učinilo zanimljivim.

Dogovorili smo da u septembru opet idemo u Izolu. Nastojaćemo da pobijedimo.

Ja sam igrao povrijeđen jer sam na skijanju prije manje od mjsec dana imao tešku distorziju koljena i samo me je moje seljačko porijeklo spasilo situacije da potkoljenicu nosim preko ramena. Po ocjeni slektora odigrao sam konstantno i nisam bio ispod prosjeka ekipe.

Ali je zato Nikola Nikić briljirao, Strašni sud, i opravdao rejting igrača iz Obale Bjelokose.

Lomio je protivnike po terenu koji su padali ko snoplje zrelog žita.

Kao u najboljim danima Grbavice.

SUDBA SUD BiH

Ovih dana miris referenduma se širi udolinama i brdusinama Naseobine i njene sudbine. Tiho pada veče sjeverno od Neuma, evo nama našeg referenduma. O sudu BiH.

U Narodnoj skupštini Republike Srpske priprema se rasprava o tom zajedničkom Organu. Meddžida Kreso, predsjednica Suda BiH, ustala je ovih dana u odbranu Suda i u kopanje rovova koji će spriječiti agresiju na Njen Sud.

U obilnom intervjuu Avazu, iznosila je ogromne argumente za opstanak i ostanak Suda a najveći je upotrijebila uz fanfare: Srbija cijeli region drži taocem. U toj sudskoj praksi.

Ako Meddžida oćelavi, biće kriva Srbija, SJJ. Meddžidi, ne Majčici.

Javnost zna za mnoge argumente protiv Suda BiH. Onaj o skoro 1000 godina presuda za zločine Srba. Za svaku godinu postojanja Države Bosne, SJJ, po jedna godina. Za buduće godine postojanja Države Bosne treba uvesti po pet godina zatvora za Srbe, SIJ. A pedesetak godina za zločine protiv Srba. Uglavnom su ginuli tako što su sami padali na ćakiju.

Ali hapšenje Ganića, Divjaka i Vučurevića, najbolji je argument za ukidanje Suda BiH. Onako kako se Sarajevo diglo da brani optuženu trojku, svakog pojedinačno, tako je kod Suda uvrnulo muda da sudi. Ako je Sud toliko meddžinalno pošten, predlažem da se preseli u Šipovo, Gacko ili Šekoviće, ili u neku sličnu tradicionalno srpsku internacionalnu sredinu, pa ko preživi, ko presudi.

A ako Meddžida baš ne razumije, a očito ne razumije dok nastoji lažima da ozakoni i poustavi sud i tvrdi da je čak i Ustavni Sud BiH ocijenio da je Meddžidin Sud ustavan a koji je inače ustanovljen zakonom, onda joj treba predočiti sljedeći citat iz Dejtonskog ustava.

Članom III Ustava, propisano je da su „u nadležnosti institucija Bosne i Hercegovine slijedeća pitanja:

1. Spoljna politika,

2. Spoljnotrgovinska politika,

3. Carinska politika,

4. Monetarna politika kao što je predviđeno članom VII (napomena: Centralna banka BiH),

5. Finansiranje institucija i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine,

6. Politika i regulisanje pitanja imigracije, izbjeglica i azila,

7. Provođenje međunarodnih i međuentitetskih krivičnopravnih propisa, uključujući odnose sa Interpolom,

8. Uvođenje i rad sredstava za međusobne i međunarodne komunikacije,

9. Regulisanje saobraćaja između entiteta,

10. Kontrola vazdušnog saobraćaja.

Ako Meddžida ovdje nađe nešto o Sudu BiH... neka na Referendumu glasa Za Sud.

KOJA SI NACIJA, BRATE IVO

U jednom od sudova svijetlog sarajevskog sudstva, vodi se proces po tužbi beogradske zadužbine koja ima prava na objavljivanje djela Ive Andrića, nobelovca. Ivan Lovrenović je Andrića uvrstio u hrvatske pisce mada je Andrić, za života, dao na znanje da se ima smatrati pripadnikom srpske književnosti.

Ništa čudno. Kad je vidio šta mu je Maks Levenfeld napisao o Bosanskoj mržnji i kad je vidio kako su Srbi prošli tokom gradnje Ćuprije, tadašnje velike strane investicije, sažalilo mu se pa se opredijelio.

Sada je u toku žalbeni postupak na sljedećoj sudskoj instanici. Po žalbi priređivača antologije ili nečeg sličnog od strane Lovrenovića.

Predlažem tri stvari.

Prvo. Ne dižite prašinu u javnosti. Ako čuje Incko da se nešto predalo na sud, donijeće obavezujući nalog koji će važiti Dok Vosoki predstavnik ne odluči drugačije. Ivo Andrić bi mogao završiti u Domu naroda ili u Vladi Federacije. Šta Incko zna ko je Ivo Andrić.

Drugo. Da li je Ivo Andrić hrvatski ili srpski pisac, treba pitati Zlatka Lagumdžiju. On je nepogrešiv u tom nacionalnom opredjeljivanju. On kad kaže da je Pudarić Srbin, budite sigurni da ih, Srbe, od njega neće zaboljeti glava. Za podgaćište, sa zadnje strane, nisam rekao. Kad kaže da je Komšić Hrvat, svi Bošnjaci povjeruju u to. I potpišu se. Križićem. STJ. Zna Zlaja.

Treće. Da bi se izbjegli neposrazumi, treba napisati roman Na Drini ćuprija 2. Ja sam spreman napisati neke dijelove za koje sam, u skladu sa svojom, od strane saraja dodijeljenom, fašističkom vizurom, specijalizovan i osposobljen. Opisaću nabijanje na kolac, sve dotle dok nabijenik ne ostane živ nabijen na kolac. Za lik nabijatelja na kolac, Ešdaun mi se ko ubio. Incko je, pak, neimar koji gradi ćupriju a Zlatko je Veliki Vezir koji povremeno sa konjištem i osoboljem, obiđe Visokog graditelja. Za lik Ćorkana, pljunut je Hasapin Zvonko. Mada je malo improvizorno i nepovijesno takvog jedno čestitog Uhrvata miješati u srpko-turska povesna sranija. Lik Švabice bi mogao pripasti Jelku Kacinu. U ovom vremenu, on je tu najevropejskiji, kao Švabica nekada. Itd.

Na Drini ćuprija 2 mora da bude sveobuhvatnija od Andrićeve i treba da okupi sve, od inokosnog srpskog seljaka iz okoline Višegrada do Doris Pak i Nataše Kandić koje mogu zajednički presjeći vrpcu opravši prethodno kolac i kaldrmu. Od krvi i mesa.

U konsultaciji sa Neimarom Valentinom, odrediću ko će biti vila koja noću razgrađuje. Znate da nikad ne najavljujem svoje poteze.

E, Ivo, Ivo, da si znao da ću ti ja raditi o romanu, nikad ga ne bi napisao. Jelde. A kamo li određivao u čiju će književnost.

LAGUMDŽIJA

BOŠNJAČKE STRANKE

I LIDERE ODVEO U GVANTANAMO

Na pitanje Večernjeg lista o razgovorima za formiranje Vrhovne Vlasti Naseobine, Tihić odgovara: Tkogod pokrene inicijativu, ona je dobrodošla. Može Dodik, Čović, Lagumdžija, bilo tko. Ako treba, ja ću biti taj. To treba uraditi što prije. Lagumdžija je bio u Americi pa smo čekali i njegov povratak kako bismo vidjeli što i kako dalje.

Moram podsjetiti da je Sulejman Tihić lider najveće bošnjačke stranke, Lagumdžija je lider srpsko-hrvatsko-komšićske, SDA, stranke ratnice, stranke koja ima Člana P. A u odgovoru Večernjaku se predstavlja kao povjerenik Esdepea za mjesnu zajednicu Prcmilojka Donja.

Ko da vidim sebe kada sam se sa osam, devet godina igrao u pijesku. Šta radiš, Rajčilo. Ništa, evo, čekam da se djed vrati iz Doboja, otišo na pijacu, pa ćemo vidjeti šta i kako dalje. Odnosno, da li ćemo orati, ili kopati, a najvažnije, da li je djed donio šarene dugačke bombone.

Izgleda da i Tihić očekuje neke Zlatkove slastice iz Amerike.

Neprijatno mi da savjetujem starom novinarskom vuku iz Večernjaka. Mislim da je bolje pitati na nekom drugom mjestu šta misli Tihić.

Nepojamno je kako je U-Socijaldemokrat uspio potčiniti Tihića i SDA. Kako je lako ušutio Bakir, Član P. I kako je sve druge bošnjačke stranke, Esbebe, Esbeiha, stavio u stanje mirovanja i iščekivanja da se Otac vrati sa službenog puta iz Amerike. I prije toga.

A i kad je tuzemno, niko ništa ne poduzima. Lagumdžija i šargija, i kolo vodi, i fes zatura na zatiljak. Dok mu reket viri iz zadnjeg džepa čakšira.

Am Amb se spasila u zadnji čas saopštenjem da nema ništa od Dejtona dva. To što je Turbanždija pričao u Americi, može biti samo Dejton Ja.

U pogubno političko, pluralno i demokratsko stanje doveo je Lagumdžija bošnjački politički mozaik. Uskoro ću biti primoran da svoju čuvenu političku sintagmu Sarajevski Politički Krug redefinišem u Lagumdžija i Sarajevski Zid Šutnje.

Kao da je Lagumdžija sve bošnjačke lidere odveo na kraći boravak u Gvantanamo. Tako i od onih, stvarnih, nema ni traga ni glasa.

Politički interes Bošnjaka je ovim još dalje marginalizovan, dalje, jer je i dosad bio zaturen u uglu dok se na sva usta pričalo o Državi Građana, Državi Unitarnoj, Državi Funkcionalnoj, Državi Imovine... i prepušten mitskom biću, Lagumdžiji, koje je sastavljeno od više polovina – pola komunjara stara, pola socijaldemokratčina mlada, pola američanin, pola institutlija bošnjaštva, pola reketuša...

SIROTINJA U TENKOVIMA,

DIKTATORI POD ŠATOROM

Uhvati me, katkad, ta opšta internacionalna nježnost.

Pa se sažalim nad ovima ili nad onima.

Došlo mi žao i onih libijskih jadnika, sirotinje, koju onaj Gadafi, inače prijatelj Srba, Tita i Komunista, teroriše toliko decenija sa tako malim činom. Pukovnik. Jebo ga čin, ja sam takve, pukovnike, samo ako su bili članovi Esdesa, marškao u ratu. Ma, šta marškao, tjerao ih da mi trčećim korakom, donose minobacačke mine 120 mm, preko njive a bez osigurača. A ja sjedim u 'ladu, i povlačim konopac okidača vršeći tako svoju svetu dužnost agresije na Ejupa Ganića i Jovana Divjaka.

Tužno razmišljam kako su ti libijski sirotani, kad su već preživjeli tolike decenije pukovničke diktature, sigurno navikli da jedu pijesak. Bilo mi nekako normalno da izađu na te diktatorske ulice, prvo u krajevima udaljenijim od Tripolija i Carskog Šatora. I da bacaju pijesak u oči mrskim policjacima, žandarima i malim diktatorima. Jer nema ni kaldrme, nema ni kolja, nema ni izloga da se razbijaju, ni automobila da se prevrću i pale. Nema ništa.

A onda dođe vijest, STJ:

ADŽABIJA - Komandant pobunjeničkih snaga general Abdelfatah Junis rekao je da je NATO uputio izvinjenje nakon što su avioni greškom gađali kolonu pobunjeničkih tenkova nedaleko od grada Adždabije na istoku Libije. Prema njegovim riječima, smrtonosni napad iz vazduha izvršen je uprkos najavi NATO-u da će tenkovi biti prebačeni na prvu liniju. Pobunjenici, koji su pogođeni u vazdušnom udaru, prebacivali su grupu tenkova, oklopnih vozila i lansera raketa nedaleko od prve borbene linije između gradova Adždabije i Brege.

Kako je sirotinja relativna. Moj Ajnštajne. Sirotinja se pobunila. Zato što vozi tenkove,oklopna vozila i vebere i kaćuše a ne vozi Vejrone. Sigurno za to. Onda se sjetim Srba iz Hrvatske. Na traktorima. Koliko je progres napredovao za samo dvadeset godina. Pobunjeni Srbi ispušili na traktorima. IMT 333. Ako libijski pobunjenici ispuše, biće to na tenkovima. Kroz dvadeset godina neki drugi pobunjenici će da ispuše na Spejs šatlovima. STJ.

A onda ovaj gadafijevski, mislim, nesvrstani, dio moje svijesti, pita otkud njima tenkovi. Sirotinji. Decenijskim potlačenicima. Pa se sjetim kako su i naši potlačenici, kad su počeli ratovi, pičili po ratištima pušeći marlboro i noseći rejbanke.

Pa mi tom emajliranom poštom dođe poruka koja kruži internetom, kojeg još nije pogazio Gadafi. A ni Diktator Tito. Samo zato što se nije bio pojavio dok je Božju Ti Mater bio živ.

Zašto je Libija napadnuta?

Evropska unija se suočava sa ogromnim finansijskim problemima, a jedna po jedna evropska drzava proglašava bankrot. Zona evra je ozbiljno uzdrmana i u ogromnim problemima. Amerika je sve svoje resurse potrošila 12 godina unapred jer duguje svojoj i pojedinim državama u svetu 36.000 milijardi dolara. Evropska unija i Amerika duguju Libijskoj državi za isporučenu naftu blizu 200 milijardi dolara. 2012 godine ističu koncesije velikih naftnih kompanija koje polažu pravo na Libijsku naftu. Gadafi je zatražio vraćanje duga ili će sklopiti međudržavne ugovore sa drugim zemljama i kompanijama. Zbog toga je ovo neviđeno razaranje Libije. A, da li je Libijski građanin imao razloga da se buni protiv režima Muamera el Gadafija? Mislim da nije.Ako gledamo standard Libijskog naroda i povlastice koje im pruža država imali su jako lep i lagodan život; živeli su kao mali bogovi. Libija ima 6,5 miliona stanovnika, a ima 14 miliona registrovanih automobila. Ako neko hoće da studira u bilo kojoj državi u svetu on podnosi molbu i država mu obezbeđuje stan, hranu, automobil, besplatno školovanje i mesečnu stipendiju od 2300 dolara. U Libiji se ne plaća voda, struja, gas, porez, krediti se daju bez kamata. Ako u roku od pet godina ne možete da vratite kredit država ga otpisuje ili vraća za vas. Svaki punoletni gradanin Libije kada napuni 18 godina dobija ključeve od stana. Ako hoćete da kupite auto vi dajete 20,30 posto od cene ostalo dotira država. U Libiji za 10 dolara možete da kupite 85 litara benzina ili nafte. U Libiji je hrana gotovo džabe, 10 kg hleba košta 0,15 dolara. U Libiji njihovi građani ne rade fizičke poslove, sve su stranci. Ziveo sam 10 godina u Libiji po raznim gradovima i nikada nisam video ni jednog prosjaka na ulici. Libijci ne idu da rade po belom svetu jer za to nemaju potrebe. U Libiji ni jedan građanin nije izbačen ili mu je oduzet stan ili auto zato što nije mogao da vrati kredit što nije redak slučaj po ovim takozvanim demokratskim zemljama koje su se okomile na Libiju. Iskreno, žalim za Libijskim narodom jer će se pretvoriti u najamnu radnu snagu, raditi za 100 dolara i gde će im ove povlastice biti sve ukinute, a o lagodnom životu kakav su živeli moći će samo da sanjaju.

Ne znam šta od ovoga nije tačno. A naše, tj. vaše, znaju oni kome se obraćam, istraživačko novinarstvo ni da zucne o tome kako je tamo. Jedino sam vidio da kogod je pobjegao, izbjegao ili je evakuisan iz Libije, na bijelce mislim, ne reče ništa ružno o Režimu i Diktaturi.

Ali, svejedno. Tenkovi su legitiman cilj. Čak i kada su sirotinjski. Šajbaj, Džone.

IZBOR IZMEĐU METKA I PRETKA

„Nema tu ničeg novog. Srbija i Hrvatska su kao države su uspostavljene s idejom proširenja na prostore Bosne. Današnje politike i Tadića i Josipovića, koliko god izgledale prijevarno umiljate, nastavljaju ono što smo mi iskusili na svojoj koži kao politiku Tuđmana i Miloševića, naši očevi i djedovi Cvetkovića i Mačeka itd. Prema tome, pred bosanske ljude se postavlja pitanje branjenja njihove države, njihovog društva, njihove kulture. To je za njih pitanje opstanka. A za one ljude koji u Bosni djeluju kao eksponenti tuđih politika iz susjedstva riječ je o njihovoj sramoti, o izdaji vlastite države, o nerazumijevanju šta je budućnost na taj način“, ocjenjuje Rusmir Mahmutčehajić u razgovoru za Slobodnu Evropu.

Fridrih Ebert opet naručio nepotrebno istraživanje. Šta Hrvati, Bošnjaci i Srbi misle jedni o drugima a šta o Bosni i Hercegovini. Za BiH je lako. BiH ne postoji. Šta tu ima da se misli.

A za one prve. Ne treba praviti istraživanja. Postavite na stol metak i pripadnika jedne od nacija, neću da kažem koje jer će me u Sarajevu optužiti da sam lirik. Dva pripadnika druge dvije nacije zamolite da izaberu. Najmanje jedna od njih će izabrati metak. A Božo Skoko potrošio trideset stranica. Prije njega Puhalo itd. Ima Fridrih para. Sve više para što je manje BiH.

Pri takvom izboru metaka, jasno je da BiH ne može opstati.

Zanimljivo je analizirati gornji citat.

Rusmir Mahmutčehajić u jednom pasusu okriva svu slojevitost propasti BiH.

A propast BiH je uslovljena propašću kolektivne i individualne svijesti o sebi prije svega pa i onda o drugima.

Prvo.

Mahmutčehajić se ovdje može uzeti kao uzorak kolektivnog mišljenja intelektualaca, javnosnika, političara i obrazovanijih slojeva bošnjačkog segmenta u BiH. Neki to mišljenje plasiraju agresivno, neki šutke ali prosječan nivo se kreće oko ove ljestvice.

Drugo.

Srbija i Hrvatska su stvorene sa idejom da podijele BiH i da se prošire na njeno područje. Dakle, okruženje je trajni neprijatelj BiH. Bošnjacima. Jer samo oni to tako vide. A pošto u Srbiji i Hrvatskoj žive samo Srbi i Hrvati, te dvije nacije su neprijatelji Bošnjaka i samo čekaju pucanj za jurišni sprint na BiH.

Treće.

Jospipović i Tadić rade prema BiH isto ono što su radili Tuđman i Milošević a ovi radili isto ono što su radili Cvetković i Maček. Turci, koji su, prije Austro-Ugarske ovdje donijeli smrt, krv, mržnju, i trajno je usadili u ovdašnje ljude, i one koji su ostali u hrišćanstvu, i one koji su promijenili vjeru kao čin nade u spas, Turci su ovdje brali ljubičice. Dakle, svo ovdašnje zlo dolazi od Srba i Hrvata Beograda i Zagreba.

Četvrto.

Bosanski ljudi imaju misiju opstanka i branjenja njihove države. Taj osmanlijski genetski kod zaposijedanja teritorije, vjere i svijesti sada se pretvorio u regionalnog protivnika okrenutog i na istok i na zapad. U takvoj situaciji Srbima i Hrvatima u BiH nema opstanka. Ne možete nekim Srbima i Hrvatima biti neprijatelj a drugima suživotni prijatelj. Njima, ovima u BiH, se može biti samo beg.

Peto.

Osim Bosanskih ljudi, svi drugi u BiH, Srbi i Hrvati, izdajnici su svoje države. I treba da ih je sramota. Taj osmanlijski kod, pored zaposijedanja teritorije i nasilnog i doborovoljnog prevjeravanja, želi i da zagospodari kolektivnim kriterijima morala, patriotizma, izdajsva i sramote. Osmanlijsko carstvo živi još u kolektivnoj i pojedinačnoj podsvijesti mnogih Bosanskih ljudi. jer se Srbima i Hrvatima odriče ovdašnja autohtonost, izvornost, vlastiti politilki i storijski interes i svodi ih se na ispostave, ubačene elemente i permanentne nadničare Cvetkovića i Mačeka.

U takvom stanju stvari koje u jednom sumračnom pasusu nesvjesno crta Mahmutčehajić, nema mira na Balkanu. To ne mora značiti bezuslovno rat. Ali i nemir nije mir. Jer, to stanje bosanskih ljudi, njihov koordinatni sistem, trajno generiše neprijateljski odnos prema mračnim silama cvetkovića i mačeka i njihovih potomaka čije su kljove sve krvavije. Taj odnos prema okolnom hrišćanstvu podrazumijeva uništavanje ovdašnjeg hrišćanstva koje je i inače sramotno i izdajničko što su dovoljni uslovi pred bogom, sudom i savješću. Jedan od koraka tog uništavanja je aktuelni odnos prema Hrvatima u Federaciji, kao i permanentno ukidanje Republike Srpske.

U Skokinom istraživanju bošnjački ispitanici navode tri stvari zbog kojih ne vole Srbe:

• Agrsivni, naslni, nasilje, rat – 51%

• Okrutni -14%

• Nacionalisti – 12%.

Zašto hrvatski ispitanici ne vole Srbe:

• Agresivni, nasilni, nasilje, rat – 14%

• Okrutni – 9%

• Nacionalisti – 9%.

Zašto srpski ispitanici ne vole Bošnjake:

• Agresivni, nasilni, nasilje, rat – 15%

• Dvolični – 10%

• Nikoga ne mrze – 10%.

Jasno je, dakle, gdje su generatori mržnje, sukoba i napetosti. I na kom izlazu je visoki napon. Jasno je ko bi od ovih ispitanika izabrao metak.

Šta bi bošnjačke ispitanike navelo da promijene svoje mišljenje prema Srbima:

• Da postanu svjesni svoje krivice za rat i da se izvinu – 82%

• Da pokažu više odgovornosti prema BiH – 72%.

Statistika, u stvari, kaže, da Srbi treba da kapituliraju u miru, da potpišu trajni poraz i da služe BiH. Onoj BiH Bosanskih ljudi Rusmira Mahmutčehajića i drugih.

BiH se već raspala i već ne postoji. Traži se samo način dematerijalizacije. Da li će kremirani bosanskohercegovački prah odnijeti promaja i vjetar, da li će to učiniti kokoši tražeći crve ili će to izvesti kakav kašikar i slična teška mašina za zemljane radove.

Pri tome se ne treba zavaravati. Međunarodno priznat prostor između Srbije, Hrvatske i Crne Gore može postojati a da pri tome BiH ne postoji.

Opstanak jeste realan problem Bosanskih ljudi. Ali on nije počeo da se problematizuje danas ili u doba Cvetkovića i Mačeka. Počeo je da se problematizuje dolaskom Krvi, Mržnje i Zla sa turskim konjanicima. Produbljen je sa prevjeravanjem, nastavljen sa kolektivnim usmjerenjima prema silama fašizma a uzdrman posljednjim međunacionalnim ratovima za istrebljenje hrišćanstva sa područja BiH. Mogu Bosanski ljudi slobodno to da zovu Agresijom. Izlišno je bilo kome nametati vrednote.

Ali je nepobitno da je problem opstanka danas prije svega problem realiteta. Što Bosanski ljudi budu dalje od realiteta, njihov opstanak će biti neizvjesniji i sve manje će zavisiti od tih zlih Srba Cvetkovića i Hrvata Mačeka.

Čak je sve izglednije da opstanak zavisi od propasti BiH. Jedna od garancija opstanka Bosanskih ljudi je i raspad BiH. Jer, prema gornjim pokazateljima, teško da se može održati istovremeni generator slabe, jake i baterijske struje.

LAGUMDŽIJA ZABIJA KLIN

IZMEĐU EVROPE I AMERIKE

Turbandžija sa Miljacke, Zlajoglu, Platformer, Mladi Socijaldemokrat U-57, Trgovački putnik Nato-pakta, Skretničar za Gvantanamo, Prvi Reket, Ustavna Stjenica, Zlatko Lagumdžija, otišao je na put u Ameriku.

Tuzemni AgitProp njegove stranke je saopštio da nema kad da promijeni turban od silnih sastanaka. Vidim, i poslodavci i nalogodavci iz NDI su u itinerarijumu. Vidim, i neki izlizani bivši senatori, Bob Dol, razmijenili su mišljenja sa Turbandžijom. Izlizani senatori, izlizani Lagumdžija, izlizane političke ideje.

Ono što može da brine Bosnu i Hercegovinu, ili Bosnu i Inckovinu, jeste javni zahtjev Lagumdžije da se BiH uključi u Nato pa onda da ide u EU. I, drugo, da se pod patronatom specijalaca Nato, mada on to tako ne kaže, meni se priviđa, u novi ustav BiH ugrade svi regulacijski mehanizmi koje sada posjeduje OHR.

EU je, pak, rekla svoje. Prvo, ojačano predstavništvo EU u BiH a OHR da se seli. Mada se oni, OHR i Incko, drže ovdje ko Tvrdokorne Mrlje. Još dvije godine najmanje. Dok se ne ukaže 5 + 2. Drugo, sankcije fermanom iz Brisela, na šta EU ima pravo a na šta Ojačano Predstavništvo EU, na tuđoj teritoriji, ne bi imalo pravo. O Ustavu nisu zborili ništa.

Šta, dakle, čini Turbandžija svojim iskazima u Americi i o Americi.

Turbandžija Lagumdžija igra na kartu stare unitarne olinjale sovuljage u snovima posttraumatskih stresnih sindromaša koja se zove Bosna a koju neki iz milja zovu Funckcionalna Država ili Zemlja sa jednom adresom. Zemlja sa jednom Državom, zna se čijom, STJ. Igra na kartu pomrlih obećanja, Kristofer, Buldozer, Samo vi potpišite pa ćemo u hodu da im ga zabijemo pod šubaru i pod tur, istovremeno.

Neće, moj Zlatane i opet Zlatane. Još se sve zametnute države nisu iskotile na tvojoj Zemlji Bosni. A i na tlu bivše kraljevine Srba, Hrvata, Slovenaca i Komunista.

Igra i na kartu starog i nikad neizliječenog sukoba praktične Amerike Nacionalnih Interersa i zastarjele, spore i osteoporozne Evrope. A stao je na stranu koja ga je odnjegovala, oddojila i instruisala. Dabome.

Natoov Teritorijalizam je jedina ideja za koju radi Olinjali Komunistički Socijaldemokrat. Turbandžija Lagumdžija nastavlja svoj koncept stvaranja hispanoamerikanaca. U ovdašnjem izdanju Naseobinskog Vukojebstva to su Kroatobosanci i Grkobosanci. Komšić. Desnica. S pomoću tog koncepta zagospodario je Federacijom. HDZ BiH i HDZ 1990 su, u ime svojih birača i u ime nacije njihovih birača, skrajnuti i izbačeni iz Federacije.

Sada bi Lagumdžija da krene dalje. Treba mu Dejton Dva. Treba mu Zona Zabrane Ustavnih Naroda. Treba mu Ustavna Intervencija Internacionalne Alijanse, UIAI. Treba mu Ustav Države koji će biti kopija Ohaerovog toaletnog papira, sa regulirajućim mehanizmima, poznatim kao Bonska Ovlaštenja i Ešdaunova Diktatura.

Kalajev austrougarski režim bi, u usporedbi sa Diktaturom Regulatornog Ohaerovog Sindroma Sarajeva za Državu, bio proljetna rapsodija ranog djetinjstva Naseobine.

NEVLADINA ORGANIZACIJA SADIK

Incko, i ostali visoki bivši predstavnici, smiješan je u svom siromaštvu i neosebujnosti u pogledu obogaćivanja političkog sistema i vladine administracije.

Ministar iz bivšeg Savjeta ministara, Sadik Ahmetović, i Predsjedavajući Borda Direktora Transparensi internešnel BiH, STJ, izvjesni Emir Đikić, potpisaće, danas, sporazum o saradnji. Taj Transparensi je Nevladina organizacija, uvežena ovdje, slično kao i ambrozija, krompirova zlatica i pčelinje uši. U stvari, Nadvladina orgazmizacija. Želi pošto poto da doživi orgazam istražujući zgradu Vlade Republike Srpske i međuetažni kriminal. U posljednje vrijeme šalju dopise Esenesdeu da im dostavi podatake koliko su para potrošili u kampanji. A ti svi podaci postoje u CIK-u. Međutim Orgazmičari žele da treniraju strogoću baš kod Esenesdea.

Sad mi drago što im nisam da podatke koje, inače, u CIK-u čuvaju u Sefu Američkih Federalnih Rezervi, toliko su dragocjeni. Sad bi te podatke dali Sadiku Ahmetoviću a ovaj bi to proširio po cijeloj Srebrenici, odakle potiče.

Ah, da, Ahmetović se u Savjetu ministara razmožio zato što je drugi jedan veliki stručnjak za bezbjednost odstranjen iz tih struktura. Zaboravio sam kako se zvao taj arhitekt.

Živo me zanima u čemu imaju da sarađuju ta dva ministarstva. Jedno, bezbjednosti unutar BiH, drugo bezbjednosti oko Zgrade Vlade. U sadejstvu sa Bakirom.

Možda u Sporazumu stoji da će Sadaka ministarstvo za svakih pet redaka službene zabilješke od Transparensija, o Dodiku, isplatiti 100 zlatnih carevih forinti. Za pet redaka, sa po šezdeset znakova, o Zgradi Vlade Republike Srpske po 150 zlatnih forinti. Za 1000 redaka o tiražu nekih banjalučkih novina – 4 zlatne forinte.

Čuo sam da policija, u odnosnom predmetu, Sadik Sadaka, uvijek među doušnicima angažuje i aktere iz kriminalnog miljea. Za sporazume nisam čuo.

Ovdje se, u odnosnom Sporazumu, vjerovatno radi o tome da je bivši nalogodavac, parodavac, savjetodavac, odselio, takoreći, odbrčkario se, pa je taj veliki korporejšn za informejšn i zaštitu Države od Dodika, ostao bez dostavoprimca.

Ali, jadna majko, šta će te dostave, javke i informacije ministru Ahmetoviću, izmišljenom i nametnutom ministarstvu u Sarajevskoj Državnoj Tvrđi, uopšte. Kome trebaju dojave Transparensija kod Incko, Zlacko i Picko rade što hoće, od bludnih radnji sa maloljetnim ustavom do petinga sa Černokošuljašima.

LAŽNI OBOŽAVAOCI UEFE

Nakon što je neki poznati novinar ESPN-a, Linder Širlikens, napao UEFU i FIFU da, u pogledu FS BiH, ne znaju gdje žive i kako izgleda svijet, nadam se da je barem nekolicini usmrđenih i uskislih bh fudbalskih patriota jasnije o čemu se radi.

Mislio sam da je besmisleno dalje objašnjavati zašto je neprihvatljivo instalisati jednog predsjednika FS BiH, pa makar bio i Srbin, kako reče onaj službenik iz Zenice.

Mislio sam da je nepotrebno objašnjavati da su FIFA i UEFA veće odmetnuto svjetsko finansijko zlo od MMF-a, Hipo-Motajica-Bardača Bank i one propale američke Braća Bank, zajedno.

A i sada mislim da je fudbalerima, njihovim sportskim novinarima i najvećem dijelu „fudbalskih radnika“ neobjašnjiva potreba da dignu glas protiv Uefe i Fife a ne da seru o tome kako je bh fudbal pred slomom, kako će ga sankcije uništiti, kako su evropska takmičenja i kvalifikacije reprezentacije stvari koje nemaju cijenu. Pa makar Jedan Predsjednik bio i Srbin.

Prvo. Fudbalski radnici koji kukaju za neusvojenim statutom i Jednim Predsjednikom, ne kukaju zbog bh fudbala, a pogotovu zbog fudbala u Republici Srpskoj, jer bi ove godine, po svemu, i banjalučki Borac trebao ići u Evropu, nego kukaju zbog svojih ničim zasluženih pozicija. Njihov atribut fudbalski radnici ninačemu je utemeljen. Gdje su njihove titule, gdje su njihovi igrači koje su stvorili. Ne može bh fudbalskim vještačkim patriotima sto godina biti dika i medalja Salihamidžić ili, sada Džeko, koji nemaju veze sa tim bh patriotbalom. A mnogi od tih vještačkih fudbalskih radnika paradnika, kriju se iza stava svog saveza. Kao oni gledaju šire, evropskije, uefskije, ali njihovi fudbalski savez, eto, neda pa neda.

Drugo. Fudbaleri, ovdašnji, premijerligaški, njihovi treneri i njihovi istaknuti fudbalski radnici, barem treba da šute o potrebi kompromisa, a to znači usvajanja novog statuta sa Jednim Predsjednikom, izlaska u Evropu... jer na taj način govore o svojim džepovima, o svojim guzicama, o svojim karijerama i o svojim novim ugovorima na osnovu kojih će mnogi oko njih staviti u padže legalan ili ilegalan procenat. Skoro svi su oni Ceca Šatoruša, samo što nemaju onolike sise. Ili nisu imali toliku priliku.

Treće. Novinari, i javnost uopšte, ne treba da seru o Novom Statutu i Jednom Predsjedniku u zemlji čija je reprezentacija već sada jednonacionalna. MIJ, oni komunisti su potpuno uništavali muslimanske fudbalere. Gurali neke Osime, Bukale, Katalinske, Pašiće, Paprice, Nikiće, a od muslimana puštali samo Sušića, bio predobar pa ga nisu mogli odstraniti, i ponekog ubicu Hatunića. I Hadžiabdića, mog idola i dandanas. Volio bih da nekog odnesem ko nekad Hadžija, pa nek sutra umrem. Sada, kada je pobijedio patriotizam i sloboda, reprezentacija je jednonacionalna i niko se ne može ni primaknuti joj.

Četvrto. UEFA i FIFA. Lajza Mineli. Mani, mani, mani. Šta su uložili u nesretnu zemlju BiH da bi ovdje fudbal postao sport a ne bunjište tajkuna, skorojevića, ratnih profitera, polukriminalaca i prevaranata. Da bi imali moralno i materijalno pravi da traže Novi Statut i Jednog predsjednika. Poslali nekog Zavrla. Kobiva on znaju šta je fudbal. EUFA i FIFA dali su ovom usranom bh fudbalu, na čijim temeljima Saraj želi da izgradi državu, a oni mu pomažu, toliko da nemaju prava da u FS BiH ni kave-kuvaricu blago uštinu za guzicu.

KO IMA PRAVO

PODRŽATI NELEGALNOST

Nažalost, nakon Inckovog poništavanja odluka Centralne izborne komisije, da sam na njihovom mjestu, organizovao bih kolektivno samotrovanje ugljen dioksidom, nije više pitanje da li je vlast u Federaciji legalna ili nelegalna.

Sada je pitanje ko ima pravo i ko od domaćih političkih faktora može podržati nelegalnost u daljem slijedu. Ko se može usuditi graditi kuću na fundamentu od pljeve.

Prisiljeni smo, tako, da živimo sa nelegalnošću. Mada ovo nije prvi put od Viskog predstavnika. Ali jeste prvi put cijela jedna nacija izbačena iz ustava. Prvi put u BiH.

Ima li pravo HDZ i HDZ 90 da udju u vlast na nivou BiH kao da se ništa nije dogodilo. Ima li pravo SNSD i SDS da udju u vlast, sa dva HDZ-a ili bez dva HDZ, svejedno, kao da se ništa nije dogodilo.

Ako događaje u Federaciji lociramo kao tamošnju stvar ili kao stvar divljaštva odmetnute metastazirane utvare iz Aneksa 10, ostaje opasnost da se zlotvor, prvo, vremenom legalizuje a onda, drugo, razmnoži i digne na nivo zajedničkih organa. Jer, izborni inženjering, kao ručni rad više visokih predstavnika, omogućuje još neslućen broj kombinacija u stilu Goraždanskih Hrvata. Da budem precizan: Ako se monstrumima dopusti, oni su u stanju pravoslavnog popa instalirati u Džamiju Kralja Fahda.

Ako stvar lociramo kao opasnost po Republiku Srpsku, prije svega po njen položaj u BiH i u zajedničkim organima, mada bi u tom slučaju jedan izgrađen entitet u okviru BiH, igrao ulogu jednog nezaštićenog naroda u Federaciji pa bi, stoga, to unekoliko bio drugačiji, teži i sporiji proces, onda je temeljni cilj anulirati početnu nelegalnost jer bi, u protivnom, Republika Srpska, i Srbi, ostala bez zaštite. Ako ne na kratki onda, sigurno, na dugi rok. Najava sankcioidnog predstavništva EU i šutnja Njemačke, nakon agilne početne incijative, sumnjiva je.

Pod ovakvim uslovima Republika Srpska ne smije učestvovati u vlasti, čak i kad dobije i više nego što joj pripada. Pitanje je da li bi trebala učestvovati u vlasti čak i ako bi HDZ i HDZ 90, dobrovoljno ili pod nesretnim okolnostima, ušli u Avliju Platformaša.

Drukčije rečeno, Hrvatski narod ne smije, u okolnostima početne nelegalnosti, učestvovati u vlasti na nivou BiH. Bez obzira što je povučena pritužba sa Ustavnog suda i tako onemogućeno da se očigledna nelegalnost, dekonstituisanje jedne nacije, proglasi ustavnim, jer bi u tom slučaju zauvijek ostao bez prava na pola Federacije i bio utoren u četiri županije i samo uvršten u fiktivnu vlast na niovu zajedničkih organa.

Dabome, pošto je politika proces, to se tako ne može odmah dogoditi, ne može se jasno odsjeći. Ali proces mora teći u tom smjeru. U tom slučaju, slučaju da Republika Srpska i Hrvatski narod ne učestvuju u vlasti na nivou BiH, OHR, Visoki predstavnik, PIK i drugi ambasadori, nemaju više manevra. Ne postoji rezervni Jurišić za Hrvatski narod, na niovu BiH, niti rezervni Pudarić za Republiku Srpsku. Ni rudnik Srba koji se mažu lojem nije bezgraničan.

Hrvatski narod u ovoj političkoj konstelaciji igra ulogu Trećeg entiteta. Najavljeni sabor to mora učvrstiti. Dakle, nikakav PIK ni Visoki predstavnik, Turbandžiji Platformašu ne može dati legitimitet i poništiti nelegalitet osim domaćih političkih aktera, i to prije svega kolektivnih i institucionalnih, Hrvatskog naroda, odnosno onih koji su dobili više od 90% glasova birača izašlih na izbore, oni koji nisu izašli praktično su izjavili da se slažu kakogod izašli glasaju, i Republike Srpske.

Minimum koji se može postići za Srbe, Republiku Srpsku i Hrvate, pa i za preživljavanje BiH, jeste izbacivanje Esdepea iz vlasti na nivou BiH. Pošto SDA, SBB i SBiH, imaju dovoljno glasova da predstavljaju bošnjački narod.

Uz paralelni povratak, generisan od Republike Srpske, izvornom Dejtonu sa samo deset božijih nadležnosti za BiH i legalno povezivanje hrvatskih županija.

PIHALO

Na onom ba.fajrontalu, Srdjan Duvalo postao šaldžija. Šaldžija se je stara srpska riječ pa se malo ne uklapa sa onim ba. Ali, jebi.ga.

Napisao pismo, prvoaprilsko, o otkazu sstranog plaćeništva jer mu kasni napoj. To opoziciono duvalo, kao i drugi nadničari, napoličari, izmećari i jaslari inostraničari, pati od manjka političke estrade pa nastoji skrenuti pažnju makar i prvoaprilskom zajebancijom.

Mislio sam da su ti Igrači Specijalnog Rata nešto dosjetljiviji. Ili, kako nema pravog rata, tako nema i pravih duvala specijalnog rata. Uz godišnjicu 27. marta, poznatog kao inglezinirana slobodarska beogradska instalacija, performans, šta li, protiv Njemačke a pod imenom Bolje 27. mart nego Pakt, podsjetili smo se kako je general Mirković, kao jedan od pučista, završio i umro u Engleskoj kao slučaj gladi kome je Gordi Čerčilion davao pet funti socijalne pomoći. STJ.

Da li je to Psiholog Duvalo čitao.

Da jeste, ne bi se, kobiva, zajebavao sa kašnjenjem honorara za svoj uticaj na javno mnijenje, osim na RTRS-u, u Glas-u, Mira te jedva čeka, STJ, i šta još reče. Da jeste, nebi se čak ni zajebavao.

A i ne mora slati prvoaprilska pisma čak u BGD, dovoljno je da po honorar ode tu iza nekadašnje banjalučke Robne kuće Centar. Kao što je i uobičajeno.

Što se tiče provale da smo ga zvali da piše na portalu SNSD info, pa baš biramo između Desnice Radivojevića i njega. Ušli su u uži izbor. Desnica je zasad u prednosti, bolje zna srpski pravopis. A i desnica je primjerenija riječ za ono što obojica rade.

Dabome da se šalim. Ugradili smo Surivitna olahup program kod pristupa Portalu SNSDinfo, A#“$%$$““ /()=((??=** **&%$“//////... itd. koji automatski onemogućuje pristup svim autorima koji podsjećaju na prezime Duvalo. To uključuje i riječi hulahop, lupalo, upola, auspuh, ispuh, kerempuh i slične.

Pih.

Рајко Васић:

Kњига и писац овдје су понижени

31.03.2011.

Autor: Александра Рајковић, Глас Српске

Имамо талентованих и веома добрих писаца, али су доведени у ситуацију просјачења у којој се "кољу" ко олињали и крастави вучићи у кавезу. Имамо их, али немамо све остало. Нема књижевне критике, нема обичаја у славу књиге, нема климатских промјена потребних књизи. Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Рајко Васић, аутор романа "Прсти лудих очију", који је ових дана доживио издања и на другим језику. Куриозитет је да је књига Рајка Васића једна од ријетких из Републике Српске која је доживјела преводе на македонском и енглеском језику, а ускоро би требало да буде објављена и на њемачком.

• ГЛAС: Ваш роман "Прсти лудих очију", који је био у ужем избору за НИН-ову награду, преведен је на македонски језик. Како је дошло до те сарадње самакедонским издавачем и да ли је у припреми превод на још неки језик?


• ВAСИЋ: Тај превод је посљедица, прије свега, великог активизма Николе Вуколића и константне сајамске и излагачке фреквенције, јер је Задужбина "Петар Кочић" Бањалука - Београд присутна на свим сајмовима и изложбама књига. Тако је и дошло до контакта са македонским културњацима и љубитељима књиге. Морам да кажем, мада то за књигу није важно, не само моју него за било коју, да се ради о активистима културе из малобројне српске заједнице у Македонији који су на најбољи начин спојили овдашњи издавачки каменчић књижевног мозаика са македонским језиком. Роман "Прсти лудих очију" преведен је и на енглески језик с тим што тај превод још треба дорадити, јер су неки дијелови, неке синтагме и неке ријечи скоро непреводиве. Постоје, такође, кораци да се роман преведе и на њемачки језик, али је о томе боље говорити када све буде завршено. Ја немам потребу, а ни издавач, да од романа правимо вјештачког јунака непостојеће сцене, као што то, рецимо, раде менаџери и медији од полуфудбалера пред прелазни рок. Темељна чињеница је да су "Прсти" били међу осам романа за НИН-ову награду (у претпрошлогодишњој конкуренцији) и да ће много воде протећи Врбасом док се то опет догоди неком роману из Бањалуке или из Републике Српске. Aли баш та чињеница многима смета.


• ГЛAС: Јесу ли књиге писаца из Републике Српске довољно превођене надруге језике и колико је то значајно за сваког књижевника?


• ВAСИЋ: Књиге писаца овдашњих не само да нису превођене колико заслужују, него су посве запуштене, забачене и запостављене. Књига овдје има слабији третман него кућни љубимац. Њега барем једном дневно изведу да пишки у парку. Књигу нико никуд не води, не отвара јој врата, не извикује јој име. Књига и писац су овдје понижени, а аутор је сведен на просјака да би платио штампање. У том стању веома је тешко говорити о превођењу. Тихомир Левајац је сам организовао превођење своје приче о убијању дјеце Дракулића. Да није он не би нико никад. Превод је значајан. У супротном, поједностављено, ја пишем, ја штампам и ја читам књигу. Нема већег сиромаштва.


• ГЛAС: Да ли читаоци могу ускоро да очекују нешто ново из Ваше књижевне радионице?


• ВAСИЋ: Пишем други роман. То је, у ствари наставак "Прстију". Требало би да се зове "Градина слободног секса" или слично. Aко се роман може половити, можда сам око половине. Мој план је да напишем и трећи роман, "Цицвара и мед" и да та трилогија опише српског сељака који је прошао рат као инокосни ратник, послије рата постао виноградар и љубавник у страхотичном вртлогу постратног стресног трауматског синдрома и завршио у гнијезду меке душе и коже жене коју је његова исконска доброта спасила у рату и сачувала је од властите и туђе кривице. Биће то, да парафразирам Екмечића, дуго кретање између клања и поклањања. Послије тога немам намјеру да пишем. Нисам у ово ушао да бих био књижевник. Морао сам да се одужим времену које сам провео у рововима и људима, преживјелим и раскомаданим, који су ме прихватили као свога док су ме, овдје у Бањалуци и около, пљували и маршкали ко пса.


• ГЛAС: Каква је, по Вашем мишљењу, домаћа књижевна сцена и имамо ли довољно потенцијала међу писцима?


• ВAСИЋ: Како немамо. Православни свијет је рођен да приповиједа и пише. Чак и када су то биле само неписмене хорде, живјели смо, рађали се, ратовали и умирали, као из приче и из приповијетке. Сјетих се сада добре књиге "Турски друм" Шћепана Aлексића, испосника библиотеке у Билећи. Aли, изван уског круга занатлија и баш задужених, нико не зна за ту хронику. Данас услужници доносе комадић пице на врата, а друштво мисли да ће људи у демонстрацијама долазити да купе или позајме књигу.


• ГЛAС: У којој мјери књижевне промоције помажу писцу да привуче читаоце књизи?


• ВAСИЋ: Постоје двије врсте промоција. Независне, занатске, уске и масовне, оне које се уклапају у неке шире заједнице које можда и немају много везе са књигом. Ја сам за друге. На многим мојим промоцијама дође и много страначких припадника. То је боље него полупразна вијећница у бањалучком Банском двору. Књигу треба промовисати тамо гдје има људи, а не очекивати да она окупи људе. Књига на поклон


• ГЛAС: Како популаризовати књигу?


• ВAСИЋ: И књигу треба водити од врата до врата. Само, то није пишчево. Ја сам у почетку продавао роман, кажу ми треба да се продаје, то показује да се књига цијени. Aли сам одустао од тога. Сада на промоцијама поклањам. Боље је и то него да буде код мене - каже Рајко Васић.

PIKOVCI

Sastali su se, nane, politički direktori Upravnog odbora Savjeta za izvođenje radova mira, kraj Miljacke, vode mutne. Pa, obznanili, kako slijedi:

• …kako bi se hitno dogovorili o formiranju široko zastupljene vlade na državnom nivou

U Federaciji, dakle, ko je jamio, jamio je. Na državnom spratu, pak, potreban je široki nivo zarad uvrtanja jajovoda u svrhu EU, NATO, Ustavnih i OHR integracija. Na nivou Federacije nema potrebe za široko zastupljenom vladom. Tu je Šumar Turbandžija posve dovoljan.

• …primio k znanju težnje, posebno lidera hrvatske zajednice

Ima nekih organa koji, kad ga prime k znanju, ko da ga nisu ni primili. To me brine. Posebno me brine fokusiranje, sužavanje problema na težnje lidera hrvatske zajednice. BiH je, izgleda država dva entiteta tri zajednice. Prvo, dakle, naciju svedete na zajednicu a zajednicu svedete na lidere. Jednostavno. A ja tolike godine potrošio na školu.

• …koji bi preuzeo vođstvo u pružanju podrške zemlji u vezi sa pitanjima koja se tiču EU

Radi se o ojačanom prisustvu Predstavništva EU. Ni slova o Bonskim ovlaštenjima, o Sintri. Na drugom mjestu Pikovci pominju ovlaštenja Visokog predstavnika iz Aneksa 10 ali opet ne pominju Bon. Kao da se ništa nije desilo. Kao da su Pikovci Smogovci. Kao da nisu saučesnici.

• …redovno revidirati na osnovu situacije na terenu.

Ali zato pominju policijske i sforske (Altea) snage čije će se djelovsanje, dakle… pa ovo gore. Moj tradicionalni slobodarski i podjeliteljski duh ovo shvata kao prijetnju. Uvešće se Zona zabranjenog mišljenja na terenu. STJ.

• poštivati Nalog visokog predstavnika iz januara 2011.

Za Visokog predstavnika se ništa ne kaže. On, pak, kaže da se institucija ne može kritikovati. Greške mogu. Ruska Federacija, stoji u fusnoti, ne slaže se sa nekim Odlukama Visokog predstavnika. Ne kaže se da se politički direktor ne slaže. Ruska Federacija.

• NATO članice Upravnog odbora PIC-a i Japan podvukli su da će ta imovina biti uknjižena kao vlasništvo Bosne i Hercegovine za upotrebu Ministarstva odbrane BiH

Imamo, dakle, nekoliko zajednica. Pikovu zajednicu, Rusku Federaciju, Nato Pik članice i Japan. Plus Ambasada koja uvažava činjenicu i ambasador koji konstatuje da postoji pravo na međužupanijsku saradnju. Ništa nije bitno. Samo državna imovina koja će se knjićiti naministarstvo odbrane. A onda će to ministarstvo, MMJ, tu ćaćevinu prenijeti kome bude htjelo. Suverenitet i teritorijalni integritet.

• podržava angažman EUFOR-a i NATO-a u pogledu međuentitetske linije razgraničenja

Pozdravljam pominjanje Međuentitetske Linije Razgraničenja.

*

I, sljedeći Piknik Pika je 6. i 7. jula.

Nemojte mi se okupljati na Dan ustanka zajednica i zaostalih u BiH.

VOZIO SAM MONSTER TRACK

Moj prijatelj Stevan Miličić iz Pelagićeva rukotvorio je monster track, jednu od američkih verzija iživljavanja nad motornim vozilima. Radi se o kombinaciji šasije i pogona nekadašnje vojne Stodesetke i karoserije Vitare. Stevan je, sa svojim pomagačima, umjesto klasičnih točkova vojnog kamiona, kojeg je nekad radio mariborski TAM, a koji su imali vlastito upumpavanje vazduha pa se moglo voziti i sa izrešetanim gumama, ugradio duple točkove sistema za navodnjavanje tako da ovaj monstrum ima nadfizičke osobine u savladavanju terena i prepreka. Ja sam se, ipak, zadovoljio ravnim prostorom.

OSAM MISLILACA

ISPOD FORMALINA

Osam hrvatskih mislilaca raznih profila uputilo je pismo javnosti o krizi u BiH. Samo me poštovanje prema nekim od njih sprječava da kažem Osam tamburaša. Zasmetalo mi je što govore o krizi u BiH a ne govore o propasti Hrvata. Ali, ne pišem ovo zarad Hrvata. Pišem zarad Srpskog pitanja kod hrvatskih intelektualaca, zarad Republike Srpske i zarad pogodnog uzora za čas anatomije nad intelektualcima čiji nalazi su jednaki i za sve druge intelektualce. Opširno je da prenosim cijelo pismo Osam mislilaca. Stoga ću samo dati i komentarisati najkarakterističnije izvatke.

Dva HDZ-a nemaju nikakvu povijesnu vjerodostojnost ni politički kapital kojim mogu potraživati pravo na monopol zastupanja hrvatskih nacionalnih interesa.

Sve je to formalno uredu. Ali kakvu vjerodostojnost ima SDP za monopol na Državu, na multietničnost, na etiketu „i hrvatske stranke“, ili SDP i SDA na bošnjačko predstavljanje. Ovdje se, međutim, ne radi o dva HDZ-a. To je klasična sarajevska skretnica sa prave teme. Koliko razumijem, radi se o Hrvatima u BiH. O njihovom položaju i opstanku. Dva HDZ-a, ili juče, a možda i sutra, jedan, samo su slučajno na licu mjesta, i da je neka druga stranka na njiovom mjestu opet bi glavno pitanje bilo Popast Hrvata.

Bilanca njihova dvadesetogodišnjeg vladanja u ime Hrvata je porazna.

Malo je sranaka, među svim narodima u BiH, pa i okolo, čija bilanca nije porazna. Nema je. Bila jednom jedna bilanca. Bilancu ima SNSD samo zato jer je postratna stranka a na valsti. Ne znam zašto hrvatski intelektualci pišu protiv dva HDZ-a a ne pišu protiv glavnog uzročnika svih zala u BiH. Nakon rata. Da ne pokrećem pitanje prije i za vrijeme rata. Zašto mislioci sebi ostavljaju legaju u Sarajevu.

Rezultati HDZ-ove politike u Republici Srpskoj, pak, ravni su narodnoj katastrofi.

HDZ nije mogao ništa da učini u Republici Srpskoj. Jer u Republici Srpskoj nema Hrvata. A za nestanak Hrvata iz Republike Srpske krivci su i Srbi i Hrvati. Kao i Srba iz Hrvatske. Stvari su uvijek višedjelne, dragi moji mislioci. SNSD je učinio nešto za Srbe u Federaciji, Drvar, tek pošto su se oni vratili tamo. Ne razumijem zašto mislioci govore o HDZ-u i Srbima kada je tema Propast Hrvata u Federciji.

Savez vodećih hrvatskih stranaka sa SNSD-om i SDS-om kroz antagoniziranje sa Sarajevom i Bošnjacima još jedna je HDZ-ova avantura sa nesagledivim posljedicama.

Ne radi se o antagoniziranju sa Sarajevom i Bošnjacima. Radi se o uništavanju Hrvata koje je počelo mnogo prije nego što je došla ova kriza i što su se našli HDZ i SNSD. Počelo je i kada proces ukidanja Republike Srpske. Gdje su tada bili mislioci. Tada nije bilo saveza sa četnicima Dodika i Bosića. Gdje su bili mislioci kada je prvi put kandidovan Komšić. Svima je to izgledalo kao uspavanka u bijelom satenu. Cvjetni put kao sveopštem raju uz čibuke, nargile i lule. Samo neka nema šubara. Gdje su bili mislioci kada se ribalo hrvatske lidere kao kupus u jesen. Kada se Čovića tužilo i sudilo svakog drugog petka. Dali su intelektualci izašli i rekli: da li je baš za sve kriv ili se radi o konceptu. Gdje su bili kada su mu razbijali stranku. Da li je to rađeno za vjerodostojnost Hrvata.

Mnogi od njih imaju monopol na predubjeđenja prema Srbima. Jebali ih Srbi. Kao što nisu svi Hrvati Franjo, tao nisu ni svi Srbi Draža. Jergović pogotovu. Kada je moj roman ušao u uži izbor za Ninovu nagradu izasrao je neki tekstuljak o tome kako u konkurenciji nema Vuka ali ima nekog Dodikovog. Koštogledam, trljao je ruke ne bili dobio nagradu pa da onda šest mjeseci piše o srpskom političkom nasilju nad književnošću. Tako i sada razmišljaju o običnoj političkoj saradnji dvije stranke, jedne hrvatske, druge srpske, izvlačeći zaključak o katastrofičnosti.

Sve sam bliži sintagmi Osam tamburaša.

Način na koji se želi obesnažiti monopol HDZ-ova nespojiv je sa dobrim namjerama i pozitivnim demokratskim uzusima.

Nabrajam redom: profesor ekonomije, književnik i pjesnik, knjževnik i novinar, politikolog, pisac i novinar, romanopisac, političlar, inžinjer. Ne vidim među njima generalića, slikara naivca, hlebinca, dudeka. Gdje su u dželata dobre namjere. Gdje je kod tamničara nacija pozitivna demokratska praksa. I šta uopšte to znači. Postoje samo pozitivni pravni propisi. A demokratija je demokratija. Ili nije. Demokratija nije praksa. Ljekarska je praksa.

Surovo makijavelističko poigravanje hrvatskim elementom.

Zar je tako teško reći Hrvatski narod. Hrvati. Jer sutra će svaki element doći na taj nakovanj. Kakav makijavelizam, kakvo poigravanje. A i mi se držimo Hrvata, onih, političkih, koji to hoće, jer nas je strah da sutra i mi ne dođemo u tu poziciju. Mi iz SNSD. Neću da govorim u ime Srba. A bilo smo već na panju. Samo to gospsoda intelektualci, ni ovih osam, ni hrvatski, ni srpski usranci, čast nekima, nisu vidjeli, kurcom mrdnuli ni element pomenuli.

...U manjinskim hrvatskim sredinama, kakva je i sarajevska, koja, međutim, u simboličko-političkom smislu ima veliku nosivost.

Kao da se radi o Osam Deputata Sarajeva. Mislioci propagiraju dalji manjinski mazohizam zbog simboličko-političke nosivosti. Vidio sam svakojake nacionalne romantičarolije, nebeske kočije, prekogranične sanjarije, ali ovo nisam vidio. Ovoga u političkoj teoriji nema. Ni kod utopista.

Onima kojima se ova zemlja ne sviđa, najbolje bi bilo da odu iz nje.

Propovijeda fra Luka Markešić, Haenve. U mnogo žešćem i drskijem obličju tako se, ima nekoliko godina unazad, obraćalo ne onima nego Srbima. Pa Osam mislilaca, čak niti jedan, nije ni repom mrdnulo. Čak su neki bili uz Markešića odranije. Sad im ne valja. Nije glavno pitanje što fra Marksistešić nosi sarajevske fermane Hrvatima kojima se ova zemlja ne sviđa. Glavno pitanje je kako niko nije primijetio i prije, za Tita, da se ova zemlja ne sviđa nekima. Da li slučajno, i Srbima i Hvatima, u pojasu Hercegovine. I još glavnije je pitanje kolika je sukrivica u stvaranju Marškešića. U stvaranju ideje i zemlje u kojoj cijele nacije mogu da se marškaju. Marš napolje, pizda ti materna ustaško-četnička. I to ćemo dočekati. Mada mislioci ne vjeruju. Oni misle.

No, da ne budem puna kaca žgaravice. Dobro je da mislioci dižu glas. Nemaju ga jakog za zajedničko javno pismo. Za to je potrebno tvrdih i sadržajnih muda. Ali, dobro je. I pojedinačno mogu pomoći. Samo, moraju izaći iz svojih dugih lepršavih svilenih gaća, koje zamišljam kao šalvare. Moraju izaći iz betonumlja sarajeva i svog vlastitog. Moraju izaći iz civilizacijskog kesona i pogledati i prema ovima i prema onima. A ne samo prema Sarajevu, zbog simboličko-političke velike nosivnosti. Možda nisam mislilac ali ovu sintagmu ne umijem drukčije prevesti nego kao klanjanje, rukoljub, niskotur.

BUDALE IZ UEFE

SPAŠAVAJU NASEOBINU

Pukla Federacija, pukli Novinari BiH, pukla BHT, pukao Elektroprenos, pukao Popis, pukla Granica BiH, nema Budžeta, nema Koalicije, nema Ustava, u ovoj zemlji nema ni magnezijuma, samo još da dobijemo Jednog Predsjendika Fudbalskog saveza BiH. Kad je reprezentacija jednonacionalna, red je i da predsjednik Saveza bude jednonacionalan.

Spasitelj dolazi u kostimu Uefa. Uefamen.

Reprezentacija BiH je, inače, nevjerovatan kohezivni element za Naseobinu. Igra po cijeloj zemlji. Šta zemlji, po cijeloj državi. Igra ko što Ekrem pjeva. Sarajevo – Zenica, Zenica – Sarajevo. Budale iz Uefa, dobro reče Osim, trebalo bi malo da uče istoriju. Ne treba cijeli udžbenik. Dvadeset strana. Da se vrate na istorijsku reprezentaciju Jugoslavije u košarci. Ovih dana je bilo i na teve. Ne treba ni da čitaju. Ili da se vrate na reprezentaciju u fudbalu. Utakmica protiv Holandije.

Pouzdan znak raspada jedne države je raspad sporta.

Nema istorije u kojoj je neko ujedinio sport pa onda sportom ujedinio državu. Jedino je Džingis-kan onomad ujedinio evro-azijsko prvenstvo piruz - pale i tako osvojio sve ravnice do Vinkovaca. I Aleksandar Makedonski je ujedino takmičenje u igranju klikera dvanaestopera pa na tom osnovu se razmakedonisao sve do indijskih slonova i kobri. Ma, kad su se rastali Dražen i Vlade, Kukoč, Rađa, Paspalj i ostali, rastaće se i Federacija. I BiH. Dabome, nisu oni iz Uefe tako naivni i bez istorije.

Nekakva lova radi radnju.

UEFA u FIFA su danas moćnije finansijske korporacije od Vatikana, Vol sokaka i američkih federalnih rezervi. Moćne kao cunami. I jednako kontrolisane. A vješte. Ovdje, u Naseobini, nađu igrače za centralizaciju, nađu naše budale i to tako vješto upakuju da se meni čini da su budale tamo negdje. Nađu budale i u medijima. Fudbalski radnici, kuća fudbala, fudbalski dragulj. Sve su to pronalasci novinara koji hvalospjevima nepostojećim veličinama grade svoje jednako nepostojeće veličine. Sve su to spomenici stradije. Budale iz Uefa čim vide da negdje postoji kuća fudbala, krenu da se usele i gazduju. Usput po zatiljku pomiluju lokalne pušače. Sve dok ne dođe do pukotina. Onda oni prvi priznaju nove saveze.

Danas FS BiH. Sutra Ustavni sud FBiH.

Sudbina je svakodnevna. MJJ.

NE TROŠITE ISTORIJU NA BOSANSTVO Ovo što se događa Hrvatima, od strane Turbandžije iz Socijalističke Internacionale, i Sarajevskog političkog kruga uopšte, ne događa se slučajno. Cijeli koncept Muslimana, kasnije Bošnjaka, a kada kažem Muslimana/Bošnjaka, mislim na političku artikulaciju kojoj su muslimanski/bošnjački birači davali glasove a ovi provodili politiku, između ostalog, i ovakvu prema Hrvatima, od početka je Koncept Jedne nacije, Jedne Bosne i Jednog tla. U tom konceptu su odrednice Bosanski jezik, Muslimanska Cerićeva država, Država za Čovjeka, 100% BiH, Bosna, Bošnjaci kao nacija, Pravo na Teritoriju prije Srba i Hrvata. U tom konceptu je bilo i vezivanje zastava ljiljana sa zastavama šahovnica, korištenje Srba kao zajedničke hrvatsko – muslimanske tamaniteljske nemani, korištenje onoga što su Srbljaci, Srbi divljaci sami činili, i produkovanje u umnožavanje monstruoznosti do neslućenih razmjera, odbijanje ostanka u Ostatku SFRJ mada je nuđeno Alijino predsjedavanje Predsjedništvom, jest, doduše, od Miloševića, i mada mi je nešto slično sadašnjim ponudama Platformaša Kaldrmaša. I, konačno, Alijino žrtvovanje mira za Bosnu. On rekao za BiH. Ali se zna na šta je mislio. To je nekidan otkrio Mile Lasić kada je u Džajinoj knjizi pročitao hrvatsko i muslimansko referendumsko pitanje za samostalnost BiH a protiv Srba. Pitanje koje je pretvoreno u dva pitanja u koje predstavlja dva potpuno različita viđenja uređenja zemlje. Hrvati su imali nacionalnu svijest a Muslimani su imali građansku svijest. Nakon referenduma postali su nacija da bi ostvarivali taj građanski Svekoncept. I ta građanska BiH je bila dio koncepta. Ne mogu da se načudim čudom kako hrvatski puk u BiH, oni Franjini iz Povijesne Zbilje a naročito kako nisu intelektualci barem ovdje u Hercegovini i u Sarajevu u rasijanju, shvatili ništa o tom konceptu. Muslimani su iskoristili Hrvate tada, iskoristili ih u ratu, koriste ih i dandanas. Iskoristli su i Srbe, njihovu pankarlobašku parakoncepciju, legitimno političko nastojanje da se ostane u državi sa Srbijom. Samo je Republika Srpska spasila Srbe u BiH. Srbi i Hrvati su bili užasno naivni. Hrvati su bili potpuno zaslijepljeni Tisućgodišnjom Državnom Zbiljskom Žudnjom. Srbi su bili zaslijepljeni Svim Srbima Jedne Države. Ni jedni ni drugi, a u međusobnom klanju, agresovanju i protjerivanju, ni primijetili Koncept koji se danas objelodanjuje kao nemilosrdno Platformaštvo. Hrvate je stiglo potpuno autiranje iz drugog temeljnog ugaonika BiH, Vašingtonskog sporazuma a Srbe je skoro stiglo potpuno pražnjenje nadležnosti prvog ugaonika BiH, Republike Srpske i njeno svođenje na Srpsko Narodno Vijeće. Stoga Lasićevo zakašnjelo odgonetanje različitih referendumskih pitanja pitanja kod mene izaziva sažaljenje. U Mrziteljskoj Naseobini kadgod i štagod gledaš trebaš da vidiš interese, svoje i tuđe. A naročito da paziš na tuđe. Nema romantike i zvijezde danice. Nema zajedničkih zastava, bratstva i jedinstva, šest buktinja i pet kraka. Kako se lako pokaže da ima više od šest buktinja. A u pogledu Lasićeve rasprave o Bosanstvu, moram da konstatujem takođe naslijeđenu dobrohrvatsku sarajevozaljubljenu naivinost. U koju spada i Lasićevo čitanje izvjesnog Bojana Bajića, Vodenog Prevaranta, koji tekstom o svom srpstvu a protiv bosanske nacije, pokušava naći skretnicu za Vodenog Ćiru i na sljedećim opštim izborima u Republici Srpskoj igrati ulogu Čavića, Krsmanovića i Ivanića Lagudmdžijinog. Bosna be postoji. Bosanstvo ne postoji. Ni u rudimentarnom obliku. Ni Minimum Patriotizma, o kome dobroljubno govori Lasić, ne postoji. Čak ni Bošnjaci, Muslimani, a kad govorim o Bošnjacima i Muslimanima, govorim o političkoj artikulaciji koja je dobijala i dobija njihove glasove, pa ni Bosanci, nemaju patriotizma prema BiH. Imaju samo bezočne težnje za tlom, bosanskim i hercegovačkim, težnje da potisnu, skrajnu, istjeraju, podjarme i ponize Srbe i Hrvate, dok ne stvore tu jednu naciju koja je ovdje došla u Trećem vijeku, kako napisa neki istotričar kojeg je Lasić citirao. Ta artikulacija i bošnjačku naciju, odnosno njeno ishitreno stvaranje u Alijinijoj interpretaciji, koristi za ostvarenje tog koncepta Unitarnog Posjedovanja i Centralističkog Tla. Bosanstvo i Bosanski Patriotizam nisu mogući ne samo zbog toga što Bosna ne postoji nego što nikad ni postojala nije. Ovo je sada samo međunarodno priznat prostor između Hrvatske, Srbije i Crne Gore. Nekad je to bio prostor kojeg je zaposijedala Turska, pa onda AU, pa NDH, pa Samostalna Radionica Branka i Hamdije, u stvari, socijalistički prostor između Srbije i Hrvatske. Ranije je, prije Turaka, ovo bila nakupina hercogovih imetaka i raznih fedudalnih zabrana i zabrđa koje je Tvrtko, i još poneko, uspijevao ponekad nagodbama objediniti u Nesvrstanu Naseobinu. U odnosu na Mađarsku, Papu i druge napasnike. Naročito nije moguć Srpski i Hrvatski Bosanski patriotizam niti Srpsko i Hrvatsko Bosanstvo. Baštinici i Nasljednici su kroz protekle vijekove izgradili odnos prema Srbima i Hrvatima koji ne ostavlja prostora za Zajednički Patriotizam. Taj odnos prema Srbima i Hrvatima, otomanski, fermanski u izuzetnim trenucima, pokoriteljski, praktikuje i inovira danas Zlatko Lagumždija. Srbi i Hrvati, ako već ne mogu gledati umatičenje, gledaju danas na samostalnost u okviru Naseobine kao na jedinu izglednu opstanačku i demokratsku mogućnost ovdašnjih prostora. Ako to ne bude moguće, Sveta Zora Raspada. Samostalnost izvan Naseobine. Ja, pak, volim da racionalizujem: Podijeliti sve što se može Podijeliti.

HRVATI IMAJU PRAVA
Njemački ambasador u BiH, Joakim Šmit, izjavio je, nakon duge šutnje o unutrašnjim stvarima BiH, da Hrvati imaju pravo formirati svoja vijeća i povezivati zajednice u kojima žive dogod se bave onim pitanjima koja su u skladu sa ustavom ove zemlje. Šmit je još rekao da se nada da se neće ponoviti greška od prije deset godina.
Izjava njemačkog ambasadora, može, dabome, da znači jednostavnu neutralnu dnevnu reakciju jer ga je novinar zaskočio pa nije uljudno da kaže Nemam komentara.
Skloniji sam nekim drugim rakursima.
• U situaciji kada Nebeska Demokratija bombarduje Libiju, jer tako je, bože moj, naložila Rezolucija Savjeta bezbjednosti UN, i kada Njemačka ne učestvuje u toj novoj Nebeskoj Alijansi, a nakon izjave Nove Ambasade da Uvažava činjenicu da su HDZ BiH i HDZ 1990 u opoziciji, te nakon nekoliko proteklih dana, dakle, smireno i sa dovoljno vremena za odmjerevanje, izjava ambasadroa Njemačke se mora smatrati i stavovom Njemačke.
• Izjava o Pravima Hrvata u BiH može se smatrati i direktnim odgovorom na stav Am Amb. To povlači za sobom i uvažavanje mogućih podjela EU i SAD oko BiH. Što otvara veću mogućnost uklinjavanja Rusije na ovo područje što nije samo produžetak aranžmana sa Srbijom.
• Šmit i Njemačka na ovaj način finaliziraju dvokružnu seriju razgovora sa političkim subjektima koji su obavljeni u diplomatskom miru i racionalnoj njemačkoj hladnoći, bez, dakle, klasičnog sarajevskog trijumfalizma nakon svakih takvih prekobarskih sesija ili zahtjeva a koji se ogledao u Tarabić predviđanju: Sad će vam Ujka Sem Valter jebati mater.
• Njemačka se očito slaže, nije rečeno i da podržava, sa trendovima kojima upravlja hrvatska politička artikulacija u BiH. Jer, dobronamjerno se upozorava na greške od prije deset godina što odgonetaču može da se predoči kao znak da tadašnje nakane treba realizovati bez rizika intervencije sa strane.
• Ja bih, lično, ovo svakako protumačio i kao poruku potrebe okretanja Evropi i EU u traženju podrške za demokratizaciju i ravnopravnost u BiH. Ako to ne uspije, podršku za raspad neće trebati tražiti ni od koga. Platformaši, njihovi sateliti i priušci su, očito, okrenuti na neku drugu stranu.
• I, takođe, lično, protumačio bih ovu poruku o Pravima Hrvata kao i poruku Republici Srpskoj u onom segmentu u kojem njena politička artikulacija sarađuje i podržava vlasnike devedesetpostotne volje hrvatskih birača.

PODSVIJEST KRIVICE I

NAZADNJAČKA
SVIJEST GULAGUMDŽIJE
Minimalno posjedništvo karaktera zahtijeva da, ako lažeš, lažeš svojima, onima koji nešto znaju o onome o čemu lažeš. Tuđe i one koji ne znaju ništa o onome o čemu govoriš, informišeš. Neuljudno je obmanjivati.
A takav je karakter Gulagumdžija.
Gledam kako na Hrvatskoj televiziji bezočno laže cijeloj Hrvatskoj. Uz to, ne odgovara ni na jedno konkrento pitanje urednika, igra na kartu nekakvih anti-jna emocija, vezuje Sanadera i tri Naša Sanadera kojih će se riješiti, Samo Polako, STJ, i, uopšte, vraća se, neprestano, podsvjesno nazad, u prošlost.
Mogu misliti šta sere strancima na zatvorenim razgovorima kad onako može javno, pred milion, ili dva, gledalaca.
Taj višeslojni negativni karakter, prirodni i politički, Zlatka Lagumdžije, Samo Polako dolazi do izražaja.
• Lagumdžija ima mrziteljsko-tabloidnu crtu karaktera. Jer govori o tome kako je Njegov Budimir pucao po avionima JNA u Slavoniji a Neki su te avione popravljali u Sokolu. Neki je Dragan Čović. Dabome, gledatelji hrvatske televizije ne znaju da je Lagumdžija sam proizvod centralnokomitetskog nepotizma i da nema nikakvo ljudsko postolje da spočitava bilo kome što je negdje, prije rata, radio jer on nije radio nigdje. Njemu Čović nije politički protivnik. On Čovića mrzi.
• Podsvjesna prošlost u projekciji krivice postala je karakterna crta Lagumdžije. Lagumdžija nesvjesno pominje Antu Budimira, umjesto Živka, očito ličnog i tadašnjeg salonskog međaša među sarajevskom partijacijom koja se statusirala i statutuisala u lavirintima cekajaštva. Taj pritisak zlatne cekajaške prošlosti koja se miješa sa tamnom sadašnjom crnokošuljaškom, proizvodeći amalgam dezorijetnisanog sumraka, probio je nekoliko puta u istupu Gulagumdžije na HRT-u jer je ponavljao stvari iz prošlosti i bio neuobičajeno konfuzan, kao kad bi nekoga sa laborginijem uhvatili u krađi kokošiju.
• Kompleks hrvatstva i srpstva. Gulagumdžija zna da je grešan pred bogom i ustavom. Dobro, bog manje više, to je šinjelaško čeljade. Nije propustio da naglasi kako je Esdea eminentno bošnjačka stranka a kako su Hasapinovci i Lijanovci eminentno hrvatske stranke, te kako je on, Esdepe dobio najviše glasova tamo gdje su svi u manjini, bošnjaka u Republici Srpskoj, Srba u Federaciji... mada i to laže.
• Kompleks sanaderatizacije. Lagumdžija i svjesno i podsvjesno zna da je Prvi Reket Naseobine i njegova podsvijest mu nalaže da se brani optužujući druge a njegova svijest mu kaže da javnosti Hrvatske, i ovdašnje, podiđe pominjući im Sanadera znajući da će se puk s njim složiti jer svi žele da se što prije riješe Brata Ive i zaborave ga. Tipičan naseobinski sindrom. Pa svi kradu. Što mene. Samo što za druge to nije ustanovljeno a za Esdepe...
Tako se pokušaj HRT-a da krivca upita za to kako stvari teku, pretvorio u njegov reklamni poligon za javnost Hrvatske i razotkrivajući crni ćilim za javnost Naseobine.
HRT je pogriješio.

SAMO DA SU
DUBLJE ZAKOPALI
TUĐMANA I MILOŠEVIĆA
Sarajevski profesor Istorije za Državu, istorije BiH od 1918. do 1995., Husnija Kamberović, nije, koliko se da zaključiti, jedan od histerika iz dnevne sušilice mozgova svima onima koji čim se probude ne zaurlaju u slavu Države Bosne.
Ali kod njega se, u intervjuu koji je dao beogradskom Danasu, detektuje taj automentalni predmonolit o koji se mora odbiti sve na ovom svijetu, i srbijanska agresija i hrvatsko dvoličje prema Bosni, i karađorđevska nagodba i ovovremena saradnja dvije stranke, jedne iz Republike Srpske i jedne iz Stolnog Mostara.
U tom intervjuu, u inače neprijateljskom listu Danas, listu koji trlja neku nadriameričku viziju Bosne po principu Svi smo građani samo Albanci na Kosovu imaju pravo da budu Albanci, Kamberović iznosi tezu da se nikad neće naći sporazum Tuđman – Milošević jer on ne postoji ali postoji njegov duh koji i danas dijeli Bosnu. Jebala ga Bosna, kad je tako zove. Da nije tog duha Bosna bi bila tu, u nama, ne bi valjalo nama preko rijeke.
Uglavnom, i Kamberović kao intelektualac, pritisnut je i svijest mu je izokrenuta u smjeru kazaljke suprotne od života i činjenica. Svi u sarajevskoj, bošnjačkoj, muslimanskoj, državnoj pržionici divljeg kestenja koje ne želi Državu Bosnu, smatraju da je Bosna jezgro kosmosa koje je jedno i nedjeljivo i da se sve okolo može raspasti, sve je podložno ljudskim i vremenskim bolestima, naročito ustaštvu, četništvu, genocidu i agresiji, ali Jezgro Bosne je veličanstveno božanstvo i ko to ne vidi nepatriotski je agresor i separatist.
Tako misli i Kamaberović. I drugi intelektualci. Sve do sirotana u zimskim kaputima, poznatijih kao 99 krugova. Ili kako.
Tuđman i Milošević, piše Šarinić u svojoj autobiografskoj knjizi, u Karađorđevu su razgovarali nasamo, prilikom šetnje. Dakle, nema garancija da su razgovarali o podjeli BiH. Poznato je šta je Tuđman mislio o BiH. Vještačka tvorevina. I bio je u pravu. Tu nema šta da se misli. Milošević o BiH nije mislio ništa. Mislio je kako može iskoristiti Karadžićeve budale za svoju istoriju. Nije, bre, važno šta će reći narod, važno je šta će reći istorija. Mislio je o BiH isto što i o kninskim Srbima.
Dabome. Njih dvojica nisu bili maloumni da nebi vidjeli da BiH nije Bosna i da je niko nikad neće spojiti. Oni, dakle, nisu morali da je dijele. Ona je mrtvo biće koje živi samo još u svojoj samopodjeli. I tako će biti mrtva do kraja života. Dok se ne raspadne.
Danas, veli Kamberović, novinarki Danasa, Čović i Dodik su kao Tuđman i Milošević. Taj sporazum, kaže istoričar povijesnog sranja od 1918. do 1995., sporazum koji ne postoji, ostavio je tako dubok trag u svijesti političkih elita da se on danas provodi kroz dogovor Čović – Dodik.
Dakle, kad intekektualci, koji se hrane i čak nekom istorijom, ne razumiju i ne vide da je na otvorenoj sceni neootomansko podjarmljivanje Srba i Hrvata, hrišćanstva, samo za Kazaza i društvo pod ventilatorom, doista se ne isplati živjeti u ovakvoj Jednici. Mada je trebalo da stoji Zajednici.
Kada se ne vidi da je petina te Kamberovićeve istorije potrošena na ukidanje Republike Srpske i na šutiranje Hrvata u dupe a da pri tome niko nije lebdio iznad grobova Tuđmana i Miloševića i skupljao duhove podjela, nego je upravo to pogrešno utrošeno vrijeme opet na svjetlost dana dovelo popucalu i podijeljenu Naseobinu za koju više nema konca da je zakrpi i konopca da je uveže.
Svo je zlo, po Danasu, zato su i našli Kamberovića, a ovaj im kaže kako u Banjaluci nema istoričara, dakle oni nemaju pojma, a u Mostaru je bio Ivo Lučić pa je otišao u ZGB, pa i oni nemaju pojma, u Dodiku i u Čoviću. Oni su duhovi karađorđevskih duhova. A ovi su duhovi mrtvih duhova.
Biće neko živ i poslije Dodika i Čovića. Pa će znati kako se Naseobina raspala, rastrula i rasula.
A ovo što rade zanatlija Gulagumdžija, istoričar Kamberović, krezubi pjevač hita Jovo, Jovane i Sarajkaldrmaši, samo je odbrana i posljednji dani mrtvih eskadrona nepostojeće vojske oko umagljene i izmišljene tvrđave koju neko naziva Državom, neko Hiljadugodišnjim trajanjem, neko Republikom BiH, neko Naseobinom.
Tuđman i Milošević su ne znam zašto sve nisu krivi ali za BiH nisu. Oni su samo prošli kraj poukotine.
Dodik i Čović, Srbi i Hrvati, samo je, tu pukotinu, osjećaju na svojim leđima.

MARKO I U MARKA

DONJI VEŠOVIĆ
Kažu mi portaldžije Pomenuo te Vešović. Nisu rekli da li trebam da budem ponosan ili da znam da mi četrdeset dana nema napretka.
Malo se zainteresujem i nađem u nekom tekstu umnoženu sintagmu Tuzlanski Rajko Vasić. To je, kobiva, Fatmir Alispahić. Ne pratim baš ni Fatmira ali nađem njegov tekst o Čika Jovi Zmaju od Beča. Vešović veli da taj Fatmir ne voli Srbe, ni male Srbe jer kolju zečeve u Beču i gledaju krv ko Barbiku. Pa koji je štos da ne voli Srbe. Srbi tako žive čitav vijek. Ne velim da i oni mnoge ne vole. Mene je odmah spopala jeza. Čika Jovo u Beču a Mali Srbi tamo kolju zečeve. Čika Jovina glava bijela, bjelja od moje, naličiće nekom na Malog Belog Zeca. STJ.
Alispahić, međutim, dobro osvjetljava taj sarajevski krezubi fenomen Jovo, Jovane. Osvjetljava i kolektivitet muslimana. Možda malo prekolektivno i pregrubo. Ja sam tu za pragmatičniju i zolupotrebljiviju, dnevnu nijansu kod vještačkog transa Jovo, Jovane, muslimanski Srbine.
Ali, svejedno, ne vidim da je tu Alispahić fašist, kako ga takođe umnoženo, časti Vešović. Ovi iz Sarajeva, SIJ, nema koga nisu nazvali fašistom. Uskoro više niko neće govoriti Ma, peder, Fašist, pizda mu materna.
To što Fatmir mrzi Male Srbe nije neka vijest.
Mada nije ni vijest zalazeći Marko od Vešovića. Poznati sarajevski penisist. Tunjo Veliki i u Tunje Mali.
Zalazeći, jer je zalazeća i baruština koju je, dijelom, i on stvorio. Ta BiH, koja se ubaruštila u Saraj, staraču žabokrečine u kojoj izumiru punoglavci tipa Vešovića. Svi pravoglavci su otišli iz Saraja na vrijeme. Ostala je samo praznopunoglava staromlađ koja nije imala kud, nije imala s čim i nije vidjela dalje od nanule.
To je potvrdio sam Donji Vešović u intervju portalu Tačno.ba.
U tom intervjuu Marko, malo malo, citira sam sebe, dosadno ko proljetni pljuskovi. Te ovome sam se najebo matere u ovoj knjizi, te ovome ću u nezavršenoj knjizi, te srpski popovi su gamad, te Crnu Goru ne može očima gledati. Ali će, veli Crna Gora jednom biti ponosna na njega. Ima li ovakva BiH šansu. Za mog života ne. I nije me briga. Ali, ako moja kćer bude morala u Sarajevo da se vrati, itekako će me biti briga.
To je finale beživotne borbe za život koji ne postoji. Borbe Marka i cijele plejade, zajedno sa Čika Jovom Fatmirovim. Svi su oni ostali u starači intelektualne baruštine koja se pojavila samo njima nenadano, dok su provodili noći i dane u pjansko-birtijsko-ćenifskom bunilu kreativnog dosjetilaštva, jer ono što izvaljuje Marko to nije nikakvo pjesništvo, to je, već sada, trijezno kafansko dosjetilaštvo, dok su po pet dana, Dijak, Sidran... išli na sahranu a vijence i cvijeće zaboravljali u trećoj od sedam birtija, pa se nakon petodnevnog mamurluka, vraćali po njih i ponovo opijali, kao što je i sada Vešović u trijeznom bunilu propijenog intelektualnog zalagalaštva za Nepostojeći Raj Saraj u kome, ni među njegovim studentima, sam kaže, nema ni traga novih pjesnika.
Neki, veliki, najveći dio njih, i srećom, vrijednih i umjetničkih, imao je sreću da pomre prije početka Velikog Markovog Dosjetilaštva.
Vešović nije čak ni poznati pjesnik Sarajeva, a i Crna Gora će obijeliti dok on postane ponos joj. Pjesnici su zastali, umirili se i nestali, sa Makom, sa Sarajlićem. Njega su, Izeta, doduše, psi preveli i tako, mrtvog, ubili. Bela, negrljena ramena daće dečacima ijekavizirano je. Bela, negrljena, ramena nisu tako bela ako su bijela. Konji ne znaju da je ekvaština Sarajlića ili Miljkovića, Da li će sloboda umeti da peva, posebna samo zato što je među ijekavicom spjevana. Kad Sloboda peva, to zvoni, kad Sloboda pjeva, to pjanci po sebi prolijavaju pjenasto pivo. Kad su Bela, negrljena, ramena, poginuo bih za njih na Karpatima, kad su Bijela, negrljena, ramena, to sam viđao.
Vešović samo pjesničari. Spao je, odavno do poniž u Tunje Malog.
Postao je jedan od njih. Fatmir Fašist.
Bilo bi prirodnije da govori o tokovima, makar i te ustajale baruštine koju je, dijelom, opunoglavčio, nego što vrijeđa Fatmira Rajkom. Meni je, pak svjedno. Fašist danas, fašist sutra.
Kad sve prođe, ostaće za analizu jedna dobra tema, kojom se niko neće baviti. Kako je sarajevsko pjesništvo usralo rat i ubilo pjesmu. Vešović je General Divjak mrtvog Sarajevskog pjesništva. Kaže, Dodik je Radovan drugim sredstvima. On sam, Vešović je, samo pjesnik, malo bolji nego Radovan, mada je ovaj u nekoj svojoj pjesmi predskazao mrtvoulice Markovgrada Sarajeva, dok Donji Vešović nije predskazao ni povratak svoje kćeri. Pjesnik bez stranke. U tome je razlika između njega i Radovana.
I ne diraj mi Gatala, Donja Vešino. On hoda i piše po kamenjaru, od nemila do nedraga a tebi je Saraj uzlatio samoprijestolje univerzitetskom profesurom, prevodilaštvom, izdavaštvom i službenom titulom Raskrinkavaoca balkanskih nacionalističkih mislilaca.

DIJAMANT POSTAO SIVI LIV
Kad će Džeko, Državni Centarfor, Državni Dragulj, Državni Talent, Državni Fudbalist o kome su mediji tukli Bošnjake a, bogami i Hrvate i Srbe, godinama, sezonama, postati Neko.
Nisam htio o tome da govorim jer se radi o mladom fudbaleru koji nema veze sa Državnim fudbalom, kao ni Salihamidžić, npr. I jer su ovdašnji mediji izvikivali, šatorisali i talambasali Džeku, mimo njegove volje i bez, uvjeren sam, njegove karakterne osobine pogodne za tako nešto.
Ali, nešto je Osim progovorio a nešto je procurilo i od saigrača Edina Džeke iz Sitija.
Edin Džeko nije ni izbliza potencijal kakvim su ga predstavljali državoljubni mediji. On je, jadničak, služio kao živi dokaz postojanja Države. Poznato je da nema Države bez Velikog Centarfora, kao i bez Veikog Tužioca, po mogućstvu, Barašina, koji svaka dva časa prelazi u Milan, u Barselonu, u MUTD, u Čelzi, u Inter... STJ. Nema gdje ga nisu odveli. Na kraju je završio u Sitiju koji, inače, pojma nema o kupovini igrača. Oni Emiratori, vlasnici Sitija, razumiju se u fudbal kao ja u češagijanje deva.
Sporna je čak i suma koja je plaćena za Džeku. Desetak miliona je krajnji domet. Vjerovatno je menadžersko - medijska magluština dovela do toga da naivni vlasnici plate tri-četiri puta skuplje jer su bili ubijeđeni da će na njemu za koju godinu zaraditi.
Kakav je, dakle, fudbaler, Edin Džeko.
Tipični proizvod njemačke škole za proizvodnju centarfora. Ta škola da je centarfore vojnike. Stari Miler, mladi Muler, kako ga zovu neki sarajevski genijalci komentatori. I drugi, koji su igrali u njemačkim klubovima, morali su igrati tako ili su propadali.
Njemačka terenska mašinerija melje devedeset minuta i od centarfora se očekuje da bude u svom rovu, da ne razmišlja mnogo, da koristi sve lopte i da daje golove. Odmah i jednostavno.
Zato Džeko ima dobar prijem lopte i ništa drugo, konstatuju njegovi saigrači.
Danas se od centarfora traži da učestvuje u kompletnoj igri. Da ima osjećaj i da razmišlja kao i Desetka i da šutira kao Bukal, i da lobuje kao Mesica. Zato ne uspijeva Adebajor, takođe centarfor na rasklapanje, Berbatov, iako ponekad zablista, kada se igra Junajteda sklopi tako da igra kao valjak a on samo centarforiše.
Džeko je hladna njemačka efikasnost. Možda je njegova i najveća šansa premijer liga, mada mislim da je previše mekan za tamošnje ledolomce. U nekoj maštovitijoj i bržoj ligi, ne bi imao nikakvu šansu. Svakih pet minuta bi pitao Gdje je lopta.
Ako ga Mancini ne koristi, neki enlgeski trener neće pogotovu.
Ako ga saigrači ocijene loše, nema lopti, nema uklapanja u tim i igru.
Možda su njegovi najbolji izgledi u nekoj pozajmici, u manjem klubu.
A to je i najizglednija sudbina BiH. Da je neko pozajmi. Ili, ako je human, usvoji.