3399.

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ

ВАША МАЈКА

А ЈЕБО ВАС ЋАЋА

Тако је Томан рекао. Кад су почела прва социјалистичка самоуправна серуцкања.

Томан тада није био жив али ја сам био на гробљу и разговарао с њим. Неким другим поводом. Мора ли између сваке дуге да се ставе два листа сувог шаша или само између оних које не пријањају баш најбоље. Нисам гледо како ти радиш. Мора, јебо га ти. Али шта ће ти то. Кад завршите ово што серуцкате, неће ти требати ни знање ни рад. Нећете ништа радити а нећете ни имати шта. Доће вам турци без јатагана па ће вас клати стојећи. А нећете ни знати. И вас ће научити да се сами кољете. Дигли сте се. Ништа нисте упамтили а то гдје сте, вама не ваља. Ја сам упатмио Аустрију, Турску, Краља, Нијемце. Волим Краља ал Тито је Држава. Како неће бити рада. И каца. И свега. У чему ћемо шљиве за ракију. Е мој синко. Неће вам требати ни шљиве ни ракија. Некад је био најпаметнији тинтер, онај који пише тинтом. Код вас ће бити најпаметнији онај који пише твитер. Онај који пише ноктом. Нокти ће бити лакирани, ко држаља за перце. Мој синко, мој синко. Да би радио каце, мораш да имаш шљиве, јелде. А ви нећете имати шљива. Сјећете шљиве, нећете садити шљивике. Кад је дошо Тито Држава, знаш шта је прво урадио, послије рата. Не знам. Пописо све. Пописо колико имамо шљива. И колико свега. Ви не знате ништа. Ми смо послије рата знали ујутро колико ије ту ноћ било преврнутих. Перу веш лупачом на потоку и пјевају. А код вас ништа. Ил не јебете ил оне не пјевају. Јебига, Томане, ја дошо само да питам за шаш. Пито си. Још мало па ће код вас бити пјесма Све ће то, људи моји, прекрити бујад, зуква и шаш.

*

Много касније, након мог гробљанског часа, појавило се Бијело Дугме. Све ће то, мила моја, прекрити рузмарин, сњегови и шаш.

Бијело Дугме је било вјесник распада Југославије.

Југославија је једна од ријетких земаља која је имала Рок.

Земља, и људи, који немају, и не умију, Рок, нису ни за курац.

Било је Дугме Вјесник Распада. Ајд да се још једном заједно извеселимо. Па завратове.

Као и оно само. Од Бијело Дугме настало Било Дугме.

Данас више нема никог ко је упамтио нешто прије Југославије.

Данас нико не зна како је прије било и шта је боље.

А сви знају да Југославија није ваљала.

Данас нико ништа не ради а сви имају Државе.

На простору те Бивше Југославије данас је Велика Дуга Четересница.

Словенци хоће да буду Еуропљани. Они су то први хтјели. Оће курац. Чини ми се да чујем Томана испод Требаве. Хрвати, први пут послије тисућу година чезнодржавља, не знају шта хоће. Муслимани хоће Државу. Онда Српска мора бити Држава. Војвођани. Србијанци ће доћи до политике и Димитровград и Рача. Ни они не знају шта хоће. Македонци. Шиптари хоће Велику Албанију. Црногорци. Санџак.

Ове што само помињем а ништа не кажем то, је у рубрици Богу плакат.

Понеки глас реалитета стигне о свим тим временима која су иза нас. Неко чак каже да Југославија није била Тоталитаризам.

Све је то сада џаба. Кад буде, прекрсти се и реци Тако је морало бити.

Говорио је Томан.

*

И ја тако мислим. Мада се не крстим.

Најтеже ми пада, кад свако о Југославији, о Двајестдеветом, о Комунизму, о носталгији, сере преко миле воље. А завршио куповни факултет.

Жао ми их је. Изгледа да старим.

Дједу су увијек најдражи унуци.

Ја сам, у оној Југославији, од гологузог, босоногог и гладног српског сељачета са Требаве, дошао до Београда. До Факултета. До Нина. До Телевизије. До рата. До Твитера, СТЈ.

До ког курца ћете ви доћи.

О томе мислите, пустите Југославију. И Двајестдевети.

Који мени не значи ништа. Ни колико бивша треба. Двајестдевети је само један камен у међи, обијен мразевима и обрастао маховином. Само што није заоран.

Мислите како се мијења вријеме.

Ја сам гледао шта се меће између дуга. Ви ћете, до краја живота, гледати како се живи између дугова.

То је Југославија.