3393.
НЕМА
ВИШЕ
ЈУГОСЛАВИЈЕ
Кад ће то
Хрвати, Хрватска, и Бошњаци, Сарајево, да схвате.
Српска
Радикална Странка, она Војводе Од Хага, има 4,6% подршке јавности, странка
Војводе Од Вучића, Томина а Вучићева, има 51%. Више од Шешељеве странке има чак
и јаловина бивше демократске странке, бивше странке Брисела Тадића.
Упркос томе,
Хрватска захтијева декларације и европске акције. Да се Шешељ врати у Хаг. Будале.
Лакше ће се Хаг премјестити у Хрватску него што ће се Шешељ премјестити у Хаг.
Хаг се
зајебава са нама. Њима. Издао је само једно подјебно саопштење. Послали смо га
кући а он има обавезу да се одазове на читање пресуде.
Чак и када се
изузме чињеница да су предсједнички избори у Хрватској, јавност хистерије и
хистерија јавности, поводом Шешеља, у Хрватској, неразумљива је.
Изгледа да
Државе, понекад, попримају особине недовршених личности. Па су подложне
негативним особинама појединаца. И спремне да их демонстрирају.
Политичка активност
Хрватске била би разумљива да још постоји Југославија. И да је Хрватска
Социјалистичка Република у СФРЈ.
Тада би се
Хрватска, њен Социјалистички Савез Радног Народа, најприје, обратила властима у
Београду, мислим властима Југославије. Зауставите, Браћо Вољена, Српски
Национализам. Јер ни ми нећемо моћи обуздати свој.
Али, пошто
Југославије више нема, Хрватска је морала да нађе свој нови Централни Комитет. То
је Еуропски Парламент.
Некако уз
Декларацијско Дјеловање Хрватске, стигла је вијест из Сарајева. Неки јунак,
који је радио код Карлсерга, ООУР Сарајево, то је Вопи, протестирао што у неком
складишту у Челареву, то је у Србији, стоје слике Ратка Младића. По сарајевској
номенклатури то је Злочинац, Кољач и Геноцидаш.
Јунаков уговор
о раду је, након тога, прднуо у чабар. Каже да је отјеран са посла због
протеста против слике Ратка Младића. У другој држави.
Дакле. И као
Хрвтска, сарајевски бивши карлсберговац, мисли да смо сви још у Југославији.
Зар је толико
тешко схватити да Југославије више нема. И да је Шешељ само ствар Србије. Односно
Срба.
Нема више
заједничког педља.
Свако мора да
мјери у својим границама. Да се пење својим љествама. Да се спушта својим
конопцима. И да се, можда, објеси прије дна.
Зар је толико
тешко схватити да више не мјеримо заједно. Да смо једни другима одмјерили.
Или да
организујемо још један рат. Као добри понављачи.
