3395.

ЗАШТО

ПЛИТКО ОРУ

ШЕШЕЉА

Видим да је политичка плиткоумност паневропска појава.

А ја, будала, мислио да је то особина само Есдееса и Пробосића.

Паневропска плиткоумност протеже се од Хрватске до Европског Парламента. Од угледних колумниста и експерата до професора универзитета.

А све поводом Шешеља.

Шта би се тек показало да је у питању нека озбиљнија тема.

Да ли је могуће да је Воја Војвода, дошавши директно из Легла Противсрпства, у Београд Наше Напредности, са неагресивним митиншким наступом и са пар изјава и интервјуа, у иначе скученом му медијском простору, изазвао такве тектонске поремећаје на политичкој сцени, да се диже и кука и декларација, од Загреба па и свуда гдје затреба, до Стразбура, Царске Порте нове колонизације.

Дабоме да није.

Проблем је у томе што постоји још много Шешеља. У Хрватској највише. Контраагресија као начин националне емнаципације једна је од најважнијих алатки за закашњело формирање нација у двадесетпрвом вијеку.

Јасно је. Да би били добри Хрвати, или добри Бошњани, или Велики Шиптари, морамо поред себе имати лоше Србе. Ја у Загребу морам да будем Наш Добри Шешељ.

Тачно је да Шешељ нема шта ново да каже. А и шта има новије од Карловац Вировитица Карлобаг. Тачно је да његова странка не може доживјети узлет. Не прави се странка за десет мјесеци. Идеалним странкама треба десет година рада, развоја и организације, да дођу на власт. Тачно је да је политички вјетроказ у Србији потпуно промијењен. Тачно је да су заустављени ратови на просторима бивше Југославије. Али не треба заборавити да се ратови не заустављају ради мира већ ради припрема за нове ратове.

Било Шешеља или не, Национална Свијест у својим тешко покретљивим и спороосмозираним слојевима, стоји у темељима сваке Нације па и Српске.

На ниову дневне колотечине, она може да се демонстрира и овако и онако. Зато је лако Радикале преименовати у Напредњаке.

Али, онај ко мисли да се Национална Свијест Срба помјерила и за микрон, бави се наивном и лажном површином.

Неразумно је како се очигледна настава, на великом националном и међунационалном полигону за обуку, као што је СФРЈ, тако врзо заборави.

На просторима те СФРЈ вољели смо се, међусобно, од колијевке па до гроба. А онда смо се, за само двије године, почели да волимо од бијелог грла па до дроба.

Почели смо да се кољемо.

Дакле. Ни двије Југославије, ни Комунизам, ни Тито, ни Самоуправљање, нису промијенили националне свијести балканских међукољача.

И да нема Шешеља, као, све би било лијепо. Земља би била млијеко а небо би било мед. Хрватска би била у суфициту а Србија на води.

Љубав Шешеља и Сабора Хрватске једна је од лед диода у великој контролној соби латентне мржње међу народима и нацијама.

Ако неко мисли да се са дванаест година затвора поништава и уљепша дванаест деценија крви и тла, онда немамо шта да причамо. Ајмо сви на твитер.