СРПСКА

КУЛТУРА

У ПРЖУЉУ

Фронталерси су објавили интервју са Жељком Пржуљем, писцем. Нисам читао.

Занимљива ми је одмах била насловница његовог обимног романа Рука анђела.

И занимљиво ми је било његово исповиједање о тероризму над рукописом. О одбијању да се помогне из палате једног Предсједника а прихватању бишег Предсједника да се помогне из његове странке.

Занимљиво, не због помињања предсједника, мада је и то дијагностично, већ због тога што се из културе више нико ни нашта не жали.

Замрло је све.

Пржуљ, сирома, каже да можеш да урадиш шта хоћеш али до Бањалуке стићи нећеш. Можда је то проблем. Али је проблем и у томе што нико више неће да каже Можеш да урадиш шта хоћеш али из Бањалуке никуд стићи нећеш.

Рука Анђела је сада у другом тиражу. Али Пржуљ каже да нико и нигдје о роману не говори нити пише. Не постоји.

Све је то познато. И онима, много познатије, који имају више романа од мене и Пржуља. Али шуте. Знају да је најбоље имати неки клан, барем кавански, мада међу романсијерима нема више нема правих каванасијера. Ни међу пјесницима. Не постоји више Дијак Владо што ракију пије радо. И довољно је видјети гдје гони алфа кланџија. Против кога је и против којих је. И томе, или њима, систематски јебавати мајку, реченицу и тему романа.

Мојим романима је помогао Никола Вуколић. Након првог, и Ненад Новаковић. И једна дама, којој не бих помињао име да не би због мене имала проблема, а која је урадила много на промоцији постојања мојих романа. Па и мене као аутора. Да није било њих нико за те романе не би чуо.

Данас је, на овдашњим просторима, написати роман исто као и у амазонској прашуми ископати рупу и отићи у некад лијепу архитектонску Бразилију, сјести и чекати да неко примијети твоју рупу.

Писац је данас упросјачен. Он је доведен у ситуацију да тезгари, мољака, да се понижава код Спонзора за Сто Каемова, како их они зову. Па да на крају штампа читаву страницу Спонзора. Писац је тако постао Спонзоруша.

Мада би било боље написати, негдје, не знам гдје се више и пише, Роман тај и тај, просјака тог и тог.

Пржуљ каже да је на некој промоцији продато седамдесет, осамдесет примјерака његовог романа.

Ја сам ишао за својим романима, на књижевне вечери. Али сам на пола пута престао да идем. Било ме срамота да продајем своје романе. На неколико задњих сам испоклањао књиге. Боље да су код неког него код мене.

Држава Српска, Здесь уже сказал, треба да буџетски, институционално, плати издавање сваке књиге коју неко напише. У доба свакогаубогог и сваконоћног пишања по Интернету, Писање књиге је подвиг.

Уз минималну комисијску рецензију, не о квалитету, већ о томе да нема нешто нецивилизацијско и неприхватљиво, величање фажизма и слично. И изложбу слика. И све друго што се може подвести под културу. Па макар то било и плетење приглавака. Ако немамо ништа друго.

Јер. Нација без културе не може да постоји. Култура је веже за њен простор, за њену земљу.

Нација је Моја Нога на Мојој Земљи, речено то Мојим Језиком. Све друго није Нација.

Свако ко у једној Нацији нешто ствара, у Култури, макар само лутке у дјечијем позоришту, твори Културу овдје а не тамо негдје. Не може се одавде писати у Чилеу.

Зато је Култура прва брига НДД Сфере.

Мислим. Требало би да буде.

Али кад видим ко се све самоузгаја у оној Додиковој Стакленој Башти, у којој нема ни Министарства Културе, дође ми да неку инстант брзорастућу Амазонију засадим около.