2216.
МОЈА
ДЈЕЧИЈА
СЈЕЋАЊА
НА СВЕЦЕ.
ПРОКОП ЈЕ.
 

Кад сам био мали и бос, небо је било важније од земље. Оно је доносило или односило храну у њивама. Њива је служила само да се ради. А свеци су служили да се не ради. Моја мама и моја баба, и тата, и деда мој, били су испрепадани неким свецима за које није помагало ни да кажеш Богасемолећи, па да радиш.

Мени је тадашњи страх од Илине, Вратоломија и Прокопа, остао до данас. А и свег тог народа, и моје породице, страх је био још и већи.

Кад је Илина, Илиндан, не смијеш ни да помислиш на сијено, или нешто друго запаљиво. И да радиш око тога. Одмах ће гром да удари. Ако не тог дана онда сваког другог божијег дана. Углавном, прије него крава Жујава стави први заложај у уста. Кад би данас радили да ли би пуко. Пуко би. Како би пуко кад је ведро, гледам у златно усијање плаветнила неба те далеке Илине. Шта питаш. Он зна кад ће да пукне, не пита како. Мало заостанем на путељку, пазећи, кобива, да не станем на драчов трн босим ногицама. А у ствари, жао ми маме. Ако се гром наљути што питам, па пукне озгор, да барем мама преживи.

Онда ме страшило Вратоломијама. Ако радиш, светац ће да учини да однекле паднеш и сломиш врат. Који светац. Незнам који. Има светац за вратове, као и за све остало.

Па Прокоп. Отвори се земља, прокопа се пут под тобом и пред тобом. А ти, какав си жгољав, ти ћеш одма пропасти у прокоп. И турци питају кад је Прокоп. Потврђује и баба Милевка. Који турци. Они из Грапске. Значи Грапска је турска ријеч. Јучер, враћам се у данашњицу, сусједа Љуба, одмах до мог атељеа, знајући да стално нешто радим моторком, флексом, циркуларом, брусилицом, и која стално долази да види шта је ту умјетујем, дошла нако. Немој да би сутра нешто радио. Прокоп је. И турци питају кад је прокоп. Који турци. Па ови ваши овдје. Љуба је дошла са Баније. Њу муче Хрвати. Сретна је што су турци наши.

Гдје пише да је данас баш тај Прокоп. Пише у календару. Узмем календар али не помаже. Не знам да читам. Још није вријеме да се иде у школу. Да ме мама научи да читам. Ма, ја, имам сто послова, само чекам тебе да учим читању, нек те учи учитељица Мира, кад пођеш у школу. Марш за кравом.

Роса, преко цесте, знала да чита и пише. И имала сису, СТЈ. Бил, Росо, ти мене могла да научиш да читам. Да видим тај календар, мислим у себи. Не мора Роса да зна. Би. Оћеш и писати да те научим. Оћу. Јебло ме слово, боље да нисам никад научио.

Научим и видим. Није Илина. Него Свети Илија. Није Вратоломије. Него Св. Бартоломео и Вартоломеј. Није Прокоп. Него Прокопије. Усековало га у Палестини.

Нисам ништа разумио до касније. Кад сам схватио шта су попови и црква. Ја сам мислио да је сцрква само за Божић, да се смрзнеш у оном камену. А он отего, Господи помилуј па Господи помилуј. Што ми, дјеца, преводимо у Госпођу помилуј, међу ноге на свето мјестоооооооооо.

Касније, кад сам схватио, питао сам се зашто попови не објасне народу да су то свеци. Тај и тај. Радио то и то, најебо због тога и тога. Зашто пуштају да народ живи у страху. Јебо их Прокоп у дупе. Или орално.

Кад сам ишчитао календар, заповијести и татине записе кад је водила Жујава а кад ће се опрасити крмача, и колико је куруза дужан Пери, пожелим да и ја постанем светац. Одмах смислим попис ствари које не смијем. Морам да будем безгрешан. А гријех је све, СТЈГ. Грешно. Питам оца, ономад, прије читања, Како би ја мого скочит на Росу кад одрастем. Шути, јебем ти сто цркава, то је гријех и мислити. А ти што сујеш сто цркава. Не сујем ни једну баш ту.

Добро. Росу крижам.

Трећи дан морам у њиву. То није гријех, то је ужас. Ко није цијели дан ходао бос по стрњици, не зна како је било Исусу. Морам да купим руковети пшенице за жетелицама. Оне се сагле, жању, бјеласају се ноге али ја се држим негријеха. Међутим, код Грозде, крајичком ока, видим неко црнило горе, према небу. Погледам, јебеш једно око. Што реко папагај. Грозда није носила гаће. Није се имало. А шубаруша угажена ко четири опутом прошивене и здековане коже са крзном, огуљене директно са Симунине овце црњуше.

НТЈ, Небо Те Јебло, шта је оно. Сигурно сам ѕе огријешио за цијели живот.

Много касније, у рововима, изнад Добоја, транзистор по стоти пут туче Мала моја црну мацу има. Сјетим се Грозде. У шта је овај гледо, јебо матер своју. Каква маца, ЈТН, Јебем Ти Недљу. Или је женско тијело за тако кратко вријеме еволуирало а ја нисам ни примијетио.

Због тих грјехова, и неуспјелог одласка у свеце, нећу данас ништа да радим. Данас играм финале турнира ветерана, против бањалучког Борца. Ћело, Киме, и придружина.

Не радим. И турци питају за Прокоп.