3008.
КАКО ЈЕ
МУРИЊО
УНИШТИО
КАСИЉАСА
Добро. Није сам
Мурињо. Мада је Мурињо Креатурињо. Ту је и Реал који својим банкарским,
циркусантским и супермаркетским односом према фудбалу, игри и играчима,
уништава све под собом што је везано за Игру. А и саму Игру.
Зато је Реал и
набавио тог Циркусиња јербо им се уклапао и недостајао, као она једна пуцла
која је одскакутала негдје под фрижидер.
Прави љубитељи
Игре, не они којима она служи за свађу са женом и заваривање ладне клипаче за
длан, памте како је Креатурињо пред својо одлазак, такорекућ Одјурак, из Реала,
једног кола, ничим изазван, као и свака Прилуда, на гол поставио неког Будибогснамића
а Икера Касиљаса оставио на клупи.
Након чега је, не
као Приглупов, већ као ординарни Будалаш, објаснио да је тај Незнаковић У Овом
Тренутку бољи голман од Касиљаса.
Само историчари и
истински заљубљеници Игре, сјећају се Касиљаса у продужецима против Бајера,
када је имао двадесет година и када је бранио, у тих седам, осам, минута, као
што неки не могу ни у седам година.
Од тада, па све до
Жуте Минуте Лудог Муриња, Касиљас је био Ел Голман, Дас Голман, Његово
Голманство, Икер Касиљас.
Он је био оживљена
моја слика из дјечијих дана и из пјесмуљка Киша пада, трава расте, Беара се
баца ласте.
Иако нисам знао ни
шта су ласте, нити сам икад видио слику Владмира Беаре у новинама, телевизија
се наплаћивала у сали задружног дома са дрвеним столовима и коцкастим столњацима,
из прича старијих, који су имали радио, схватио сам да се ради о неком поетизованом
голману, неком чудоносцу из бајке.
Када сам, касније,
доспио до свих чињеница о Беари, схватио сам да су моје слике у глави важније
до мојих сазнања. То сам задржао до данас.
Не волим Реал
Мадрид. Јербо сам дијете закрпљеног сиротињства. Реал Мадрид, који се на људе
баца парама, пљује их парама, блати их парама и гледа их као паре, жуте звекетуше,
пропале кроз продерани џеп. За које се богатуни не сагињу.
Али Касиљаса цијеним.
Икер Касиљас је
сиротињско дијете. Поштењачко дијете. Сваку парицу је трошио да би из неког
малог мјеста долазио на тренинг у Мадрид. Десет и више година. Вјероватно више
уморан и гладан него сретан и дјечачки раздраган. Зато се, у свлачионици Реала,
и противио једној карактерној и психопатској протуви какав је Мурињо. Курињо. Који
му се онда осветио. Као истински квалификовани болесник. Јербо је знао да ће то
оставити неизбрисив траг на Касиљасу. На личност коју је изрезбарила Сиротиња,
трагичније може да дјелује само безразложна неправда и понижење.
Зато је Касиљас,
некувече, у Бразилу, бранио као да је пао с Марса. Тако је бранио и у финалу Лиге
шампиона.
Не знам да ли ће се
опоравити Касиљас. За почетак би требао да одмах иде из Реала.
Али знам да би
могао бранити на свјетском нивоу још пет година.
