1

2

3

4

5

НЕ ИДУ ПОПЛАВЕ

НА ЉУДЕ

ВЕЋ НА

ИЗАСРАЛИНЕ

Само се људи у тој ситуацији неорганизовано врзмају па и они настрадају.

Сједим јучер крај Врбање, воде жуте. Мало даље сједи рибар и погледава у мене. Што сједиш кад не пецаш. Што ти пецаш кад не упецаш. Јебо се ти. Кад ти можеш да сједиш убудале, могу и ја.

Сједим и гледам шта је урадила воде те рјечице, која се дигла на висине на којима никад није била.

Гледам како су остали нетакнуту Титини зидови а све остало однијето. Слике 1 и 2.

Титини зидари се само зајебали што им нико није рекао да воде могу да буду и веће од њихових зидова.

Нико није предвидио.

А вријеме се екстремизује. Као и људи.

Уђе неко зло у руке и у душе, у облаке и у сјалице, у громове и у земљотресе.

Они што су градили послије Тите и Титиних, само су запишавали.

Сфор, или нека друга инострана мрака, једне је године излила плочу на неком малом купалишту, на тој Врбањи. То је за повратак, помирење, суживот и мултиплак муданца. Одржали су и говор.

А како су радили, види се. Сад плоча плива леђно.

Нама, пак, нису ваљали Титини зидови па смо почели да ратујемо.

Нисмо се сјетили да је добар зид најбољи рат.

Али није све изгубљено. Можемо ми још да ратујемо. Има се још шта изрушити. Све док не дођемо до козијих стаза.

Онда ћемо хапсити и стријељати козе зато што брабоњају по стазама па народна војска не може да ходи својим епопејама.

Тад неће бити ни Титиних зидова.

Остаће само онај велики камени крст у ријеци Врбањи. Који је ту био и прије него је Врбања потекла из божије водене сисе.