2591.

ПОРАЗ

МУСЛИМАНСКЕ

НЕПОЛИТИКЕ

НЕ МОЖЕ СЕ ПРИКРИТИ

МРЖЊОМ ПРЕМА

СРПСКОЈ И

ДЕВЕТОМ ЈАНУАРУ

Муслимански полуинтелектуални свијет у Сарају, које титлују као Бошњачке Интелктуалце, није одскочио много од погледа на Републику Српски и Девети Јануар, Дан Републике, од оних стрвинара који шаљу честитке са форографијама костију невиних људи, који су страдали слиједом једне катастрофалне Неполитике коју је водило муслиманско вјерско, политичко-аматерско и паравојно-бандитско руководство. У току припрема, самог распада Југославије, крвавих ратова и након Дејтонског Споразума.

И након свих грешака, умјесто да Дејтон прихвате као дар Алаха, Исуса и Марије и Свевишњег, да размисле како би се могла сачувати та Усрана Босна и Херцеговина, да јадни напаћени муслимански људи не иду опет на историјску вјетрометину, по стоти пут, они крећу у нове ратове. Опет мртвоузица са шаховницом, трљогузица са странцима који су ради унитаризацији, нова сатанизација Срба и Српске и тако у непоглед.

Сада су дошли дотле да ни Срби, ни Хрвати, нити било ко озбиљан из свијета, не жели да се бави проблемом који су генијалци из СПК, Сарајевског Политичког Круга, сами створили. Проблемом Немогуће БиХ.

Понављати приче о геноциду, приче о томе како су сви људи који су стварали Републику Српску завршили у Хагу, како ће БиХ надживјети све јер је увијек надживјела, наставак је Муслиманске Неполитике која је тај народ довела до непотребног, сулудог, Алијиног приношења жртве мира и главе за БиХ.

И то је сљедствено. Не може да постоји квалитетна политика ако се само инсистира на вјери а не инсистира, најприје, на нацији и дугорочној националној стратегији. Па онда и на свом простору за државу. Али не туђем, како је Сулејман учио.

Муслимански Тројни Врх, који сам поменуо, није се снашао у вихору Распада Југославије. Није то само њихова особина. Нису се снашли ни Срби, добар дио народа, нити српски врх. Једва су борци успјели спасити овај српски комад који се зове Република Српска. Да су то препустили политичарима типа Рашо и Слобо, данас Срба не би било овдје, као ни у Хрватској што их нема.

Српску, и свачију другу, кривицу у Братском Распаду и Крвожедним Ратовима, једног дана ће историја установити. Мада то не мора да значи. Што показује случај Гаврило Принцип и Надвојвода Франц.

Већ сада је јасан сљедећи графикон.

Кривица за Распад и Ратове пење се према сјеверу. А оптужбе се спуштају на југ.

То значи да је, не узимајући у обзир екстерне факторе, највећа кривица на Хрватској и Словенији. Сецесија и признање Хрватске директно је произвело рат у БиХ. Он се, можда, могао избјећи останком БиХ у крњој Југославији и каснијим мирним разлазом. Ту је кривица Тројног Руководства Муслимана.

Оптужбе, пак, тако је прецизно планирано прије него што је прошверцована прва пушка, потуно су заобишле Хрватску, да о Јанезима и не говорим, заобишле су муслимане и спуштају се Србима у БиХ и Србији.

Што јужније то оптужније.

Јасно је да Кривица и Оптужбе немају никакве безе. Караџић јесте будала и лопов али није наређивао и генерисао никакве злочине. Милошевић такође, само неколико степеница на већој висини у поменуте двије категорије. Крајишник нема везе са било каквим метком у злочину. Сви су они криви српском народу и никоме више. Срамота је Европе да је осудила једну Биљану Плавшић. Да дозвољава Сто Година Суданије Шешељу. Да суди Младићу који је створио и уредио Војску Републике Српске у регуларну формацију што се за све друге војске на простору БиХ не може ни изблиза рећи.

Историја, највјероватније, неће све показати. Али ће све вратити.

Стога, да сам намјесту Огавних Костографа, не бих се тако понашао.