2394.
ДОБРИЦА
МЕВЛИД
И ШАЛЏИЈА
АСАД
 

Јебо Шекспира. Бити или не бити. Бошњачити или Босанчити, питање је сад.

У тим ситношићарџијским питањима, Ор ово, Ор оно, пролазе вијекови. Јал Алија, Јал Бакир. Ил Сејдић, Ил Финци. Ни Срби, Ни Хрвати. И Лисабон, и Нелисабон.

Сарајски медији су милијардити пут изнова показали ту двојност властитог бића.

На истој страници Асад Шаљивџија и Мевлид Покајник.

Асад је изјавио да је он за Нобелову награду за мир.

Он је нападнути Тиранин. Мада је нападнута његова мирна земља. Као што је нападнута и Мирна Либија. Мирни Ирак. Мирни Египат. Мирно Прољеће.

Садам, Асад и Гадафи, могу, по разним критеријумима, бити и Сњегуљице, и Штрумфови, и Црвенкапице, и Џелати.

Али. Њихове земље и народи су недодирљиви.

Зашто би Асад био Шаљивџија. Када су толике Дркаџије добијале Нобела за Мир.

А зашто би, истовремено, главна вијест био Мевлид, који се обријао и ријешио да раскрсти са тим Вехабијским обредом, покретом, предметом, чим ли.

Мевлид је Јашаревић, онај што је бацао петарде на Америчку Амбасаду. Не у било којој држави, већ у њиховој, Америчкој Босни и Херцеговини. Америчком Сарајеву, СТЈ.

Ако га Обама не позове на Молитвени, онда ништа.

Штета што нема Америчке Вјере. Ко зна колико би их полетило, полетјело није босанска ријеч, да је узму.

Али, и овако, Вјера је бити против Асада.