2397.
САМОСТАЛНОСТ
СРПСКЕ
НЕ УКЉУЧУЈЕ
ПРИПАЈАЊЕ
СРБИЈИ
 

Београдски експерт за безбједност, Орхан Драгаш, каже да је, некад раније, у Вашингтону, видио карте Србије без Косова а са припојеном Републиком Српском.

Није даље образлагао. Мада ја мислим да је то Вашингтонско Зло толико моћно да је могао видјети и карте Војводине припојене Републици Српској као и то да је Сарајево највећи гранични прелаз између Српске и Војводине и Хрватске.

Моја стара теза, као великог историчара антидефинистичке оријентације, који, дакле, заступа тезу да на Булкану никад ништа није дефинитивно, да распад Југославије још није завршен и да ће се завршити у Босни и Херцеговини, значи да се оставља Републици Српској довољно времена да се припреми за тај чин и да се опскрби свим елементима државности које јој Дејтонски споразум није дао. Мада је дао веома широк спектраријум којег Есдееови Будалаши, након рата, нису знали искористити. А шпрдали су се са чувеном реченицом Слободана Почившег Милошевића Честитам, добили сте државу. Бре. Ваљда су очекивали да у Дејтону добију и круну, и пријестоље, и да се именују принчеви и принцезе.

Самосталност Српске, као дугорочна политичка оријентација и вертикала, требала би иза себе да има Национални и Државни Консензус свих политичких, економских, културних и вјерских фактора. ГМО, ЛГБТ и НВО не рачунам.

Тај консензус, и дневнополитички и стратешки, треба да значи да се у Црвену Зону не улази. А Црвена Зона је било које одрицање од надлежности и од припадности било чега Републици Српској. Чак и пчелињаке треба инсталирати уз саму Границу са Федерацијом, како се медни и цвјетни потенцијал не би препуштао федералним пчелама.

Тада се на политичкој сцени не би могли појављивати Рипци типа Чавића и Иванића, који само чекају да рипе на ниво БиХ, да јој нешто донесу у понуде и у милоште. Конекад у Стамбол.

Самосталност Српске двојако је реализаторна и могућа.

Као потпуна и конфедеративна државност у оквиру Дејтонског споразума, којег у геополитичком и територијалном смислу зовемо Босна и Херцеговина, или изван БиХ а на основу Дејтонског Мировног Споразума.

Изванбиховност подразумијева признање великих сила и то је дугорочнији и сложенији посао. Зато је реалнија опција конфедералне државне самосталности у оквиру Дејтона и његове територијалне апликације, БиХ.

Присаједињење Србији, било како то синтагмизовали, Уједињење Свих Срба, што их је још остало, и слично, веома је неизгледна финализација. Она, поред пристанка и аусвајсирања великих сила, у које не убрајам Њемачку, а која може да прави непремостиве проблеме, укључује и стварање ширих балканских и европских услова. А тај лего још нико никад није сложио. Осим Тита Мађионичара.

Уз то. Играње на карту присаједињења Србији, директно је признање да су Срби и Србија водили политику Велике Србије. Што није тачно. И што је само пропагандистички вишедеценијски терористаријум тајних служби и овдашњих љубитеља истребљивости Срба.

А чињеницу да је боље да постоје двије Српске државе него једна, којој стално неки курац фали, од Косова, до Војводине, и која стално некоме пуши, као сада Хрватској, додуше, јевтиније цигарете, само, и да Република Српска није толико крви дала да би била Регион Србије, не треба посебно објашњавати.

Мада ја и то могу. Али неће бити добро по политички Београд.