2187.
ЈА ТЕБИ ТЕСЛА,
ТИ МЕНИ АНДРИЋУ,
А ЗНАМО
КАКВА СМО СОРТА,
САНАДЕРУ МОЈ.
ПРАФ ЗА ПРАФ,
ТУЂМАНЕ.
 

Поред свих тугаљивости које прате прославу уласка Хрватске у ЕУ, свршетак тог Пута Без Повратка, као осебујно раздрагано и весело звучи та синтагма, већ је запажено и својатање Николе Тесле и Иве Андрића. Као знаменитих Хрвата.

Та Милановићева досјетка може се тумачити сваковрсно.

Може Хрватска у ЕУ у супергланц шимикама. Али са њих не може да скине балканску нечист која, овај пут, пробија у провинцијализму, комплексаштву неодређених и недоречених вриједности и склоности ка увеличавању и надувавању просвијетљеног бурета рђавих шина као балона са жутим звјездицама.

Али својатање Тесле и Андрића знак је много дубљих лутања по маглама и хрватских и еуропских брегов.

Ради се о недостатку вриједности и оријентира.

И Хрватска је залутала у еуропској магли.

Као што је и Еунија залутала у Хрватском јаду и биједи вриједности.

С чим ћемо у Еунију. Да не кажем Пред Кацина. Вјероватно је било најглавобољније питање у хрватских званичника. Да ли са Антифашизмом из IIWW. Или са извојеваном Слободном Самосталношћу. Са Мамићем, пак. С неспособношћу да ријешимо Кумице С Плаца.

Шта ћемо са Хрватском. Једнако је било протупитање у ЕУ. Да ли да примимо њену Екологију и Море. За наше арбајтере и собарице. Или да примимо њихову Тисућљетност. Или досеге Линићевих пореза.

Или да заједно, Хрватска и ЕУ, заборавимо Туђмана и Санадера.

Од властите сјенке, усраних ногу и свог огледала, још нико побјегао није.