2184.
150 ГОДИНА
ЊЕМАЧКЕ
СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈЕ
КРАЈ ЈЕ ТЕ ВЕЛИКЕ
ЕВРОПСКЕ ИДЕЈЕ
 

Недавно је СПД, Социјалдемократска партија Њемачке, прославила стопедесет година постојања. Али нико не зна ко је тренутно њен предсједник.

То је лош вјесник краја ове велике европске идеје, која је свој зенит достигла у послијератном напретку и обнови, а коју је, оснивањем Алгемајнер Дојчер Арбајтферајна, званично почео Фердинанд Ласал који се није баш слагао са радикалима Марксом и Енглесом.

Фердинанд Ласал је, убрзо, сљедеће године, погинуо у двобоју као рјешењу неке љубавне збрке. Никада нисам прихватио ту врсту социјалдемократских рјешења. Да се са тим наставило, људски род би већ био истријебљен.

Но, нема смисла лутати сада кроз повијест радничког покрета, комуниста и социјалдемократије. Можда је потребно само напоменути да ти њемачки социјалдемократи нису имали увијек очи па, на примјер, нису видјели опасност у бечком молеру Гитљеру, него су највећом опасношћу сматрали њемачке комунисте. Ипак, то мање говори о њима а више о неразумљивости тока сваког времена.

Послије Бранта и Шмита, СПД нема препознатљивост. Али нема ни власт. Герхард Шредер је нека врста гробара њемачке социјалдемократије. Као и Блер у Енглеској. Мада је ријеч социјалдемократија на Острву тешко разумљива и не личи на европску социјалдемократију.

Сада је у Њемачкој на сцени Социјалдемеркелија. Влада Ангела Меркел из конзервативне ЦДУ али користи многа достигнућа социјалдемократије.

На јесен иду избори. СПД тешко може да освоји 30%.

Шта се, дакле, догађа. Не само ове или прошле године. Већ у последњи деценијама.

Социјалдемократија је задња Велика Европска Идеја прије него што је све истријебила најезда глобализације, финансијализма, интернетдемократије, ерфорс демократије и краха САД у улози монополарног идола, лидера и дилера.

Површно је говорити о неким великим успјесима ЦДУ, па, у том свјетлу, засјењењу СПД.

Процват њемачке социјалдемократије наступио је у Европи послије Другог Свјетског Рата. Треба узети у обзир да је то било вријеме обнове, полета, живог рада, индустријализације, не само у Њемачкој, омасовљења радничке класе и класификације друштва уопште.

Њемачка је била добра колијевка јер се кретало баш од нуле. Све друге земље, и побједнице и поражене, имале су неки степеник под ногом, или многе. Њемачка је била у бунару. И њена обнова, индустријализација и изградња демократског друштва протегла се на неколико деценија. Све до пред крај вијека.

У таквим условима сурови капитализам, финанцијери, пожудници и проклетници, коликогод се домогли моћи и богатства, нису могли да пресудно утичу на стварање социјалдемократских координата и, практично, социјалдемократске њемачке државе.

Оног тренутка када је Њемачка постала водећа економска земља Европске Уније, постала је и политичка Вертикала. Те двије чињенице не допуштају социјалдемократији столицу за истим столом.

Ну, то је површина.

Пропаст њемачке социјалдемократије условљена је многим унутрашњим чињеницама.

У једном тренутку то је раст средње класе, или једног њеног дијела, у другом то је одлазак производње на Далеки Исток, у трећем то је претјерана гастарбајтеризација, у трећем то је Уједињење Двије Њемачке што је створило идејну и страначку конфузију, у петом потреба Њемачке да се снађе у вртлогу падајуће Русије, а послије растуће, и нагле монополаризације. Њемачка је видјела у том своју шансу. И данас изгледа да ју је искористила. То је захтијевало много више Државе а много мање Социјалдемократије. Унутра, пак, гастарбајтери, на примјер, нису ни основа ни потка за било какву идеологију. И ако се интегришу у друштво и ако се не интегришу они су мислима у егзистенцијализму а не у социјализму. То су завторене и статичне групе и од њих политичка артикулације нема користи. Радништво у Енглеској, много раније је дошло у зенит и тамо послије рата нису постојали исти услови као у Њемачкој. Лабуристи лијепо звуче али су увијек били веома далеко од Социјалдемократије што је финализирано Блеровим слуганством небеском финцијашењу америчких владалаца свијетом.

Углавном, Њемачка, која је некад излазила у Европу својом Социјалдемократијом, сада излази својим Правилима и Финансијама.

И, ни у Енглеској, ни у Њемачкој, социјалдемократија се неће опоравити и обновити. Већ је забиљежен крах многих социјалдемократских промотива. Социјално Благостање сада је само заборављена синтагма.

Социјалдемократија се не може реформисати. Нема начина да она поново постане алтернатива конзервативним политичким партијама и тој идеологији. Један разлог је то што класични конзервативизам више не постоји. А већи је то што више не постоје историјски услови за развој и раст социјалдемократије. Све настаје и све нестаје на одрђеном степену друштвеног развоја.

Социјалдемократија је изгубила битку и унутар сваког појединачног друштва али и на европском нивоу. Изван Европе, укључујући и Сарајево, не постоји стварна Социјалдемократија.

Она не може да се носи са неурозама савременог свијета које су проузроковали финансијаши, ратници, глобалисти, тоталитаристи. Амерички. Јер, Социјалдемократија је добрим дијелом учествовала у успону тржишта својом политиком Социјално Управљивог Капитала.

Глобална политичка идеја више није могућа. Наступа вријеме слома нација и држава. И вријеме отпора Државе и Нације. Колико ће ко у томе успјети, ствар је мултифакторалне анализе за коју овдје нема мјеста.

Одговор који мора да ускочи умјесто Социјалдемократије јесте Социјални Савез. Странка Социјалног Савеза. Држава Социјалног Савеза. Социјални Савез Нације.

Социјални Савез тек мора да се уобличи као идеја трећег миленијума. Она мора узети у обзир све посљедице краха двадесетог вијека, све потенцијале суровог банкарисаног тржишта, све опасности и потребе широких друштвених слојева који су разнородни а само у истородној опасности, све ризике и добити стварања Нових Економских Плоча на земаљској кугли, све предности и терете одржања Националне Државе.

Европа, о свијету да и не говорим, нема, данас, још увијек, тај интелектуални, политички и друштвени потенцијал. Који би конципирао такву нову идеју а политичку артикулацију прилагођавао тој новој идеји и новом добу.

Тржиште и капитализам, финансијаши и армаде, заузели су сав простор слободе интелектуалаца и друштвених креатора. Ње више нема ни у избјеглиштву, којем су прибјегли, ономад Маркс и Енгелс, ни у азилу. Остала још само понека амбасада у којој се привидно може да скраси тек појединачна слобода.

Биће тежак вијек.