ДАН ЛАЖНЕ

НЕЗАВИСНОСТИ

Искрено се надам да ће и политички, медијски и интелектуални људи у Босни, том дијелу Босне и Херцеговине који је самоубилачки, илузионо и нереално кренуо у непотребан рат, приликом страног и не њиховог и нашег пројекта Распада СФРЈ, једном и убрзо, схватити да се ни једна илузија не може претворити у реалност.

Кад није могла скоро савршена Илузија СФРЈ, неће ни блатњава сокачка Илузија БиХ.

Дан Независности, који се из Политичког Сарајева форсира као Дан Независност БиХ, једна је од пратећих илузија Државе која не постоји, државе која је, у ствари, само међународно признат простор између Србије и Хрватске.

Након полетног исламскодекларацијског и америчкоинтрвенционистичког узгона који је свој максимум дао у Дејтону, скрпивши БиХ од Једне Српске Државе и једног конгломераторијума жупанија и кантона, нема више ни једне реалне поставке на којој би почивала БиХ.

Најреалнија је Један Рачун за ПДВ. Познат у економији као Иванићев Рачун. И стога Политички Сараје треба да дигне споменик, за живота, Младену Иванићу. Као Приштина Клинтону.

То је, та БиХ, сада непрестана борба ситног отимања, цјелодневни политички бувљак и вашар илузија.

Босна и Херцеговина је неаргументована географија.

Ту Независност, као и њен Дан, није могуће ничим аргументовати.

Позивање на обновљену државност, која је рођена на Завнобиху, у Мркоњићу, прозиран је аргумент јер су бошњачки политички, паравојни, вјерски и криминални врх све учинили да сруше оно што је произвео Завнобих и Авној.

Суштински, Завнобих је био демонстрација Комунистичке Партије како би се свим подручјима, нарочито тамо гдје је мањкало, прискрбио ореол антифашизма. Како би се дао легитиметет Авноју. А не легитимитет тронационалној БиХ.

Они који су учествовали у Завнобиху нису они који су у Распаду Југославије видјели Исламску Декларацију и настојали да створе Исламску Унитарну Републику.

У питањима Независности увијек су претходна питања Права на Самоопредјељење.

На том подручју БиХ од илузије постаје превара и лаж.

Извјесни Декан факултета хуманистичких наука у Мостару износи, данас, у сарајмедијима, тезу да Народ БиХ има право на самоопредјељење а не Срби.

То је посљедњи луди аргумент који сам чуо у корист Босне и Херцеговине.

Дотични декан, извјесни Велагић, Хисторичар је, СТЈ, и не би се од њега очекивало да оперише категоријама као што је Народ БиХ. У ситуацији када се овдје људи вијековима кољу и када између колективитета, између вјерских и националних обала, теку Мисисипи, Амазон и Јангцекјанг.

Не може се непостојање муслиманске нације покрити Народом БиХ. А при томе, као доброзачински производ добити укидање Срба и Хрвата.

Занимљиво је то са Србима. Негдје су Агресори, негдје Четници а негдје Народ БиХ. Само нигдје нису Срби.

И сви се праве прилуди желећи да представе да је Распад СФРЈ био пут у слободу од Српског Тоталитаризма, мислећи да тако прикривају тај велики пројект борбе за Уништење Срба.

Што је у суштини Распад СФРЈ и био.

Стога је, сљедствено а на мањем нивоу, борба за БиХ, борба за уништење Срба. 

ИДУ ИЗБОРИ,

ОПЕТ СЕ ПОМИЊУ

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Друштвене мреже су за Изборе, као и Афричка Шљива за мудрове који убјеђују дјевојке да се од тврдог курца добија рак.

Некад  је било Нисмо могли побиједити, дошли Они, донијели џакове пара и покуповали гласове. Па је, онда, било Они све позапошљаваше и сви гласају за њих. Потом су се сјетили Медија. Они држе медије, ми нигдје немамо приступа, зато и побјеђују. Сад се полако увлачи прича о Интернету и Друштвенм Мрежама. Које су, бива, на Западу већ пресудне а овдје само што нису.

Иван Златоусти, да је жив, сад би рекао То без Курца неће ићи. Мислећи на Организацију Политичке Странке.

Ну. Да видим шта је са тим Друштвеним Мрежама.

Друштвене мреже нису озбиљан посао.

Оне попримају особине друштава у којима дјелују.

Оне нису пројектоване и немају механизме да буду колективитет. Пројектоване су као технологија отуђења, алијенације, индивидуализовања и искориштавања и употребе појединца.

Различите силе то користе. Некима требају подаци, некима фотографије, некима начин размишљања. Све, од Гугла у облацима, Инстаграма, Пикасе, бесплатних порука и мејлова, све је подређено тој лепези циљева.

Ништа од тога нема за циљ да појединце окупи у било шта што би се могло наслутити као колективитет.

Појединци, пак, који учествују у том умрежавању, Соционети, нешто слично и мање масовно а много мање болесно, као Социопати, ту су из милијарду појединачних разлога које није ни могуће претопити у колективитет.

Неки су болесници показивања, неки болесници доказивања, неки воајери над властитом судбином, неки сами себи свијећоносци и свијећодржачи, неки у стању потребе било какве социјалне потврде, неки трансвестити, преоблаче се у никове па онда, тако, ходају кроз виртуелни свијет и заљубљују се у себе, неки су нарцисоидни паметњаковићи. А неки су и поштени радници, сељаци и интелигенција. И у мањини су.

У нашим условима, Сиционети су аполитични људи или људи који су против Власти.

То је лако објашњиво. Живот је живот изван Политике. Само неспоспобни Политикоиди мисле да је Политика све а сви остали, осим њега, нису ништа.

Они који су на сисама Политике, они се не одају кроз Друштвене Мреже. Ако су ту, онда само Да, драга, Добројтроћаршијонасвећетрстране. Ријетки својим профилима успостављају комуникацију са групом.

Они је, у ствари, обнављају. Јер већ су дио страначке организације, или неке друге сталешке структуре. Тај профил или страница омогућује само бржи проток, не чекајући телефонску или визуелну комуникацију.

Политичке Сранке, и појединци, лидери, кандидати, требају корисити те могућнсти. И ништа више. Душанка Мајкић је вема добар примјер.

Друштвене Мреже није могуће корисити као интерактивни полигон демократске расправе и сучељавања. Због тога што се не ради о равноправној комникацији. Много је анонимних и необавијештених. Па и недобронамјерних. Али и због тога што се на тај начин никога не може придобити за гласање.

Одлучивање појединца о гласању на Дан Избора, посебна је процедура. О томе сам писао и у књигама и на Блогу.

Укратко, на сеоском прелу нико не крсти дјецу.

Лоши страначки организатори дижу панику о томе да су Друштвене Мреже у рукама Опозиције. Сви су против Нас и против Власти.

То није тачно.

Многи, који су ангажовани у странкама опозиције, још ако то траје предуго, немају другог вентила за исказивање, осим на Друштвеним Мрежама. Они на тај начин дају сигнале да су ту, да би радили неки друштвени јавни и политички посао. Дају сигнале и својој странци или групи.

И док се они из Позиције, Власти и Угодне Администрације не оглашавају, ови су малобројни али стално присутни. Па онима којима и длаке сметају то личи на самоштоније Потоп.

Углавном, ни Соционети ни Велике Политичке Странке не треба да се узбуђују због Друштвених Мрежа.

И за њих важи мој Први Рајко Закон.

Који се односи на сваке будуће Изборе.

Побиједио је онај који је већ побиједио а изгубио је онај који не зна ко је побједио.

СРБИЈА

СЕ НЕ МОЖЕ ОДРЕЋИ

НАТО ПАКТА

АКО СЕ НЕ ОДРЕКНЕ

КОСОВА

Косово је остало без Србије.

Сад, кад је Србија, досегла технологију Уан Тачи Лок, то је видљиво и дефинитивно.

Јер, дириговано учешће Српске Подбеоградске Листе на Скупштини, чиме се, како стижу извјештаји, обезбјеђивао кворум, на којој је изабран Хашим Тачи, парававојскар и сумњичени злочинац, лидер злотворне УЧК, знак је потпуне Српске Капитулације на Косову. Не у смисли одрицања од партизанског ратовања, масовних протеста са рушењем, рањавањем и убијањем, сукобљавања са шиптарским живљем из сусједних села и подручја, задржавања вјештачке србијанске власти или локалне српске утономије, већ у смислу икакве уставне, легалне могућности аутономије и заштите српског националног бића, вјере и културе на Косову.

Симболично је и мрачно то што су се у кратком року догодила два парламентарна чина, један у Београду, други у Приштини, која су, оба, на истој политичкој силазној путањи српске девастације државности и територијалности.

У Београду су посланици Народне Скупштине, осим једног, гласали за Капитулацију Србије пред Нато Пактом  а у Приштини су српски посланици омогућили, присуством, избор Тачија за Предсидетеља Косова. Чиме су признали Окупацију од стране УЧК и нелегалне државе Косово као и Нато Пакта.

Шта може Србија да учини у таквој ситуацији.

Не питам Шта може да учини Власт Србије.

Јер, она не може, и неће, да учини ништа.

Вучићева Власт је тако краткорочно вођење и подвођење Србије да се темељи на тренутним високоучесталим лажима о напретку дпк се срља у дугорочне слијепе улице и страдије живог блата.

То је, практично, без обзира на сву декларативност сарадње са Русијом, посјета и изјава, предаја Земље Нато Пакту.

Предаја не само својим егзекуторима већ и будуће затварање Србије у један велики Гвантанамо.

Дипломатске изјаве које стижу из Русије, поводом скупштнског тоталног гласања са -1, само су врх леденог бријега става и страха Русије.

Тоталитатура Вучића, коју поткрепљују опозиционе листе, са носиоцима ископаним на предвинчанским налазиштима и смијешњим уједињавањима једног Тадића и једног Чеде, и коју ситношићарски поткрепљује Дачићева социометрија, социјалисти који трпут мјере прије него што се подвуку под скуте Вучића, а мјере само ради позоришта, пошто је та сценографија и кореографија већ увјежбана – тако су се некад Вучићеви подвлачили Слоби а на улицама играли Шешељеву опозицину разузданост, не допушта никакву политичку подлогу нечему што би могло да буде одговор на питање Шта у овој ситуаицји може да учни Србија.

Нажалост, Србија мора да роди и одњегује друштвене снаге које већ у мајчиној сиси осјећају противотров суноврату Србије.

Што брже то боље.

Али то неће ићи брзином која је потребна.

Те снаге се морају регрутовати у Интелектуалству, у Сељаштву, у Војсци и у градском Урбанијату.

А повезивање тих снага јесте прави ђаволски мајчински посао. Који захтијева вријеме. Јер нема своју Јавност, Јавну Свијест и Медије.

Све што постоји од Медија у Србији, или је Вучићево или је Пинково. Част Политици, НСПМ и још само понекима.

Србија је у ову ситуацију дошла лажним вођењем политике И – И.

Сјећамо се. Најприје је Тадић лансирао нешто као И Брисел и Косово. Потом је дошло И ЕУ и Русија. Па онда И Нато и Неутралност. Те И капитулација у Скупштини Србије и Русија. Сада је на сцени И Косово је Србија и Тачи је Предсидетељ.

Није. Али Власт Србије чини све да први дио двојца И – И, представи реалним а други дио још реалнијим.

Та Србија, која тек треба да се роди и пробуди, мора изградити своје трајне колосијеке Неутралности окренуте Русији, мора развијати сваку сарадњу са Кином и мора крајње хладно економски да искориштава ЕУ или оно што од ње остане. Уз безобразну турску уцјену. Руси ће добити Војну Базу у Нишу ако не увозите нашу робу и не отворите овдје велике фабрике, вашим парама.

И мора се дефинитивно, легалистички, конституцијски, одрећи Косова. Јер га се већ одрекла, на курвањски начин. Одрицање, Косова, мада увијек остаје историјско право и изглед да оно једном постане Српски Крим, Србији омогућује одрицање од Нато Пакта. Као своје црне гиљотине.

За такву политику, за лидере и вође, за државне службенике, нису довољни Избори. Чак ни демократски у којој би неко био мало јачи или мало слабији од Вучића.

Потребна је посве другачија Србија. Србија које сада нема.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

ЈЕ СУКОБ

*ОСВРТ НА КЊИГУ ФИЛИПА ЛЕРУ МАРТЕНА ДИПЛОМАТСКА КОНТРАОФАНЗИВА – ПОРУКЕ ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ*

Књигу је издао Кембриџ Јуниверзити Прес, као дио Универзитета Кембриџ, чиме промовише „мисију Универзитета ширењем знања кроз образовање, учење и истраживање на највишим међународним нивоима изузетности“.

Књига је, пак, дио пројекта Будућност Дипломатије у оквиру Факултета државне управе Кенеди Универзитета Харвард.

Напомена. Није дозвољена репродукција ни једног дијела књиге без писане сагласности Кембриџ Јуниверзити Прес.

Поруке из Босне и Херцеговине објављене су 2014е.

А Филип Леру Мартен је Канађанин и седам година је био у Охаеру. Врх његовог леденог бријега била је Лајчакова Криза, након чега је дао оставку и отишао на Косово. Убрзо послије, дао је оставку и Лајчак.

Лајчакова Криза је сада помало заборављени удар на Републику Српску. Којег је он покушао да изведе измјенама закона о раду Савјета Министара гдје би се омогућило прегласавање Срба и Републике Српске. А све под европском демократском потребом јачања државних институција. То је било вријеме пропадања Реформе Полиције, такође.

Политички Љетопис за ту годину сам назвао Сарајевски Атентат Мирослава Лајчака.

Лајчак се, као и Гаврило, нашао у Сарајеву које није његово. Његов Фердинад је била Република Српска. Пуцао је и скочио у Миљацку. Република Српска је преживјела а њега је однијела Миљацка, много прије Халидовог хита Чуда да се десе.

То је једна од великих побједа Републике Српске.

Савез За Промјене би требао да ову књигу тајно преведе, не мора у затвору, као Моша Пијаде Капитал, и да изучава на недоступним локацијама, да их Мрски Режим не пронађе.

Књига је, нажалост, на енглеском језику.

Требало би је свакако, са дозволом, превести.

За ширу публику није занимљива али јесте за све који се баве политичком јавношћу. Од Журналоида, озбиљних Новинара, Сорошевих Уличара, парламентараца, државних службеника, владине администрације, страначких активиста и руководстава до носилаца највиших изабраних функција.

Мартенова књига је писана као обавјештајна анализа. То Америчани, иначе, тако раде. Њихови обавјештајци су школовани за друге ствари, експерти су за разне области а обавјештајство се подразумијева.

Тако је и Мартен у Охаеру био правник. Дошао је начитан, од Травничке хронике па даље, обавијештен о сваком кога је срео, сваког је прецизно анализирао. Дошао је чипован да воли Босну. На крају књиге је дио његове заљубљености у Јована Дивјака. ЈГЈД.

Иако у наслову стоји Босна и Херцеговина, унутар обимне књиге она се готово и не помиње. Пуни су му редови Босне. Босна. Босна. Босна. Јебала га Босна.

Већ то ми је довољно да га дисквалификујем.

Ну.

Ипак сам прочитао све.

Ако одбацимо елементарну глупост да прихвати да за пет дана напише амандмане на Закон о Савјету министара и тако креира функцнисање једног великог дијела извршне власти на ниову заједничких органа, задирући у уставни дејтонски мозаик и рушећи све пред собом ко бизон расаду, књига Поруке из Босне и Херцеговине је непроцјењиво благо за анализу третирања БиХ, Нација, Народа, Држава.

Они, Мартен је ту само један од пјешадинаца, БиХ третирају као Сукоб. И све што раде јесте Управљање Сукобом.

Нигдје се у књизи не говори о економском напретку. О изгрдњи друштва. О, барем, повратку на нивое мрског социјалистичког самоуправљња. О просперитету Срба, Хрвата, муслимана.

Мартен каже Ми нисмо спороводили мировни процес у БиХ, управљали смо ненасилним ратом. Друго. Интервенционисти се никада не баве само обнављањем парламената, судова и полиције. Када се ангажују „на ирадњи државе“, „јачању капацитета“, или „пружању теничке помоћи“, утичу на сукобе који су у току. Треће. Моћ мировних операција ограничена је.

Он 2007. годину види као Пораз Охаера. А видим да је и лично погођен. Када описује како је Лајчак морао да капитулира и да измијени своју одлуку, коју су они из правног одјељења креирали.

А креирали су, што је занимљиво, тако да онај ко не дође на сједницу Савјета Министара, не рачуна се. Као и сада у Механизму Координације. Консензус присутних. Да ли је коинциденција случајна.

Мартен, дабоме, од Охаера не види блато.

Није Лајчак доживио пораз и потопио Охаер од којег се он никада није опоравио. Ешдаун је уништио Охаер. Лајчак је само дошао док се мјесто Педија Самоубице, опасаног Бонским Овлаштењима, још пушило.

Мартенова књига је уџбеник будућим обавјештајцима. Али немам намјеру да се тиме бавим. Његови поднаслови Боља координација силе и дипломатије, Обликовање понашања актера кроз системске подстицаје, Одржавање сукоба у центру стратегије... говоре о томе.

И данас је Охаер Мартенова технологија присутна.

Читање актуелних догађаја то потврђује.

Масовним Дневним Будалама то је тешко докучити а немогуће им је објаснити.

Рећи ћу само, а можда се Мартену једном вратим, да је судбина Лајчака и Дивјака, које он обилато помиње у књизи, слика за анализу генетског кода пропасти БиХ.

Коју Кордони Мартена не разумију. Јер су чиповани  да увијек виде негативце и добре циљеве.

Стога, Мартен и није схватао шта ради. Чак ни кад му је Микеш дао Исламску Декларацију Алије Изтбеговића. Па шта. Он ту нигдје није поменуо Босну и Херцеговину.

Република Српска, и Срби, као и сви мали народи и државе, у ситуацији су, дакле, да се боре а да не знају против кога.

Стога је капитално борити се за Самосталност. За Опстанак.

ЕСДЕЕС

ИСПАО

ИЗ ЛИГА КУПА

У БАЊАЛУЦИ

Избори у Есдеесу у Бањалуци прошли су онако како сам и рекао да ће проћи.

Нисам тада рекао да је то максимум који се може исциједити из труле дреновине.

Прво страначко правило, важи за Велике Политичке Странке, каже У години Избора не чини избора.

Мале странке могу да се, организационо, самозадовољавају све до отварања бирачких мјеста.

Есдеес је, након дугогодишњег туберанисања у Бањалуци, морао да посегне за изборима.

Чиме је и званично дао до знања да Бањалука, у октобру, на њих не може да рачуна. То што Иванић, Енди Ворхол српске политичке сцене, двије боје и један лик за цијели умјетнички политички дојам, а и Промјена Вулин, најављује побједу у Бањалуци, може се сврстати у категорију Промјене ће бити лажне и безболне.

Овим се у БЛ дефитинвно отвара пут Есенесдеу. Којег је, Есенесде, сам себи био замрачио, изровао и српским балванима запријечио.

Игор Радојичић и Бањалучки Корпус 250 Мјесних Одбора, морају хитно добити подршку Страначког Руководства. Јер је то инвестиција у наредна два градоначелничка мандата.

Есенесде мора завршити свој унутрашњи процес, кога су генерисали екстерни феудални, амбасадни, лажнопријатељски и менаџерско-профитерски кретеноиди, процес Произвидње Непријатеља. Од својих квалитетних и заслужних људи.

Не због њих већ због тога што су то широм отворена врата за долазак некомпетентних, сумњивих, колаборационих и девастационих актера на њихова мјеста.

И због тога да Есенесде избјегне судбину Тадићеве Демократске Странке.

Савез За Промјене, алијас Буцо Крагуљ, не може ништа учинити у Бањалуци док Есенесде не учини сам себи.

Есенесдеу се отвара могућност да иде сам у изборе јер би свака друга унутаркоалициона комбинација значајно ослабила могућност побједе.

Побједа у Бањалуци потребна је Есенесдеу јер побједе у Приједору, Добоју, Бијељини и Требињу још увијек су у стању мировања.

У тим срединама, као и у цијелој организацији, у понедјељак који први дође послије Дана Избора, треба кренути у изградњу СНСД Структуре, на основу демократских организационих избора темељених на мрежи 2000 Мјесних Одбора, за Опште Изборе 2018е.

То ће бити и добра организациона стратегија за Локалне Изборе 2020. Оријентација на власт у Мрежи Шест Градова, Бањалука, Приједор, Добој, Зворник, Бијељина, Требиње. Пошто је шанса за ову годину потпуно испуштена.

У тој стратегији највећу важност, поред Бањалуке, што је пермаментан  значај за Републичку Власт, има Приједор, којег треба преузети од Деенеса, Добој и Бијељина. Ради рубног појаса и ради онемогућавања Есдееса чији Колаборационизам ће бити трајније његован.

И што још више обавезује Есенесде. Да на изборе иде ради Републике Српске а не ради себе.

СРБИ,

НА БАЛКАНУ,

ЈЕДНОМ СЕ ДОГАЂАЈУ

КАО ТРАГЕДИЈА,

ДРУГИПУТ

КАО ФАРСА

Његова Светост, Патријарх Српски, господин Иринеј, био је у Хрватској.

А у Хрватској има Православаца нешто мало више него на Куби. Гдје је, ту скоро, боравио Патријарх Московски и Целе Русије.

Патријарх Иринеј је, као и остали црквени достојници, иступио помирљиво, снисхоспрпски. Почео да глуми Вучића. Сви су браћа и пријатељи, са свима треба ауотопутеве да изградио, мале дронодроме, да им идемо на инаугурације, а они Србима на угурације, да пружамо руку помирења, свуда тамо гдје су они Србима пружили ногу.

Конкретно је рекао да Србима нема ближих од Хрвата.

То је неоспорно хришћанска, цивилизацијска, проотколарна и географска изјава.

Стање у главама, нарочито хрватским, и на земљоножју, нарочито хрватском, не стоји тако.

Неразумљиво је како Патријарх Српски демонстрира такво одуство везе са реалношћу.

Нормално је да духовни свијет реалније разумије ниже облике живота него они који су у њему, као у мукама, свакодневно.

Неразумљиво је да Патријар Српски говори дипломатски. Ако меди Вучић, Паријарх не треба да леди. Али треба да упре Крстом у Прст а не Прстом у Крст.

Срби су свој свејугсловенски, јужнословенски, балканословенски грип одболовали неколико пута у историји.

Крвна слика, након прележаног југословенства, катастрофална је. Црвених крвних зрнаца скоро да и нема. Све бјелогардејци. Нема гдје, на тим просторима, није нестало Срба Зрнаца.

Могу да кажем да су томе криви тисућљетници и кечери. Али је реално да се каже да су томе сами Срби криви.

Ишли су славенством у јагоде.

Данас треба да буду реалнији. Након толико прележаних часова историје. И неуспјелих преживљавања у природи.

Срба више нема у Хрватској.

То што их има смао су урес. Реда ради.

Хрватска је Друга Држава.

С Хрватском треба ићи у хладни мир. Коликотолико активна мирољубива коегзистенција. Као и са другим државуљцима. Говорим за Србију.

Свака близина може да кошта крви.

Ако ником није јасан однос Хрватске према Србима и Србији, нека рашчлани врхунску подмукловштину Усташкиње Колинде.

Она је као званичног изасланика у Пакрац и Јасеновац, српска страдалишта из оног и ових ратова, послала муслимана министра, проусташког анархоида. Што је увреда за цијели Српски Род.

Не желим, дакле, шаље поруку Колинда, да прљам неког Хрвата вашим рукама и вашим доласком.

Није проблем што се ради о муслиману, дабоме. Чак ни то што он велича оне који су истребљивали Србе у НДХ верзији Другог Свјетског Рата.

Проблем је што се не ради о Хрвату.

Стога више нема потребе трчати у измишљену близину Хрватима. Нити било коме.

Имали смо близину.

Па се није ни она, ни Срби, а поготово други, најбоље показала.

ТРАЖИМ ДА

GOOGLE MAPS

И СВИ АМС

ГЕНОЦИДЕ У БиХ

УНЕСУ

У ГЕОГРАФСКЕ КАРТЕ

Извјесни Денис Грац, нека Њихова Странка, шта ли, предлаже да се у Сарајеву усвоји Закон о забрани негирања геноцида.

Идеја није нова али је глупа.

Сарајевски Политички Круг непрестано продукује генетски код муслимана, Муслимана, Бошњака, Босанаца, као Код Жртве.

Наишли, у рату, Србин и Хрват а бабо и ја сами.

И једини поштени, невини и смјерни.

Тај Код Жртве веома је опасан по сваки Народ и Нацију. А поготово за вјерску скупину што су Бошњаци овдје прије него Нација.

На српском примјеру, примјеру Србије, то се види.

Само тај примјер је довољан и глупом.

Тај Код Жртве је најбољи трајни неизљечиви вирус уништавања националне, народне, вјерске групе.

Ну.

Они најбоље знају.

Кодом Жртве се морају бавити и други у Босни и Херфцеговини, и на Балкану, јер се тај Код, то инсистирање на Геноциду и Геноцидима, који су, према предањима муслимана, извршени над њима, од стране Срба, прва је уградња у Спиралу Злочина.

Инсистирањем на Геноциду, Сребреница, Приједор, у политичком смислу, јесте позив на нови рат. Позив на нови, једнак, или већи злочин. Над Србима. И право Србима да, у сљедећем кругу, преузму штафетну палицу крви.

Зато је тај Денис Грац, и сви који се играју тим законима о забрани геноцида, а упарују то са Холокаустом, ради јевтине пропаганде и подизања српских злочина на ниво Хитлерових, нацистичких, за изопштавање из друштва, из јавности, за заточење у неку мрачну тврђаву, најбоље. И да се тамо и заборави.

Злочини Ратова Братства и Јединства у БиХ не могу да се третирају од стране политичких аматера. Од стране парцијалних политичких воајера. Нити парцијално.

И за Геноциде постоје научна мјерила.

И за сваки злочин постоји шири историјски контекст.

И злочин у Сребреници треба мјерити кроз стотину сочива. Од оног Изетбеговићевог одбацивања Кутиљеровог плана којег је у Лисабону прихватио, па даље.

Олака игра злочином стријељања ратних заробљеника и његово преправљање у Геноцид, није игра жртвама.

То је игра живим главама.

БОЉЕ БЛАТО

НЕГО НАТО

Нато у Босни и Херцеговини игра прикрадајућу игру. Нешто слично као и у Црној Гори.

Аналитичари те најмонструозније окупаторске силе у историји, која је у себе веома вјешто инкорпорисала најразорније особине досадашњх освајачких сила, Џингискановштину, Отомановштину, Хитлеровштину, Бинладеновштину, у тако софистираној технологији да се чини да је све од тога, чак и НАТО Пакт, настало једно из другог, из претходног а изродило наредно, и да се ради о једној невиђеној интеракцији планетарне деструкције, у којој су поједине Земље Нације Државе само лего коцкице или пиљци за једнократну игру, схватили су да овдје не треба примјењивати класичне системе усисавања у Нато Пакт, као што је урађено са земљама лагера.

Ради се о микросрединама које не можеш бомбардовати, не можеш обојити револуцијама као неке друге превратничке, фашистоидне или аморфне Нације и не можеш, због историјских услова, поткупити јевтиним доларима, шареним лезбијкама и неовудсток дјецом сороша.

Национална Свијест Срба, против Нато Пакта, има необорив цивилизацијски, колективно психолошки и национални аргумент.

Тај аргумент није Русија.

Тај аргумент је Бомбардовање Срба у ратовима братства и јединства у БиХ, Бомбардовање Србије и Отимање Косова и Метохије.

Не зато што Русија није оријентир у православној свијести, славенству, антифашизму и на Балкану, већ зато што се Русија код Срба подразумијева.

И зато што је Бомбардовање Срба, и Србије и Српске, еквивалент Хитлеровом Бомбардовању Београда.

То су та дивљачка достигнућа историјских разорилаца које баштини и користи Нато Пакт.

Нису се сјетили да користе достигнућа Старог Рима. Путеви, вијадукти, вода, арене, скулптура, сликарство.

Тај арумент у Српској Националној Свијетси, непремостив је и необорив.

Непремостив је и за сам Нато Пакт али и за овдашње пришипркнаше, подрепаше, краткомозгаше и пушикурчењаке, који би за шаку долара мртву бабу ископали, обукли у црвене танге и однијели у јавну кућу европских и нато интеграција.

Он је тако битан да се Срби, и у Србији, и у Српској, морају на Референдуму изјаснити о томе.

При томе је, за Републику Српску, битно да се строго држи кочнице за Нато Пакт. И да никада не уђе у то мрачно предворје Цивилизације.

Први корак је, писао сам о томе, да не корача строго са Србијом. По оној изанђалој Ако иде Србија, идемо и ми.

Ако Српска пристане да БиХ уђе у Нато, никад више неће изаћи из БиХ. То је неповратан пут нестанка Српског Народа у БиХ. А о Републици Српској да не говорим.

У том смислу поздрављам изјаву Милорада Додика о Референдуму за Нато и о односу према Нато-Србији.

Нато Пакт у БиХ настоји да користи локалне балканске прилике, тешку економску ситуацију и наивне Сазаповце те чињеницу да су они у Власти Сарајева, како би начинио неке кораке који би БиХ примакли тој мртвачници.

Тако је пукла вијест да Министарство Одбране Насеобине БиХ чини све да до Самита Нато Пакта, у Варшави, у јуну, створи услове да добије миг за активирање МАП-а.

Ту им, Пендеш Министарству, на путу стоје Нато Локације у Републици Српској.

Марина Пендеш Пронатош кука како су у Федерацији укњижене досад 23 локације а у Српској ни једна.

Ради се о отимању територије и стратешких подручја. Као што је Мањача. Али они то камуфлирају милозвуном синтагмом Перспективна Војна Имовина.

И то Република Српска не смије никад дозволити.

Пошто нема ко, Савез Независних Социјалдемократа треба сачинити план организовања протестних окупљања грађана, локалног живља и својих чланова, на тим локацијама, како би се спријечили били какви кораци које мрачне сарај силе могу подузети. Као што је гласање у предратној скупштини без Срба или као што је мехко и тајно доношење Механизма Координације.

То, у срединама гдје су локације, може да буде добра предизборна тема. Да видимо ко ће кога погледати свога. Шта каже Српски Есдеес и још Српскији Педепе на тему Предаје Мањаче.

И ти протести би били једна врста Референдума.

Не треба их се бојати нити стрепити. Протести би против себе имали само локалне малоумнике који своје џепиће, гузичице и мозгиће стављају на располагање окупаторима њихове свијести. А сами Окупатори Територија се неће појављивати јер знају да би тиме још даље умањили своје шансе.

Стога је битно да се свеукупна Јавност пробуди, да се дигне из учамлости, да се организују трибине и емисије гдје ће се расправљати о Нато Интеграцијама, односно Окупацијама. Тада ће се јасно видјети да Нато нема валидних актера и карактера овдје. И да стратешком опредјељењу Срба против Нато Пакта, нема ко и нема чиме да се супротстави.

АТЕЉЕ ДАНАС

ПОЧЕЛО УОКВИРИВАЊЕ СЛИКА ИЗ КОЛЕКЦИЈЕ ЈЕСЕН ЗИМА 2016.

ТИХИ

ДРЖАВНИ УДАР

САВЕЗА ЗА ПРОМЈЕНЕ

Магла над Случајем Механизам Координације и невјешто јавно иступање Савеза За Промјене, њиховог Главног Идеолога Иванића, хонорарног наставника за ОТО и Криминализацију Свега Постојећег, Босића, те тројице кукавних министара у Савјету Министара, говори о пројекту дубљих размјера.

Упадљиво је да Иванић, и његов каријерни дипломата Црнадак, у свијету дипломатије познатији као Игор Неро, меде и праве се невјешти, као сеоска млада која ујутро мора на плахту да просипа каву, јер сусједи преко њива, не разликују прецизно нијансе црвене и смеђе.

Узурпаторски двојац, узурпатор позиција на основу заслуга Есдееса, стално излази са тезом Гдје је цуцла, сад ћемо је наћи, или ћемо купити нову. Ево, сад ће чико.

То је суштина њихове блиједе приче на тему Само нека Влада каже шта је проблем, поправићемо.

Иванић још, типично махалски, сећијски и бакировски, додаје Учествоваће Српска у Механизму Координације. Оће, оће, знам ја.

Та помало наивна и прозирна драперија Педепеа, Иванића, као главног идеолога развлашћивања Републике Српске, иста је она турска политика Давутоглуа скројена у Нула Проблема са сусједима.

Иванић је од почетка лансирао ту причу. Нема промјена Устава, нећемо покретати теме око којих се не слажемо, нећемо сукобе, идемо у Европу.

Зашто би се лансирала та политика ако иза ње не стоји свакодневна промјена стања. Односно, позиције Републике Српске. Што је видљиво у тој технологији тајног одлучивања, свођења Српске на Орашје, Консензус Присутних.

Босић, пак и остали Есдеесовци, нарочито Шаровић, упадљиво ћуте о Механизму Координације. Дијелом због тога што је Босић задужен за извођење радова опште криминализације Додика и свега постојећег у Републици Српској. А дијелом јер, надам се, као Пандуревићка, схватају да је на сцени издаја.

Ну.

Приморани су, политички, да ћуте, јер им је предрадник и смјеновођа Иванић. Он их је увео у власт. И има да слушају.

То их не ослобађа главне чињенице.

А главна чињеница је да је Механизам Координације један од колосијека Тихог Државног Удара у БиХ. Државног Удара над Републиком Српском.

Уз формирање потпуно паралелног, паралелнг Уставу и Дејтону, механизма власти, што јесте Мехкор, овдје је на сцени и извлашћивање Републике Српске.

То, можда, многима сада није видљиво.

Али рачуни тог Државног Удара, те Унитаризације, стизаће све док постоји ЕУ и њен институт Пријема Нових Чланова.

Овдје у Сарају, у БиХ Босанкских Унитариста, тај Механизам ће се користити за сваку могућу подвалу, отимачну и уништавање Републике Српске. И то у дугом року.

Несрећа је, а то Иванић зна, док за политику глупи Босић не зна, што ће рачуни Мехкора стизати без могућности рекламације и поврата новца.

ПРОЉЕЋЕ У БАЊАЛУЦИ

ШТА ЋЕ УРАДИТИ

СДС У БАЊАЛУЦИ.

ИСТО ШТО И У

ЗИМБАБВЕУ.

Поред озбиљних анализа Ценисавете, о кредитима, процедурама и, у посљедње вријеме, омиљеној установи ССУ кордона, Српских Сарајских Унитариста, Централној Банцибих, те поред тужног викенда због одсуства Јавног Мектића, уз пјесму Тужна је недјеља, јавност се бави и предстојећим прољетним сјетвеним радовима у бањалучком одбору Српске Демократске Странке.

Анализе иду линијом расједа. Докторица Весна из најстарије или извјесни јуноша из најмлађе гарде.

Судбински су избори, у уторак који први дође, након одласка Стевандића и стендбајисања вјечног кандидата Огњена Тадића.

Бањалука је концентрисана вивисекција, успорени час анатомије, свих слабости Српске Демократске Странке. Још од велике демократске пароле Продај Краву, Купи Пушку.

Да је Есдеес овдје успио да постане Политичка Странка, успио би свуда. Чак и на Палама.

Политички егзибитори Есдееса су сматрали да је Странка Стање Народа. Да је довољно да се нечег боји, да неког подржава и да редовно гледа лоше телевизијске дневнике.

Неки су мислили да је довољно имати Странку на Палама а да ће се све остало ријешити само од себе.

Није довољно, дабоме.

Когод жели Велику Политичку Странку у Републици Српској, мора је имати у Бањалуци. Без обзира гдје је сједиште Владе. Да не буде забуне.

Есдеес је лоше почео у Бањалауци. И лоше завршава.

У почетној, крављој фази, озбиљни националисти и интелектуалци тешко су се примицали Есдеесу. Такво стање је задржано током свих тих деценија.

Есенесде влада у Бањалуци, равномјерно, слабошћу Есдееса и својом снагом.

Посљедњи који је правио добре резултате у Бањалуци, из Есдееса, био је Горан Поповић. Својом тенницистичком, менаџерском и хладнокрвом пресијом.

Посљедњи који је имао неке шансе да начини добру организацију, био је Стевандић. Јер зна људе, зна подручје, зна услове. Мада је превише мекан за Организацију.

И прије и између та два имена, Есдеес је алхемичарски експериментисао до у бескрај.

Сада се довео у ситуацију да не може више ништа учинити. Осим чекати да Есенесде сам себи запетља ноге и поломи руке. А замоли Деенес да га, на земљи, још пар пута удари маљем у главушу.

Људи из Пописа, некадашњи Бањалучани, који живе у иностранству, листом, када дођу у Бањалуку, залутају и не могу је препознати.

Так, данас и одавно, лута Есдеес. Не препознаје ни себе ни Бањалуку.

А људи знају да Нова Бањалука није заслуга Есдееса.

Биће, само, зло ако се још неко навади и пође за Есдеесом у Бањалуци.

СУМРАК

КАДРОВА

Сваког дана будале нам дижу просјек.

Комунизам, како мрзитељи, аналфабетичари, ишчашени егоиди и социјални беспотврдници, воле да зову Социјалистичко Самоуправљање Братских Народа СФРЈ, није пропао зог Марксовог Идеализма, због неспособности СКЈ, због најезде мрских глобалистичких либерализатора и геостратега комплексашког Збигњева.

Већ је пропао због недостатка Кадрова.

Кадрови су, иначе, ријеч, коју је тешко превести, објаснити и примијенити.

Максимално што се с њом може постићи је подразумијевати је.

Јасно је да то није само балкански проблем. Нити српски.

Европа више не рађа Черчиле и Де Голе.

Европа више не може да изроди чак ни такво зло као што је Хитлер.

Нације су постале нероткиње. Јаловице.

Не постоје више дебели, велики, смеђи и зрели краставци сјемењаци. Само корнишони.

То систематско снижавање кадровске љествице, сужавање кадровске базе, толеранција некомпетенције, довело је до свега у чему смо данас.

То што Европи нема Черчила или Де Гола, код нас се огољело до бола. Па нема ни министра. Који је један обичан државни службеник. Јер је добар познавалац свог заната.

Ко су овдје министри, актуелно је видљиво у Хрватској, у БиХ, у Србији.

Ну.

Министри су само врх леденог бријега.

То уопште нису најважнији Кадрови.

Испод те смијешне јавносне луткаријаде, небројени су геолошки слојеви безвриједног материјала. Сипине.

Синоћ је на некој телевизији гостовао извјесни Мектић, министар у Савјету Министара.

Може ме се сматрати петокраким носталгичарем, али тај Мектић, у Комунизму, док се систем држао, не би могао да буде  ни командир Цивилне Заштите у неком већем предузећу. Не би могао да предаје ни ОНО и ДСЗ.

Можда, негдје, Општетехичко Образовање.

Не због тога што он лоше говори, што му је технологија јавног наступа изграђена на кафанским и прироштиљским провинцијалним дискусијама или што нема поштовања за друштвене оријентире, већ због тога што је потпуно некомпетентан за посао који обавља и за систем у коме се налази.

Мектић је концентрисана слика такозваног Савеза За Промјене.

Они су десет година у опозицији и додатно су кадровски осиромашени.

Али, не треба се заваравати. Стање у Позицији ништа није боље. Само је бројније.

Па Сазап има заиста низак кадровски праг. Шаровић, Црнадак, Мектић. Да не идем изван Савјета Министара.

Политичке Странке је могуће именовати узроком катастрофалне кадровске структуре, негативне селекције и безкритеријумске лиферације. Оне су, међутим, само проточни вентил, са чистим прозорчићем, опште неспособности друштва и нације да има способне људе за потребне послове.

Сви више утичу на кадровску селекцију од Странака. Да је СДС СТранка, као што није, никада Мектић не би био на том мјесту.

Странке могу нешто постићи само изградњом свог кадровског система, који ће од базне, хоризонталне структуре, на осову критеријума, споро, пажљиво и мукотрпно да селектирају Кадрове. Сваки екстерни утицај се мора елиминисати.

Што није лако. А скоро није ни могуће. Да јесте, велики и организовани СНСД би то успио. И не би му данас, по општинским и градским одборима пролазили Кадрови Одзлаоцаиодгоремајке.

Ну.

То није све.

Видјећете ви ко ће доћи послије Мектића.