91.

 ЈЕ БАКИРОВ

ПОВРАТАК

У БУДУЋНОСТ

У својој политичкој плиткоћи и празнини, Бакир Изетбеговић је, на сталне ставове из Републике Српске о повратку Дејтонских Надлежности и потреби Изворног Дејтона, јетрвски, јер другачије и не умије, одговорио Онда ћемо се Ми Бошњаци, вратити на 91. и Републику БиХ.

Нема назад, само напријед, нема Изворног Дејтона, нема Вашингтонског Споразума, подвикнуо је Бакир Изетбеговић.

Иако је то са Републиком БиХ, политички смијешно, аналфабетски и ишчашено из времена, садржи у себи двије опасности.

Једна је по Републику Српску.

Друга је по Босну и Херцеговину.

Бакиру, и БПК, Бошњачком Политичком Кругу, Република БиХ није повратак већ Циљ.

Још црњи него што је била Република БиХ.

То је опасност по Републику Српску.

Инсистирање Бакира и БПК, и Странаца Усранаца, Шаптача Унитаристима, на одласку од Изворног Дејтона и Вашингтонског Споразума, ствара све више нефункционалних, вјештачких, неуставних и чисто муслиманских, по саставу, или по употреби, институција и тзв заједничких органа БиХ.

То одваја Србе и Републику Српску, и Хрвате, од Босне и Херцеговине, и од Сарајева, као симбола Унитарног Отоманског Зла.

То Републици Српској даје могућности да се, корак по корак, осамостаљује, да не прихвата одлуке и надлежности тих тзв заједничких органа и да гради свијест о Самосталности Српске а да се припрема и чини све што је могуће, за Независност. За стварање независне Друге Српске Државе.

А то ће чинити, и већ чине, и Хрвати. Данас Божо Љубић у Вечерњаку говори више него јасно.

То је опасност за БиХ.

Бакир и БПК, у свјој отоманској сљепоћи, коју је продуковао и Запад, онај кројачки, манипулативни дио, онај Антилисабонски, не види те трендове, те потенцијале и те реалности.

Много бољи, за опстанак БиХ, био би компромисни повратак, донекле, на Изворни Дејтон и на Херцег Босну, односно стварање Трећег Ентитета.

То је једина дугорчна гаранција за смиривање тензија и опстанак БиХ.

До неких ширих, свјетскоратовских, тектонских поремећаја, барем.

ХТЈЕЛИ БИ

ТУЂИМ ЗЛОЧИНИМА

ДА ГРАДЕ БиХ

Бошњачко ПВВ Руководство, Политичко Вјерско Војно, хтјело би ба је Босна и Херцеговина наша а да је Република Српска њихова.

Да БиХ сматрамо Нашом Државом а да им предамо Републику Српску, на синији.

Без обзира што је Босна и Херцеговина покушај да се Вода направи на некој другој формули, а не на Х2О, та експерименталија траје од самог почетка Распада СФРЈ.

Српски Злочини су један од начина те немогуће алхемије.

О томе се рекло више него што је крви проливено. За овај злочин још нико није одговарао. А док се понаваљала та реченица, Срби су у Хагу и у Сарајеву, постајали агресори, злочинци, геноцидаши, фашисти.

Садам Хусеин је био Србин. Даса Асад такође је Србин. Гадафи. То је барем јасно ко дан. Путин је исто Србин из Алепа.

Пошло се, дакле, од недодирљиве парадигме.

Ако је Држава наша, Злочини су ваши.

Стога је сва та двоиподеценијска хајка на Србе и Српску, срачуната као пројект након кога би Срби остали без ичега, осим са својим злочинима.

А, по могућству, да и не остану овдје. Нека само остану трагови њихових злочина. И пресуде над њима.

Након цијеле деценије борбе Републике Српске, уз Власт Есенесдеа, за мало дејтонског ваздуха, за мало права на опстанак, за Дејтонску Уставну Самосталност, та политика почиње да доноси плодове.

Које Сарај Чадор Чаршија не може да гледа очима. А овдашњи противници Ненародног Режима, не желе да виде.

Стога је Бакиров Дан Републике Српске, дан када је прилуди Бакир однио писмено у Уставни Суд, Референдум у Републици Српској, и сједница Народне Скупштине Републике Српске, јединствено клупко посљедица политике СЧЧ, Сарај Чадор Чаршије. Концентрисане Црне Рупе Унитаристичке БиХ.

Та посљедица се у Сарају манифестује као Крах. А у Републици Српској као Искорак.

Република Српска је начинила важан Искорак ка Самосталности. Дигла политичку љествицу, за унутрашњи политички мозаик, на ниво свјетског рекорда.

То што признања, и позивања их, Народне Скупштине, поводом четврт вијека дјеловања, иду онима који су осуђени у Хагу, не значи да иду Ратним Злочинцима.

Сви ти људи нису криви Хагу, Бошњацима и Сарају.

Ако су криви, криви су Србима и Српској.

Не можете све српско затирати а само њихове злочине поштовати и његовати.

Пошто БиХ не постоји, није заједничка, није екстракт заједничке воље Три Нације, не постоји никакав заједнички педаљ за злочине. Вама ваши, нама наши. Кад је ријеч о вашима, ви се тако и понашате. Укивате их по мјесецу. Али је проблем што желите и нама да одређујете ко је злочинац. И колико. Небили то, временом, прешло на све Срба и на цијелу Републику Српску.

Хтјели би, ви из Бошњачког ПВВВ, да неко други ратује за вас, да неко други покори Србе и Хрвате, да неко други унитаризује БиХ, а ви да, послије Дејтона, сједите у Сарају и јашете на Белом Коњу.

За Државу би и ви морали неки злочин да учините.

БиХ

МАКСИМУМ:

ХЛАДНА

РАЗГРАНИЧЕНА

КОЕГЗИСТЕНЦИЈА

Догађаји у Бурекџиници код Вигемарка, а и потоњи, коликогод изазивали еруптивну зајебанцију, аналитику, шовинистичке изливе или мудросерострањско похваљивање, веома су добар Нациомјер тројних односа у БиХ.

Прије тога, стање је изгледало, угрубо, дабоме, овако.

► Хрвати. Човић. Да извучемо своју Изборну Територију, али не помињући Трећи Ентитет и да добијемо Мостар. Превод. Да зајебем Бакира и останемо добри са Додиком.

► Бошњаци. Бакир. Да пустимо Хрвате да европејишу.ба. Њима то добро иде. Они воле да буду господа. Да купимо вријеме за Мостар и Изборну Територију. Превод. Да зајебем Човића и навабим још Срба.

► Срби. Додик. Да не дамо насе а да добијемо финансијска средства. Да покажемо интеграцијаштво а да чувамо Дејтонску Позицију Републике Српске. Превод. Да зајебемо Бакира а подржаћемо Човића, штагод каже.

► Странци Усранци. НЛО & Мур. Довољно смо закували. Намамили смо Човића. Измамили Савез За Промјене. Али, Бакир се превише протурчио. Да га бацимо, мало Србима и Хрватима на глодање. Сад је вријеме да уљетимо. Кикирики, бурек, чорбице.

Након Бурекџинице код Вигемарка.

► Бакир. Јесам испо будалаш. Шта ћу ја са Власима.

► Додик. Ништа Бакир. Штагод каже Човић, потписаћу.

► Човић. Иди у Коњиц, види ималме.

Опет наводим примјер неког водитеља хрватске младежи у Мостару, извјесног Шешеља, који је, за вријеме Калајевог Режима, организирао одлазак младих Хрвата на сахрану православном попу па је то Међународна Заједница, Калај, спријечила.

То се стално понавља. Па и сада. Само Бакир није читао Томислава Краљачића и Калајев Режим у БиХ.

Да би покушали доћи до самосталаности, српска, хрватска и муслиманска политика, бошњачка, ако је боље, и да би дошли до суживота, коегзистенције и какветакве толеранције, политички представници три Нације у БиХ морају да елиминишу Међународну Заједницу. Из игре. Да их држе само на подгријаној тави. Као Инцка што се држи. Понекад, само дрмнеш, мало, таву, он лупи неку изјаву и сви су опет мирни добро вријеме.

Та елиминација Међузаја, захтијева Реалну Политику.

А она се зове Хладна Разграничена Коегзистенција. ХРК.

У мојој варијанти то је Подијелити Све Што Се Може Подијелити. ПСШ СМП.

Зачетак те ХРК тронационане политике у БиХ је споразум СНСД-а и ХДЗ-а.

Та сарадња почива на реалним и практичним потребама. Она не значи да се Срби и Хрвати воле. Никад се неће вољети нити требају да се воле. Хрвати су увидјели Сарајско Непријатељство, у садејству са Међузај. Па су прихватили руку.

Срби су увидјели да је боље имати и такве Хрвате узасе него тројку против себе. Хрвате, Сарај и Међузај.

Како је могућа та сарадња.

Могућа је јер ни Хрвати а ни Срби немају намјеру да поклопе једни друге или да потчине цијелу БиХ. Као што ту намјеру имају Сарај и Бакир.

Стога ће се Бошњачку Политику, није то само Бакир и Сарај, најтеже утјерати у бразду.

Јер су најдаље, потпуно далеко, од реалне политике и ХРК.

Зато плаћају цијену. Рачун по рачун. Као сада Бакир.

ДАН ЛАЖНЕ

НЕЗАВИСНОСТИ

Искрено се надам да ће и политички, медијски и интелектуални људи у Босни, том дијелу Босне и Херцеговине који је самоубилачки, илузионо и нереално кренуо у непотребан рат, приликом страног и не њиховог и нашег пројекта Распада СФРЈ, једном и убрзо, схватити да се ни једна илузија не може претворити у реалност.

Кад није могла скоро савршена Илузија СФРЈ, неће ни блатњава сокачка Илузија БиХ.

Дан Независности, који се из Политичког Сарајева форсира као Дан Независност БиХ, једна је од пратећих илузија Државе која не постоји, државе која је, у ствари, само међународно признат простор између Србије и Хрватске.

Након полетног исламскодекларацијског и америчкоинтрвенционистичког узгона који је свој максимум дао у Дејтону, скрпивши БиХ од Једне Српске Државе и једног конгломераторијума жупанија и кантона, нема више ни једне реалне поставке на којој би почивала БиХ.

Најреалнија је Један Рачун за ПДВ. Познат у економији као Иванићев Рачун. И стога Политички Сараје треба да дигне споменик, за живота, Младену Иванићу. Као Приштина Клинтону.

То је, та БиХ, сада непрестана борба ситног отимања, цјелодневни политички бувљак и вашар илузија.

Босна и Херцеговина је неаргументована географија.

Ту Независност, као и њен Дан, није могуће ничим аргументовати.

Позивање на обновљену државност, која је рођена на Завнобиху, у Мркоњићу, прозиран је аргумент јер су бошњачки политички, паравојни, вјерски и криминални врх све учинили да сруше оно што је произвео Завнобих и Авној.

Суштински, Завнобих је био демонстрација Комунистичке Партије како би се свим подручјима, нарочито тамо гдје је мањкало, прискрбио ореол антифашизма. Како би се дао легитиметет Авноју. А не легитимитет тронационалној БиХ.

Они који су учествовали у Завнобиху нису они који су у Распаду Југославије видјели Исламску Декларацију и настојали да створе Исламску Унитарну Републику.

У питањима Независности увијек су претходна питања Права на Самоопредјељење.

На том подручју БиХ од илузије постаје превара и лаж.

Извјесни Декан факултета хуманистичких наука у Мостару износи, данас, у сарајмедијима, тезу да Народ БиХ има право на самоопредјељење а не Срби.

То је посљедњи луди аргумент који сам чуо у корист Босне и Херцеговине.

Дотични декан, извјесни Велагић, Хисторичар је, СТЈ, и не би се од њега очекивало да оперише категоријама као што је Народ БиХ. У ситуацији када се овдје људи вијековима кољу и када између колективитета, између вјерских и националних обала, теку Мисисипи, Амазон и Јангцекјанг.

Не може се непостојање муслиманске нације покрити Народом БиХ. А при томе, као доброзачински производ добити укидање Срба и Хрвата.

Занимљиво је то са Србима. Негдје су Агресори, негдје Четници а негдје Народ БиХ. Само нигдје нису Срби.

И сви се праве прилуди желећи да представе да је Распад СФРЈ био пут у слободу од Српског Тоталитаризма, мислећи да тако прикривају тај велики пројект борбе за Уништење Срба.

Што је у суштини Распад СФРЈ и био.

Стога је, сљедствено а на мањем нивоу, борба за БиХ, борба за уништење Срба.