уторак, 01. март 2016.

ДАН ЛАЖНЕ
НЕЗАВИСНОСТИ

Искрено се надам да ће и политички, медијски и интелектуални људи у Босни, том дијелу Босне и Херцеговине који је самоубилачки, илузионо и нереално кренуо у непотребан рат, приликом страног и не њиховог и нашег пројекта Распада СФРЈ, једном и убрзо, схватити да се ни једна илузија не може претворити у реалност.
Кад није могла скоро савршена Илузија СФРЈ, неће ни блатњава сокачка Илузија БиХ.
Дан Независности, који се из Политичког Сарајева форсира као Дан Независност БиХ, једна је од пратећих илузија Државе која не постоји, државе која је, у ствари, само међународно признат простор између Србије и Хрватске.
Након полетног исламскодекларацијског и америчкоинтрвенционистичког узгона који је свој максимум дао у Дејтону, скрпивши БиХ од Једне Српске Државе и једног конгломераторијума жупанија и кантона, нема више ни једне реалне поставке на којој би почивала БиХ.
Најреалнија је Један Рачун за ПДВ. Познат у економији као Иванићев Рачун. И стога Политички Сараје треба да дигне споменик, за живота, Младену Иванићу. Као Приштина Клинтону.
То је, та БиХ, сада непрестана борба ситног отимања, цјелодневни политички бувљак и вашар илузија.
Босна и Херцеговина је неаргументована географија.
Ту Независност, као и њен Дан, није могуће ничим аргументовати.
Позивање на обновљену државност, која је рођена на Завнобиху, у Мркоњићу, прозиран је аргумент јер су бошњачки политички, паравојни, вјерски и криминални врх све учинили да сруше оно што је произвео Завнобих и Авној.
Суштински, Завнобих је био демонстрација Комунистичке Партије како би се свим подручјима, нарочито тамо гдје је мањкало, прискрбио ореол антифашизма. Како би се дао легитиметет Авноју. А не легитимитет тронационалној БиХ.
Они који су учествовали у Завнобиху нису они који су у Распаду Југославије видјели Исламску Декларацију и настојали да створе Исламску Унитарну Републику.
У питањима Независности увијек су претходна питања Права на Самоопредјељење.
На том подручју БиХ од илузије постаје превара и лаж.
Извјесни Декан факултета хуманистичких наука у Мостару износи, данас, у сарајмедијима, тезу да Народ БиХ има право на самоопредјељење а не Срби.
То је посљедњи луди аргумент који сам чуо у корист Босне и Херцеговине.
Дотични декан, извјесни Велагић, Хисторичар је, СТЈ, и не би се од њега очекивало да оперише категоријама као што је Народ БиХ. У ситуацији када се овдје људи вијековима кољу и када између колективитета, између вјерских и националних обала, теку Мисисипи, Амазон и Јангцекјанг.
Не може се непостојање муслиманске нације покрити Народом БиХ. А при томе, као доброзачински производ добити укидање Срба и Хрвата.
Занимљиво је то са Србима. Негдје су Агресори, негдје Четници а негдје Народ БиХ. Само нигдје нису Срби.
И сви се праве прилуди желећи да представе да је Распад СФРЈ био пут у слободу од Српског Тоталитаризма, мислећи да тако прикривају тај велики пројект борбе за Уништење Срба.
Што је у суштини Распад СФРЈ и био.

Стога је, сљедствено а на мањем нивоу, борба за БиХ, борба за уништење Срба.