ZAŠTO JE GRČKA PROPALA
A AMERIKA JOŠTE NIJE
Na zemaljskoj kugli postoje samo dva svijeta. Svijet pasterizovanih informacija i svijet siromaštva, jada i bijede.
Svijet pasterizovanih informacija je oklop kapitalizovanih finansija koje će uništiti svijet temeljitije nego bi to uradili zajedno Stalin i Pol Pot, da im ga je nekim čudom neko predao na beskrajno i totalno upravljanje.
Svijet siromaštva, jada i bijede je jedna ogromna divlja deponija civilizacije, područje za istresanje nebeske demokratije pod okriljem UN rezolucija ili savezničkih interesa, poligon za stvaranje i ekperimentisanje krizama, pokoljima i bankrotima.
U svijetu pasterizovanih informacija niču medijski magnati, kao što je Onaj Rupert. Nešto se može ovih dana zaključiti o tome kako dolazi do informacija, ali se mnogo više može zaključiti da ima mogućnost selekcije drugima nedostupnih. Teško se šta može zaključiti o tome koliko ih nadogradi i falsifikuje. U pojedinačnostima to izgleda sve bezopasno. Ali u globalu ta tehnologija dovodi do propasti novina koje su stare više od vijeka i po. Na taj način ta Sektormacija, Sekta Pasterizovanih Informacija uništava sve oko sebe, kompanije, države, nacije, demokratije, diktature. Kad zatreba i kad im odgovara.
U tom sektormacijskom totalitarijumu ne može da se objavi informacija da je Amerika propala a duguje 16.000 milijardi dolara. Ali da se objavljuje već godinama da je Grčka propala, to može. Jer, Grčka nema moć da pasterizuje infirmacije.
U tom totalitarijumu američke rejting-agencije od 1917. godine svojoj zemlji drže aaa rejting. Da u engleskom ima ž, rejting bi posljednjih godina bio žžž. Ali, svejedno, Amerika, koja je sam nukleus svih svjetskih kriza i permanentne finansijske propasti, na samom je deklarativnom vrhu finansijske sigurnosti, povjerenja i značaja.
Prave činjenice stoje drugačije. Od 1917. traje današnji krah. To nije krah Grčke ili krah nekoliko zemalja, to je sistemski krah u kome kapitalni finansijeri supraliberalnog tržišta pljačkaju cijeli svijet oko sebe, i na kraju sami sebe.
Američko samonivelisanje rejtinga dovodi, između ostalog, do stvaranja novih ekonomskih ploča na zemljinoj kori. Kina je najbolji prmjer. Ojačala je toliko da se ne mora baviti ekonomskim i političkim liberalisanjem, već kupuje trajna rudna i druga dobra po svijetu i drži više od 1.100 milijardi dolara američkih obaveznica. Sada su počeli da imenuju biskupe ne pitajući Papu i Svetu stolicu, ne mislim onu za provjeru papa. Neka se Amerika zamisli, mogla bi Kina uskoro početi da štampa i svoje dolare.
Besmisleno je pitanje da li brže propadaju američke, dolarske finansije ili Euro-zona. Jer, Euro-zona, a i njeni potresi, posljedica je amerikansije, teške bolesti finansija, generisane u Americi. Pravo pitanje je da li će države uspjeti da uzmu stvar u svoje ruke. To pokušava da uradi Obama, ali mu nekako ne ide. Američke finansije i moćnici mnogo su jači od Države Amerike.
Analize, koje uopšte ne moraju da budu tačne, jer od 1917. ubiše se analizirajući, kažu da će 2035. Japan izdvajati više od 19% ukupne privredne produkcije za kamate a Amerika više od 13. Demokratije, kažu iskusni, mogu da izdrže 10%. Šta sam prošle godine rekao. Ovaj vijek će biti vijek država a ne finansija. Država, umjesto amorfnih demokratija koje su postale novi opijum za narod.
Suština je u tome da su Američke finansije propale prije Grčkih ali je informacija o grčkim stigla prije.

SAMO SAMOSTALNOST
Nemojmo da se zavaravamo.
To što je pokukio Kukić, što je Incko rekao da vlada SBŽ upanije nije na osnovu odluke koja može da opstane, to što je ambasadorica Francuske u Beču rekla da nisu podržali nekakvo prelo u korist Jovana Divjaka Murata, to što su shvatili da je Medžida glupa, to što je BiH bez Glavnog Državnog Tužioca... ne znači da je BiH ušla u bolje dane.
Glavno pitanje propasti BiH jeste u činjenici da su dvojica muslimana u Predsjedništvu BiH kandidovala Kukića a znali su da neće moći da prođe. Kao i to da je Incko najprije oktroisao takozvanu Vladu Federacije a sada se pravi dobar pa ne dozvoljava nepravdu u SBŽ.
Čitavi korodini ljudi, i domaćih i stranih, rade na nekompatibilnosti BiH. Ta dva gornja poteza, u moru sličnih ili težih i važnijih, najobičniji su dračovi klinovi u, inače, napredno, zeleno, cvjetno i zdravo deblo BiH.
Nevjerujem da su svi oni glupi pa da ne shvataju šta rade, ali skoro svaki potez, ili barem devet od deset, dijeli BiH i zabija joj u kičmu klin za rascjep ili kolac za paralizu. Jedna grupa cirkusanata, za to vrijeme, upire prstom na Republiku Srpsku stvarajući tako privid krivice. Ali, i to je klin u rascjep.
Kao što je i izjava onog američkog diplomate kako on neće ići na komemoracije vojnicima jer su u Srebrenici i Bratuncu, u tom okolnom području, i mrtva djeca zakovana na božićna vrata, vojnici, valjda, Genocidne Agresorske Fašističke Vojske Republike Srpske. Neka se taj G. Am. moli bogu da dugo živim i da nikad ne budem izabran na neku entitetsku ili naseobničku funkciju. Ne bi mi ovdje sastavio ni dvadesetčetiri sata. Persona Jednosmjerna Karta. Kada može francuski službenik da se ogradi od podrške onom Usri koji se osjeća Čovjekom, mogao bi i provokativni Am. da se izvini i ode.
Dakle, neka niko ne nasijeda na optimizam.
Republika Srpska treba da gleda svoja posla.
Samo Samostalnost.

МРТВА ТРКА ЗА

ОЦА МУСЛИМАНСКЕ НАЦИЈЕ
Навикао сам на свашта. Могу да будем осјећајан као Сува Дреновина.
Али, оно што сам данас видио на насловној страни сарајевског Ослобођења, разбија и наледенију мирноћу сваког живог бића и открива докле може да иде саморазарајући забетонирани ум и идеологија изградње Муслиманске Жртве по сваку цијену.
5.137. Објављује Ослобођење. Као да се ради о некој бодовној трци, о неком рекорду, о неком бројчанику. А не о људским животима, и одузетим и онима који су остали као њихови потомци и родбина.
Глупо, нељудско, мутирано, Ослобођење открива, нехотице, сву постратну трагедију Сребренице. Трка за жртвама. Важан је број. Јер тај број онда служи протувама који на њему граде своју болесну политичку, вјерску и звјерску каријеру.
Мустафа Церић, тако тражи да се Додик извини због интервјуа бечком Стандарду. Да се извини муслиманима цијелог свијета. Ријасетски примитивац показује да није способан за заједнички живот са другима у једној минијатури од заједнице, БиХ. И зато се крије иза милијарду муслимана у свијету.
Боље би му било да се запита, и себе и друге, куда води ова трка за бројкама и жртвама. Да каже људима нешто нормално. Као: Да жртве треба поштено установити, поштовати, кривце казнити и гонити док им је и задња мождана ћелија жива. Али да се у свијету мора заједно живјети. Увијек се с неким мора, ако нема Срба, биће неко други. Или, барем, да се запита зашто вјерско и политичко вођство муслимана никада у историји, није дозволило да се буде уз Србе и са Србима, и у њиховим најтрагичнијим колективним стањима.
Међутим, не. Церић је у грчевитој трци, већ цијелу деценију, за родитеља и посвојитеља муслиманске нације. Сада је ситуација ужарена јер се појавио и Лагумџија. И он би да буде отац муслимана. Трагично изгледа када Златко окрене дланове горе и учи неку молитву, он, обични комунистички испрдак и бирократоид.
Посљедице могу да буду стравичне.
Посљедице те исламско-хришћанске заваде.
Јер, Церић завађа муслимане са Србима а Лагумџија са Хрватима. Али на начин да радикализују цијело стање у Насеобини. Нарочито муслимане којима није до тога.
Они су први пут, када је Стари Изетебеговић покушао да постане Отац Нације и Цијеле Босне, жртвујући за њу мир, преживјели трагедију и ратовање у коме их је спасио само Нато и Америка. И Хрвати, својом војном активношћу и у Хрватској и у БиХ.
Али свеједно, Церић и Лагумџија треба да знају да су муслимани рат у БиХ изгубили. Не заборавимо да су ратовали за цјеловиту и јединствену, једновјерску, грађанску, БиХ. Трагично их је гурати у нове сукобе јер људи нису за то. А ни оних златних ратних услова нема, када је све било против Срба.
Ако Церић баш има те ратне и џихадске крви, нека се запути у неке јебистане, узме калашњиков па нека ратује против мрског непријатеља коликогод жели.
Било би хумано и вјерски пустити муслимане у БиХ да живе нормално. Они то сигурно знају.

SREBRENICA
KAO UDAR NA KOLEKTIVNU
NACIONALNU SRPSKU SVIJEST
Predsjednik Hrvatske Josipović ne treba da ide u Srebrenicu, niti bilo koji drugi Josipović, mada razumijem da se radi o finom zagrebačkom gosponu, ali bi i on, i njegovi savjetnici trebalo da razumiju da na Balkanu nije preporučljivo ni učtivo reći Kaj tak glasno srčete juhicu, ne.
Ne treba da ide jer Hrvatska nema nikakve veze sa tim događajem. Mada ja mislim da ne treba ni da ide, kada se obilježava godišnjica, ni na nekada slobodnu hrvatsku teritoriju Mrkonjić Grada. Jer, on, Josipović, nema nikakve vez s stim područjem i događajem.
Stoga ne treba ni da se, na tom zločiništu, pojavljuje ni Boris Tadić, niti neko od srbijanskih visokih zvaničnika. A o Republici Srpskoj sam već rekao.
Kogod ode u Srebrenicu, i dobronamjerno, iz poštovanja prema žrtvama, služi za pritisak na Srbe. Svjesno ili nesvjesno.
Od toga da Tadić, niti neko drugi od srbijaničnika ne ide tamo, Danas, sandžački list koji izlazi u Beogradu, i agresivni patrioti sa dijelom internacionalaca, već produkuju skandal. Zamislite, Vuk Jeremić otišao u Meksiko. Umjesto u Srebrenicu. Nešto sam propustio. Mora da je, u međuvremenu, Vuk postao ministar Srbije za još nedokazane zločine Ratka Mladića.
Srebrenica ima dvojaku ulogu.
• Da homogenizuje i agresivizuje islamsku naciju u BiH, pošto se Bošnjaštvo ne prima predviđenim intenzitetom. Ta implantacija Kosovske bitke u nacionalni stroj, kao i blajburgizacija, nešto sjevernije, važan su temeljac u tvorenju neupitnog nacionalnog, a ovdje možda više vjerskog identiteta i kolektiviteta. Nusproizvod je svakako dobrodošlo razdvajanje od drugih, naročito od Srba kojima je, dugoročno namijenjena uloga odlaska, pošto im se ovdje ne sviđa, jer su svoju zavežljajnu i seobljačku epizodu već probali na relaciji Knin – Nebeska Srbija. Čeka se samo neki ludi Milošević da ih dovede u takvu situaciju.
• Da izdresira Srbe, Republiku Srpsku i Srbiju na trajnu poniznost i kolektivnu krivicu za građanski rat u BiH, odnosno za genocid nad muslimanima na cijeloj teritoriji, kako se to zove u sarajeviziranoj fundamentalističkoj teoriji i praksi žrtve. U tu svrhu se okolo donose rezolucije o Srebrenici pa se i Beograd uhvatio u tu zamku. Još samo treba natjerati Republiku Srpsku na pokoronost. Sada je problem što Tadića ili nekog velikog iz Srbije ovdje nema za svaku godišnjicu.
Ali, eksterno, agresivistička dresura povodom nedokazanog genocida ima za cilj mirnodopski genocid. Uz neprestano insistiranje na cjelovitosti, jednosti, monolitnosti Zemljišnog Posjeda Naseobine, mada je ona samo amorfni međunarodno priznati prostor između Srbije, Hrvatske i nešto Crne Gore, razumijete da mislim da To nikad neće biti Država Bosna i Hercegovina, mirnodopski genocid samo znači stalno turanje pod nos, Srbima, karte u jednom smjeru.
To je agresija na kolektivnu srpsku nacionalnu svijest a pojavljuje se kao:
• Crni pol rezervisan za Srbe u dvopolnom crno-bijelom generatoru. U ratu su to bili dobri i loši momci
• Nametnuta vječna srpska želja da se vlada drugim narodima i teritorijama. Srbi su, dok je bilo SFRJ vladali, npr, Slovenijom jer je predsjednik CK SKS bio pokojni Čeda iz Surdulicu. A sva policija u Hrvatskoj je bila srpska samo da bi mogla da bije ustaše i druge Hrvate. To što niko od Hrvata nije, zbog kompleksa gubitnika u II svj ratu i zbog toga što nikad nisu Jugoslaviju shvatili svojom domovinom, želio u te oružane i silovne državne snage, to ništa.
• Secesija, separatizam i prisajedinjenje Beogradu
• Srpska agresija od Vardara pa do Triglava
• Srpska i Srbijanska Genocidnost kao nacionalne i državne osobine
• Fašistoidnost, zasad samo pojedinačno ciljana ali sa sve češćim upiranjem prstom u kolektivnu
Priznajem sva njihova viđenja Srba, sve do toga da su i nogama i rukama kopali da se stvori ta Jugoslavija i da su i Druga Tita Josipa Broza preveli na pravoslavlje samo da bi mogli da terorišu, tutorišu i tamniče sve ostale narode, od Janeza do Momčeto na Makedonče.
Ali treba uvažiti i činjenicu da Srbi imaju osobinu da stalno budu u zajednicama a ne u sektama. I treba uvažiti stvarnost u kojoj su Srbi iz te Jugoslavije, u kojoj su svi postali nacije, sposobne za samostalne živote, izašli sa najvećom štetom, i življaskom i teritorijalnom.
Ta činjenica će ostati trajno zapisana u srpskom kolektivnom nacionalnom biću. U kombinaciji sa gorepomenutim faktorima agresije na srpsku kolektivnu nacionalnu svijest, to može proizvesti negativne dugoročne efekte po srpske odnose sa drugima. A u nekoj istoriji koncentrisanih ekscesa ili ratova, ne može se garantovati za dobro ponašanje Srba.
Dabome, svi će reći kako Četnik prijeti. Četnik može da kaže samo da sve treba analizirati Hladne Glave a ne Usijane Srebrenice.
Jedan konkretan dokaz je već na dlanu. Dvadesetogodišnja presija na Srbe u BiH, odnosno u Republici Srpskoj, dovela je dotle da niko više i ne pomišlja na zajednički život sa muslimanima i Hrvatima, da, kad bi se otvorila mogućnost, svi glasali i uradili nešto za samostalnost, da Tadića, Predsjednika Srbije, zovu ustašom a Mladića herojem.
To je metamorfoza srpske kolektivne nacionalne svijesti o kojoj govorim. A glavnina njene isporue tek će stići.

SARAJEVU UVIJEK MALO
Predsjednik muslimana Cjelovitog Patriotskog Sandžaka, Zetre i Bosne, Mustafa Cerić, kritikovao je Predsjednika Srbije Borisa Tadića.
Koliko sam razumio, zbog toga što nije lično objesio Batka na Grbavici i što je izjednačio Narodne Patriotske Heroje Akademika Ganića, Pitomog Divjaka, Tuzlansog Nejurišića, Radovana Zelen Karadžića i Heroja Mladića.
Saopćio je Cerić da se Boris Tadić treba izviniti patriotama ovog grada, Sarajeva, dabome, zašto pitate, samo jedan grad u Bosni je imao patriote, jer su mu oni omogućili da na miru, baš na Baščaršiji, može pohpiti kahvu.
Ne znam šta je Boris Tadić rekao za te protuve. Ali ne razumijem ni šta Mustafa Cerić ima protiv. Pa svi su oni, i mnogi drugi tada, u tom Patriotpolisu, iz istog legla. Iz Alijinog legla Za Bosnu ću žrtvovati mir. Samo što je neko tamo, neko ovamo.
Zvao me Boris. Šta da radim, Rale. Koj te, bre tero na Moravu.
Ne bi pomoglo ni da ukloniš Pobednika, ni Vuka, ni Hotel Srbiju, pa da na njihovo mjesto postaviš biste Jurišića na konju, Divjaka na transporteru i Ganića za katedrom, sa onom akademskom kockom na glavi.
Nema šta Tadić nije uradio za tu Bosnu, izvinjavao se na sve četiri strane, puštao osumnjičenike, arestirao islužene esdeesovce, pisao deklaracije, hapsio, isporučivao, odlazio na pomene. I nije pomoglo.
I ovu posjetu je Sarajevo upropastilo.
I na ovu ruku Sarajevo reži.
Samo je Radmanović posjetu ocjenio dobro primljenom. Ostala dvojica šute. A znaju šta misle. Govori Cerić, koji nije predsjednik ničega, govori i popuje predsjedniku Zemlje Srbije.
Šalje, u stvari, poruku, da sve što uradi Srbija i svi budući Tadići, neće biti dovoljno. Srbija mora da bude genocidna na cijelom prostoru BiH, nije više dovoljno u Srebrenici, Srbija treba neprestano da se izvinjava, Srbija treba da bude sretna što i u Beogradu može mirno popiti kahvu, Srbija mora uvijek da bude agresor ili baremo toliko koliko svi mi, natamina oni, budemo žrtve, Srbija uvijek mora da se sklanja, poklanja i klanja.
Okreni se, Tadiću, na neku drugu stranu. Sludiće i tebe i Srbiju, ove Bosne, Kosova i Sandžaci.

Posinak švicarskog antisrbaškog medijuma
upotrebljava otpoziciju otpozadi
BLICNU IM GA BLIC
KROZ ZATVOREN ŠLIC
Poznati moj ljubljeni printani medijum, takozvana novina, iz Klase Ateve, Euro Blic, kojeg izbjegavam da pominjem jer nakon toga četrdeset dana nemam napretka, citira izjavu Nudiguza Ivanića, jednog od svojih kućnih ljubimaca, novinske kuće, koji kuka: Pokrenuli smo incijativu za smanjenje pedeva, organizovali konferenciju za medije ali niko nije htio da obavijesti javnost o tome.
Cenzura, sunce ti jebem, što bi rekao Radovan Treći Radmilović. Ovde niko, bre, ne jebe opoziciju. Ja sam drug Član Opozicije, oću, kad se, bre, pojavim na raskrsnici, da narod kaže Eno Člana Opozicije, STJ.
Sve mi ovo liči na kućnu, familijarnu svađu. A i na četeresnicu unaprijed. Tanja Topić Štiftung cmizdri na toj istoj stranici EuroBljuca: Otvoreno je pitanje da li opozicione stranke imaju ljude koji će na lokalnim izborim pridobiti narod.
Ha, kako ih savjetujete, tako će ga i pridobiti.
Čini mi se da EuroBljuc nešto drugo želi da kaže Čaviću i Ivaniću, koje je otprintao zajedno u centru stranice i potpisao sa Lider Depea i Lider Pedepea, toliko su lideri koliko sam i ja centarfor Barselone, nešto što je ispostavljanje računa.
Mi za vas organizujemo štrajkove, tražimo afere, napadamo vladine službenice što u Adm centar ulaze u kratkim suknjama, skoro razgologužene, izvještavamo o stečajevima, danima čekamo da padne staklo sa zgrade vlade, nagovaramo ljude na proteste, onog Radeta ubismo pitanjima: Kad će prenzioneri na ulice, ponižavamo se pred Palatom Republike: Ministre, možel kratko, ministre možel kratko, da može kratko ne bi bio ministar, pratimo Ranku Mišić u stopu, pišemo o tajkunima Republike Srpske u serijalima... a vi se u poziciji izležavate, nemate jedinstvo, sve lider do lidera, moj do mojega, kako da izvjestimo donatore i onog Pranijerija, kako li se zove, vlasnika, dopustili ste da vam onaj omrznuti Dodik otme Esdees i Bosića ispred nosa, mi ulažemo strane, tajne, pare u vas, proizveli smo, u tajnim fabrikama, političke tanjalitičarke, opozicione pilipovićnare, ujedinili se sa tevehajat, čistom srpskom televizijom, prodali se nekom kapitalistu, mater mu jebem buržujsku, koji u Švajcerlendu štampa protivsrpske članke u nekim novinama koje se zlično zovu kao i Zlic... a vi se zajebavate, tako mislite pobijediti Dodika, smanjiti pedeve, to vam je program, pa vi sa tim ne možete pobijediti ni Mihajlicu, još niste razgovarali o ujedinjenju opozicije, hoćete da mediji umjesto vas rade i one stvari i drže svijeću, čekate Esdees da vam bude pijemont opozicije, pa, bili ste, Čaviću, u Esdeesu, ima u arhivi naših novina, pa gdje ste sada, ne zovu vas ni na PIK, ne dolazi vam ni Am Amb, čekate da mi srušimo vlast pa da ujašete na belom konju u usrani cirkus... Nema slobode, Ivaniću, sad vam i sloboda treba.
Da vam izmislimo i narod, SVJO. Opoziciono.

FUDBALSKI SRPSKI KOMŠIĆ
Sportski direktor Fudbalskog kluba Borac, Darko Ljubojević, inače oktroisani Osimov potpredsjednik Komiteta za normalizaciju, u zemlji svakovrsnog ludila, stanja u fudbalskom nogometu BiH, optužio je Mileta Kovačevića i Rodoljuba Petkovića da su htjeli da se nasamo sastanu sa Osimom. Ali oni i on nisu dali. Samo transparentno, STJ. Kako se Darko osokoli kad ga imenuju strani namjesnici za Malog Velikog Vezira u fubalometu BiH, to jest Sarajeva i Bilinog polja, jer to što oni normalizuju, postoji samo na toj relaciji, u Herceg Bosni i Republici Srpskoj igra se neki drugi fudbal i nogomet, i zaboravi da je i on, i sve drugo, i ranije i sada, u fudbalu, proizvod tamne netransparentnosti.
Žali se da mu nisu dozvolili da prisustvuje sjednici Sakupštine i Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Republike Srpske. A zajedno smo mogli da dođemo do rješenja. Šta je Darko Ljubojević u FS Rrepublike Srpske. Ništa. To što je Podosimnik u Komitetu protiv ludila ne daje mu ovlaštenja da zajedno dolazi do rješenja.
Darko Ljubojević je srpski fudbalski Komšić u Sarajevskom Komitetu. To je ravno prodaji utakmice.
A njegova optužba da ljudima iz FS Republike Spske, izgleda, smeta FK Borac, meni je samo najava obračuna sa Fudbalskim savezom Republike Srpske, sa krajnjim ciljem da se dovedu transparentni i kooperativni.
Ljubojević ne shata.
Komitet protiv ludila, kaže radi u intetresu fudbala i klubova.
Radi se o interesu Republike Srpske. Ko te pita za klubove. Borac je osvojio tu usranu sarajevsku titulu i bez Komiteta za normalizaciju.
Ako to ne shvataš, Idi bidni bek.

LAGUMDŽIJINA NADMOĆ
MEĐU MUSLIMANSKIM
LIDERIMA
Zlatko Lagumdžija je jedini muslimanski lider koje se, barem na zadnjih nekoliko izbora, ne kandiduje za pojedinačne funkcije gdje je pored stranačke mašinerije i glasova, potrebna i lična ubjedljivost, dugogodišnja kvalitetna komunikacija sa biračima i javnošću, program i vizija te refrence. Kandiduje se za one pozicije gdje će ga stranačka mašinerija sigurno ubaciti u prolaz.
Postavlja se, onda, pitanje, kako je Lagumdžija izgradio takvu poziciju da može da stambolski vlada Federacijom, nikad izabran iz daljine.
• Lagumdžija je, kao mlad, povlašteni centralkomitetski sin, imao priliku da iz prve ruke spozna i analizira razliku između normativnog i stvarnog, pojavnog i zakulisnog, partijskog i jaranskog, iskrenog i ucjenjivačkog. Jer, upravo na ta dva šizofrena kolosijeka funkcionisala je najortodoksnija komunistička republika u Savezu Komunista Jugoslavije. Lagumdžija te vještine danas obilato koristi. Na partijskom kongresu je manifestacija a po mračnim sokacima vlasti i sekte je moć i vladanje. Prema međunarodnoj zajednici je demokratska, eurointegracijska, kooperativna transparentacija a u podpolitičkom, podzemnom, životu je reketacija, kadrovizacija i makijavelizacija.
• Lagumdžija je godinama i izborima vozio kao peti biciklist muslimanske izborne ekipe a da nikad nije iskakao na čelo kako to nalažu pravila ekipne trke. Tako je koristio zavjetrinu i tuđu energiju. Konkretno, dok su Silajdžić, Izetbegović, kasnije Tihić, itd. zagovarali Državu Bosnu Stopostotnu, Cjelovitu, Jednog Glasa... on je promovisao socijaldemokratsku laž o multinacionalnoj partiji i tako, znajući da će Stopostotnjaci uvijek gubiti jer im se vizija ne može ostvariti, prikupljao razočarane i neodlučne birače kao i one koji, drugih nacija, u muslimanskoj većini žive u strahu i nesigurnosti pa im Partija pruža kakvo, takvo utočište. Da je pritisak sredine na te nenacije, manjince, ogroman, pokazuje slučaj jednog bošnjačkog intelektualca koji se prošle godine u Sarajevu, kandidovao na listi SNSD-a nakon čega je uslijedio srednjovjekovni linč da je čovjek, pojeden sramotom, morao zamoliti svoje stranačke drugove u Glavnom Muslimanskom Sarajevu, da ga ispišu iz članstva. Takve je zarobljenike, samo srpske i hrvatske nacionalnosti, Lagumdžija upregao u multietničnost svoje Partije.
• Vrlo rano je Lagumdžija primijenio golootočki princip rješavanja konkuretnskih pitanja u Partiji. Svako ko mu je konkurisao pameću, harizmom, programom, principijelnošću, političkom iskrenošću, a njega je u tome doista lako nadmašiti, bio je izbačen iz Partije. Komunistička Diferencijacija je poema u odnosu na Njegovu Diskvalifikaciju. Tako se okružio junošama koji u njemu vide boga, koji nemaju partijske strukture, iskustva, znanja niti masovnosti u podršci da bi mogli da mu se suprotstave. Stvorio je oko sebe Magazin mladih ujalovljenih poslušnika, Kordon Magazinovića. Izvinjavam se Popu iz BL i Sarajevskom Srbinu Pudaru. Oni su stari poslušnici.
• Dok su svi drugi muslimanski lideri, naročito pred izbore, tražili podršku po Ankari, Maleziji, Arabiji, i raznim Džedama, on je tražio putokaz Pragmatične Moći. On je znao u čijim rukama leži Gvantanamo i Nebeska Demokratija. Naivni muslimani Izetebović, oba, i Silajdžić, umišljali su da je njihovo muslimanstvo opijat za stotine miliona muslimana svjetskih islamskih centara masovnosti i koncentracije, ne shvatajući da to tim centrima znači i koliko kad odeš u Vranje i lupiš se u prsa: Ja sam Srbin iz Čajniča.
• Dok su drugi muslimanski sarajevski lideri zamazivali oči ljudima i javnosti unutar BiH, potrebnom i svenudećom multietničnošću i multikurcalnošću svih vrsta, dotle je Lagumdžija, posve suprotno, zamazivao oči međunarodnoj zajednici. Ja sam sve to već ostvario i ugradio u Partiju. Treba mi samo još vlast. I jednog dana se pojavi Neka Ambasada i Incko: Na. Tako se stvorio Sindrom Lagumšesku. Kao u slučaju Mubaraka, Gadafija, Čaušeskua... spolja rapsodijska kraljevina, unutra jad, bijeda i diktatura.
PS
Mnogi već uviđaju Farsičnost Partije, Bratije i Zlatije. Neka kantonalna delegatkinja napustila esdepe većinu a čak se i Nudiguz Ivanić ostrvio na Zlatka. Miner, Rušilac, kaže Mlatko. Samo, Njihovoj Bosni ne ide tako brzo iz Guzice u Glavu.

EVROPA NOVIH DRŽAVA
Mada je balkanska i jugonostalgičarska kletva, Otcijepiće se i vama neko, sve smješnija i sve nostalgičnija, nije zgoreg pogledati kako stoje stvari sa tim tamo državnim usitnjavanjem.
Pedantni hroničari zametaka novih država u gnijezdima evropskih armirano-državnih zajednica pobrojali su neke potencijalne buduće: Katalonija, 7,5 miliona stanovnika, zemlja staratelj – Španija; Baskija, 2,1 miliona stanovnika, zemlja staratelj – Španija; Galicija, 2,8 miliona stanovnika, zemlja staratelj – Španija; Škotska, 5 miliona stanovnika, zemlja staratelj – UK; Vels, 3 miliona stanovnika, zemlja staratelj – UK; Flandrija, 6 miliona stanovnika, prinudna zemlja – Belgija; Valonija, 3,5 miliona stanovnika, zemlja oklopnica – Belgija; Bretanja, 4,4 miliona stanovnika, zemlja porijekla – Francuska; Laponija, 2,3 miliona stanovnika, zemlje posjednice – Norveška, Švedska, Finska, Rusija; Kvebek, 8 miliona stanovnika, zemlja zaleđenosti – Kanada... Ima toga još, malo malo pa iskrsne neka liga za nešto, neka manjina za proteste.
Šta se, dakle, događa, sa tim razdržavljenjem.
Kako je u Evropi nestalo ratova, na vidjelo izlazi činjenica da su mnoge države, koje, inače, nastaju uglavnom ratovima, silom držale male klice država u svom gnijezdu i pod svojim krilom. Pa i kandžama. Stoga se i u svim ovim pobrojanim potencijalima nalazi mali broj stanovnika. Toliko, uglavnom, imaju veći evropski gradovi. Ali, dok je trajalo Vrijeme ratova, nisu mogli da puste glas. Pa ni za vrijeme i nakon Drugog Velikog Rata jer su ga finalizirale četiri velike sile po svom lepoglavskom vezu.
Sada je došlo vrijeme Bezratovlja. Demokratija je. Ujedinjenje. Došlo vrijeme da se vidi koliki je decenijski i vjekovni teror nad manjinama bio.
Ta činjenica, teror nad manjinom i ujedinjavanje i svemoćna integracija, što vidljiva što nevidljiva, globalaistička, dovodi do klijanja državica. Nacionalne zajednice žele da izađu ispod čekića i sa nakovnja, žele da pokažu da mogu samostalno.
Ali, što je mnogo važnije i mnogo presudnije, zahuktala integracija, ujedinjenje i globalizacija, kod malih kolektiviteta izaziva strah da će u tim vrtlozima nestati potpuno. Jer u okviru jedne države, oni su još uvijek vidljivi, evidentni, postoje, a u širokim integracijama gube se i moćni i mnogo jači pa će mali biti zabačeni i zatureni negdje po uglovima Velikog Integrativnog Bratstva.
Pisao sam već da će ovaj vijek, a i sljedeći, biti vijek nacija i država. Dabome, i novih na toj nacdržavnoj sceni. Čak je i PES, Partija evropskih socijalista, ovih dana usvojila neku Deklaraciju o državnom upravjanju ekonomijom. A upravljanje ekonomijom znači upravljanje nacionalnim bogatstvom, dobrima i privređivanjem.
Samo Samostanost.

NOLE PRIMIO SRBIJU
U ZVANIČNU POSETU
Dobar je Nole čovek, što bi rekao Nadal posljednjih pet puta. Sa sve familijom, deka, teča, mama, tata, tetka, devojka... i sa sve timom, internacionalnim, bemti zemalj... zabavlja Celu Srbiju Bre, došavši pred Narodnu skupštinu. Došao i narod. A šta će, siroti narod, dolazio je tu i pre, na mesto zločina, za razne budale, probisvete, iskrste i antisrbe, zamajavatore i gnjavatore, diktatore i muljatore, poneki put je dolazio i zbog drugih sportista, koji su to zaslužili.
Dobar je Nole čovek. Trpi one loptice koje idu dvesta kilometara na čas, Loptica lamborgini, krvtijebem, trpi Federera, Congu, Nadala, sudiju, neravnu englesku travu... a trpi i političare, i novinare, i javnosnike, koji mu se ulizuju i koji ga ramenuju, tapšaju, plećkaju, Jes, Nole, Jebote.
Dobro, Predsedatelj mora da pokaže izvesnu meru očinstva nad svim podanicima, deci i sinovima. Naročito nad onima koji uspeju nešto što Srbija ne može. Lepo je da se pred izbore uslikači sa svima koje voli Srbija. Uveren sam da bi i Toma Tomica na Noletovoj stolici u Vimbldonu gladovao glađu samo da bude blizu Noleta Radikala. Pardonče, Noleta Naprednjaka.
Ali nije dobro. Nema smisla da Srbija priređuje doček Noletu jer nije ni repom mrdnula da Nole uspe. Ne da nije mrdnula, uveren sam da je odmagala gdegod je mogla, još od one njegove sedme godine kada je dao intervju i, potuno u neskaldu sa neodlučnošću Srbije i njenom nesposobnošću da održi obećanje narodu, rekao da mu je želja i cilj Finale Vimbldona, đavo ga dečinji.
Srbiju treba da bude sramota zbog toga. Ništa je nije koštalo da pre trideset godina, kada je bilo para a nije bilo lopova, otvori pokoju akademiju tenisa u tim Dinićegionima. Sad bi imali Noletova koliko voliš.
Ovako, sve je, dabome, spalo na Noletovu porodicu. Ne da su odvajali od usta, nego su odvajali i od krvne slike i od živčane stabilnosti. Skup je, bre, taj beli sport bogatih. Sada padaju milioni ko snoplje u junu kraj Moravo tija reko, ali trebalo je dočekati magarče dok trava ne naraste.
Sad bi svi da se očešu o Noleta. Mogu misliti koliko je onih koji hoće da se očešu o njegove milione.
Nole je Celoj Srbiji, ipak, pokazao da ne treba tako da radi. Pokazao je očigledno. Pozvao je na binu svu familiju i predstavio ih. Ovo je Deda, odi deda, Ovo je baka, odi bako, Ovo je tetka... hteo je Nole da poruči Srbiji. Porodica, Srbijo, Zajedništvo. Ima mesta i za deku i za teču. Ja jesam Predsedatelj tih travnatih, dvoranskih i šljakastih državica diljem sveta. Ali bez njih, bez ovih sa mnom, nema ništa, Srbijo. A ti, Srbijo, nisi ni mene mogla da okupiš. Dobro ovo on ne bi rekao, fin ej Nole momak. To je moj začin.
Bilo bi logično da ti mediji, te printane kupusare i elektronske ekranuše, objave ovakvu, bre, vest: Danas je Nole, što je duža reč od No1, poznatiji kao Novak Đoković, pobednik Vimbldona i još sijaset tih turniresa, u kraću, zvaničnu i prijateljsku posetu primio Srbiju. Sve sa Predsedateljem.

EVROPSKA
SOCIJALDEMOKRATIJA
BAŠČARŠIJSKOG TIPA
Evropska socijaldemokratija već više od decenije nastoji da Savez nezavisnih socijaldemokrata poveže u koalicijske ralje sa Socijaldemokratskom partijom Zlatka Lagumdžije, odnosno Sarajevske kaldrme.
Ta saradnja, od koje je SNSD bježao na sve moguće načine, imala je isključiv cilj da se preko Dodikovih Socijaldemokrata sarajevski dočepaju cijele BiH i da zavladaju na sarajevski način – ukidanjem entiteta. Svi smo socijaldemokrati, nigdje nacije nema.
Time je evropska socijaldemokratija pokazala svu svoju ovisnost o Velikim krojačima ne samo Balkanskih šnitova nego i o onima koji kroje avganistanske, pakistanske, iračke, libijske itd. tajlove Velikog Plašta.
Alatke evropske socijaldemokratje su jednako rušile i Esdees i SNSD. Nikad nisu rušile neku sarajevsku stranku ili partiju. A bilo je pandana Esdeesu, npr, i to dobrih. Ta sarajevizacija evropske socijaldemokratije mogla se dijelom objasniti i naslijđenom ratnom propagandističkom slikom o dobrim patriotama i lošim Srbima. Ali, kako je vrijeme prolazilo, objašnjenja su blijedila.
I inače. Bler je teoretisao o Trećem putu a onda sa Amerima otišao u Irak i unuštio zemlju i ljude, i ono malo što su imali pod Sadamom, tako da se tamo ništa, pa ni socijaldemokratija, neće zaleći vijekovima.
Sada ta socijaldemokratija koja je glavno jezgro Socijalističke internacionale, pristaje da bude instrment Zlatka Lagumdžije i njegove politike stvaranja Tamnice nacija od BiH. Lagumdžije koji je gori od onog Fatiha, JGO, jer Hrvatima ne da ni ferman, onu ahdnamu, gluho bilo, nego im suneti Lijanoviće i Jurišića predstavljajući ih izvornom voljom hrvatskih birača.
Na ovom blogu, a i na ozbiljnijim mjestima, naučnim časopisima, pisao sam o problemu savremene socijaldemokratije koja mora da se prilagodi. Kao što se prilagodio SNSD. SNSD je pobijedio u Republici Srpskoj ne zato što je bio bolji karadžić od karadžića nego zato što je imao odgovor na svako pitanje. Pa i na nacionalno.
Evropska socijaldemoratija koja vlada još samo u pet zemalja, nije u proteklih dvadeset, trideset godina, našla odgovore na mnoga pitanja. Namjerno ih je izbjegavala. Forsiranje Zelenila, npr, kao nekog obaveznog socijaldemokratskog toka potpuno je in, ili ravnopravnosti žena u politici, ali su se za to vrijeme javila pitanja propasti. Finansijašenje, potrošačka instrumentalizacija, kapitaludilo, agresivna nebeska demokratija, nova uloga države i nacije u trećem milenijumu, nove ekonomske zemlje na zemaljskoj kori, BRIK ...
Socijaldemokratija mora da zastupa najšire slojeve stanovništva. U novom vremenu podivljalog kapitala, koji se ekonomski, finansijski, bankarski i vojno toliko osilio da će svijet imati velikih problema, tom kapitalu se moraju uvrnuti muda. To nema ko da uradi osim socijaldemokratije i vojnog udara. Valjda je jasno šta je moj izbor. Ali, socijaldemokratija mora da preuzme i odgovornost za državu i naciju. Kominterovska Nadnacija nikada nije zaživjela pa neće ni Eurointegrativna Nadnacija nikada zaživjeti. Sve cigle na kojima počiva svijet, porodica, nacija, država, civilizacija... ostaće u zgradi koju tvore.
Pitanje je da li socijaldemokratija može da se prestroji. Njeno izbjegavanje da se odgovori na sva pitanja dovelo je do velikih novih pojava na evrpskoj političkoj sceni – ekonomskih propasti Grčke, Španije, Portugala... pojave samostrela tipa Berluskonija ili Sarkozija ili jedne Angele Merkel. Dok oni u Atini guslaju o nuklearnoj energiji, Lagumdžijinom prigovoru protiv Srba...
Nema politike ako nije nacionalna. U Francuskoj će možda na sljedećim izborima pobijediti Jebač DSK. Ali sigurno neće pobijediti Briselska Nadfrancuska Transeverzala.
Nema politike ako nije državna. Srpsku naciju neće čuvati niko u Sarajevu. Mora je čuvati Država Republika Srpska. Može to da bude u okviru BiH ili EU, ili na nivou ozonskog omotača, ali bez Republke Srpske ne može nikako.
Evropska socijaldemokratija nije podrškom Zlatku Lagumdžiji i nacionalpodjarmljivaču SDP-u, izgubila ništa. Ona je već ranije izgubila mnogo.

HRVATICA KURVA

I SRPKINJA GLUPAČA
Ne pravi nas Veliki Brat budalama. On samo koristi nalazišta. Nije Marijana postala kurva kad je vidjela beogradskog fićfirdžiju nego je VB pronašao isplativu glupu žilu rudne gledanosti. Nije Karleuša postala gej ikona i inetelektual obrazac poželjne srpske svijesti zato što praktikuje višekanalni seks nego zato što demonstrira jednokanalni um.
Te dvije žene u posljednje vrijeme su obilježile našu stvarnost i ponizile je. Mada je tačna postavka da su je ogolile.
Karleuša, pjebačica u najelitnijem smislu riječi, mnogo više nego što je to Seve, pevalica, urbana pevaljka, krankoid savremene srbijanske pop, pljus ili bljuz scene, u kojoj mogu da egzistiraju i uporni praznoglavci koji žele pošto-poto da postignu uspjeh jednak onome kojeg bi postigli i da imaju bilo kakve sposobnosti, podržala je pedere, tu KPGT skupinu, kazalište, pozorište, gledališče, teatar kao naš transparentni nagužnjak, i tako postala poznata svojom kolumnom u nekom beogradskom listovnjaku.
Finale je uslijedilo na Slobodnoj Teritoriji Bosne gdje ju je istotragična novina, SB, pukla na naslovnicu i dala joj prostor za mega intervju. Seruckala je Karleguza o svemu i svačemu. Imate ćevape i Džeku, dovoljno da vas svi vole. A ne kao Srbi što vas mrze, dodajem ja.
Karleguza je tako postala laboratorijski eksperimentalni um po želji Kandićke, Čede Jovanovića, e-Govnina, Basara i drugih preporoditelja Srbalja, pogodna za masovno razmnožavanje. Svo zlo u Balkalnici potiče od toga Zato što smo divlji. Smo u rečenici su Srbi.
Takvi Srblji trebaju i Sarajevskom Političkom Krugu. Srblji Jurišići, Srblji Komšići, Srblji Pitomi Divjaci. Sreća da se Slobodna Bosna oslobađa u tiražu od nekoliko stotina primjeraka pa Plava Šegerzada neće postići masovnost.
Marijana je, pak, postala poznata i poželjna kao formula iz sasvim drugih razloga. Veliki Brat Reditelj, koji je predak budućih Reditelja, pošto više nećemo imati Roditelje, pronašao je rudnik primitivizma i sadomazohizma u običnom puku Pet Zemalja. To, doduše i nije bilo teško pronaći, jer su samo budale mogle pristati, i učestvovati, u uništavanju zemlje koja je svima obezbijedila sve i svima je mogla obezbijditi sve, do ulaska u EU pa nadalje. Budale su, DMK, Dragi Moji Kritičari, masovna pojava. Marijana je priprosta ženica iz provincije, uma koji je čak bliži dijagnozi nisambašsvasvoja. Ne govorim to što želim da je krivim, da je osuđujem, da morališem i serem o tome kako ima dijete, jer sav se živi svijet prca gdje stigne pa što ne bi i Marijana. Govorim da je kao takva, kao masovni uzorak, obrnuto od Karleguze, koju se želi priuzvesti u masovni uzorak, bila pogodna za totalnu režiju i dresuru koju je javno, teveivno, provodio Veliki Brat. Samo iskreni navac može da pomisli kako se tamo javila kemija pa proizvela ljubav, pa ljubav proizvela statički elektricitet, pa statički elektricitet doveo do seksa u hadvao mediju, da ne dođe do zapaljenja.
To je, DMK, bila obična plaćena jebačina. U narodu poznata kao Plaćenica. Za ranijeg režima, kao Dinaruša.
Veliki Brat je ovim tretmanom Marijane stvorio odskočnu dasku za dalje perverzije u svojim rudištima zemalja nekonsolidovane moralne ljestvice. To će poslužiti daljoj razgradnji društva i masovnijem ulasku vrijednosti sličnih Pinkertelu. To im je ovdje olakšano, jer nema kvalitativne konkurencije. Nisam zbog toga za zabranu i eliminaciju, ali bi se društvo moralo braniti sa više kvalitetnih medijskih potencijala. Onda bi Pinkertel imao manje mogućnosti za prolaz i insekciju, ratizaciju i infekciju.
Jebiga, oni trovali Željka Pinka, on truje nas.
Ali, ne paničarim. Marijana i Karleuša su bezopasne. Na praznoglave plave dupetare neće se niko primiti a kao Marijana i noćas se rasprcavao puk kao vatromet. Već viđeno.

U KAKVOM SMO STANJU DANAS

Kampanjola, AR 55, koja će imati oznaku ARV 55, ostala je nezavršena, zbog moje operacije koljena. Potrebno je još montirati troja vrata i haubu te pokopčati struju da bi se mogla atestirati. Pričekaće neko vrijeme dok budem malo mobilniji. Za to vrijeme koljeno napreduje. Tri rupe i jedan kosi rez. I nije nešto. Ali, trebaće mi četiri mjeseca da mogu da čučnem, da prostiš. U martu sa na fudbalskom terenu. Kampanjolu ću ipak provozati ovog ljeta. treba mi još petnaest dana za pokrete koljena koji podazumijevaju gas i kočnicu. Kako rade u Zavodu Zotović, svakog dana dva časa, i više, vježbi, ne treba sumnjati.

IDEJA U BUDUĆNOST
Umjesto koca i krvi, Karmina i kamen. Umjesto konjanika i sablji, na Drinu nadiru graditelji i filharmonija. Umjesto rušenja, niču gradine. Umjesto srušenog spomenika nobelovcu, slavi se pola vijeka nagrade najvećem stvaraocu Južnih Slavena. Umjesto krvi Drinom, otako su je u nju prvi usuli Turci Osmanlije iz vratnih žila Srblja, potekla je ideja u budućnost. To nije vjera u budućnost, to nije investicija u budućnost, to nije nada u budućnost. To je Ideja u budućnost. A ideje su čudo najveće čovječije. Ideje uzimaju ljude a ne njihovu krv. Ideje ugrađuju, ne ruše, ne razaraju niti sabljare. Ugrađuju kamen, ruke, umijeće, znanje, istoriju, ugrađuju, kao danas u Višegradu, muziku u zemlju. I zemlju u muziku. Ta ideja Emira Kusturice, koju nisu razmujeli kamermani, mikseri i realizatori direktnog prenosa i nisu povezali ritam glasa, bubnja, mjenjača, ruke, viljuške, grumena i kamena, bolje nam je označila šta je zemlja sa muzikom i šta je muzika sa zemljom. Dosad su te dvije prirodne pojave išle jedna mimo druge, jedna pod uhom, druga pod nogom. Od danas su ih Kusturica, Drina i Višegrad, spojili u jedinstven sklad, sklad ritma rada i ritma ideje.
Ideju nisu razumjeli, najčešće sa namjerom, razni krajputaši, ćorkani, bosnodržavci i državosanci, srbosrdi, kulturni monopolisti i medijski askeri, oni koji postavljaju ankete da li je Andrić genije ili nitkov, oni koji kameni grad proglašavaju trgom Šumske, oni koji bi da se svako na mjestu bilo kakve krvi samooptuži samookuje i sjedne saomusužnjen na njivu i čeka da ga ubije grom Svetog Nepostojećeg Patriotizma.
Dakle, počela je gradnja Andrićgrada. To je još jedan stvarnosni film Emira Kusturice.
Otkako je iz Višegrada otišao graditelj Višegradskog Mosta i otkako je počupano kolje za nabijanje živih Srbalja, a nekako u istom času, jer u tome protok vremena ne znači ništa, otišao je i tihi Ivo Andrić, otada se u Starom Gradu Višegradu, i kraju, nije ništa događalo. Sada imamo Stvarnu Ideju u Budućnost.
Zrelost neke zajednice ne mjeri se zidinama i tranšejima kojima je opasana, ne mjeri se brojem zastava na utvrdama i zidinama, ne mjeri se parama i zlatom u trezorima. Mjeri se snagom ideje da se nešto stvori. Svaka zajednica mora imati svoje Isusovo Uskrsnuće. Čas kada je Ideje otišla u nebo. I tako nas nebom prisilila da je ostvarujemo. Tom se godinom mjeri početak Nove Ere.
Trenutak kada se kreće u stvaranje i gradnju prvi je porođajni plač jedne zajednice. To je fuzija svakovrsne snage, kolektiviteta, pojedinca, očišćene stvarnosti i kreativne ideje. Ta zajednica poručuje da odbacuje krv, zlo i skrnavljenje. A priziva i moli se bogovima stvoriteljima koji iz zemlje klijaju vidljiva zdanja napretka.
Republika Srpska je i današnjom zemaljsko-muzičkom harmonijom zakoračila u Novu Eru. Kao i svim drugim svojim stvoriteljstvima kratkog postojanja. Mada je gradilišta za gradine još mnogo.
Posebna je simbolika kamena od kojeg se gradi Kameni Grad Andrićev.
Kamen je tiha, nevina, pred vremenom skromna, želja čovjeka graditelja, i onog koji to nije, da se uđe u vrijeme i traje. To je prizanje životnog dijela smrti, to je nestrah od smrti. Jer, kamen je ostao i iza carevina, i iza krvarina, i iza vojski, i iza povojaca, i iza povodnja, i iza noćnih vila razvalina. Kamen je naš najvjerniji svjedok koji pred porotu izlazi tek kad nas ne bude. Pred veliku porotu gradinarstva.
Za Višegrad je ovo danas bio trenutak ulaska u svijet.
Sada kroz Višegrad, pored Drine, protiče i svijet. A poteći će i ljudi.

UVREDLJIVOST ŠPANSKOG JEZIKA
Golman fudbalske reprezentacije SAD, Tim Hauard, protestovao je što je ceremonija dodjele pehara meksičkoj reprezentaciji, koja je osvojila prvo mjesto na Konkakafu, održana na šanskom jeziku. A samo finale na teritoriji SAD.
Tim, Tim! Kakav sepratizam i direktan napad na Akt o nezavisnosti koji garantuje teritorijalnu cjelovitost i jedinstvenost SAD. Zar je bitan engleski, bitno je da se razumijete i da svi fokusirano radite da vaša zemlja uđe u Evropsku uniju. A u fudbalu da budete posvećeni još većem uvođenju evropskih standarda a ne da vam Fifa nametne sankcije i uvede Komitet za normalizaciju. Nemoj da ste nenormalni i ludi. Bitno je da postoji jedan sjevernoamerički jezik a da li će se na nekom stadionu govoriti na engleskom ili da li ćete imati televiziju na engleskom, nije bitno. Ti si malo opterećen tim engleskim jer braniš u Engleskoj.
Mi nećemo tolerisati takvo ponašanje i odnos prema manjinama koje su na tom stadionu bile većina. Svi imaju prava da se paradiraju pa i Meksikanci. Umjesto da organizuješ gej-paradu Pronosaj ga, ti pokazuješ homofobiju. Izazivaš Servera, Kacina i Natašu Kandić. Hoćeš da ti Pik Nik pošalje nosač aviona Ratko Mladić u meksički zaljev.
I da ti Rafi Gregorijan bude supervizor u toj Penslivaniji, Konektiketu... u Pasadeni, gdje ste igrali. I da ne dobiješ struju po nižoj cijeni. To hoćeš.
I da ti Incko primijeni Bonska ovlaštenja.
Hoćeš da Jurišića dovedemo da brani umjesto tebe. Mlađi je, nije ćelav kao ti. Hoćeš da ti Lagumdžija bude slektor. A Kukić kondicioni trener.
Oni koji su glasali za tebe očekuju da slušaš, ali ne njih nego međunarodnu zajednicu koja gubi strpljenje slušajući tvoje secesionističke i antikonkakaf izjave. Mi smo čvrsto opredijeljeni za Konkakaf i nećemo tolerisati potkopavanje, podlokavanje i ispiranje.
Mi ne tražimo ot tebe da priznaš nezavisnost publike na stadionu u Pasadeni ali nećeš moći ni u Javni Vece ako imaš problema sa publikom koji opterećuju cijeli region.
Nemoj da te udaljimo sa gola, na koji te tamo neki usrani selektor izabrao, legitimno i legalno. I da te primoramo da čučiš na prečki i braniš, kao malo majmunče.
Ti ćeš nama govoriti da su tvoja prava da čuješ na engleskom. Umjesto da se posvetiš integracijama.

NJEMAČKO, SLOVENAČKO
I HRVATSKO OVORENO PISMO
ŽRTVAMA SILOVATELJA
Tražimo, odavde, iz Njemačke, oprost od žrtava silovatelja. Kada smo uhapsili, onomad, po osnovu potjernice Srbije, Savezne Repubike Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, ne znamo ni sami čije potjernice, nekoga ko je osuđen za silovanje, smatrali smo da su ljudska prava univerzalna, da pripadaju svakom građaninu, da je to temelj Ujedinjene Evrope još od Bizmarka, i nismo htjeli da ga izručimo. Šta ta Srbija ima da traži nekoga svog za silovanje a nisu uhapisli, čuli smo, ni Ratka Mladića, a i Milošević im neosuđen umro u Hagu. Dopustite i malo iskrenosti u ovom, za nas, teškom trenutku traženja oprosta. Nismo se mi ujedinili u EU da udovoljavamo željama agresora. Mi bar znamo šta su agresije. Znamo mi da Srbija hoće da hapsi te državaljane Hrvatske smao da se osveti doj Danke Dojčland Land. Pa da joj mi budemo servis. Nicht.
I mi, sa Sončanih Stran Alp, tražimo oproštaj od žrtava silovatelja. Mi smo, an pak, arestirali dotičnog progonjenog ali smo postupili po najvećim europskim in amerikanskim standardima i zahtevali smo jamčevinu. Kako je to uredno izmireno mi smo dotičnu personu pustili na slobodu. Sve ostalo je zloupotreba europskih propisa, nepoštovanje procedura i granica koje su Horvati relativizirali pa se ne zna ni gdje je granica Nezauisne Dežele Slovenije i begunci mogu da prelaze kud koji. I mi nismo hteli da udovoljimo Beogradu. Taj gnusni agresor se usuđuje da traži hapšenje i izručenje. Ne želimo da se ni jedan akt suverene i nezauisne Dežele shvati kao Neue Balkanische Kunst Druck.
I mi, zagrebački reformisani pravosudni sistem, uskladu sa poglavljima i fusnotama Evrpske unije, nismo mogli žrtvovati suverenost i domovinsku nezavisnost i ispunjavati želje agresora koji je, u stvari, masovni balkanski silovatelj. Ta Srbija, ne. Sada smo, na žalost, u situaicji da tražimo oprost od žrtave silovatelja koji ima naše državljanstvo. Poznato je da mi ne izručujemo naše državljane. Taj postulat nama služi da budemo država. Ne možemo mi čekati da budemo država kad zaštitimo neku djevojku, ili maloljetnicu od silovatelja. Ali kad odbijemo izručenje mrskoj Srbiji, onda smo doista Neovisna Država. I poznato je da su naši državljani nama svetinja. Jest malo nezgodna situacija da je taj isti silovatelj sada ubio maloljetnu Antoniju Bilić ali mi mu nećemo moći ništa jer su ga uhvatili policajci Republike Srpske pa i tamo nešto mora odslužiti na Sokocu a mi ne bi htjeli da tražimo izručenje od Republike Srpske. Mesić bu popizdil.
Objašnjenje:
Izvjesni Divljak Paravinja ko zna otkad čini zlodjela diljem Balkana i pri tome svi, i izvan Balkana i na Balkanu poštuju evropske pravne standarde i ne izručuju ga Srbiji gdje je već bio osuđen. Takvo ponašanje Hrvatske omogućilo je zlotvoru da siluje i ubije maloljetnu Antoniju Bilić. Njoj više ne možete objasniti evropske pravne standarde. Samo zato što niko nije htio da se „ponizi“ pred mrskom Srbijom.
Kao da svi ti policijski akteri, pravosudni faktori i branitelji državljana ne znaju da je osnovno pravilo te vrste zločina: Jednom silovatelj, uvijek silovatelj. Niko ne siluje jednom. Ili siluješ ili ne siluješ. Jebali ih evropski pravni standardi. Za takva djela treba strijeljati. Samo uz provjeru lične karte. Pravnim sistemom dopuštati da se neko iživljava nad mladim ženskim životom znak je potpuno pogrešnog smjera društva i države. Možda se nije daleko odmaklo od raskrsnice.
Ne ukidajte smrtnu kaznu ako ne možete ukinuti silovanja sa ubistvom.

КО САД ТОПИ ЈАХОРИНУ
Олимпијски центар Јахорина је државно предузеће. Добро, неолиберални транспаренташи захтијевају да се каже Јавно предузеће. Свеједно, припада свима, односно Држави Rепублици Српској. У том сегменту, Република Српска је права правцата држава.
Тим предузећем, које обухвата много државне земље, хотеле и цијелу мрежу скилифтова, управља Надзорни одбор под руководством Оног Бијелића. Познатог из Урбанистичког завода Оног Видовића.
Већ неколико сезона на Јахорини је лед ледени од успјеха. Крах је на сваком кораку. Пад овога, пад онога. А Влада Републике Државе је ту уложила 30 милиона марака. И још ће веле. Надзорни одбор користи љетно вријеме, када о Јахорини нико не мисли, и наручује елаборат, студију, реферат, СТЈ. О реструктурирању ЈП, БТЈ. Реферат ради извјесни проф.мрц.прц. са неког приватног бл факултета. А у Реферату бисер до бисера. Продати сву земљу. Продати Хотел Бистрицу. Све продати. Држави само оставити сајле, електромоторе и чишћење клупа на шестосједима.
Приватизацијска политика је у пизду материну. По формули Младена Иванића за банке. Приватницима дати земљу и хотеле а држави оставити да подмазује сајле, плаћа струју и чисти снијег. На ски-пасу се не може никад ништа зарадити. А ми ћемо, около, да мастимо брке. То ни Караџић не би тако знао, у својим најзвјезданијим тренуцима, када је сваком борцу обећао послије рата дати у власништво десет дулума шуме.
Tri člana iz SNSD su glasala protiv pa ih je sve Bijelić, privodio u Vladu na brifing.
Дакле, Влада. Умјесто да уклони, У К Л О Н И, Оног Бијелића и покрене процедуру доношења Закона о Јахорини која је власништво и дјеце која ће се родити 2234., она саучествује у дивљањима Надзорног одбора и менаџмента Олимпијског центра Јахорина.
Држава даје паре, лопови будзаштаре земљу и објекте а Јахорина пишти ко Дамјанов Зеленко.
Ако господа прватници желе да зарађују од Туризма Зимског нека лијепо купе земљу од Паљана, Трновчана или других, изваде, прибаве грађевинску, урбанистичку, противпожарну, еколошку и још седам хиљада дозвола и нека изграде ски лифтове. Као господин Хрват на Купресу. Па удри по парама. Као и у Белом Свету.
Нема држава толико сиса за мужу.
Можда Јахорину некад треба и продати. Али кад достигне европски квалитет и цијену. Можда треба изнајмити жичаре на десет, двадесет година, али не кад се полуидиотском Бизмисмену дигне Црвен бан него кад му се може узети велика пара.
Али остаје најважније питање. Са чим смо се досад усрећили кад смо га продали.
Ако глупљи дио Надзорног одбора ОЦ Јахорина не зна ништа, нека гледа шта ради Ангела Меркел. Кад она прода Дојче телеком, продајте и ви Јахорину.
Јахорина треба да буде симбол Републике Српске па макар је сваке године коштала ко Светог Петра Кајгана.
Дотле, треба очекивати смјене на висини од око 1.900 метара изнад мора.

ESDEESOVCI

PIŠU KNJIGE O DODIKU
Teška vremena su došla. Orlovi zimu zimuju među kokošima. Fosilizirani Esdeesovci kliču Dodiku.
A i inače sve je više Knjiga Zaradnica o Dodiku. Nije Kult Ličnosti. Kult Lakepare.
Izvjesni Jović, a i Đević, napisali su kožnu knjigu o Dodiku: Naprijed Srpska – Milorad Dodik. Jović, a i Đević, provjereni su stari Esdeesovci, iz prvih nalazišta. Doduše, moram biti objektivan, nisu baš bližnji sa sadašnjim Esdeesom Mladen Bosića. Ali, to ih samo još više ocrnjuje. Opaska autora: pošto postoji spor oko autorstva knjige, izbjegavam da pišem autori Jović i Đević. Najbolja formulacije „a i“.
Narečeni Jović, stari Esdeesov propagandist, kaže da je dvadeset godina skupljao materijal o Dodiku. Ne kaže da je to radio po zadatku, da bi Dodiku vadio Oči Izdajničke i da bi bio predvodnik Kordona Krvopija koji su oko Esdeesa formirali tri obruča dok je ovaj krao, zlao i narod zamajavao. Pored Crvene Knjige o Dodiku trebao je objaviti i Crnu knjigu svojih tekstova od Njemu. Ili , najprije o poslodavcima, Knjigu o Momčilu, Knjigu o Radovanu, tako dučićevski nadvremeno zvuči, STJ.
Knjiga je inače koncipirana prodajno. Sa mnogo slika onih koji imaju mnogo para ili mnogo odluka. Aco Džombić sa Dodikom pa, na istoj stranici, Dodik sa Acom. Itd. Korice Biblijske. Crvene. Komunizam je teorija i praksa samoodraza. Kardelj se sada prevrće u grobu: Kako ja nisam imao takvu knjigu, prokleta prasica, meni su dali crvene, ali meke, korice samo za Teoriju i praksu političkog sistem socijalističkog smaoupravljanja. Ili tako nekako.
Kasne, udnici, za Dodikom dvadest godina. Misle stići koricama od sedam milja.

NOĆI AJVATOVICE
Ako izostavim iskrene nakane vjernika i običnog svijeta posjetilaca i legendu o kišnim molitvama (mada je to čisto slavenska stvar), tri zastrašujuće stvari prate Dane Ajvatovice i pretvaraju ih u Noći.
Efendija Cerić je govorio o potrebi da se bude nacija, da se sabiju redovi i da se ostvare ciljevi ali je rekao da se mora ostvariti i Poredak. Nije obrazlagao detalje ali se ne može izbjeći veza sa Islamskom deklaracijom Alije Žrtvalije Mira i sa onim što je Cerić već govorio – o nacionalno čistoj teritoriji samo za muslimane, pošto svi imaju svoje teritorije nakon raspada Majčice Sfrjice.
Prisustvo gostiju iz Irana i Turske. Kakve oni veze imaju sa Kišama Nad Naseobinom, u ona davna brdovita vremena. Kad su već u pitanju molitve za kiše o tome su nešto zborile Dodole pa i Američki Istrijebljeni Indijanci. Ti molitvari bi bili preči gosti. Osim ako se ovdje ne radi o inspiratorima i pokroviteljima. No, da se nagađamo, Iran je ovdje simbol nove tehnologije islamske vjere a Turska kao Neootomanski Stabilizator. I inspirator.
Konjanici. Nešto se povodom Ajvatovice priča i o legendi, nešto o kulturi, nešto o vjeri, ali njena suština su Konjanici koji prolaze putevima prema Pruscu i zbog kojih se zaustavlja saobraćaj. Konjanici su simbol Otomanskog osvajanja. Konjanici su sjećanje na daleki San Pokoravanja. Mada je pozanto da su osmanlije u pribavljanje novih teritorija išli, uglavnom, mopedima.