КАМЕРОН

О РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Један мој друг, из Извора Блиских потрудио се и мало превео главне тезе из два говора Дејвида Камерона о односу Велике Британије и Европске Уније. 

Тако је добијен текст о односу Републике Српске и БиХ.

Ја, лични и инокосни Извор Блиски, дабоме, остаје при дугорочном опредјељењу Подијелити Све Што Се Може Подијелити, односно при стварању Самосталне и Независне Републике Српске као друге Државе Српског Народа.

KAKO ISKORISTITI Glavne teze iz dva govora britanskog premijera Dejvida Kamerona,  nakon sastanka Evropskog savjeta 19. februara 2016. godine gdje je ispregovarao aranžman o specijalnom statusu Ujedinjenog Kraljevstva u okviru Evropske unije, te nakon što je o postignutim rezultatima pregovora obavijestio svoju Vladu 20. februara 2016. godine

NAŠA SRPSKA

Ispregovaraću aranžaman da SRPSKOJ BUDE POTVRĐEN I VRAĆEN   DEJTONSKI  status u BiH. Time se ispunjava ono na šta sam se obavezao na početku pregovačkog procesa SA PARTNERIMA U BiH.

SRPSKA će trajno ostati izvan političkog koncepta „sve JAČA BiH“ i nikad neće biti dio CENTRALIZOVANE BiH.

Vjerujem da je to dovoljno da preporučim da SRPSKA ostane u BiH i da na taj način imamo najbolje i od jednog i od drugog.

Učestvovaćemo u onim STVARIMA BiH koje su za nas dobre, utičući na odluke koje se tiču  nas, uz sposobnost da preduzimamo sve one akcije koje će obezbijediti sigurnost NAŠIM GRAĐANIMA.

A, bićemo izvan onih STVARI BiH koji za nas nisu dobre i izvan svih onih šema u kojima SRPSKA ne želi da učestvuje.

Započeo sam ove pregovore da bih odgovorio na strahove GRAĐANA SRPSKE I SRPSKOG NARODA U BiH.

Naš prvi cilj u ovim pregovorima bio je da obezbijedmo nove zaštitne mjere za SRPSKU koja jeste dio BiH, ALI SA SVOJIM MEĐUNARODNOPRAVNIM SUBJEKTIVITETOM.

Trajno smo zaštitili SVOJE USTAVNE IZVORNE PRIHODE, a po prvi put JE TO eksplicitno priznala I FEDERACIJA BiH.  

Odgovornost za nadzor nad finansijskom stabilnošću SRPSKE ostaje u rukama GLAVNE BANKE SRPSKE I NAŠIH INSTITUCIJA, tako da ćemo nastaviti obezbjeđivati sigurnost naših poreskih obveznika i naših štediša.

Obezbijedili smo da naši poreski obveznici nikad neće biti natjerani da  daju novac ZA TROŠKOVE BiH. Obezbijedili smo zaštitu ekonomskih interesa SRPSKE. Osigurali smo i to da BiH ne može djelovati TAKO DA podriva integritet I EKONOMSKI SUVERENITET SRPSKE.

Ova pravila su definisana u pravno obavezujućem sporazumu, a dogovorili smo da će, u slučaju da se SRPSKA plaši da će ta pravila biti prekršena, ona može unilateralno aktivirati zaštitni mehanizam u slučaju opasnosti, da bi se osiguralo da se ta pravila poštuju.  Oko ovog neće biti debate, SRPSKA će, jednostavno, imati moć da taj mehanizam samoinicijativno pokrene.

Ovlaštenja za NARODNU SKUPŠTINU SRPSKE

Naš cilj u ovim pregovorima bio je da se zaštiti SRPSKA od dalje CENTRALIZACIJE I DA SE povećaju ovlaštenja našeg nacionalnog Parlamenta. Od kad smo POTPISALI I PRIHVATILI DEJTONSKI SPORAZUM, BiH  se kretala stazom koja je nazvana „sve jača BiH“. To znači UNITARNA DRŽAVA, a to se nama se nikad nije sviđalo i nikad to nismo željeli. I danas smo trajno izmjestili SRPSKU tako da nikad ne budemo prisiljeni da udjemo u UNITARNU BiH. Tekst pravno obavezujućeg sporazuma u potpunosti definiše poziciju SRPSKE U SKLADU SA DEJTONSKIM SPORAZUMOM I USTAVOM BiH KAO NJEGOVIM ANEKSOM 4. U njemu stoji da će se NAMETNUTI I NEUSTAVNI ZAKONI promijeniti da bi jasno precizirali da se odredbe USTAVA BiH moraju poštovati. Takođe smo vratili ovlaštenja u ruke NARODNE SKUPŠTINE SRPSKE. Novi crveni karton značiće da Parlament SRPSKE može djelovati da blokira neželjeno zakonodavstvo iz SARAJEVA. I u krajnjem, imamo sporazum da, kad god je to potrebno, ovlaštenja budu vraćena SRPSKOJ, a mi imamo novi mehanizam da to učinimo realnošću. Svake godine će BOSNA I HERCEGOVINA morati preispitivati ovlašenja koja primjenjuje i odrediti koja više nisu potrebna i koja treba vratiti           ENTITETIMA I KANTONIMA U FEDERACIJI.

Proteklih godina vidjeli smo nastojanja da se zaobiđu naša prava u oblasti FINANSIJA, ODBRANE, BEZBJEDNOSTI, pravosuđa i unutrašnjih poslova donošenjem zakonodavstva pod FIRMOM EVROPSKIH INTEGRACIJA. Današnjim sprazumom osigurali smo da se tako nešto nikad više ne može dešavati.

Isto tako, jednom za svagda, unijeli smo u međunarodno pravo da je NAŠA  nacionalna bezbjednost pitanje nad kojim ovlaštenje imaju  jedino ORGANI SRPSKE, tako da na primjer, nikad nećemo biti dio NEKE BiH armije.

Ovo su značajne reforme.

Dalje / ostale reforme

Uz ove izmjene, veoma brzo ću iznijeti dalje prijedloge koje možemo preduzimati unilateralno da bismo ojačali suverenitet NAŠIH instituicija, U SKLADU SA DEJTONSKIM SPORAZUMOM. Reforme koje smo danas osigurali usaglašene su među svih lidera BiH. I ja im zahvaljujem na strpljenju, na njihovoj dobroj volji, na pomoći u cijelom ovom poslu koji smo obavili tokom svih mjeseci nakon prošlogodišnjih izbora. Ove izmjene će biti pravno obavezujuće u međunarodnom pravu i biće deponovane u Ujedinjenim nacijama.  One ne mogu biti uklonjene bez SAGLASNOSTI SRPSKE I KAKO SAM  rekao - želim reforme koje su pravno obavezujuće i nepovratne – to je ono što smo i dobili.

I Evropski savjet je takođe bio jasan da se će DEJTONSKI SPORAZUM KAO osnivački ugovor ZA BiH STRIKTNO PRIMJENJIVATI DA BI zaista pravili BiH fleksibilnijom kroz aranžman „živi i pusti druge da žive“, prepoznavši da ne odgovara svima ista veličina odjeće. Ali, svakako, ima još toga što se mora uraditi.

Ja sam prvi koji kaže da ima još uvijek mnogo načina putem kojih ova organizacija BiH treba da se unaprijedi. Zadatak da se reformiše BiH ne završava se današnjim sporazumom. Daleko od toga. Ovo je putokaz na putu, ali ne i konačna tačka putovanja. I jasno treba reći da u ovom postignutom sporazumu ne postoji ništa što bi moglo zaustaviti takve dalje reforme.

Dokle god ostanemo u BiH, SRPSKA će unapređivati MEĐUSOBNE ODNOSE, pomažući da se osigura da BiH ostane otvorena prema svijetu, i otporna i snažna, na primjer, usprkos KRIZAMA KOJE POTRESAJU EVROPU I SVIJET.  

Referendum

U ponedjeljak ću se obratiti NARODNOJ SKUPŠTINI i otpočeti proces definisan ZAKONOM o referendumu, da bi se održao referendum o NAŠEM   članstvu u BiH. GRAĐANI sada moraju odlučiti da li će ostati u ovako reformisanoj BiH USKLAĐENOJ SA DEJTONSKIM SPORAZUMOM ili će je napustiti. Ovo je momenat koji se jednoj generaciji dešava samo jednom – da oblikuju sudbinu naše zemlje.

Biće mnogo žestokih rasprava u narednim mjesecima. I ovo neće biti debata koja se odvija duž stranačkih političkih linija. I u mojoj partiji biće onih, a i u drugim partijama, koji će zagovarati i jednu i drugu opciju. I to je sasvim u redu. Ovo je istorijski momenat za SRPSKU. A ljudi moraju slobodno izvesti svoje zaključke. I u konačnom, to i neće biti odluka koju donose političari. To će biti odluka koju donosi SRPSKI narod I SVI DRUGI KOJI SA NAMA ZAJEDNO ŽIVE U SRPSKOJ. I svi ćemo morati pogledati činjenice i tražiti odgovore o tome šta će bilo koji od ta dva izbora zaista značiti.

To što smo u BiH jednostavno ne rješava naše ekonomske probleme – daleko od toga. Uvijek sam oko toga bio jasan, kao što sam i uvijek jasno iznosio protivljenje ideji da se BiH CENTRALIZUJE. Ali, ni okretanje naših leđa BiH  nije rješenje. A trebamo biti  sumnjičavi i prema onima koji tvrde da bi napuštanjem BiH automatski počeli da postajemo zemlja u kojoj teče med i mlijeko. Svi ćemo morati napraviti korak nazad i pažljivo proučiti šta je najbolje za SRPSKU  i najbolje za našu budućnost. Šta god naša javnost odluči, ja ću na tome raditi svim svojim kapacitetima.

Ali, dozvolite da kažem u šta ja vjerujem. Ja ne volim SARAJEVO, ja volim SRPSKU. I moj posao kao SRPSKOG PREDSJEDNIKA jeste da uradim sve što je u mojoj moći da zaštitim SRPSKE interese. I kad je riječ o BiH, moj zadatak je da procijenjujem šta je u našem nacionalnom interesu. Nikad ne smijemo zaboraviti zašto je BiH kao ZAJEDNICA uspostavljena. Naši narodi su ratovali jedni protiv drugih. Danas razgovaramo. I nikada ne smijemo to prvorazredno postignuće – mir i stabilnost na PROSTORU BiH  – uzeti zdravo za gotovo. Čak i danas naš svijet je nesigurno mjesto sa prijetnjama našoj bezbjednosti i egzistenciji koje dolaze sa različitih strana. Ovo vrijeme zahtijeva da se držimo zajedno, to je vrijeme za brojčanu snagu. Kao i drugi, imao sam vlastite sumnje oko BiH kao ZAJEDNICE i još ih imam. Ali ne znači da, samo zato što vas organizacija frustrira, treba iz nje i da odete, a posebno ne bez veoma pažljivog razmišljanja o posljedicama. Pitanje koje je meni kao PREDSJEDNIKU  važno jeste: Šta je najbolje za moju zemlju. Kako smo kao zemlja jači, bezbjedniji i boljeg stanja? Ovo je nešto o čemu sam mnogo razmišljao.

Budući odnosi SRPSKE sa BiH

Sad kad imamo ovaj sporazum, zaista vjerujem da odgovori leže unutar jedne reformisane BiH, USKLAĐENE SA DEJTONSKIM SPORAZUMO KAO OSNIVAČKIM UGOVOROM BiH.  Prvo, zato što će SRPSKA biti jača ostajući u tako reformisanoj BiH nego što bismo bili izvan nje, jer ovako možemo igrati ulogu u ZAJEDNIČKOJ BiH. Tačno, ima frustracija i  ne uspijevamo uvijek dobiti ono što hoćemo. Ali ipak, SRPSKO rukovodstvo za ZAJEDNIČKIM stolom, uticaće da se stvari urade po našem. Kroz našu istoriju naša snaga kao nacije dolazila iz toga što uspijevamo gledati dalje od naših obala i dosegnuti ostatak svijeta.

I danas, BiH, A SUTRA EVROPSKA UNIJA,  suštinsko je oruđe koje SRPSKA može koristiti da bi povećala snagu naše nacije u svijetu, i uvećala našu sposobnost da unaprijedimo SRPSKE interese, da zaštitimo naše ljude, prodajemo našu robu i usluge, generišmo nove poslove, i podignemo životni standard naših građana. Uvijek smo gledali u daljinu, a i danas energično tragamo za novim tržištima u Indiji i Kini, od jugoistočne Azije do Latinske Amerike. Ali to ne supstituiše ono što radimo u svom neposrednom okruženju – na evropskom kontinentu.

Trebamo i moramo uzeti najbolje od oba ta dva svijeta. Upravo iz tog razloga naši najbliži prijatelji KAO ŠTO JE RUSIJA, ALI I izvan Evrope kao što su IZRAEL I KINA, žele da mi ostanemo u BiH. Trebamo ih poslušati. Oni koji žele da odemo iz BiH i da napustimo ovu uticajnu poziciju, ne mogu reći šta bi to značilo za našu sposobnost da unapređujemo  svoje interese. Osim toga, ja iskreno mislim da će srpski narod biti bezbjedniji ako ostane u reformisanoj, DEJTONSKOJ BiH, nego kad bismo bili  izvan nje. Zato što ćemo uvijek zavisiti od DOBROSUSJEDSTVA kao osnove naše nacionalne odbrane. I danas se suočavamo sa brojnim bezbjednosnim izazovima od terorizma do organizovanog kriminala, od trgovine ljudima do sajber napada. Ove prijetnje pobjeđujemo radeći zajedno, kroz najbližu moguću saradnju sa našim najbližim susjedima.

Osim toga, SRPSKA će bolje stajati i ekonomski ako ostane u tako reformisanoj BiH nego da je izvan nje, jer će SRPSKI  biznis imati puni pristup jedinstvenom tržištu BiH. Ovo donosi više radnih mjesta, niže cijene i finansijsku sigurnost našoj zemlji. Oni koji zagovaraju da izađemo iz BiH ne mogu vam reći hoćemo li i dalje imati pristup takvom jedinstvenom tržištu slobodne trgovine, ili ako hoćemo, pod kojim uslovima. Oni vam ne znaju reći koliko će potrajati da dobijemo novi aranžman sa FEDERACIJOM BiH.  To bi moglo značiti godine nesigurnosti za našu ekonomiju – i za budućnost naše djece. I sasvim iskreno, ako mi odemo, neće biti ni u NJIHOVOM interesu  da nam daju sve one benefite članstva, a da nemamo  odgovornosti ili obaveze. Naravno, rekao sam da BiH  nije savršena. Postoji potreba da se ona dalje i stalno reformiše. Ali, kad smo unutar BiH, onda SRPSKA to može da radi iznutra.

Naš cilj je da iskoristimo oba ta svijeta – i onaj unutar i onaj izvan BiH. To nam omogućava naš specijalni status kroz koji ćemo učestvovati u onim oblastima BiH koji su za nas dobri imajući pun pristup jedinstvenom tržištu slobodne trgovine, što će nas učiniti ekonomski jačim, i pristup saradnji po pitanju kriminala i terorizma, što će nas učiniti bezbjednijim. Ali, nećemo učestvovati u onim oblastima koje za nas nisu dobre.

I kao što sam već rekao, ja ne mislim da SRPSKA ne može preživjeti izvan BiH. Ali u ovako nesigurnom svijetu, da li je ovo baš pravo vrijeme da dodamo novi veliki rizik našoj nacionalnoj i ekonomskoj sigurnosti? Ne vjerujem da je to pravo vrijeme za SRPSKU. Mislim da smo jači, bezbjedniji i ekonomski snažniji unutar DEJTONSKI reformisane BiH.

2.

Nakon što su upoznati sa elementima postignutog sporazuma o VRAĆANJU  DEJTONSKOG statusa SRPSKOJ u BiH, NARODNA SKUPŠTINA I VLADA SRPSKE su se složili da NAŠA pozicija bude da se preporuči da SRPSKA  ostane u tako reformisanoj BiH.

Približavamo se jednoj od najvećih odluka s kojim se sreće naša zemlja za naših života – da li ostati u reformisanoj, DEJTONSKOJ BiH ili je napustiti. Ovo pitanje zadire u suštinu onog što želimo da naša zemlja bude i budućnosti koju želimo za svoju djecu.

To se odnosi na pitanje kakvu trgovinu imamo ili kako poslujemo sa  susjednim zemljama da bismo obezbijedili radna mjesta, prosperitet i finansijsku sigurnost našim porodicama, kako sarađujemo da obezbijedimo bezbjednost i ljudi i zemlje.

U narednim mjesecima biće mnogo debate oko ovog pitanja. I POSLANICI i članovi Vlade imaće slobodu da vode kampanju u pojedinačnom kapacitetu, ako to žele. Ali, moja dužnost kao PREDSJEDNIKA jeste da otvoreno govorim o onom što mislim da je najbolje za našu zemlju. Ja ne volim BiH i SARAJEVO. Ja volim SRPSKU. I prvi sam koji kaže da ima mnogo načina da se BiH  unaprijedi, a zadatak da se BiH reformiše ne završava se jučerašnjim sporazumom.

Ovaj referendum se ne bavi time da li možemo ili ne možemo da preživimo izvan BiH, jer znamo da možemo, već pitanjem da li ćemo biti bezbjedniji, jači i ekonomski snažniji ako smo zajedno sa ostalima u reformisanoj BiH ili smo sami izvan nje. Vjerujem da će nam biti bolje ako smo unutar nje, jer tako možemo zajedno sa partnerima raditi i u borbi protiv prekograničnog kriminala i terorizma, tako možemo igrati vodeću ulogu u TOJ DRŽAVNOJ ZAJEDNICI, uticati na donošenje važnih odluka o trgovini i bezbjednosti, i zato što ćemo imati puni pristup jedinstvenom tržištu slobodne trgovine, stvaranju uslova za novo zapošljavanje i investicije. To znači da bi napuštanjem BiH bili suočeni i sa ekonomskom i sa bezbjednosnom prijetnjom. Zagovornici izlaska iz BiH ne mogu precizirati da li će NAŠ biznis imati ili neće imati potpuni pristup  jedinstvenom tržištu, ni da li su sadašnja radna mjesta sigurna, ni koliko će porasti cijene. Naš plan za BiH daje nam ono najbolje od oba ta svijeta – i unutrašnjeg i onog izvan BiH, kroz DEJTONSKI status koji NAM JE VRAĆEN I POTVRĐEN. To znači da će porodice širom SRPSKE imati sve benefite od članstva u BiH, uključujući više radnih mjesta, niže cijene i veću bezbjednost, ali i da će ostati izvan onih oblasti BiH koje za njih nisu dobre, Sljedeće sedmice otpočinje procedura za održavanje referenduma 23. juna o ostanku ili izlasku iz BiH. Stvar je u rukama građana, a MOJA preporuka je jasna, jer vjerujem da će SRPSKA biti jača, bezbjednija i ekonomski stabilnija ako ostane u reformisanoj BiH.

Obezbijedili smo poseban status i značajna izuzeća.

Kao prvo, po pitanju političke unije („sve JAČA BiH“ KOJU ZAGOVARAJU BOŠNJAČKE, ALI I NEODGOVORNE SRPSKE  STRANKE I ), ne želimo da naša zemlja bude obavezana da bude u takvoj političkoj uniji. Mi smo ponosna i nezavisna zemlja koja ima ponosne, nezavisne, demokratske institucije koje su nam dobro služile GODINAMA. Za nas BiH znači da zajedno radimo da bismo unaprijedili naš prosperitet i našu zajedničku bezbjednost, a ne da budemo uvučeni u neku vrstu UNITARNE države, ni sada, niti bilo kad u budućnosti. Postignuti sporazum o POTVRĐENOM DEJTONSKOM  statusu SRPSKE u BiH jasno nas izdvaja iz dalje političke integracije, a sporazum ide i korak dalje određenjem da ne moramo  težiti ka takvom cilju.    

Ovo predstavlja formalno priznanje I POTVRĐIVANJE DEJTONSKE BiH  EU za koju se SRPSKA odavno zalaže, a time  želimo ojačati ulogu ENTITETSKIH  parlamenata. Otuda i prijedlog da, ako SARAJEVO predloži legislativu koju mi ne želimo, možemo djelovati sa drugim parlamentima i blokirati je crvenim kartonom. Predložili smo i novi mehanizam da konačno ojačamo princip supsidijarnosti – princip UPISAN U USTAV BiH da koliko god je to moguće, nadležnost i ovlaštenja treba da stanuju u ENTITETSKIM parlamentima, a ne u SARAJEVU I PARLAMENTU BiH.  Tako će svake godine PARLAMENT BiH morati da preispita kroz nadležnosti  koje primjenjuje,  koja od njih više nisu potrebna i koja treba da se vrate entitetima KOJIMA SU IZVORNO I PRIPADALA PO USTAVU BiH.

Želimo da se bavimo problemima imigracije koji su, zaista, postali preveliki, i naravno, moramo više učiniti da se kontroliše migracija koja dolazi izvan BiH, a tu se moraju definisati i dodatne mjere rješavanja zloupotrebe slobode kretanja i zatvaranja pojedinih ruta prema SRPSKOJ. To podrazumijeva veću slobodu za SRPSKU da djeluje protiv prevara i da spriječi one koji predstavljaju ozbiljnu prijetnju dolaskom u našu zemlju.

To podrazumijeva i novi zakon da bi se izmijenila odluka Evropskog suda koja dozvoljava hiljadama ilegalnih migranata da se žene ili udaju za druge U BiH i tako dobiju pravo da ostanu u našoj zemlji. A, postala je već ozbiljna frustracija to što ne možemo nametnuti svoja vlastita imigraciona pravila po pitanju državljana trećih zemalja koji dolaze u BiH. Ali sad, imamo svoj prijedlog koji će to ispraviti.

Kad je riječ o pravnom statusu ovih izmjena, one će biti pravno obavezujuće u okviru međunarodnog prava, i biće deponovane u Ujedinjenim nacijama. Neće se moći mijenjati bez saglasnosti SRPSKE. U ključnim oblastima mijenjaće se i ZAKONI KOJE JE BEZ USTAVNOG OSNOVA DONOSIO PARLAMENT BiH.

Dakle, ne radi se o tome može li SRPSKA preživjeti izvan BiH, jer može, već kako da bude uspješnija. Upješniji možemo biti ako ostanemo u BiH koja će biti reformisana U SKLADU SA DEJTONSKIM SPORAZUMOM, a ako nema takvih reformskih procesa, onda bismo rekli da treba iz nje izaći. A i kad se te reforme provedu, ni to neće biti dovoljno, i moraće se dalje reformisati, a SRPSKA će tražiti da se stavi „poklopac“ na BEHA budžet, da se zaštiti naš interes, da se ukine nepotrebna regulativa, i da se u potpunosti provede ovo što smo dogovorili.

ZA OVO DOBA, VAŽI IZREKA VINSTONA ČERČILA:

„SIGURAN SAM, DA SMO MI DANAS GOSPODARI NAŠE SUDBINE, DA ZADATAK KOJI JE STAVLJEN PRED NAS NIJE IZVAN NAŠIH MOĆI, DA MUKE I BOL NISU VAN GRANICA MOJE IZDRŽLJIVOSTI. DOKLE GOD VJERUJEMO U SVOJE SOPSTVENE IDEALE I NESAVLADIVU VOLJU ZA POBJEDOM, POBJEDA NAM NEĆE BITI USKRĆENA.“

Glavne teze iz dva govora premijera Dejvida Kamerona nakon sastanka Evropskog savjeta 19. februara 2016.godine gdje je ispregovarao aranžman o specijalnom statusu Ujedinjenog Kraljevstva u okviru Evropske unije, te nakon što je o postignutim rezultatima pregovora obavijestio svoju Vladu 20.februara 2016.godine

1.

Ispregovarao sam aranžaman da UK dobije specijalni status u EU. Time se ispunjava ono na šta sam se obavezao na početku obnovljenog pregovačkog procesa.

Britanija će trajno ostati izvan političkog koncepta „sve bliža Unija“ i nikad neće biti dio evropske superdržave.

Uspostavićemo jake restrikcije na pristup socijalnoj zaštiti migranata iz EU – nema više „nešto za ništa“. 

Britanija se nikad neće priključiti Euru. Obezbijedili smo i vitalnu zaštitu za našu ekonomiju i pravo iznošenja stava u vezi sa pravilima jedinstvenog tržišta slobodne trgovine, uz ostajanje izvan Eurozone.

Vjerujem da je to dovoljno da preporučim da UK ostane u EU i da na taj način imamo najbolje i od jednog i od drugog.

Učestvovaćemo u onim dijelovima EU koji su za nas dobri, utičući na odluke koje na nas utiču, uz sposobnost da preduzimamo sve one akcije koje će obezbijediti sigurnost ljudima.

A, bićemo izvan onih dijelova EU koji za nas nisu dobri. Izvan otvorenih granica. Izvan obaveze da učestvujemo u finansijskim sanacionim programima drugih država. I izvan svih onih šema u kojima Britanija ne želi da učestvuje.

Započeo sam ove pregovore da bih odgovorio na strahove Britanaca.

Danas je svih 28 država članica prihvatilo konkretne reforme u svakoj od 4 oblasti koje sam definisao.

Finansijska zaštita

Naš prvi cilj u ovim pregovorima bio je da obezbijedmo nove zaštitne mjere za države poput naše koje jesu dio jedinstvenog tržišta, ali nisu dio Eurozone.

Trajno smo zaštitili funtu i naše pravo da je očuvamo i zadržimo. Po prvi put EU je eksplicitno priznala da ona ima ne samo jednu valutu.

Odgovornost za nadzor nad finansijskom stabilnošću Ujedinjenog Kraljevstva ostaje u rukama Banke Engleske, tako da ćemo nastaviti obezbjeđivati sigurnost naših poreskih obveznika i naših štediša.

Osigurali smo da naši poreski obveznici nikad neće biti natjerani da  daju novac i saniraju zemlje Eurozone. Osigurali smo zaštitu ekonomskih interesa Ujedinjenog Kraljevstva. Osigurali smo i to da Eurozona ne može djelovati kao blok koji podriva integritet jedinstvenog tržišta slobodne trgovine. I garantovali smo da britanski biznis nikad ne trpi bilo kakvu diskriminaciju zato što je izvan Eurozone.

Na primjer, naše kompanije koje vrše finansijske usluge nikad više neće biti prisiljene da se izmjeste u Eurozonu ako žele da trguju ili posluju u eurima, samo zato što se nalaze u Ujedinjenom Kraljevstvu.

I ne samo da su ova pravila definisana u pravno obavezujućem sporazumu, već smo dogovorili da će, u slučaju da se UK ili neka druga država koja nije članica Eurozone, plaši da će ta pravila biti prekršena, one mogu unilateralno aktivirati zaštitni mehanizam u slučaju opasnosti, da bi se osiguralo da se ta pravila poštuju.  Oko ovog neće biti debate, Britanija će, jednostavno, imati moć da taj mehanizam samoinicijativno pokrene.

Evropska konkurentnost

Naš drugi cilj u ovim pregovorima bio je da Evropu učinimo konkurentnijom, da bismo obezbijedili nova radna mjesta i učinili britanske porodice finansijski bezbjednijim.

Osigurali smo donošenje deklaracije koja definiše brojne obaveze u ovoj oblasti. Po prvi put EU će jasno definisati da je konkurentnost suštinski cilj Unije. Time se ide u srž onog što Evropa i treba da bude. To znači i da će Evropa kompletirati jedinstveno tržište u oblasti usluga. A, to znači da će našim kompanijama koje pružaju usluge, uključujući i firme iz IT sektora, biti lakše da posluju u Evropi. To će biti sjajna šansa za Ujedinjeno Kraljevstvo gdje hiljade takvih kompanija čine i do 2/3 naše ekonomije. I to bi moglo pospješiti naš privredni rast za dodatnih do 2%. To je stvarno poboljšanje.

EU će kompletirati i jedinstveno tržišta u oblasti kapitala. To znači i da će novoosnovane kompanije iz UK imati pristup većem broju izvora finansiranja za početak poslovanja i to će predstavljati nove mogućnosti za sektor finansijskih usluga Ujedinjenog Kraljevstva.

EU će takođe kompletirati i jedinstveno tržište u oblasti energetike. To će dozvoliti većem broju snabdjevača da udju na energetsko tržište  Ujedinjenog Kraljevstva, i time će se sniziti računi, a povećati nivo investicija na kontinentu.  I to predstavlja poboljšanje.

Uz to, obezbijedili smo da EU preuzme obaveze da dovrši trgovinske i investicione sporazume sa najbrže rastućim i najdinamičnijim ekonomijama svijeta uključujući SAD, Japan i Kinu, kao i naše partnere Komonvelta Indiju, Novi Zeland i Australiju.

Ovi sporazumi mogli bi pridodati milijarde funti i hiljade novih radnih mjesta našoj ekonomiji svake godine.

I pošto znam da su jedna od najvećih frustracija koja se veže uz Evropu, posebno kad je u pitanju mali biznis, prekobrojna pravila i procedure, kao i birokratija, takođe smo izdejstvovali da se i u toj oblasti izvrši rasterećenje. To znači da će od sada cijena procedura u EU opadati, a ne rasti.

Migracija

Naš treći cilj u ovim pregovorima bio je da smanjimo veoma visok nivo migracije unutar EU, sprečavanjem zloupotrebe slobode kretanja i sprečavanjem da naš sistem socijalne zaštite djeluje kao magnet za ljude da dolaze u našu zemlju. U tom pogledu osigurali smo nekoliko stvari:

Nova ovlaštenja protiv kriminalaca iz drugih zemalja – uključujući ovlaštenja da ih se zaustavi da dođu, a potom i deportuje ako su već ovdje. Duže zabrane za ponovni ulazak za prevarante i one koji stupaju u lažni brak. I okončanje smiješne situacije gdje državljani EU mogu izbjeći britanska imigraciona pravila kad dovode svoje porodice iz područja izvan EU.

Obezbijedili smo i inovirani sporazum za Britaniju da bi se smanjio neprirodan odliv sredstava zbog našeg sistema beneficija koji se primjenjuje širom Evrope. Već smo osigurali da EU migranti ne mogu koristiti novu beneficiju za vrijeme nezaposlenosti, Univerzal Kredit, dok traže posao. A, od onih koji dolaze iz EU, a koji nisu našli posao u roku od 6 mjeseci, sada se može tražiti da napuste zemlju.

Danas smo uspostavili i novu kočnicu, tako da će EU migranti morati da čekaju 4 godine prije nego što dobiju puni pristup našim beneficijama. Ovo konačno stavlja tačku na ideju da ljudi mogu doći u našu zemlju i dobiti nešto ni za ništa.

Evropska komisija je jasno rekla da se Britanija već kvalifikuje da koristi ovaj mehanizam. A, on neće biti privremenog tipa, već kad taj mehanizam aktivirate, on će biti na snazi punih 7 godina. Već smo se dogovorili da EU migranti koji rade u Britaniji ne mogu više slati kući dječiji dodatak po stopama koje vrijede u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Ove izmjene primijeniće se prvo na nove podnosioce zahtjeva, a sad nakon intenzivnih pregovora, obezbijedili smo da se te izmjene takođe primjenjuju i na postojeće korisnike od početka 2020.godine. Dakle, ispregovarao sam i da se okonča praksa slanja dječijeg dodatka u druge države po stopama koje se primjenjuju u Ujedinjenom Kraljevstvu. I za postojeće korisnike i za nove podnosioce zahtjeva. I oboje sam dobio.  

Ovlaštenja za Parlament Ujedinjenog Kraljevstva

Naš četvrti cilj u ovim pregovorima bio je da se zaštiti naša zemlja od dalje evropske političke integracije i povećaju ovlaštenja našeg nacionalnog Parlamenta. Od kad smo ušli u članstvo EU, ona  se kretala stazom koja je nazvana „sve bliža unija“. To znači politička Unija. Nama se nikad nije sviđala i nikad je nismo željeli. I danas smo trajno izmjestili Britaniju iz nje, tako da nikad ne budemo prisiljeni da udjemo u političku uniju sa ostatkom Evrope. Tekst pravno obavezujućeg sporazuma u potpunosti definiše poziciju Ujedinjenog Kraljevstva. U njemu stoji da će se ugovori promijeniti da bi jasno precizirali da se odredbe Ugovora o „sve bližoj uniji“ ne odnose na Ujedinjeno Kraljevstvo. Jednostavno rečeno, Britanija nikad neće biti dio evropske superdržave.

Takođe smo vratili ovlaštenja u ruke Vestminstera i drugih nacionalnih parlamenata. Novi crveni karton značiće da Parlament Ujedinjenog Kraljevstva može djelovati sa drugima da blokira neželjeno zakonodavstvo iz Brisela. I u krajnjem, imamo sporazum da, kad god je to potrebno, ovlaštenja budu vraćena državama članicama, a mi imamo novi mehanizam da to učinimo realnošću. Svake godine će EU sada morati preispitivati ovlašenja koja primjenjuje i odrediti koja više nisu potrebna i koja treba vratiti nacionalnim državama.

Proteklih godina vidjeli smo nastojanja da se zaobiđu naša prava na izuzeće u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova donošenjem zakonodavstva pod drugom markicom. Na primjer, bilo je pokušaja uplitanja u načine na koje se organi Ujedinjenog Kraljevstva bave pitanjem prevare i zloupotrebe, podvođenjem tih pitanja pod zakonodavstvo o Budžetu EU. Današnjim sprazumom osigurali smo da se tako nešto nikad više ne može dešavati.

Isto tako, jednom za svagda, unijeli smo u međunarodno pravo da je britanska nacionalna bezbjednost pitanje nad kojim ovlaštenje ima jedino britanska Vlada, tako da na primjer, nikad nećemo biti dio Evropske armije.

Ovo su značajne reforme.

Dalje / ostale reforme

Uz ove izmjene, veoma brzo ću iznijeti dalje prijedloge koje možemo preduzimati kao zemlja unilateralno da bismo ojačali suverenitet britanskih instituicija. Reforme koje smo danas osigurali usaglašene su među svih 28 lidera. I ja im zahvaljujem na strpljenju, na njihovoj dobroj volji, na pomoći u cijelom ovom poslu koji smo obavili, ne samo u proteklih 48 časova, već tokom svih mjeseci nakon prošlogodišnjih izbora. Ove izmjene će biti pravno obavezujuće u međunarodnom pravu i biće deponovane u Ujedinjenim nacijama.  

One ne mogu biti uklonjene bez jednoglasnog sporazuma svake od zemalja članica EU – a to uključuje i Britaniju. Tako kad sam rekao da želim reforme koje su pravno obavezujuće i nepovratne – to je ono što smo i dobili.

I Evropski savjet je takođe bio jasan da se će osnivački ugovori mijenjati u pogledu dvije vitalne stvari - da bi se inkorporirali ovi novi principi između zemalja koje se nalaze unutar i izvan Eurozone, i da bi se Ujedinjeno Kraljevstvo izmjestilo iz političke unije („sve bliže unije“). Vjerujem da te izmjene zaista prave Evropu fleksibilnijom kroz aranžman „živi i pusti druge da žive“, prepoznavši da ne odgovara svima ista veličina odjeće. Ali, svakako, ima još toga što se mora uraditi.

Ja sam prvi koji kaže da ima još uvijek mnogo načina putem kojih ova organizacija (EU) treba da se unaprijedi. Zadatak da se reformiše EU ne završava se današnjim sporazumom. Daleko od toga. Ovo je putokaz na putu, ali ne i konačna tačka putovanja. I jasno treba reći da u ovom postignutom sporazumu ne postoji ništa što bi moglo zaustaviti takve dalje reforme.

Dokle god ostanemo u EU, Britanija će biti unutra unapređujući jedinstveno tržište kroz smanjenje regulative, promovišući glavni cilj slobodne trgovine i pomažući da se osigura da EU ostane otvorena prema svijetu, i otporna i snažna, na primjer, uprkos ruskoj agresiji.

Referendum

U ponedjeljak ću se obratiti Parlamentu i otpočeti proces definisan Aktom EU o referendumu, da bi se održao referendum o britanskom  članstvu u EU. Britanci sada moraju odlučiti da li će ostati u ovako reformisanoj EU ili će je napustiti. Ovo je momenat koji se jednoj generaciji dešava samo jednom – da oblikuju sudbinu naše zemlje.

Biće mnogo žestokih rasprava u narednim mjesecima. I ovo neće biti debata koja se odvija duž stranačkih političkih linija. I u mojoj partiji biće onih, a i u drugim partijama, koji će zagovarati i jednu i drugu opciju. I to je sasvim u redu. Ovo je istorijski momenat za Britaniju. A ljudi moraju slobodno izvesti svoje zaključke. I u konačnom, to i neće biti odluka koju donose političari. To će biti odluka koju donosi britanski narod. I svi ćemo morati pogledati činjenice i tražiti odgovore o tome šta će bilo koji od ta dva izbora zaista značiti.

To što smo u Evropi jednostavno ne rješava naše ekonomske probleme – daleko od toga. Uvijek sam oko toga bio jasan, kao što sam i uvijek jasno iznosio protivljenje ideji da se Britanija priključi euru. Ali, ni okretanje naših ledja Evropskoj uniji nije rješenje. A trebamo biti  sumnjičavi i prema onima koji tvrde da bi napuštanjem EU automatski počeli da postajemo zemlja u kojoj teče med i mlijeko. Svi ćemo morati napraviti korak nazad i pažljivo proučiti šta je najbolje za Britaniju, i najbolje za našu budućnost. Šta god britanska javnost odluči, ja ću na tome raditi svim svojim kapacitetima.

Ali, dozvolite da kažem u šta ja vjerujem. Ja ne volim Brisel, ja volim Britaniju. I moj posao kao britanskog premijera jeste da uradim sve što je u mojoj moći da zaštitim britanske interese. I kad je riječ o EU, moj zadatak je da procijenjujem šta je u našem nacionalnom interesu. Nikad ne smijemo zaboraviti zašto je EU kao organizacija uspostavljena. Prije 70 godina naše zemlje su ratovale jedne protiv drugih. Danas one razgovaraju. I nikada ne smijemo to prvorazredno postignuće – mir i stabilnost na kontinentu – uzeti zdravo za gotovo. Čak i danas naš svijet je nesigurno mjesto sa prijetnjama našoj bezbjednosti i egzistenciji koje dolaze sa različitih strana. Ovo vrijeme zahtijeva da se držimo zajedno, to je vrijeme za brojčanu snagu. Kao i drugi, imao sam vlastite sumnje oko EU kao organizacije, i još ih imam. Ali ne znači da, samo zato što vas organizacija frustrira, treba iz nje i da odete, a posebno ne bez veoma pažljivog razmišljanja o posljedicama. Pitanje koje je meni kao premijeru važno jeste šta je najbolje za moju zemlju. Kako smo kao zemlja jači, bezbjedniji i boljeg stanja? Ovo je nešto o čemu sam mnogo razmišljao.

Budući odnosu Britanije sa EU

Sad kad imamo ovaj sporazum, zaista vjerujem da odgovori leže unutar jedne reformisane EU. Prvo, zato što će Britanija biti jača ostajući u tako reformisanoj EU nego što bismo bili izvan nje, jer ovako možemo igrati vodeću ulogu u jednoj od najvećih svjetskih organizacija. Tačno, ima frustracija i  ne uspijevamo uvijek dobiti ono što hoćemo. Ali ipak, britansko rukovodstvo na vrhu stola, uspijeva uticati da se stvari urade po našem, bilo da je riječ o uvođenju sankcija Rusiji i Iranu, ili krijumčarenju i trgovini ljudima u području Mediterana. Jer je istina to da je kroz našu istoriju naša snaga kao nacije dolazila iz toga što uspijevamo gledati dalje od naših obala i dosegnuti ostatak svijeta.

I danas, i EU je, kao što su i NATO i UN, suštinsko oruđe koje Britanija može koristiti da bi povećala snagu naše nacije u svijetu, i uvećala našu sposobnost da unaprijedimo britanske interese, da zaštitimo naše ljude, prodajemo našu robu i usluge, generišmo nove poslove, i podignemo životni standard naših gradjana. Uvijek smo gledali u daljinu, a i danas energično tragamo za novim tržištima u Indiji i Kini, od jugoistočne Azije do Latinske Amerike. Ali to ne supstituiše ono što radimo u svom neposrednom okruženju – na evropskom kontinentu.

Trebamo i moramo uzeti najbolje od oba ta dva svijeta. Upravo iz tog razloga naši najbliži prijatelji izvan Evrope kao što su Australija i Novi Zeland, SAD i Kanada, žele da mi ostanemo u EU. Trebamo ih poslušati. Oni koji žele da odemo iz EU žele da napustimo ovu uticajnu poziciju, a oni vam i ne mogu reći šta bi to značilo za britansku sposobnost da unapređuje svoje interese. Osim toga, ja iskreno mislim da će britanski narod biti bezbjedniji ako ostane u reformisanoj EU nego kad bismo bili sami izvan nje. Zato što ćemo uvijek zavisiti od NATO kao osnove naše nacionalne odbrane. I danas se suočavamo sa brojnim bezbjednosnim izazovima od terorizma do organizovanog kriminala, od trgovine ljudima do sajber napada. Ove prijetnje pobjedjujemo radeći zajedno, kroz najbližu moguću saradnju izmedju zemalja, posebno sa našim najbližim evropskim susjedima. Dozvolite da navedem jedan primjer kako dijelimo informacije. Kad su teroristi pokušali da napadnu London drugi put 2005.g. jedan od počinilaca je pobjegao na evropski kontinent. Zahvaljujući Evropskom nalogu za hapšenje bili smo u stanju da ga vratimo za nekoliko sedmica. Prije bi za tako nešto trebale godine. Zato kad kažem da smo ovako bezbjedniji, onda to zaista i mislim. Nasuprot toga, oni koji kažu da žele da odemo iz EU ne mogu vam reći da li će, i kako će se ovakva saradnja nastaviti, ili koliko će trebati da se pokušaju ovakvi aranžamani replicirati sa svakom pojedinačnom evropskom zemljom.

Osim toga, Britanija će bolje stajati i ekonomski ako ostane u tako reformisanoj EU nego da je izvan nje, jer će britanski biznis imati puni pristup jedinstvenom tržištu slobodne trgovine od 500 miliona ljudi. Ovo donosi više radnih mjesta, niže cijene i finansijsku sigurnost našoj zemlji. Oni koji zagovaraju da izadjemo iz EU ne mogu vam reći hoćemo li i dalje imati pristup takvom jedinstvenom tržištu slobodne trgovine, ili ako hoćemo, pod kojim uslovima. Oni vam ne znaju reći koliko će potrajati da dobijemo novi aranžman sa ostalih 27 zemalja. To bi moglo značiti godine nesigurnosti za našu ekonomiju – i za budućnost naše djece. I sasvim iskreno, ako mi odemo, neće biti ni u interesu EU da nam daju sve one benefite članstva, a da nemamo  odgovornosti ili obaveze. Uzmite kao primjer Norvešku i Švicarsku. Ni jedna nema toliki pristup jedinstvenom tržištu. I ni jedna nema pravo da iznese stav ili utiče na pravila koja regulišu to tržište. A, ipak, obje te zemlje moraju da vrše uplate u budžet EU. I obje moraju da prihvate migraciju koja dolazi iz EU. Naravno, rekao sam da EU nije savršena. Postoji potreba da se ona dalje i stalno reformiše. Ali, kad smo unutar EU, onda Ujedinjeno Kraljevstvo to može da radi iznutra.

Naš cilj je da iskoristimo oba ta svijeta – i onaj unutar i onaj izvan EU. To nam omogućava naš speciljalni status kroz koji ćemo učestvovati u onim oblastima EU koji su za nas dobri imajući pun pristup jedinstvenom tržištu slobodne trgovine Evropske unije, što će nas učiniti ekonomski jačim, i pristup sveevropskoj saradnji po pitanju kriminala i terorizma, što će nas učiniti bezbjednijim. Ali, nećemo učestvovati u onim oblastima koje za nas nisu dobre. Zato se nećemo nikad priključiti euru, i nikad nećemo biti dio programa pomoći koji se daju posrnulim državama Eurozone, ni dio politike ukinutih pasoških kontrola, niti dio evropske armije ili dio evropske superdržave. 

I kao što sam već rekao, ja ne mislim da Britanija ne može preživjeti izvan EU. Ali u ovako nesigurnom svijetu, da li je ovo baš pravo vrijeme da dodamo novi veliki rizik našoj nacionalnoj i ekonomskoj sigurnosti? Ne vjerujem da je to pravo vrijeme za Britaniju. Mislim da smo jači, bezbjedniji i ekonomski snažniji unutar tako reformisane EU.

2.

Nakon što su upoznati sa elementima postignutog sporazuma o dobijanju specijalnog statusa Ujedinjenog Kraljevstva u EU, članovi Vlade su se složili da vladina pozicija bude da se preporuči da Britanija ostane u tako reformisanoj EU.

Približavamo se jednoj od najvećih odluka s kojim se sreće naša zemlja za naših života – da li ostati u reformisanoj Uniji ili je napustiti. Ovo pitanje zadire u suštinu onog što želimo da naša zemlja bude i budućnosti koju želimo za svoju djecu.

To se odnosi na pitanje kakvu trgovinu imamo ili kako poslujemo sa našim susjednim zemljama da bismo obezbijedili radna mjesta, prosperitet i finansijsku sigurnost našim porodicama, kako saradjujemo da obezbijedimo bezbjednost i ljudi i zemlje.

U narednim mjesecima biće mnogo debate oko ovog pitanja. I članovi Vlade imaće slobodu da vode kampanju u pojedinačnom kapacitetu, ako to žele. Ali, moja dužnost kao premijera jeste da otvoreno govorim o onom što mislim da je najbolje za našu zemlju. Ja ne volim Brisel. Ja volim Britaniju. I prvi sam koji kaže da ima mnogo načina da se EU unaprijedi, a zadatak da se EU reformiše ne završava se jučerašnjim sporazumom.

Ovaj referendum se ne bavi time da li možemo ili ne možemo da preživimo izvan EU, jer znamo da možemo, već pitanjem da li ćemo biti bezbjedniji, jači i ekonomski snažniji ako smo zajedno sa ostalima u reformisanoj EU ili smo sami izvan nje. Vjerujem da će nam biti bolje ako smo unutar nje, jer tako možemo zajedno sa partnerima raditi i u borbi protiv prekograničnog kriminala i terorizma, tako možemo igrati vodeću ulogu u jednoj od najvećih svjetskih organizacija, uticati na donošenje važnih odluka o trgovini i bezbjednosti, i zato što ćemo imati puni pristup jedinstvenom EU tržištu slobodne trgovine, stvaranju uslova za novo zapošljavanje i investicije. To znači da bi napuštanjem EU bili suočeni i sa ekonomskom i sa bezbjednosnom prijetnjom. Zagovornici izlaska iz EU ne mogu precizirati da li će britanski biznis moći ili neće imati potpuni pristup evropskom jedinstvenom tržištu, ni da li su sadašnja radna mjesta sigurna, ni koliko će porasti cijene. Naš plan za EU daje nam ono najbolje od oba ta svijeta – i unutrašenjeg i onog izvan EU, kroz specijalni status koji smo dobili. To znači da će porodice širom Britanije imati sve benefite od članstva u EU, uključujući više radnih mjesta, niže cijene i veću bezbjednost, ali i da će ostati izvan onih oblasti EU koje za njih nisu dobre, a to su uvodjenje eura i ulazak u Eurozonu, učešće u finansijskim sanacionim programima prema posrnulim državama, ulazak u režim bespasoške kontrole, ulazak u evropsku armiju ili u EU kao superdržavu.

Sljedeće sedmice otpočinje procedura za održavanje referenduma 23. juna o ostanku ili izlasku iz EU. Stvar je u rukama građana, a preporuka Vlade je jasna, jer vjerujem da će Britanija biti jača, bezbjednija i ekonomski stabilnija ako ostane u reformisanoj Uniji.

Obezbijedili smo poseban status i značajna izuzeća.

Kao prvo, po pitanju političke unije („sve bliža unija“), ne želimo da naša zemlja bude obavezana da bude u takvoj političkoj uniji. Mi smo ponosna i nezavisna zemlja koja ima ponosne, nezavisne, demokratske institucije koje su nam dobro služile vijekovima. Za nas EU znači da zajedno radimo da bismo unaprijedili naš prosperitet i našu zajedničku bezbjednost, a ne da budemo uvučeni u neku vrstu evropske superdržave, ni sada, niti bilo kad u budućnosti. Postignuti sporazum o specijalnom statusu Ujedinjenog Kraljevstva u EU jasno nas izdvaja iz dalje političke integracije, a sporazum ide i korak dalje određenjem da države EU  čak i ne moraju težiti ka takvom cilju.    

Ovo predstavlja formalno priznanje fleksibilne EU za koju se Britanija odavno zalaže, a time što ostaje izvan takve političke unije želimo ojačati ulogu i britanskog i drugih nacionalnih parlamenata. Otuda i prijedlog da, ako Brisel predloži legislativu koju mi ne želimo, možemo djelovati sa drugim parlamentima i blokirati je crvenim kartonom. Predložili smo i novi mehanizam da konačno ojačamo princip supsidijarnosti – princip drag i našem parlamentu da, onoliko koliko god je to moguće, nadležnost i ovlaštenja treba da stanuju u nacionalnim parlamentima, a ne u Briselu.  Tako će svake godine EU morati da preispita kroz ovlaštenja koja primjenjuje koja od njih više nisu potrebna i koja treba da se vrate državama članicama.

Kad je riječ o konkurentnosti, želimo da EU napravimo konkurentnijom i da se razriješi pitanje prekomjerne regulative i birokratije koji poskupljuju naše poslove u Britaniji, ali i širom EU, i tražili smo da se EU obaveže u tom pogledu. Želimo i da se potpišu međunarodni trgovinski sporazumi, kompletira jedinstveno tržište u svim oblastima, a regulativa smanji. Ima i novi prijedlog za specifične ciljeve da se izvrši rasterećenje poslovanja u ključnim oblastima na godišnjem nivou, što će posebno pomoći malom i srednjem biznisu.

Po pitanju jedinstvene valute, odnosno članstva u monetarnom klubu, sasvim smo jasno rekli da će Britanija zadržati funtu, i to zauvijek, ali želimo i da se jasno omogući da, uz to što ćemo zadržati funtu u EU, EU bude fer prema našoj valuti. Jednostavno rečeno, EU ne smije postati samo Euro-klub, a ako mora, onda mi nećemo biti u tom monetarnom klubu. Stoga smo i tražili uspostavljanje brojnih principa da bismo zaštitili i Britaniju na jedinstvenom tržištu, i rekli da ne smije biti diskriminacije funte, niti bilo kakve otežavajuće pozicije za biznis koji koristi našu monetu, bez obzira gdje oni posluju u EU, i da nikada više Britanija ne bude prisiljena da finansira ili finasijski pomaže posrnule zemlje eurozone. Sve ovo će biti sada sadržano u pravno obavezujućim sporazumima, a Britanija će imati na raspolaganju mehanizam i sposobnost da aktivira ove principe i zaštiti svoje interese. Britanski biznis zavisi od sposobnosti da posluje pod istim uslovima kao i drugi unutar jedinstvenog evropskog tržišta, bilo da je riječ o finansijskim uslugama, automobilskoj industriji, ili bilo kojoj drugoj oblasti. Tako da će ovaj plan omogućiti najbolju moguću zaštitu Britanije od diskrimnacije i nejednakih pravila i praksi. To znači da EU nikad više neće moći primjenjivati svoju tzv. „lokacijsku politiku“, po kojoj uspostavljanje kompleksne trgovine ili poslovanja u eurima mora da se odvija jedino u zemljama eurozone. Ovakve zaštitne mjere Britanija ne može izdejstvovati ako bi bila izvan EU.

Po pitanju imigracije, želimo da se bavimo problemima imigracije koji su, zaista, postali preveliki, i naravno, moramo više učiniti da se kontroliše migracija koja dolazi izvan EU, a tu se moraju definisati i dodatne mjere. Ali, isto tako, moramo više kontrolisati i migraciju koja se dešava unutar EU ili dolazi iz EU. Nova usaglašena rješenja predstavljaju najjači paket mjera koji smo ikada definisali po pitanju rješavanja zloupotrebe slobode kretanja i zatvaranja pojedinih ruta prema Britaniji. To podrazumijeva veću slobodu za Britaniju da djeluje protiv prevara i da spriječi one koji predstavljaju ozbiljnu prijetnju dolaskom u našu zemlju.

To podrazumijeva i novi zakon da bi se izmijenila odluka Evropskog suda koja dozvoljava hiljadama ilegalnih migranata da se žene ili udaju za druge EU državljane i tako dobiju pravo da ostanu u našoj zemlji. A, postala je već ozbiljna frustracija to što ne možemo nametnuti svoja vlastita imigraciona pravila po pitanju državljana trećih zemalja koji dolaze u EU. Ali sad, imamo svoj prijedlog koji će to ispraviti. Tu je takođe i novi prijedlog da se smanji faktor automatizma po kojem se naš sistem beneficija primjenjuje širom Evrope dozvoljavajući trenutni pristup socijalnoj zaštiti od dana kada neko dođe na naše tlo.

Već je na snazi pravilo da migranti iz EU ne mogu više dobijati tzv. univerzal kredit – novu beneficiju za nezaposlene, tokom perioda traženja posla. A, ako oni koji dolaze iz EU nisu posao našli u roku od 6 mjeseci, sada će morati da odu. Ako neko dodje iz neke druge EU zemlje, a ostavi porodicu kod kuće, oni će svoj dječiji dodatak dobijati po stopi koja vrijedi u njihovoj zemlji, a ne po velikodušnoj stopi koja se primjenjuje u Velikoj Britaniji. Takođe, smanjuje se i nivo naših velikodušnih  beneficija tokom zaposlenja.

Osim toga, ljudi koji dolaze u Britaniju iz zemalja EU će morati čekati 4 godine prije nego što dobiju pravo na puni pristup našem sistemu beneficija, a Evropska komisija je jasno rekla da se Britanja već kvalifikuje da koristi ovaj mehanizam i sa potrebnom legislativom, moći ćemo da ga primjenjujemo ubrzo nakon referenduma.

Kad je riječ o pravnom statusu ovih izmjena, one će biti pravno obavezujuće u okviru medjunarodnog prava, i biće deponovane u UN-u. Neće se moći mijenjati bez jednoglasne saglasnosti sve jedne države članice, a to znači ni bez Britanije. U ključnim oblastima mijenjaće se i osnivački ugovori.

Dakle, ne radi se o tome može li Britanija preživjeti izvan EU, jer može, već kako da bude najuspješnija. Mi smo peta najveća ekonomija svijeta i najveći igrač u pogledu odbrane u Evropi, sa jednom od najekstenzivnijih i najuticajnijih diplomatskih mreža na planeti. Dakle, najuspješniji možemo biti ako ostanemo u EU koja će biti reformisana, a ako nema takvih reformskih procesa, onda bismo rekli da treba iz nje izaći. A i kad se te reforme provedu, ni to neće biti dovoljno, i moraće se dalje reformisati, a Britanija će tražiti da se stavi „poklopac“ na budžet, da se zaštiti naš rabat, da se ukine nepotrebna regulativa, i da se u potpunosti provede ovo što smo dogovorili.

Ukratko, bićemo dio jedinstvenog tržišta. Slobodno ćemo putovati Evropom. Bićemo dio saradnje u oblasti bezbjednosti i ekonomskog jačanja, ali nikada nećemo uvesti euro i biti dio eurozone ili biti prisiljeni da novčano podržavamo posrnule države eurozone novcem naših poreskih obveznika, niti ćemo biti dio Šengena, ni dio Evropske armije, niti dio evropske superdržave. 

ДАН ЛАЖНЕ

НЕЗАВИСНОСТИ

Искрено се надам да ће и политички, медијски и интелектуални људи у Босни, том дијелу Босне и Херцеговине који је самоубилачки, илузионо и нереално кренуо у непотребан рат, приликом страног и не њиховог и нашег пројекта Распада СФРЈ, једном и убрзо, схватити да се ни једна илузија не може претворити у реалност.

Кад није могла скоро савршена Илузија СФРЈ, неће ни блатњава сокачка Илузија БиХ.

Дан Независности, који се из Политичког Сарајева форсира као Дан Независност БиХ, једна је од пратећих илузија Државе која не постоји, државе која је, у ствари, само међународно признат простор између Србије и Хрватске.

Након полетног исламскодекларацијског и америчкоинтрвенционистичког узгона који је свој максимум дао у Дејтону, скрпивши БиХ од Једне Српске Државе и једног конгломераторијума жупанија и кантона, нема више ни једне реалне поставке на којој би почивала БиХ.

Најреалнија је Један Рачун за ПДВ. Познат у економији као Иванићев Рачун. И стога Политички Сараје треба да дигне споменик, за живота, Младену Иванићу. Као Приштина Клинтону.

То је, та БиХ, сада непрестана борба ситног отимања, цјелодневни политички бувљак и вашар илузија.

Босна и Херцеговина је неаргументована географија.

Ту Независност, као и њен Дан, није могуће ничим аргументовати.

Позивање на обновљену државност, која је рођена на Завнобиху, у Мркоњићу, прозиран је аргумент јер су бошњачки политички, паравојни, вјерски и криминални врх све учинили да сруше оно што је произвео Завнобих и Авној.

Суштински, Завнобих је био демонстрација Комунистичке Партије како би се свим подручјима, нарочито тамо гдје је мањкало, прискрбио ореол антифашизма. Како би се дао легитиметет Авноју. А не легитимитет тронационалној БиХ.

Они који су учествовали у Завнобиху нису они који су у Распаду Југославије видјели Исламску Декларацију и настојали да створе Исламску Унитарну Републику.

У питањима Независности увијек су претходна питања Права на Самоопредјељење.

На том подручју БиХ од илузије постаје превара и лаж.

Извјесни Декан факултета хуманистичких наука у Мостару износи, данас, у сарајмедијима, тезу да Народ БиХ има право на самоопредјељење а не Срби.

То је посљедњи луди аргумент који сам чуо у корист Босне и Херцеговине.

Дотични декан, извјесни Велагић, Хисторичар је, СТЈ, и не би се од њега очекивало да оперише категоријама као што је Народ БиХ. У ситуацији када се овдје људи вијековима кољу и када између колективитета, између вјерских и националних обала, теку Мисисипи, Амазон и Јангцекјанг.

Не може се непостојање муслиманске нације покрити Народом БиХ. А при томе, као доброзачински производ добити укидање Срба и Хрвата.

Занимљиво је то са Србима. Негдје су Агресори, негдје Четници а негдје Народ БиХ. Само нигдје нису Срби.

И сви се праве прилуди желећи да представе да је Распад СФРЈ био пут у слободу од Српског Тоталитаризма, мислећи да тако прикривају тај велики пројект борбе за Уништење Срба.

Што је у суштини Распад СФРЈ и био.

Стога је, сљедствено а на мањем нивоу, борба за БиХ, борба за уништење Срба. 

ИДУ ИЗБОРИ,

ОПЕТ СЕ ПОМИЊУ

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Друштвене мреже су за Изборе, као и Афричка Шљива за мудрове који убјеђују дјевојке да се од тврдог курца добија рак.

Некад  је било Нисмо могли побиједити, дошли Они, донијели џакове пара и покуповали гласове. Па је, онда, било Они све позапошљаваше и сви гласају за њих. Потом су се сјетили Медија. Они држе медије, ми нигдје немамо приступа, зато и побјеђују. Сад се полако увлачи прича о Интернету и Друштвенм Мрежама. Које су, бива, на Западу већ пресудне а овдје само што нису.

Иван Златоусти, да је жив, сад би рекао То без Курца неће ићи. Мислећи на Организацију Политичке Странке.

Ну. Да видим шта је са тим Друштвеним Мрежама.

Друштвене мреже нису озбиљан посао.

Оне попримају особине друштава у којима дјелују.

Оне нису пројектоване и немају механизме да буду колективитет. Пројектоване су као технологија отуђења, алијенације, индивидуализовања и искориштавања и употребе појединца.

Различите силе то користе. Некима требају подаци, некима фотографије, некима начин размишљања. Све, од Гугла у облацима, Инстаграма, Пикасе, бесплатних порука и мејлова, све је подређено тој лепези циљева.

Ништа од тога нема за циљ да појединце окупи у било шта што би се могло наслутити као колективитет.

Појединци, пак, који учествују у том умрежавању, Соционети, нешто слично и мање масовно а много мање болесно, као Социопати, ту су из милијарду појединачних разлога које није ни могуће претопити у колективитет.

Неки су болесници показивања, неки болесници доказивања, неки воајери над властитом судбином, неки сами себи свијећоносци и свијећодржачи, неки у стању потребе било какве социјалне потврде, неки трансвестити, преоблаче се у никове па онда, тако, ходају кроз виртуелни свијет и заљубљују се у себе, неки су нарцисоидни паметњаковићи. А неки су и поштени радници, сељаци и интелигенција. И у мањини су.

У нашим условима, Сиционети су аполитични људи или људи који су против Власти.

То је лако објашњиво. Живот је живот изван Политике. Само неспоспобни Политикоиди мисле да је Политика све а сви остали, осим њега, нису ништа.

Они који су на сисама Политике, они се не одају кроз Друштвене Мреже. Ако су ту, онда само Да, драга, Добројтроћаршијонасвећетрстране. Ријетки својим профилима успостављају комуникацију са групом.

Они је, у ствари, обнављају. Јер већ су дио страначке организације, или неке друге сталешке структуре. Тај профил или страница омогућује само бржи проток, не чекајући телефонску или визуелну комуникацију.

Политичке Сранке, и појединци, лидери, кандидати, требају корисити те могућнсти. И ништа више. Душанка Мајкић је вема добар примјер.

Друштвене Мреже није могуће корисити као интерактивни полигон демократске расправе и сучељавања. Због тога што се не ради о равноправној комникацији. Много је анонимних и необавијештених. Па и недобронамјерних. Али и због тога што се на тај начин никога не може придобити за гласање.

Одлучивање појединца о гласању на Дан Избора, посебна је процедура. О томе сам писао и у књигама и на Блогу.

Укратко, на сеоском прелу нико не крсти дјецу.

Лоши страначки организатори дижу панику о томе да су Друштвене Мреже у рукама Опозиције. Сви су против Нас и против Власти.

То није тачно.

Многи, који су ангажовани у странкама опозиције, још ако то траје предуго, немају другог вентила за исказивање, осим на Друштвеним Мрежама. Они на тај начин дају сигнале да су ту, да би радили неки друштвени јавни и политички посао. Дају сигнале и својој странци или групи.

И док се они из Позиције, Власти и Угодне Администрације не оглашавају, ови су малобројни али стално присутни. Па онима којима и длаке сметају то личи на самоштоније Потоп.

Углавном, ни Соционети ни Велике Политичке Странке не треба да се узбуђују због Друштвених Мрежа.

И за њих важи мој Први Рајко Закон.

Који се односи на сваке будуће Изборе.

Побиједио је онај који је већ побиједио а изгубио је онај који не зна ко је побједио.

СРБИЈА

СЕ НЕ МОЖЕ ОДРЕЋИ

НАТО ПАКТА

АКО СЕ НЕ ОДРЕКНЕ

КОСОВА

Косово је остало без Србије.

Сад, кад је Србија, досегла технологију Уан Тачи Лок, то је видљиво и дефинитивно.

Јер, дириговано учешће Српске Подбеоградске Листе на Скупштини, чиме се, како стижу извјештаји, обезбјеђивао кворум, на којој је изабран Хашим Тачи, парававојскар и сумњичени злочинац, лидер злотворне УЧК, знак је потпуне Српске Капитулације на Косову. Не у смисли одрицања од партизанског ратовања, масовних протеста са рушењем, рањавањем и убијањем, сукобљавања са шиптарским живљем из сусједних села и подручја, задржавања вјештачке србијанске власти или локалне српске утономије, већ у смислу икакве уставне, легалне могућности аутономије и заштите српског националног бића, вјере и културе на Косову.

Симболично је и мрачно то што су се у кратком року догодила два парламентарна чина, један у Београду, други у Приштини, која су, оба, на истој политичкој силазној путањи српске девастације државности и територијалности.

У Београду су посланици Народне Скупштине, осим једног, гласали за Капитулацију Србије пред Нато Пактом  а у Приштини су српски посланици омогућили, присуством, избор Тачија за Предсидетеља Косова. Чиме су признали Окупацију од стране УЧК и нелегалне државе Косово као и Нато Пакта.

Шта може Србија да учини у таквој ситуацији.

Не питам Шта може да учини Власт Србије.

Јер, она не може, и неће, да учини ништа.

Вучићева Власт је тако краткорочно вођење и подвођење Србије да се темељи на тренутним високоучесталим лажима о напретку дпк се срља у дугорочне слијепе улице и страдије живог блата.

То је, практично, без обзира на сву декларативност сарадње са Русијом, посјета и изјава, предаја Земље Нато Пакту.

Предаја не само својим егзекуторима већ и будуће затварање Србије у један велики Гвантанамо.

Дипломатске изјаве које стижу из Русије, поводом скупштнског тоталног гласања са -1, само су врх леденог бријега става и страха Русије.

Тоталитатура Вучића, коју поткрепљују опозиционе листе, са носиоцима ископаним на предвинчанским налазиштима и смијешњим уједињавањима једног Тадића и једног Чеде, и коју ситношићарски поткрепљује Дачићева социометрија, социјалисти који трпут мјере прије него што се подвуку под скуте Вучића, а мјере само ради позоришта, пошто је та сценографија и кореографија већ увјежбана – тако су се некад Вучићеви подвлачили Слоби а на улицама играли Шешељеву опозицину разузданост, не допушта никакву политичку подлогу нечему што би могло да буде одговор на питање Шта у овој ситуаицји може да учни Србија.

Нажалост, Србија мора да роди и одњегује друштвене снаге које већ у мајчиној сиси осјећају противотров суноврату Србије.

Што брже то боље.

Али то неће ићи брзином која је потребна.

Те снаге се морају регрутовати у Интелектуалству, у Сељаштву, у Војсци и у градском Урбанијату.

А повезивање тих снага јесте прави ђаволски мајчински посао. Који захтијева вријеме. Јер нема своју Јавност, Јавну Свијест и Медије.

Све што постоји од Медија у Србији, или је Вучићево или је Пинково. Част Политици, НСПМ и још само понекима.

Србија је у ову ситуацију дошла лажним вођењем политике И – И.

Сјећамо се. Најприје је Тадић лансирао нешто као И Брисел и Косово. Потом је дошло И ЕУ и Русија. Па онда И Нато и Неутралност. Те И капитулација у Скупштини Србије и Русија. Сада је на сцени И Косово је Србија и Тачи је Предсидетељ.

Није. Али Власт Србије чини све да први дио двојца И – И, представи реалним а други дио још реалнијим.

Та Србија, која тек треба да се роди и пробуди, мора изградити своје трајне колосијеке Неутралности окренуте Русији, мора развијати сваку сарадњу са Кином и мора крајње хладно економски да искориштава ЕУ или оно што од ње остане. Уз безобразну турску уцјену. Руси ће добити Војну Базу у Нишу ако не увозите нашу робу и не отворите овдје велике фабрике, вашим парама.

И мора се дефинитивно, легалистички, конституцијски, одрећи Косова. Јер га се већ одрекла, на курвањски начин. Одрицање, Косова, мада увијек остаје историјско право и изглед да оно једном постане Српски Крим, Србији омогућује одрицање од Нато Пакта. Као своје црне гиљотине.

За такву политику, за лидере и вође, за државне службенике, нису довољни Избори. Чак ни демократски у којој би неко био мало јачи или мало слабији од Вучића.

Потребна је посве другачија Србија. Србија које сада нема.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

ЈЕ СУКОБ

*ОСВРТ НА КЊИГУ ФИЛИПА ЛЕРУ МАРТЕНА ДИПЛОМАТСКА КОНТРАОФАНЗИВА – ПОРУКЕ ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ*

Књигу је издао Кембриџ Јуниверзити Прес, као дио Универзитета Кембриџ, чиме промовише „мисију Универзитета ширењем знања кроз образовање, учење и истраживање на највишим међународним нивоима изузетности“.

Књига је, пак, дио пројекта Будућност Дипломатије у оквиру Факултета државне управе Кенеди Универзитета Харвард.

Напомена. Није дозвољена репродукција ни једног дијела књиге без писане сагласности Кембриџ Јуниверзити Прес.

Поруке из Босне и Херцеговине објављене су 2014е.

А Филип Леру Мартен је Канађанин и седам година је био у Охаеру. Врх његовог леденог бријега била је Лајчакова Криза, након чега је дао оставку и отишао на Косово. Убрзо послије, дао је оставку и Лајчак.

Лајчакова Криза је сада помало заборављени удар на Републику Српску. Којег је он покушао да изведе измјенама закона о раду Савјета Министара гдје би се омогућило прегласавање Срба и Републике Српске. А све под европском демократском потребом јачања државних институција. То је било вријеме пропадања Реформе Полиције, такође.

Политички Љетопис за ту годину сам назвао Сарајевски Атентат Мирослава Лајчака.

Лајчак се, као и Гаврило, нашао у Сарајеву које није његово. Његов Фердинад је била Република Српска. Пуцао је и скочио у Миљацку. Република Српска је преживјела а њега је однијела Миљацка, много прије Халидовог хита Чуда да се десе.

То је једна од великих побједа Републике Српске.

Савез За Промјене би требао да ову књигу тајно преведе, не мора у затвору, као Моша Пијаде Капитал, и да изучава на недоступним локацијама, да их Мрски Режим не пронађе.

Књига је, нажалост, на енглеском језику.

Требало би је свакако, са дозволом, превести.

За ширу публику није занимљива али јесте за све који се баве политичком јавношћу. Од Журналоида, озбиљних Новинара, Сорошевих Уличара, парламентараца, државних службеника, владине администрације, страначких активиста и руководстава до носилаца највиших изабраних функција.

Мартенова књига је писана као обавјештајна анализа. То Америчани, иначе, тако раде. Њихови обавјештајци су школовани за друге ствари, експерти су за разне области а обавјештајство се подразумијева.

Тако је и Мартен у Охаеру био правник. Дошао је начитан, од Травничке хронике па даље, обавијештен о сваком кога је срео, сваког је прецизно анализирао. Дошао је чипован да воли Босну. На крају књиге је дио његове заљубљености у Јована Дивјака. ЈГЈД.

Иако у наслову стоји Босна и Херцеговина, унутар обимне књиге она се готово и не помиње. Пуни су му редови Босне. Босна. Босна. Босна. Јебала га Босна.

Већ то ми је довољно да га дисквалификујем.

Ну.

Ипак сам прочитао све.

Ако одбацимо елементарну глупост да прихвати да за пет дана напише амандмане на Закон о Савјету министара и тако креира функцнисање једног великог дијела извршне власти на ниову заједничких органа, задирући у уставни дејтонски мозаик и рушећи све пред собом ко бизон расаду, књига Поруке из Босне и Херцеговине је непроцјењиво благо за анализу третирања БиХ, Нација, Народа, Држава.

Они, Мартен је ту само један од пјешадинаца, БиХ третирају као Сукоб. И све што раде јесте Управљање Сукобом.

Нигдје се у књизи не говори о економском напретку. О изгрдњи друштва. О, барем, повратку на нивое мрског социјалистичког самоуправљња. О просперитету Срба, Хрвата, муслимана.

Мартен каже Ми нисмо спороводили мировни процес у БиХ, управљали смо ненасилним ратом. Друго. Интервенционисти се никада не баве само обнављањем парламената, судова и полиције. Када се ангажују „на ирадњи државе“, „јачању капацитета“, или „пружању теничке помоћи“, утичу на сукобе који су у току. Треће. Моћ мировних операција ограничена је.

Он 2007. годину види као Пораз Охаера. А видим да је и лично погођен. Када описује како је Лајчак морао да капитулира и да измијени своју одлуку, коју су они из правног одјељења креирали.

А креирали су, што је занимљиво, тако да онај ко не дође на сједницу Савјета Министара, не рачуна се. Као и сада у Механизму Координације. Консензус присутних. Да ли је коинциденција случајна.

Мартен, дабоме, од Охаера не види блато.

Није Лајчак доживио пораз и потопио Охаер од којег се он никада није опоравио. Ешдаун је уништио Охаер. Лајчак је само дошао док се мјесто Педија Самоубице, опасаног Бонским Овлаштењима, још пушило.

Мартенова књига је уџбеник будућим обавјештајцима. Али немам намјеру да се тиме бавим. Његови поднаслови Боља координација силе и дипломатије, Обликовање понашања актера кроз системске подстицаје, Одржавање сукоба у центру стратегије... говоре о томе.

И данас је Охаер Мартенова технологија присутна.

Читање актуелних догађаја то потврђује.

Масовним Дневним Будалама то је тешко докучити а немогуће им је објаснити.

Рећи ћу само, а можда се Мартену једном вратим, да је судбина Лајчака и Дивјака, које он обилато помиње у књизи, слика за анализу генетског кода пропасти БиХ.

Коју Кордони Мартена не разумију. Јер су чиповани  да увијек виде негативце и добре циљеве.

Стога, Мартен и није схватао шта ради. Чак ни кад му је Микеш дао Исламску Декларацију Алије Изтбеговића. Па шта. Он ту нигдје није поменуо Босну и Херцеговину.

Република Српска, и Срби, као и сви мали народи и државе, у ситуацији су, дакле, да се боре а да не знају против кога.

Стога је капитално борити се за Самосталност. За Опстанак.

ЕСДЕЕС

ИСПАО

ИЗ ЛИГА КУПА

У БАЊАЛУЦИ

Избори у Есдеесу у Бањалуци прошли су онако како сам и рекао да ће проћи.

Нисам тада рекао да је то максимум који се може исциједити из труле дреновине.

Прво страначко правило, важи за Велике Политичке Странке, каже У години Избора не чини избора.

Мале странке могу да се, организационо, самозадовољавају све до отварања бирачких мјеста.

Есдеес је, након дугогодишњег туберанисања у Бањалуци, морао да посегне за изборима.

Чиме је и званично дао до знања да Бањалука, у октобру, на њих не може да рачуна. То што Иванић, Енди Ворхол српске политичке сцене, двије боје и један лик за цијели умјетнички политички дојам, а и Промјена Вулин, најављује побједу у Бањалуци, може се сврстати у категорију Промјене ће бити лажне и безболне.

Овим се у БЛ дефитинвно отвара пут Есенесдеу. Којег је, Есенесде, сам себи био замрачио, изровао и српским балванима запријечио.

Игор Радојичић и Бањалучки Корпус 250 Мјесних Одбора, морају хитно добити подршку Страначког Руководства. Јер је то инвестиција у наредна два градоначелничка мандата.

Есенесде мора завршити свој унутрашњи процес, кога су генерисали екстерни феудални, амбасадни, лажнопријатељски и менаџерско-профитерски кретеноиди, процес Произвидње Непријатеља. Од својих квалитетних и заслужних људи.

Не због њих већ због тога што су то широм отворена врата за долазак некомпетентних, сумњивих, колаборационих и девастационих актера на њихова мјеста.

И због тога да Есенесде избјегне судбину Тадићеве Демократске Странке.

Савез За Промјене, алијас Буцо Крагуљ, не може ништа учинити у Бањалуци док Есенесде не учини сам себи.

Есенесдеу се отвара могућност да иде сам у изборе јер би свака друга унутаркоалициона комбинација значајно ослабила могућност побједе.

Побједа у Бањалуци потребна је Есенесдеу јер побједе у Приједору, Добоју, Бијељини и Требињу још увијек су у стању мировања.

У тим срединама, као и у цијелој организацији, у понедјељак који први дође послије Дана Избора, треба кренути у изградњу СНСД Структуре, на основу демократских организационих избора темељених на мрежи 2000 Мјесних Одбора, за Опште Изборе 2018е.

То ће бити и добра организациона стратегија за Локалне Изборе 2020. Оријентација на власт у Мрежи Шест Градова, Бањалука, Приједор, Добој, Зворник, Бијељина, Требиње. Пошто је шанса за ову годину потпуно испуштена.

У тој стратегији највећу важност, поред Бањалуке, што је пермаментан  значај за Републичку Власт, има Приједор, којег треба преузети од Деенеса, Добој и Бијељина. Ради рубног појаса и ради онемогућавања Есдееса чији Колаборационизам ће бити трајније његован.

И што још више обавезује Есенесде. Да на изборе иде ради Републике Српске а не ради себе.

СРБИ,

НА БАЛКАНУ,

ЈЕДНОМ СЕ ДОГАЂАЈУ

КАО ТРАГЕДИЈА,

ДРУГИПУТ

КАО ФАРСА

Његова Светост, Патријарх Српски, господин Иринеј, био је у Хрватској.

А у Хрватској има Православаца нешто мало више него на Куби. Гдје је, ту скоро, боравио Патријарх Московски и Целе Русије.

Патријарх Иринеј је, као и остали црквени достојници, иступио помирљиво, снисхоспрпски. Почео да глуми Вучића. Сви су браћа и пријатељи, са свима треба ауотопутеве да изградио, мале дронодроме, да им идемо на инаугурације, а они Србима на угурације, да пружамо руку помирења, свуда тамо гдје су они Србима пружили ногу.

Конкретно је рекао да Србима нема ближих од Хрвата.

То је неоспорно хришћанска, цивилизацијска, проотколарна и географска изјава.

Стање у главама, нарочито хрватским, и на земљоножју, нарочито хрватском, не стоји тако.

Неразумљиво је како Патријарх Српски демонстрира такво одуство везе са реалношћу.

Нормално је да духовни свијет реалније разумије ниже облике живота него они који су у њему, као у мукама, свакодневно.

Неразумљиво је да Патријар Српски говори дипломатски. Ако меди Вучић, Паријарх не треба да леди. Али треба да упре Крстом у Прст а не Прстом у Крст.

Срби су свој свејугсловенски, јужнословенски, балканословенски грип одболовали неколико пута у историји.

Крвна слика, након прележаног југословенства, катастрофална је. Црвених крвних зрнаца скоро да и нема. Све бјелогардејци. Нема гдје, на тим просторима, није нестало Срба Зрнаца.

Могу да кажем да су томе криви тисућљетници и кечери. Али је реално да се каже да су томе сами Срби криви.

Ишли су славенством у јагоде.

Данас треба да буду реалнији. Након толико прележаних часова историје. И неуспјелих преживљавања у природи.

Срба више нема у Хрватској.

То што их има смао су урес. Реда ради.

Хрватска је Друга Држава.

С Хрватском треба ићи у хладни мир. Коликотолико активна мирољубива коегзистенција. Као и са другим државуљцима. Говорим за Србију.

Свака близина може да кошта крви.

Ако ником није јасан однос Хрватске према Србима и Србији, нека рашчлани врхунску подмукловштину Усташкиње Колинде.

Она је као званичног изасланика у Пакрац и Јасеновац, српска страдалишта из оног и ових ратова, послала муслимана министра, проусташког анархоида. Што је увреда за цијели Српски Род.

Не желим, дакле, шаље поруку Колинда, да прљам неког Хрвата вашим рукама и вашим доласком.

Није проблем што се ради о муслиману, дабоме. Чак ни то што он велича оне који су истребљивали Србе у НДХ верзији Другог Свјетског Рата.

Проблем је што се не ради о Хрвату.

Стога више нема потребе трчати у измишљену близину Хрватима. Нити било коме.

Имали смо близину.

Па се није ни она, ни Срби, а поготово други, најбоље показала.

ТРАЖИМ ДА

GOOGLE MAPS

И СВИ АМС

ГЕНОЦИДЕ У БиХ

УНЕСУ

У ГЕОГРАФСКЕ КАРТЕ

Извјесни Денис Грац, нека Њихова Странка, шта ли, предлаже да се у Сарајеву усвоји Закон о забрани негирања геноцида.

Идеја није нова али је глупа.

Сарајевски Политички Круг непрестано продукује генетски код муслимана, Муслимана, Бошњака, Босанаца, као Код Жртве.

Наишли, у рату, Србин и Хрват а бабо и ја сами.

И једини поштени, невини и смјерни.

Тај Код Жртве веома је опасан по сваки Народ и Нацију. А поготово за вјерску скупину што су Бошњаци овдје прије него Нација.

На српском примјеру, примјеру Србије, то се види.

Само тај примјер је довољан и глупом.

Тај Код Жртве је најбољи трајни неизљечиви вирус уништавања националне, народне, вјерске групе.

Ну.

Они најбоље знају.

Кодом Жртве се морају бавити и други у Босни и Херфцеговини, и на Балкану, јер се тај Код, то инсистирање на Геноциду и Геноцидима, који су, према предањима муслимана, извршени над њима, од стране Срба, прва је уградња у Спиралу Злочина.

Инсистирањем на Геноциду, Сребреница, Приједор, у политичком смислу, јесте позив на нови рат. Позив на нови, једнак, или већи злочин. Над Србима. И право Србима да, у сљедећем кругу, преузму штафетну палицу крви.

Зато је тај Денис Грац, и сви који се играју тим законима о забрани геноцида, а упарују то са Холокаустом, ради јевтине пропаганде и подизања српских злочина на ниво Хитлерових, нацистичких, за изопштавање из друштва, из јавности, за заточење у неку мрачну тврђаву, најбоље. И да се тамо и заборави.

Злочини Ратова Братства и Јединства у БиХ не могу да се третирају од стране политичких аматера. Од стране парцијалних политичких воајера. Нити парцијално.

И за Геноциде постоје научна мјерила.

И за сваки злочин постоји шири историјски контекст.

И злочин у Сребреници треба мјерити кроз стотину сочива. Од оног Изетбеговићевог одбацивања Кутиљеровог плана којег је у Лисабону прихватио, па даље.

Олака игра злочином стријељања ратних заробљеника и његово преправљање у Геноцид, није игра жртвама.

То је игра живим главама.

БОЉЕ БЛАТО

НЕГО НАТО

Нато у Босни и Херцеговини игра прикрадајућу игру. Нешто слично као и у Црној Гори.

Аналитичари те најмонструозније окупаторске силе у историји, која је у себе веома вјешто инкорпорисала најразорније особине досадашњх освајачких сила, Џингискановштину, Отомановштину, Хитлеровштину, Бинладеновштину, у тако софистираној технологији да се чини да је све од тога, чак и НАТО Пакт, настало једно из другог, из претходног а изродило наредно, и да се ради о једној невиђеној интеракцији планетарне деструкције, у којој су поједине Земље Нације Државе само лего коцкице или пиљци за једнократну игру, схватили су да овдје не треба примјењивати класичне системе усисавања у Нато Пакт, као што је урађено са земљама лагера.

Ради се о микросрединама које не можеш бомбардовати, не можеш обојити револуцијама као неке друге превратничке, фашистоидне или аморфне Нације и не можеш, због историјских услова, поткупити јевтиним доларима, шареним лезбијкама и неовудсток дјецом сороша.

Национална Свијест Срба, против Нато Пакта, има необорив цивилизацијски, колективно психолошки и национални аргумент.

Тај аргумент није Русија.

Тај аргумент је Бомбардовање Срба у ратовима братства и јединства у БиХ, Бомбардовање Србије и Отимање Косова и Метохије.

Не зато што Русија није оријентир у православној свијести, славенству, антифашизму и на Балкану, већ зато што се Русија код Срба подразумијева.

И зато што је Бомбардовање Срба, и Србије и Српске, еквивалент Хитлеровом Бомбардовању Београда.

То су та дивљачка достигнућа историјских разорилаца које баштини и користи Нато Пакт.

Нису се сјетили да користе достигнућа Старог Рима. Путеви, вијадукти, вода, арене, скулптура, сликарство.

Тај арумент у Српској Националној Свијетси, непремостив је и необорив.

Непремостив је и за сам Нато Пакт али и за овдашње пришипркнаше, подрепаше, краткомозгаше и пушикурчењаке, који би за шаку долара мртву бабу ископали, обукли у црвене танге и однијели у јавну кућу европских и нато интеграција.

Он је тако битан да се Срби, и у Србији, и у Српској, морају на Референдуму изјаснити о томе.

При томе је, за Републику Српску, битно да се строго држи кочнице за Нато Пакт. И да никада не уђе у то мрачно предворје Цивилизације.

Први корак је, писао сам о томе, да не корача строго са Србијом. По оној изанђалој Ако иде Србија, идемо и ми.

Ако Српска пристане да БиХ уђе у Нато, никад више неће изаћи из БиХ. То је неповратан пут нестанка Српског Народа у БиХ. А о Републици Српској да не говорим.

У том смислу поздрављам изјаву Милорада Додика о Референдуму за Нато и о односу према Нато-Србији.

Нато Пакт у БиХ настоји да користи локалне балканске прилике, тешку економску ситуацију и наивне Сазаповце те чињеницу да су они у Власти Сарајева, како би начинио неке кораке који би БиХ примакли тој мртвачници.

Тако је пукла вијест да Министарство Одбране Насеобине БиХ чини све да до Самита Нато Пакта, у Варшави, у јуну, створи услове да добије миг за активирање МАП-а.

Ту им, Пендеш Министарству, на путу стоје Нато Локације у Републици Српској.

Марина Пендеш Пронатош кука како су у Федерацији укњижене досад 23 локације а у Српској ни једна.

Ради се о отимању територије и стратешких подручја. Као што је Мањача. Али они то камуфлирају милозвуном синтагмом Перспективна Војна Имовина.

И то Република Српска не смије никад дозволити.

Пошто нема ко, Савез Независних Социјалдемократа треба сачинити план организовања протестних окупљања грађана, локалног живља и својих чланова, на тим локацијама, како би се спријечили били какви кораци које мрачне сарај силе могу подузети. Као што је гласање у предратној скупштини без Срба или као што је мехко и тајно доношење Механизма Координације.

То, у срединама гдје су локације, може да буде добра предизборна тема. Да видимо ко ће кога погледати свога. Шта каже Српски Есдеес и још Српскији Педепе на тему Предаје Мањаче.

И ти протести би били једна врста Референдума.

Не треба их се бојати нити стрепити. Протести би против себе имали само локалне малоумнике који своје џепиће, гузичице и мозгиће стављају на располагање окупаторима њихове свијести. А сами Окупатори Територија се неће појављивати јер знају да би тиме још даље умањили своје шансе.

Стога је битно да се свеукупна Јавност пробуди, да се дигне из учамлости, да се организују трибине и емисије гдје ће се расправљати о Нато Интеграцијама, односно Окупацијама. Тада ће се јасно видјети да Нато нема валидних актера и карактера овдје. И да стратешком опредјељењу Срба против Нато Пакта, нема ко и нема чиме да се супротстави.

АТЕЉЕ ДАНАС

ПОЧЕЛО УОКВИРИВАЊЕ СЛИКА ИЗ КОЛЕКЦИЈЕ ЈЕСЕН ЗИМА 2016.

ТИХИ

ДРЖАВНИ УДАР

САВЕЗА ЗА ПРОМЈЕНЕ

Магла над Случајем Механизам Координације и невјешто јавно иступање Савеза За Промјене, њиховог Главног Идеолога Иванића, хонорарног наставника за ОТО и Криминализацију Свега Постојећег, Босића, те тројице кукавних министара у Савјету Министара, говори о пројекту дубљих размјера.

Упадљиво је да Иванић, и његов каријерни дипломата Црнадак, у свијету дипломатије познатији као Игор Неро, меде и праве се невјешти, као сеоска млада која ујутро мора на плахту да просипа каву, јер сусједи преко њива, не разликују прецизно нијансе црвене и смеђе.

Узурпаторски двојац, узурпатор позиција на основу заслуга Есдееса, стално излази са тезом Гдје је цуцла, сад ћемо је наћи, или ћемо купити нову. Ево, сад ће чико.

То је суштина њихове блиједе приче на тему Само нека Влада каже шта је проблем, поправићемо.

Иванић још, типично махалски, сећијски и бакировски, додаје Учествоваће Српска у Механизму Координације. Оће, оће, знам ја.

Та помало наивна и прозирна драперија Педепеа, Иванића, као главног идеолога развлашћивања Републике Српске, иста је она турска политика Давутоглуа скројена у Нула Проблема са сусједима.

Иванић је од почетка лансирао ту причу. Нема промјена Устава, нећемо покретати теме око којих се не слажемо, нећемо сукобе, идемо у Европу.

Зашто би се лансирала та политика ако иза ње не стоји свакодневна промјена стања. Односно, позиције Републике Српске. Што је видљиво у тој технологији тајног одлучивања, свођења Српске на Орашје, Консензус Присутних.

Босић, пак и остали Есдеесовци, нарочито Шаровић, упадљиво ћуте о Механизму Координације. Дијелом због тога што је Босић задужен за извођење радова опште криминализације Додика и свега постојећег у Републици Српској. А дијелом јер, надам се, као Пандуревићка, схватају да је на сцени издаја.

Ну.

Приморани су, политички, да ћуте, јер им је предрадник и смјеновођа Иванић. Он их је увео у власт. И има да слушају.

То их не ослобађа главне чињенице.

А главна чињеница је да је Механизам Координације један од колосијека Тихог Државног Удара у БиХ. Државног Удара над Републиком Српском.

Уз формирање потпуно паралелног, паралелнг Уставу и Дејтону, механизма власти, што јесте Мехкор, овдје је на сцени и извлашћивање Републике Српске.

То, можда, многима сада није видљиво.

Али рачуни тог Државног Удара, те Унитаризације, стизаће све док постоји ЕУ и њен институт Пријема Нових Чланова.

Овдје у Сарају, у БиХ Босанкских Унитариста, тај Механизам ће се користити за сваку могућу подвалу, отимачну и уништавање Републике Српске. И то у дугом року.

Несрећа је, а то Иванић зна, док за политику глупи Босић не зна, што ће рачуни Мехкора стизати без могућности рекламације и поврата новца.

ПРОЉЕЋЕ У БАЊАЛУЦИ

ШТА ЋЕ УРАДИТИ

СДС У БАЊАЛУЦИ.

ИСТО ШТО И У

ЗИМБАБВЕУ.

Поред озбиљних анализа Ценисавете, о кредитима, процедурама и, у посљедње вријеме, омиљеној установи ССУ кордона, Српских Сарајских Унитариста, Централној Банцибих, те поред тужног викенда због одсуства Јавног Мектића, уз пјесму Тужна је недјеља, јавност се бави и предстојећим прољетним сјетвеним радовима у бањалучком одбору Српске Демократске Странке.

Анализе иду линијом расједа. Докторица Весна из најстарије или извјесни јуноша из најмлађе гарде.

Судбински су избори, у уторак који први дође, након одласка Стевандића и стендбајисања вјечног кандидата Огњена Тадића.

Бањалука је концентрисана вивисекција, успорени час анатомије, свих слабости Српске Демократске Странке. Још од велике демократске пароле Продај Краву, Купи Пушку.

Да је Есдеес овдје успио да постане Политичка Странка, успио би свуда. Чак и на Палама.

Политички егзибитори Есдееса су сматрали да је Странка Стање Народа. Да је довољно да се нечег боји, да неког подржава и да редовно гледа лоше телевизијске дневнике.

Неки су мислили да је довољно имати Странку на Палама а да ће се све остало ријешити само од себе.

Није довољно, дабоме.

Когод жели Велику Политичку Странку у Републици Српској, мора је имати у Бањалуци. Без обзира гдје је сједиште Владе. Да не буде забуне.

Есдеес је лоше почео у Бањалауци. И лоше завршава.

У почетној, крављој фази, озбиљни националисти и интелектуалци тешко су се примицали Есдеесу. Такво стање је задржано током свих тих деценија.

Есенесде влада у Бањалуци, равномјерно, слабошћу Есдееса и својом снагом.

Посљедњи који је правио добре резултате у Бањалуци, из Есдееса, био је Горан Поповић. Својом тенницистичком, менаџерском и хладнокрвом пресијом.

Посљедњи који је имао неке шансе да начини добру организацију, био је Стевандић. Јер зна људе, зна подручје, зна услове. Мада је превише мекан за Организацију.

И прије и између та два имена, Есдеес је алхемичарски експериментисао до у бескрај.

Сада се довео у ситуацију да не може више ништа учинити. Осим чекати да Есенесде сам себи запетља ноге и поломи руке. А замоли Деенес да га, на земљи, још пар пута удари маљем у главушу.

Људи из Пописа, некадашњи Бањалучани, који живе у иностранству, листом, када дођу у Бањалуку, залутају и не могу је препознати.

Так, данас и одавно, лута Есдеес. Не препознаје ни себе ни Бањалуку.

А људи знају да Нова Бањалука није заслуга Есдееса.

Биће, само, зло ако се још неко навади и пође за Есдеесом у Бањалуци.