PRSTI LUDIH OČIJU
(PROMOCIJA MOG ROMANA U BEOGRADU
I UŽI IZBOR ZA NINOVU NAGRADU)
Jučer sam u Knjižari Akademija u Knez Mihajlovoj, u Beogradu, novinarima predstavio svoj roman Prsti ludih očiju. Tačno u podne. U 14 časova zasjedao je žiri NIN-ove nagrade za roman godine i od 133 romana odabrao osam u uži izbor iz kojeg će se 15. Januara proglasiti roman godine.
Navodim tih odsam romana redoslijedom kako ih je žiti obznanio:
· PRSTI LUDIH OČIJU, Rajko Vasić
· TRI SLIKE POBEDE, Zvonko Karanović
· LJETOPIS VJEČNOSTI, Žarko Komanin
· GLASOVI U VETRU, Grozdana Olujić
· TAOCI, Sandra Petrušić
· A, AKO UMREM PRE NEGO ŠTO SE PROBUDI, Đorđe Pisarev
· KONSTANTINOVO RASKRŠĆE, Dejan Stojiljković
· PARK, KAMEN, MACHADO, Mirjana Urošević
Promocija u Akademiji nije, datumski imala nikakve veze sa sjednicom žirija jer je zakazana ranije obzirom da takve manifestacije u toj knjižari ne mogu da se dogovaraju danas za sutra.
Odjek u beogradskim medijima bio je veliki. I o promociji i o odluci žirija. U Banjaluci ništa. Kao da svake godine pet romana iz Republike Srpske ulazi u uži izbor za NIN-ovu nagradu a jedan uvijek pobjeđuje pa to više nije vijest.

STRANKA A NE IVO
Povratnički slogan Ive Sanadera trajao je dva dana.
Ništa, dakle, od zaustavljanja najezde Esdepea niti od jačanja Hadezea koji je, kao i Esdepe, imao lepezu kandidata za predsjednika što se, u oba slučaja otkriva kao erozija jakih stranaka.
To se mora objasniti ratnim porijeklom ovih partija. Prolazi vrijeme trajanja temelja ratnih političkih opcija. Nije moguće uvijek politički program temeljiti na proklamovanoj agresiji SFRJ, SRJ ili S na Domovinsku Hrvatsku kao ni na obiteljskoj tajkunizaciji.
Sanader je, dakle, pokazao svo nerazumlje i prvog i drugog poteza. S tim što je nerazumlje njegovog povratka razotkrilo nerazumlje njegovog odlaska. Objašnjenje da je htio da izazove šok jer nije htio predati dio Domovinske Hrvatske Slovencima, nije ni za Dudeka.
Ali je Skarlet O’Kosor pokazala svu odlučnost proizvoda pitsburške čeličane iz najboljih dana svjetskog uticaja čelika na međunarodnu ekonomiju. Njena protivkorupcijska politika ne izaziva na njenom špahtliranom licu nikakve izljeve samozadovoljavanja, bože me oprosti, ili teatralnosti. I nakon Brisanja iz Ivodencije, mrtvo-ladno, u stilu snaše ispod zagorskih bregi, kaže: Sutra je novi dan, što bi rekla Skarlet O’Hara.
Pošto sam prvi put rekao da ona ne može da bude premijer i da vodi stranku, pa sam uvidio da se pjesnik zajebao, sada ću samo postaviti dilemu: Ili ima pripremljen koncept i tim ili je uzela pola vijagre pa samo podjebava.
Jasno je da je politička scena u Hrvatskoj još u fazi blanširanja i da još nije dospjela u pretis-lonac. Predsjednički izbori i Remetinečki izbori mogu izazvati i druga unutarstranačka ili unutarposlanička raslojavanja pa i prijevremene izbore.
Još jedan krah postkomunističkih import i instant demokratija.

PROVOKATOR DO PROVOKATORA
Pedepe. To je univerzalna skraćenica, multifunkcionalna, multikonektibilna, multiasocijativna. Partija Do Posljednjeg Panja. Partija Dobrih Pozera. Partija Da Padneš. U narodu bi se to objasnilo kao Partija Miša Mekinjara.
Ivanićevo naslovno obraćanje u današnjem Avazu, i tvrdnja da Referenduma u Republici Srpskoj neće biti dok je SNSD na vlasti, promoviše ga u vrhunskog Miša Mekinjara koji iz svoje dobre zalihe demokratskog progresa kojim puderiše svoje birače, kao iz vreće brašna, sa rupom okrenutom prema zidu, motri na političku scenu i baca bombe.
Tako je u Narodnoj skupštini Republike Srpske odbio glasati za priču o referendumu o Inckovim odlukama ali je predložio da SNSD donese odluku o Referendumu za otcjepljenje Republike Srpske.
Očito je da je Ivanić, i Partija mu, na sisuljku međunarodnih garažnih snaga u BiH i obavlja dva zadatka, ovih dana: Prvo, da ne bude u vozu za referendum kako bi se krnjilo jedinstvo Republike Srpske ali da insistira da SNSD raspiše referendum o otcjepljenju kako bi i SNSD i Republiku Srpsku utjerao u avanturizam i balvan revoluciju čime bi se otvorio put ka definitivnom uništenju Republike Srpske i brisanju sa bosanskohercegovačkog i dejtonskog mozaika. Ivanić je dušu dao za to jer već stoti put nudi fleksibilnost i kooperativnost koju bi iskazao samo ako mu se omogući da iz vreće mekinja skoči na glavnu trpezu.
Ivanić i Pedepe se uključuju u Udruženje Sarajevskih Prevodilaca stavova Esenesdea. SNSD nikada nije predlagao i govorio o referendumu za otcjepljenje, ni 2006. Ni danas. To je sarajevski i unitaristički prevod stavova Saveza nezavisnih socijaldemokrata. Ne znam otkud među njima i Ivanić. Govorili smo o pravu naroda na osamostaljenje do otcjepljenja. To pravo su narodi imali i u torturnom, diktatorskom i jednoumnom ustavu SFRJ. Zašto ne bi imali i u demokratskoj, prosperitetnoj, rascvjetaloj BiH?
A Republika Srpska, pogotovu SNSD, neće organizovati refrendum kad se Ivaniću nakrivi kapa. Referendum se organizuje jedanput. Kad zatreba. Osim toga, vidjeli smo, može i bez referenduma.
Svojim opservacijama u Avazu i drugdje, Ivanić se determiniše kao prvi dostavljač informacija i analiza međunarodnoj zajednici, kao terenski provokator i kao kolaboracionist od najvećeg povjerenja.

HAPŠENJA I POVRATAK
Vratio se Sanader.
Znači li to da su hapšenja prošla ili ih je trebalo biti još pa će biti zaustavljena.
Takva i slična pitanja samo su površina hrvatske zamračene politike još od trenutka kada bezmudaši u Jna nisu uhapsili Špegelja. Zamračen je, tako i Sanaderov odlazak kao i povratak.
Može biti štete od toga ako Kosorka, koja mu nije pokazala (sporazum sa Pahorom), bude zaustavljena u svojoj antikorupcionoj politici. Jer, kako su krenuli, dajbože da se stigne izabrati i predsjednik republike, u opasnosti su i kandidati da ih se da uhapsiti.
Slom Hadezea na predsjedničkim izborima može da bude jedan od razloga povratka. I uspon, kao rezultat. Kosorka djevojka očito ima mogućnosti da vodi vladu, u šta sam sumnjao, i može da zavrće mudanca ministrima, lopužama i prilopinama, jer nema ništa ukradeno, osim nekog stančića, ako se sjećam (nije imala pristupa strvožderima i njihovim gozbama), ali nema mogućnosti da vodi stranku jer je bara puna krokodila, i Bebića. Sanader je rekao da će aktivirati svoj statutarni čin počasnog predsjednika. To može biti znakovito.
Zaustavljanje Esdepea može biti sljedeći razlog. Jasno je da Hadeze, i da je Sanader ostao, nema kandidata za predsjedatelja Hrvatske. Na desnici se teško oduprijeti lovi i baviti se politikom koja bi valorizovala kandidata ili više njih. U toj šumi šušteće valute nevidljivi Milanović i još nevidljiviji Josipović, postaju protagonisti. Bandić, koji je i za vrijeme ortodoksnog Račana bio pola divojarac, pola tasmanaijska neman, predočio se jedinim borcem protiv najezde Esdepea. Sanader i jedan dobar dio Hadezea, odlučio je, možda, podržati Bandića ako se još išta može učiniti i ako su ankete istinite. Da li je zato rekao da će podržati onog koga podrži organ stranke. Jer, on sam nije toliko ubjedljiv.
Procjenjujem da neće zaustaviti pomamu za Remetincem. To je, ipak, evropski uslov.
Da li će uspjeti lansirati Bandića, zajedno sa crkvenim tegljačem, vidjećemo. Ovisi kakve su stvarne ankete.

EKSPERT MEHMED EŠDAUN, BLJUZGO
Na samom kraju još jedne usranobalkanske godine u kojoj BiH nije uspjela postati Bosna a Butmir Dejton, javio se Pedi Ešdaun Bivši.
Taj bljuzgo, a riječ bljuzgo označava smlatu koja hoda po suvoj zemlji kao po proljevu, snalazi se u diplomatiji kao krokodil u avionskom nužniku i od sveg posla najbolje obavlja valjanje u blatu vlastitih usmrđenih moždanih iznutrica, gluposti, kao krmača u pravom, predočio je novi ekspertski recept za BiH. Kao Kardelj onom seljaku iz mog vica o kravi i još toliko ideja. Rekao je da ako želite riješiti pitanje Republike Srpske i opstrukcije Milorada Dodika, onda vaš najmoćniji saveznik nije Brisel nego Beograd i Podgorica. Ako želite riješiti status Hrvata u BiH (ja sam mislio da je riješen, da su ih se riješili), onda vam je najveći saveznik Zagreb. Morate imati balkansku a ne samo bosansku politiku, ako želite da BiH provodi reforme.
Dakle, taj Bljuzgo još živi u vremenu Franje i SlobeJebogaOn.
Ne treba se ni čuditi. Ta dva Glogova Koca, specijalno dizajnirana za Samoupravnu Socijalističku Jugoslaviju, produkt su Pedija i njegovih injženjeraca. Stoga su sa Francekom i Slobecom delali i Holbruk i drugi internacionalci iz Karavankupleraja Balkan Nacionalni Interes.
I sada se demonstrira ta beogradska politika za Republiku Srpsku i Srbe i agrampolitik za Hrvate u BiH. S dodatkom Ankare za Bošnjake, Sarajnjake i Otomanjke.
Nisam stručnjak za angažman Turske, jer nakon tolikostoljetnog iskustva Ovdje, ne mogu da predvidim ništa drugo do krvi, sablje i nabijanja na kolac kao posljedica tog angažmana.
Ali svi smo stručnjaci za angažman Beograda i Zagreba. Kako se Zagreb, pod čim treba podrazumijevati Tuđmana, Hadeze Znadese, Vašingtonsko poturčavanje Hrvata, angažovao vidljivo je u broju Hrvata u BiH. Za detalje tog odnosa vidi: Zirdum, Poskok i rekacije. Dakle, sačuvaj me bože zagrebačke brige za Hrvate Ovdje. A neka me, Svemogući, zaobiđe briga Beograda za mene i Moj Narod. Kada se Beograd pod Slobodanom, brinuo za Moj Narod, Moj Narod je bio ulitan do grive.
Mehmed Pedi ne shvata da je prošlo to vrijeme.
Sada Hrvati u BiH znaju šta je njihov politički interes. Znaju sve bolje. Znaju i Srbi. Sada sva lepeza predsjedničkih kandidata, u Zagreba, dolazi Ovdašnjim Hrvatima i uvažava ih sve do Trećeg Entiteta. A iz Beograda crkoše vičući da priznaju međunarodno priznatu BiH, skoro kao što su SAD priznavale međunarodno graničnu SFRJ. I kad trebaju ići negdje u svijet, prvo dolete u Banjaluku da zamole da ne pominjemo ozbiljne stvari u narednih 12 časova.
Toliko o uticaju Zagreba i Beograda. A ne razumijem Mehmeda Pedija za Podgoricu. Veći je uticaj Masajaca na lađenje muda bijelog polarnog medvjeda nego Podgorice Ovdje.

OTVORENE LISTE ZA ZATVORENU BiH
Digle se sve helsinčke slobode po Bosni i Hercegovini u odbranu otvorenih izbornih lista, tog velikog zaloga demokratije i slobode, poštenih izbora i najljudskijih prava.
Esdea, Hadeze bez broja i još neke stranke su predložile izmjene izbornog zakona i uvođenje zatvorenih lista.
BiH je demokratija na bujadištu, na zečijem jebalištu, stabilnije su gaće na štapu nego bosanskohercegovačka demokratija, na bosanskohercegovačku demokratiju i zec ga diže. Otvorene liste samo doprinose tom anarhogologuzanskom demokratskom miljeu. Poslanici, delegati i odbornici/vijećnici, mogu da rade štogod hoće, da postaju nezavisni i neovisni, da izlaze iz klubova svojih stranaka i formiraju nezavisne klubove utičući tako na stvaranje novih stranaka i mijenjajući politički mozaik i odnos snaga mimo izbora.
Na to nemaju pravo.
Jer su na izbore išli pod stranačkom zastavom i predstavili se biračima i javnosti u ovoj ili onoj boji. Ljudi su glasali za njih i nju, stranku. Napuštanjem stranke i odnošenjem mandata, birače i javnost dovodimo u stanje obmanutog vlasnika demokratije. Jer birači su vlasnici demokratije a ne poslanik ili odbornik. Oni su samo izabrani.
I jer, ako neko ima demokratskih muda, neka se kandiduje kao nezavisni kandidat. Zatvorene liste mu to ne sprečavaju. Pa vidi, brale, kako ćeš proći bez stranke. Jedan je Bandić a i on je ime i karijeru stvorio u stranci.
Stranka je odgovorna pred biračima i javnosti a ne pojedinačni kandidati. Zato i treba da bude vlasnik svojih mandata i za njih odgovara na sljedećim izborima.
I još nešto bi spriječile zavorene liste: tajkunsko-internacionalnu manipulaciju političkom scenom. Za određene pare i Huso će da postane peder, kako je konstatovano u onom predratnom vicu.

PROFESOR DOKTOR UNITARIST
Sa uživanjem najgrđe govorim o unitaristima.
Sa većim uživanjem samo pominjem konkretne, po imenu i prezimenu, unitariste.
Danas je to prof. dr. Ćazim Sadiković koji u intervju sarajevskom pivarskom biltenu, kao ustavoekspertski venecijanac, govori o potrebi da Visoki Predstavnik ostane u Bosni i Hercegovini (ne mora i u Hercegovini, dodajem ja), duže nego stećci i Turci zajedno.
Dragi Profesor Unitarist se brine za Bosnu mu i Hercegovinu im - u slučaju velikih šumskih požara i povodnjeva, velikih štrajkova i nereda, u vrijeme mogućih nemira, ko će činiti vlast, veli.
Još veli da je institucija Ohaera, d.o.o. trebalo da vrši korektivnu ulogu u odnosu na državu i ukupni Ustav BiH. Koliko sam shvatio, radi se o korektivnoj hirurgiji, fejs liftingu, dizanju, prvo na noge pa onda dizanju i one stvari toj Državi, pa dizanju rejtinga... Profesor Unitarist prilikom tog zalaganja za vječni lifting Ohaera u BiH i laže jer kaže da mu je, Visokom Predstavniku, Aneks X Dejtonskog sporazuma naveo i zadatke. Koje on nije izvršio i zato ne treba da ide.
Bez obzira što sam dosadan, navešću ovdje, opet, cijeli Aneks X:

Aneks 10 - Sporazum o civilnoj provedbi

Republika Bosna i Hercegovina, Republika Hrvatska, Savezna Republika Jugoslavija, Federacija Bosne i Hercegovine i Republika Srpska ("Stranke") sporazumjele su se o sljedećem:
Član I: Visoki predstavnik
Stranke su se sporazumjele da provedba civilnih aspekata mirovnog rješenja obuhvata veliki raspon aktivnosti uključujući nastavak pružanja humanitarne pomoći dok je god to potrebno, obnovu infrastrukture i privrednu obnovu, uspostavljanje političkih i ustavnih institucija u Bosni i Hercegovini, promoviranje poštivanja ljudskih prava i povratak prognanika i izbjeglica te održavanje slobodnih i poštenih izbora prema rokovima u Aneksu 3 Općeg okvirnog sporazuma. Veći broj međunarodnih organizacija i agencija bit će pozvan kako bi pomogao tom procesu.
Radi kompleksnosti s kojima su suočene, Stranke traže postavljanje Visokog predstavnika, koji će biti imenovan u skladu s relevantnim rezolucijama Vijeća sigurnosti Ujedinjenih naroda, kako bi Strankama olakšao napore, pokrenuo i, ako je prikladno, koordinirao aktivnosti organizacija i agencija koje su angažirane u civilnom aspektu mirovnog rješenja na taj način da će provoditi zadatke povjerene rezolucijom Vijeća sigurnosti Ujedinjenih naroda, kako su navedene u daljnjem tekstu.
Član II: Mandat i metode koordiniranja i veze
Visoki predstavnik će:
Nadgledati provedbu mirovnog rješenja;
Održavati tijesne kontakte sa Strankama radi promoviranja njihovog potpunog pridržavanja sa civilnim aspektima mirovnog rješenja i promoviranja visokog stepena suradnje između njih i agencija koje učestvuju u tom aspektu;
Koordinirati aktivnostima civilnih organizacija i agencija u Bosni i Hercegovini kako bi osigurao efikasnu provedbu civilnih aspekata mirovnog rješenja. Visoki predstavnik mora poštovati njihovu autonomiju unutar područja operacija, dajući im, ako je potrebno, opće smjernice o utjecaju njihovih aktivnosti na provedbu mirovnog rješenja. Od civilnih se organizacija i agencija traži da pomognu Visokom predstavniku pri izvršavanju njegovih nadležnosti davanjem svih podataka relevantnih za njihov rad u Bosni i Hercegovini;
Olakšati rješenje bilo kakvih poteškoća koje nastanu provedbom civilnog rješenja, ako Visoki predstavnik prosudi da je potrebno;
Učestvovati u sastancima organizacija donatora, naročito u pitanjima obnove i izgradnje.
Periodično izvještavati Ujedinjene narode, Evropsku uniju, Sjedinjene Države, Rusku Federaciju te druge zainteresirane vlade, stranke i organizacije o napretku provedbe mirovnog sporazuma u vezi sa zadacima postavljenim u ovom Sporazumu.
Davati smjernice i primati izvještaje od povjerenika Međunarodnih operativnih policijskih snaga, osnovanih Aneksom 11 Općeg okvirnog sporazuma.
U skladu sa svojim mandatom, Visoki predstavnik saziva i predsjeda Komisiji ("Zajednička civilna komisija") u Bosni i Hercegovini. Ona će se sastojati od viših političkih predstavnika svake Stranke, zapovjednika IFOR-a ili njegovog predstavnika te predstavnika onih civilnih organizacija i agencija koje Visoki predstavnik smatra potrebnim.
Visoki predstavnik će prema potrebi osnivati podređene zajedničke civilne komisije na lokalnom nivou u Bosni i Hercegovini.
Zajednički konsultativni odbor sastaje se povremeno, ili kako je to dogovoreno između Visokog predstavnika i zapovjednika IFOR.
Visoki predstavnik, ili njegov imenovani predstavnik, održavat će tijesnu vezu sa zapovjednikom IFOR-a, ili njegovim predstavnicima, te uspostaviti odgovarajuće aranžmane povezivanja sa zapovjednikom IFOR, kako bi se olakšalo provođenje njihovih zadataka.
Visoki predstavnik izmjenjivat će informacije i održavati redovno vezu s IFOR-om, kako je dogovoreno sa zapovjednikom IFOR i kroz komisije koje su opisane u ovom članu.
Visoki predstavnik će prisustvovati ili slati predstavnika na sastanke Zajedničke vojne komisije, te nuditi savjete naročito o stvarima političko-vojne prirode. Predstavnici Visokog predstavnika također prisustvuju radu podređenih komisija Zajedničke vojne komisije, kao što je navedeno u članku (8)(8) Aneksa 1-A Općeg okvirnog sporazuma.
Visoki predstavnik može također osnovati civilne komisije unutar i izvan Bosne i Hercegovine kako bi olakšao provođenje svog mandata.
Visoki predstavnik nema ovlasti nad IFOR-om i ne može utjecati na bilo koji način na provođenje vojnih operacija ili na zapovjedni lanac IFOR-a.
Član III: Osoblje
Visoki predstavnik imenuje osoblje, ako smatra da je to potrebno, koje bi mu pomoglo pri provođenju navedenih zadataka.
Stranke će olakšati rad Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, uključujući odgovarajuću pomoć koja je potrebna u vezi s transportom, hranom, smještajem, komunikacijom i drugim stvarima po cijenama koje su jednake onima koje se osiguravaju IFOR-u prema važećim sporazumima.
Visoki predstavnik imat će u skladu sa zakonima Bosne i Hercegovine takva pravna ovlaštenja koja mogu biti potrebna za provođenje njegovih funkcija, uključujući ovlaštenje za sklapanje ugovora, pribavljanje i raspolaganje nekretninama i ličnom imovinom.
Privilegiji i imuniteti koji se pružaju su sljedeći:
Stranke priznaju Uredu Visokog predstavnika te njegovim prostorijama, arhivima i drugoj imovini iste privilegije i imunitete kao što ih imaju diplomatska predstavništva i njihove prostorije, arhivi i druga imovina prema Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima.
Stranke priznaju Visokom predstavniku i profesionalnim članovima osoblja te njihovim porodicama iste privilegije i imunitete koje uživaju diplomatski predstavnici i njihove porodice prema Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima.
Stranke priznaju drugim članovima osoblja Visokog predstavnika i njihovim porodicama iste privilegije i imunitete koje uživaju članovi administrativnog i tehničkog osoblja i njihove porodice prema Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima.
Član IV: Suradnja
Stranke će u potpunosti surađivati s Visokim predstavnikom te njegovim osobljem, kao i s međunarodnim organizacijama i agencijama, kao što je predviđeno u članu IX Općeg okvirnog sporazuma.
Član V: Konačna nadležnost za interpretaciju
Visoki predstavnik ima konačnu nadležnost interpretacije ovog Sporazuma o civilnoj provedbi mirovnog rješenja.
Član VI: Stupanje na snagu
Ovaj Sporazum stupa na snagu potpisivanjem.

Ova priča o intepretaciji, da li će interpretirati kao Kemal Montineo ili kao Leo Martin, ne znači Ćazimovu “korektivnu ulogu u odnosu na državu i ukupni Ustav BiH.”
Kada su nam, pardon: im, ovakvi profesori, kakvi su tek irgeti.

BAUK KRUŽI BALKANOM
Bauk Srbije koja dijeli Bosnu.
I bauk Republike Srpske.
Pod pojmom Bosna u ovom tekstu podrazumijeva se zemlja koje nema a čija funkcionalnost, centriranost i unitaroidnost treba da posluže samo ukidanju Republike Srpske. I ničemu više.
Pod pojmom Republika Srpska u ovom tekstu podrazumijevam Srbe i Hrvate. Jer, Hrvatima je jedini ožilak za koji se mogu uhvatiti u razularenoj matici Bosne, baš Republika Srpska.
Srbija je ponovo postala meta na Balkanu.
Republika Srpska je jedan od razloga.
Meta se detektuje uobičajenim sredstvima. Jedanput je Srbija kriva za velikosrpski nacionalizam i teritorijalizam u bivšoj SFRJ. Drugiput je kriva za genocid nad Bosnom Koje Nema. Treći put je kriva za neljudska prava na Kosovu koja tamošnji Šiptari nazivaju, takođe genocidom. Sada je Srbija kriva jer, zajedno sa Banjalukom, dijeli Bosnu. To je naslovna tvrdnja velike analize srbijanskog Helsinškog komiteta objavljene na dvije strane sandžačkog dnevnog lista Danas koji izlazi u Beogradu.
Ta optužnica i optužba obznanjene su u trenutku kada Boris Tadić na svesrpskom skupu u Beogradu izjavljuje da Srbi trebaju biti lojalni građani svojim državama a da te države treba da očuvaju identitet, kulturne i jezičke osobine Srba.
Što se mene tiče, ako nije imao nešto svesrpskije, to nije trebao ni da izjavljuje. Jer to znači da se zalaže da Srbi budu manjina u tim drugim zemljama. Bolje da je rekao nešto univerzalno: Srbi su listom za smanjenje emisije ceodva.
U toj analizi Helsinškog komiteta, plaćenoj obznani koja detektuje bauka nad Balkanom, sugeriše se da je Banjaluka, a i cijela Rusija i sav Beograd, za status kvo, što dijeli Bosnu, da bez dijaloga nema rješenja u BiH, da Republika Srpska može ostati kao entitet samo tamo gdje su Srbi bili u većini prije rata 92...
Činjenice stoje drugačije. Nije jasno zašto je u BiH potrebno rješenje ako to znači ukidanje Republike Srpske i istrebljenje Srba. U čemu je problem ako jedna zemlja, entitet, nacija, smatra da treba da opstane. Zbog čega se helsinški i ostali idioti stalno vraćaju na 92. i 91. Kada to omogućava da se vratimo i dalje: Srbi treba da imaju entitet, i državu, ako još nekome nije jasno, tamo gdje su bili većina prije Otomanske Stabilnosti. Barem se sa Srbima nije moguće takmičiti u vraćanju u istoriju.
Srbija je meta i u nametnutoj saradnji sa Turskom. Potrebno ju je ucjenjivati i obavezivati Republikom Srpskom i držati je dalje od Evrope i EU. Ako ti Turska kupuje JAT, neće ti Evropa biti brat.
Helsinški i drugi idioti, ipak su sve pogrešno shvatili.
Republika Srpska i Srbi u BiH nisu više beogradsko pitanje. Ovdje se radi o identitetu koji je ustanovljen, o političkoj artikulaciji realnog i dugoročnog srpskog i republičkog interesa, o trojstvu koje omogućuje samostalnost, entiteta ili države, u okviru ili izvan BiH, a koje se sastoji od zemlje, noge i jezika na jednom mjestu i istovremeno.
Geostratezi i geosratezi bi trebali bolje pogledati.
Nije im još jasno koja je najvažnija srpska zemlja.

KO SLUŠA HIMNU
Hilmo Neimarlija, delegat Doma naroda PS BiH, inače profesor Fakulteta islamskih nauka, koje se znatno razlikuju od pravoslavnih, katoličkih i jevrejskih nauka, objavio je cijelu stranicu nekrologa Himni Bosne i Hercegovine. Sa potpisom, Ožalošćeni: Patrioti i Država, Okrivljeni: SNSD.
Profesor Himno Neimarlija, na cijeloj stranici Oslobođenja, iznosi potpun istorijat, sastav komisija, način glasanja... kao da se radi o smaku svijeta, da bi onda okrivio one esenesdeovce koji su, sa drugima, glasali u Domu naroda i spriječili donošenje zakona o himni.
Koliko razumijem plemensku istoriju, himna se rađa u događajima, obično vezanim za teške zajedničke godine i tragedije. Jebeš himnu koja se donosi zakonom.
A tih zajedničkih događaja, što se tiče BiH, bilo je, ne kažem. Otomanska Stabilnost, prilično zajednička. Aneksija BiH, kalajisana stabilnost, zajednička, Endeha, Samostalna Radionica Branka i Hamdije. Bila je i Hej Sloveni ali očito nismo svi Sloveni.
A iz zadnjeg velikog zajedničkog događaja, zajedničkog bratsko-vjersko-nacionalističkog pokolja ne nastaju himne.
Dakle, BiH nema uslova da ima himnu.
Podijeljena Zemlja Mržnje ne treba himnu.
I zbog toga ne treba kukati.
A i komisijska himna koja ide ovako:
Zajedno
Mi idemo u budućnost
Kazuju jedno
Pokoljenja tvoja
Dovjeka
Živjećeš u srcu našem
Zemljo predaka
Ponosna i slavna
Bosne i Hercegovine
Plavo more
Rijeke, planine
U srcu su tvoje
Tebi pripadam
Majko naša zemljo
Vječne vatre plam
Ti si svjetlost duše
nije neko remek djelo za koje bi trošili zajedničku budućnost.
Uh, sad sam vidio da sam stihove napisao naopako.

INCKO I ZLAJA NA ESTRADI
Vatreni navijač Zmajeva, Konjanika, Sabljaša, kako li se ono zovu fudbalski nogometaši, reprezentativci BiH i cijele Zenice, Valentin Incko, snimio novi cede.
Morao sam posuditi ovu provalu od banjalučkog dnevnog lista Fokus.
Kad, na cedeu, koji je odmah zauzeo prvo mjesto na top listama, i glavni hit: Esdepe vračka, u vreći mačka, pljačka li pljačka. Taj hit koji će uskoro biti izdat i kao singl, zauzeo je prvo mjesto na Avaz-top listi i neće silaziti još zadugo.
Stigla je i vijest o tome kako je Esdepe kažnjena od strane Cika jer je u Zenici izdavala prostor koji nije njen. Ta stranka, Z.Lagumdžije, sarajevskog političkog šanera, šibicara i šićardžije, lijepog, američki školovanog Sekinog sina, tehnološki se osposobila za uzurpaciju komitetske komunističke imovine i nakon preimenovanja prašnjavih dugomantilaša u socijaledemokratsku partiju, postala vlasnik svega komunističkog u Federaciji. Hećo je mala maca sa tim nekim pokušajima pljačke.
Sve se bojim, a Ohaer neće da mi dostavi hit-cede, da na tom popisu Državne Imovine nisu i grobovi druga Tita, druga Branka i ostalih Zlagumdžijinih drugova. Ako jesu, Esdepe ih sigurno nekom izdaje i ubire golemu lovu. Možda je Zlagumdžija i samom Titi izdao grob Ceka Eskaju.
Oni aktivisti Partije Evropskih Socijalista, koji uvažavaju pritužbe Zlaje Esdepea o tome kako je Dodik dočekao Biljanu Plavšić, kao bivšu Predsjednicu Republike Srpske, a ja nisam kriv što neki drugi, Zlajini drugovi u Federaciji, došekuju Bivše Koljače, trebali bi da znaju kako Esdepe, Miljenica iz Provincije, krade i državnu i narodnu imovinu i koristi je već dvadeset godina za nelegalno bogaćenje. Jebala vas Država, kažem anamoonima u Sarajevu, oćete je a ne možete Zlaji ništa. A onima u PES-u: SDP to ne krade od Države nego otima od ubogih socijaldemokrata, bivših radnih ljudi i građana, komunista, koje je preimenovao u svoje socijaldemokrate i glasače, u stvari, u sirotinju raju.
Podržavajte ga.
I kad reketaši po Sarajevu, stonom otomanskom gradu, kad puni Gvantanamo, kad piše pisma preko glave, protiv Dodika i SNSD, kad u svom socijademokratskom programu ima ustavne promjene sa dodatkom: ukidanje entiteta.
Podržavajte ga.

TEROR NAD NOVINARIMA
Niko ne voli svoju bivšu profesiju. Kao ni bivšu ženu. Kao ni bivšu ljubavnicu koja ga je varala. Ni ja ne volim novinarstvo. Mada bi neko mogao da kaže da sam zapao u starački ufur: Kad sam ja bio novinar, svi smo bili genijalci a onda su došli nacionalisti esdeesdeahadeze, organizovali rat i u novinarstvo doveli kretenoide. Kad sam ja bio vodoinstalater, u moje vrijeme, vi niste znali šta je pipa ni gdje pišate.
Svako objektivan mora priznati da ima dobar broj novinara koji su gori i od političara. A to je dovoljan argument za moju tvrdnju.
Ali, odmah moram reći da ni novinarima nije lako.
Čitam tužnu epizodu pod nazivom Tarik Lazović & Odžak.
Tipična turska bajka. Istuci dijete kad pođe na vodu, možda će razbiti čabar.
Ambasador Turske je u kanonadi prijetnji, nepovjerenja, sumnji, sranja i još cijele niske diplomatskih poteza i proteza, odgovarao na pitanja sirotog Tarika koji je u strahu da se ambasador ne naljuti, morao objaviti sve to što i nije za novine. Nema smisla, naime, da se ambasador jedne velike zemlje bavi sranjima po novinama.
Razumijem amb.odžaka. U kratkom vremenu dva velika sranja. Prvo ministar Davutoglu rasprostro Otomansku Stabilnost po nekoliko kontinenata i to izložio u Evropskom Stambolu pa onda ti novi, Odžak trči po BiH, po Republici Srpskoj, gluho bilo, peri, briši, šminkaj, veži mašnice, cijuči, nije tako mislio, profesor je, piše knjige, nosi naočare... a onda zaigrali na Harija, dali mu park u Konji, čujem nosi ime Harisa Bosanskog Silajdžića Veličanstvenog, i pozvali male vezire Zlaju, Sulju i Svena, da se nađu, divane i kafenišu. Pa propalo sve a dokopali se gnusni mediji cijele priče. Opet, ti, Odžak, ribaću četku u ruke pa peri, struži, kulturni događaj, izlet, piknik, nije Turska mislila da ujedinjuje Bošnjake niti da miri stranke... To stvara određenu količinu nervoze. Ali ne možemo zbog toga nabijati na kolac Tarika Lazovića. Nisu turska vremena. A i ćuprija na Drini je izgrađena.
BiH je, izgleda dobar diplomatski poligon da erektivnu disfunkciju, nefunkcionalno upotrebljavanje one zečije stvari u svakoj prilici. Djelatnici SOUR Ambasade prijete, ne svi, dabome, zahtijevaju smjene, nude nagodbe, galame, protežiraju, navijaju, forisraju, imaju svoje favorite, organizuju ustavne promjene, naručuju istraživanja stranačkog rejtinga... sve što nema veze sa predstavljanjem svoje zemlje u ovoj zemlji.
Sad su počeli da disfunkcioniraju i novinare.
A ja se toliko suzdržavam.

Ни­ко­ла Аса­но­вић


(Рај­ко Ва­сић ПР­СТИ ЛУ­ДИХ ОЧИ­ЈУ,
За­ду­жби­на „Пе­тар Ко­чић“ Ба­ња­лу­ка – Бе­о­град, 2009)

По­што­ва­не да­ме и го­спо­до,
Ср­дач­но вас по­здра­вљам и из­ра­жа­вам за­до­вољ­ство што ме је мој при­ја­тељ Ни­ко­ла Ву­ко­лић по­звао да ве­че­рас го­во­рим о ро­ма­ну Пр­сти лу­дих очи­ју го­спо­ди­на Рај­ка Ва­си­ћа.
Ро­ман Пр­сти лу­дих очи­ју про­чи­тао сам у да­ху. Про­сто ме је по­ни­је­ла фа­бу­ла и сна­жан осје­ћај рат­не сце­не, бо­ље ре­ћи жи­вот­не сце­не. Или је то мо­жда на­ша жеђ за ко­нач­ним су­сре­том са пра­вом са­вре­ме­ном рат­ном про­зом, ко­ју, из­у­зме­мо ли ма­ли број ча­сних из­у­зе­та­ка, још уви­јек не­ма­мо у су­штин­ском сми­слу.
Ма­да је рат, као јед­на од нај­ди­на­мич­ни­јих, нај­ап­сурд­ни­јих и нај­тра­гич­ни­јих ка­та­стро­фа у људ­ском ро­ду, сам по се­би сце­на­риј, те­шко се усу­ђу­је­мо да о ње­му пи­ше­мо, на­ро­чи­то ако смо би­ли уче­сни­ци. Ћу­те­ћи о не­сре­ћи ко­ју је пре­жи­вио, чо­вјек је по­ти­ску­је и ста­вља иза де­вет бра­ва и ка­та­на­ца, кри­ју­ћи је као тај­ну, као ру­жан сан. Ћутање је облик борбе против усуда.
Из тих раз­ло­га по­сли­је сва­ког ра­та ис­кри­ста­ли­ше се са­мо ма­ли број зна­чај­них пи­са­ца ко­ји су има­ли умјет­нич­ке сна­ге и ин­спи­ра­ци­је да ства­ра­ју­ћи сво­ју сли­ку ра­та, за­пра­во го­во­ре о уни­вер­зал­ном про­бле­му чо­вје­чан­ства.
Но, да се вра­ти­мо књи­жев­ном дје­лу на­шег ува­же­ног го­ста.
По­сли­је увод­них сли­ка се­ла, из вре­ме­на ка­да су сва на­ша ра­ђа­ња, сва на­ша се­о­ска дје­тињ­ства би­ла слич­на, пу­на истог си­ро­ма­штва, ту­го­ва­ња, ра­до­ва­ња и иш­че­ки­ва­ња и из­над све­га не­ка­ко чу­де­сно здра­ва, пи­сац вр­ло бр­зо пре­ла­зи на ври­је­ме са­да­шње, ври­је­ме рад­ње ро­ма­на, ври­је­ме рат­но.
Глав­ни ју­нак Ва­си­ће­вог ро­ма­на ро­дио се као и већина његових вршњака, јед­не ве­че­ри ка­да је сла­ма у шта­ли та­ко ве­ли­чан­стве­но ми­ри­са­ла, а оста­ле по­дат­ке о ње­му са­зна­ће­мо кроз ње­го­ва при­сје­ћа­ња, ма­шта­ња и би­јег од ствар­но­сти у оазу дје­тињ­ства.
На не­ки на­чин он ће оста­ти у то­ку ци­је­лог жи­во­та без­и­мен, као да је над­ви­сио по­јам сва­ко­днев­ног и обич­ног име­на ко­је се љу­ди­ма да­је.
Нај­при­је, у дје­тињ­ству, он од сво­јих вр­шња­ка до­би­ја на­ди­мак Ко­ма­рац јер је дје­ло­вао сла­ба­шно, не­ка­ко про­вид­но и ма­ло­крв­но. Био је ме­та за исми­ја­ва­ње, ка­ко ка­же пи­сац. Глад и си­ро­ма­штво су та­ко пла­стич­но осли­ка­ни кроз ње­гов лик. „Са­мо кад је се­зо­на па­ра­дај­за, или кад кра­ва од­би­је те­ле од си­се, Ко­мар­цу сва­не“, каже писац сликајући његову незавидну ситуацију.
Ин­те­ре­сант­на је сце­на са но­вим сан­да­ла­ма ка­да је дје­чак Ко­ма­рац, умје­сто ду­го при­жељ­ки­ва­ног три­јум­фа до­жи­вио још јед­но по­ни­же­ње, као и то да се ка­сни­је као зрео чо­вјек ни­ка­да ни­је све­тио љу­ди­ма због ожи­ља­ка из дје­тињ­ства.
Ка­да је кре­нуо рат, јед­но­га да­на на ра­ти­ште је ме­ђу бор­це он сти­гао као не­по­зна­ти ко­ме ни име ни­је­су са­зна­ли. Сви су га зва­ли Но­ви.
„Но­ви је био већ пре­ка­ље­ни рат­ник. Про­шао је не­ка ис­ку­ства ко­ја су му омо­гу­ћа­ва­ла да у нај­ве­ћој опа­сно­сти оста­не ми­ран, да кроз гра­на­ти­ра­но по­ље тр­чи рав­но­мјер­ним рит­мом, по­гнут, као да зна гдје ће ко­ја гра­на­та па­сти, да уви­јек има пу­шку уза се и да мо­же да за­пу­ца“ ка­же писац за свог ју­на­ка већ на по­чет­ку „рат­ног ста­жа“, до­да­ју­ћи: „А ни­ка­квог вој­ног обра­зо­ва­ња ни­је имао. Вој­ска је при­ча­ла да је био на не­ка­квом кур­су код Ру­са, за из­ви­ђа­че и ди­вер­зан­те, оне што са­мо шу­те и ко­љу, а ка­да се од­мак­ну, све екс­пло­ди­ра“.
Сли­је­де­ћи да­ље рад­њу чи­ји ће глав­ни ак­тер би­ти Но­ви и ње­го­ви са­бор­ци, чи­та­лац ће се, по­ред изузетне ди­на­мике и стал­ног уз­бу­ђе­ња и иш­че­ки­ва­ња, често мо­ра­ти за­у­ста­ви­ти на мно­гим мје­сти­ма и иш­чи­та­ти их по­но­во. Ва­си­ћу је, за­пра­во, као и сва­ком да­ро­ви­том пи­сцу, по­шло за ру­ком да крат­ким сли­кама дâ сјај­не де­фи­ни­ци­је основ­них емо­тив­них ка­те­го­ри­ја.
Та­ква је, да наведемо само једну, сли­ка уну­тра­шње бор­бе са стра­хом. Од­ли­чан при­мјер за пси­хо­ло­ги­ју стра­ха је Три­вић, је­дан од бо­ра­ца, ко­ји се бри­је, док дру­ги бор­ци ужур­ба­но из­ба­цу­ју хљеб из ра­на­ца и тр­па­ју му­ни­ци­ју, јер го­ри на све стра­не. Три­вић чак ни­је про­пу­стио да из­бри­ја­но ли­це на­ква­си ра­ки­јом, као што се чи­ни у мо­мен­ти­ма нај­ве­ће без­бри­жно­сти. Као да иде не­ко­ме ко ће му ре­ћи мо­раш по­ги­ну­ти та­ко нео­бри­јан. За право чудо, он је био једини борац који је и погинуо у окршају тог дана.
Овим и ова­квим сли­ка­ма ко­је се ни­жу та­ко до­бро, да по­не­ка­да има­мо ути­сак да је све што про­чи­та­мо са­мо наш сво­је­вр­стан „ток сви­је­сти“, пи­сац у су­шти­ни по­кре­ће низ те­ма и ди­ле­ма, да­ју­ћи на мно­ге од њих и екс­пли­ци­тан од­го­вор, кроз не­по­ко­ље­бљив на­ступ свог глав­ног ју­на­ка.
Ин­те­ре­сант­но је ка­ко јед­но­став­но, као да је пре­пи­сао од жи­во­та у ра­ту, сли­ка на при­мјер обич­ну пљач­ку, уни­шта­ва­ње ку­ћа и имо­ви­не на „не­при­ја­тељ­ској те­ри­то­ри­ји“. То је за бор­це, ка­за­но на­рав­но нај­сар­ка­стич­ни­јим рјеч­ни­ком, „шо­пинг цен­тар“. С вре­ме­на на ври­је­ме, у до­ко­ли­ци, или кад им не­што за­тре­ба, бор­ци од­ла­зе до опу­сто­ше­ног се­ла, пре­би­ра­ју и обич­но узи­ма­ју оно што им не тре­ба. Са­мо Но­ви не пљач­ка. За њим иде не­ка при­та­је­на сра­мо­та. Док оста­ли у се­ло од­ла­зе као на свој по­сјед, чак без оруж­ја, Но­ви је­ди­ни др­жи прст на оба­ра­чу.
Пи­шче­вом за­слу­гом стално је присутан ути­сак да у овом ту­жном и за чо­вје­ка тра­гич­ном, ни­штав­ном окру­же­њу, ак­те­ри срп­ског „шо­пинг цен­тра“ ни­је­су са­мо Ср­би. Ма да се о томе овдје не говори, ја­сно ви­ди­мо сли­ку и са дру­ге стра­не ли­ни­је фрон­та – и њигов „шопиг центар“, ка­да због не­ких нео­бја­шњи­вих до­зи­ва, ви ко­ји сте до ју­че би­ли по све­му уз­о­ран гра­ђа­нин, са­да од јед­ном ку­пи­те нај­три­ви­јал­ни­је сва­ри из по­ру­ше­них ку­ћа, не осје­ћа­ју­ћи гра­ни­цу га­ђе­ња и сти­да.
Сна­зи сли­ке и ње­ној опи­пљи­во­сти у ро­ма­ну Пр­сти лу­дих очи­ју, на­ро­чи­то до­при­но­си пи­шчев је­зик и стил. По мно­го че­му ори­ги­нал­на ре­че­ни­ца. Крат­ка, ди­на­мич­на, ком­по­зи­ци­о­но одлич­но ускла­ђе­на, та­ко да при­ча­ње те­че теч­но а са до­вољ­мо пси­хо­ло­шких па­у­за исто­вре­ме­но. Од­лич­но уком­по­но­ва­ни еле­мен­ти ло­кал­ног го­во­ра, па чак и псо­ва­ка.
Ва­си­ћев ју­нак, Но­ви, ка­ко га сви осло­вља­ва­ју, је крај­ње ра­ци­о­на­лан чо­вјек. Он ни­је зло­чи­нац. Он уби­ја без дво­у­мље­ња, ка­да му постоји при­јет­ња да и сам бу­де уби­јен, да бу­ду угро­же­ни ње­го­ви са­бор­ци, ли­ни­ја ко­ју чу­ва, ње­гов рат­ни циљ. У мно­гим при­ли­ка­ма тај исти Но­ви шти­ти за­ро­бље­ни­ка, не до­зво­ља­ва да га дру­ги угро­зе и пре­да­је га Цр­ве­ном кр­сту или Ун­про­фо­ру.
Из јед­не од та­квих си­ту­а­ци­ја ро­ди­ће се за­плет рад­ње ко­ји у ства­ри ма­ми чи­та­о­ца да ро­ман про­чи­та до кра­ја. Као и сва­ки до­бар пи­сац, Ва­сић је на пра­вом мје­сту и у пра­во ври­је­ме увео у рад­њу ро­ма­на и је­дан жен­ски лик.
У јед­ном му­сли­ман­ском се­лу, Но­ви са сво­јим са­бор­ци­ма за­ро­бља­ва младу муслиманку Бел­ки­су, ко­ју је на­рав­но од­мах за­шти­тио од сва­ке опа­сно­сти, об­ја­шња­ва­ју­ћи јој да ће би­ти раз­ми­је­ње­на пре­ко ме­ђу­на­род­них ор­га­ни­за­ци­ја.
По­ред рат­ног жи­во­та је­ди­ни­це, мно­гих по­ги­би­ја бо­ра­ца, јед­не стра­вич­но те­шке ди­вер­зант­ске епо­пе­је у ко­јој смрт иде ру­ку под ру­ку са жи­во­том, гдје је Но­ви и да­ље стуб зби­ва­ња, Бел­ки­си­но при­су­ство све ви­ше да­је и дру­ги тон.
Но­ви во­ди још јед­ну бит­ку. Бит­ку у сво­јој ду­ши. Из­ме­ђу ње­га и мла­де дје­вој­ке се раз­ви­ја љу­бав, истин­ска, без­ре­зер­вна, мо­жда иде­ал­на. Али не и иде­а­ли­зо­ва­на.
Сно­ви, ма­шта, ме­ђу­соб­но ис­пи­ти­ва­ње и ис­тра­жи­ва­ње, при­сје­ћа­ња на ра­но дје­тињ­ство глав­них ју­на­ка, сјај­но и ори­ги­нал­но об­ли­ко­ва­на еро­ти­ка, чи­не овај дио ро­ма­на из­у­зет­но ус­пе­лом књи­жев­ном гра­ђом.
Пи­сац од овог тре­нут­ка има на­ро­чи­то те­жак за­да­так, јер би мо­гао па­сти у зам­ку да му, по­ред за­и­ста сна­жног при­су­ства љу­ба­ви Но­вог и Бел­ки­се, рат­но по­зор­је по­бјег­не у дру­ги план и да се за­бо­ра­ви да је ово при­ча о ра­ту. Из­гра­ђу­ју­ћи зна­лач­ки лик Но­вог као ју­на­ка јед­ног вре­ме­на, чо­вје­ка ко­ји је на од­ре­ђен на­чин при­мо­ран да то бу­де, чо­вје­ка ко­ме се не­гдје у ду­би­ни ду­ше га­де и сла­ва и ор­де­ње, Ва­сић је знао да ће му упра­во тај лик по­мо­ћи да до­ђе до кра­ја при­че.
Но­ви је над­ви­сио и се­бе са­мог као обич­ног чо­вје­ка. Након тешких ломова у дијалогу са самим собом, Бел­ки­су, си­гур­но је­ди­ну љу­бав свог жи­во­та, је­ди­но то­пло кри­ло на ко­ме се не­у­стра­ши­ви рат­ник од­ма­рао дје­чач­ки спо­кој­но, ша­ље у Швед­ску да та­мо на­ста­ви жи­вот да­ле­ко од па­кла.
И још јед­ном, од­ла­ском Но­вог у мин­ско по­ље, ода­кле му се гу­би сва­ки траг, јер је оти­шао у вјеч­ност, пи­сац је по­ка­зао свој та­ле­нат. Но­ви је ју­нак јед­ног вре­ме­на. Ври­је­ме ко­је до­ла­зи по­сли­је ра­та ни­је ње­го­во ври­је­ме. Био би у ње­му епи­зо­да по­страт­ног син­дро­ма као ње­гов друг Гла­во­бо­љац и мно­ги дру­ги. Ва­сић се као и ње­гов ју­нак не за­но­си увје­ре­њем да је све ри­је­ше­но. Ово је за­пра­во, и на­жа­лост, са­мо епи­зо­да у ми­кро­ко­зму љу­ди и на­ро­да. Као што би ре­као Ан­дрић: „Рат, и нај­ду­жи, са­мо про­тре­се пи­та­ња због ко­јих се за­ра­ти­ло, а њи­хо­во рје­ше­ње оста­вља вре­ме­ни­ма ко­ја на­сту­па­ју по­сли­је скла­па­ња мира“.
На кра­ју, по­себ­но је ва­жно ис­та­ћи да је ово је­дан од оних рат­них ро­ма­на ко­ји је у све­му ан­ти­рат­ни. Ва­си­ће­ви ли­ко­ви ни­су ис­пу­ње­ни мр­жњом. Они су за­те­че­ни у вр­тло­гу ра­та и при­ну­ђе­ни да се бра­не. Пи­сац је при­чу о ра­ту ис­ко­ри­стио да, баш она­ко ка­ко то у књи­жев­но­сти и тре­ба ра­ди­ти, по­ста­ви и по­ку­ша раз­ја­сни­ти број­на пи­та­ња ко­ји­ма се ба­ви пси­хо­ло­ги­ја, на­ро­чи­то пси­хо­а­на­ли­за, као и фи­ло­зо­фи­ја, оно­сно ети­ка.
Роман Прсти лудих очију Рајка Васића је драгоцјен прилог истини о по-сљедњем рату у БиХ, јер није једностран, пристрасан. Он је прича о човјеку у рату и његовом усуду, па ма скоје стране линије фронта био, и захваљујући управо таквом тону и приступу ово је вриједан прилог тзв. српском питању у посљедњем отаџбинском рату у БиХ.
Уз напомену да није нимало случајно овај роман ушао у шири избор за Ни-нову награду, задовољство ми је да честитам господину Васићу што је написао од­ли­чан рат­ни ро­ман, ко­ји у су­шти­ни и није само ратни.

-----------------------------------------------------------------

Ovo je besjeda koju je Nikola Asanović, predani knjigoljubac, knjigodavac i knjigoznanac, održao u Bileći na promociji mog romana. Sa uvažavanjem treba čitati ovaj tekst jer je napisan i izgovoren od znalca kojeg sam tek te večeri upoznao, dakle, napisan bez ikakvog duga poznanstvu, prijateljstvu i prošlosti.
Donosim i odlomak kojeg je Nikola odabrao da se pročita te večeri.

-----------------------------------------------------------------------------------------

Nisu prošli ni stotinjak metara brda. Novi je stao na ostatak sanduka koji je pod njim pukao. Razgrnuo je lišće i vidio stari zeleni jna sanduk za protivpješadijske mine. Stajao je i razmišljao kako ovdje može biti prazan sanduk za mine. Njemu je to djelovalo kao dugo razmišljanje i pretraga svih mogućnosti. Nema naselja da bi neko to koristio za nešto. Mnogi borci su ih nosili, napunjene kašikama i tanjirima opljčkanim u srpskim šopinzima, odjeću, rezbarije, i ostavljali ih kod kuća. Takvih sanduka nije bilo u civilstvu, mogu poslužiti za svašta, naročito na selu. Otkud ovdje u vukojebinama? Ne vidim da je ovdje bila linija, nikada linija nije u dolini. Nije ovuda išao put i neki transport. Otkuda tragovi gumenih točkova. Drvosječe i traktori? U njegovoj svijesti to je trajalo desetak treptaja lista. Neka stanu gore... Tri povezane eksplozije su se raščule brdima izlivenim u tišini. I onda je jeka počela da udara, jedna u drugu pa u brda, dok nije otišla, jedna po jedna, u nebesa. Novi je polovinom tijela stajao iza bukve, djevojka iza njega. Drugi su se kretali. I njih je zateklo u koraku. Dok zemlja i granje padaju, Novi gleda po ljudima svi leže, ne jauču. Oni bliži njemu se otresaju i mlate glavama. Oni dalji su nepomični. Treći sa čela se otkotrlja malo niz padinu a drob mu ostade zakačen za stari panj. I stade bez pokreta noge ili ruke. Novi gleda koljište. Tri promovke su bile vezane. Izgleda da su prošli kraj prve dvije i zakačili treću koja ih je aktivirala. Promovke su najkrovločnije protipješadijske mine. Podmukle, odskaču do pasa pa onda eksplodiraju. Aktiviraju se na potez ali vješti ljudi mogu da prave svakojake kombinacije. Novi je takođe vezao više raznih mina, potezne i električne, promovke i mrudove, igrao se, kombinovao smrt. I ovo je neko uradio ko je prošao dobru obuku. Ovo nisu radili seljaci. Belkisa ga jače uhvati za opasač i turi glavu u njegovu desnu plećku. Tri kratera se jasno vide, iako promovka ne pravi velike kratere. Ona prva je izgleda skočila Zengi do fišeklija i eksplodirala, zato je krater i najmanji a on nema stomaka ni bubrega. Novi razmišlja da li su sve eksplodirale. Stani iza bukve i ne izviruj na mene. Ne mrdajte se ljudi. Jeste li vas dvojica nepovrijeđeni. Slabo ga čuju. Pipaju se po prsima. Čovjek u strahu od smrti najprije gleda je li mrtav u prsima, onda sve ostalo. Po prsima se pipaš a ostalo gledaš. Svako ko je u opasnosti vidi odmah da mu je lice zdravo, nema ništa toplo. Ako je obamrlo pa onda toplo, zakačilo te. Samo ta dvojica pred njim se pokreću. Nisu valjda svi mrtvi. Novi staje u tragove čizama. Tad je siguran da neće stati na drugu minu ili zakačiti silk. Ide od jednog do drugog. Mrtav. Mrtav. Mrtav. Zašto me ovako bole noge. Ko je to. Ja sam, Novi. Ne bole te noge, ne brini. Plavuši su odbijene obje noge, samo se drže na šavovima hlača. Iz trupla vire bijele žile koje se trzaju. Iz poderanih vena skakuću mjehurići krvi, sve slabiji i slabiji. Plavuša mu pusti ruku. Ne boj se Plavac, ne bole te noge. Čuo se još jedan pokušaj da udahne a onda ostade kao zaleđen, bez udaha i izdaha. Da li vrijedi ići dalje? Mrtav. Mrtav. Mene je dobro zakačilo. Zakrklja. Okrenuo je Stevana. Dvije velike rupe u stomaku i na prelazu prema rebrima. Razderana crijeva i desno plućno krilo. Ko bijela džigerica kod krmaka. Desna noga prebijena u butini. Novi, umorio sam se... ne mogu više... nedaj da me zarobe... reko si da živi ne idemo nikom u ruke... nemam svoj metak... treba da me ubiješ... Nema ko da te zarobi. Ne boj se. Novi gleda i pribire imena. Mrga i Glavoboljac su čitavi. Stevan je za ubiti. I djevojka je živa. Nas četvoro treba da idemo dalje.
Vratio se, nabadajući, do žive dvojice. Djevojka još čuči iza bukve. Stevana moramo ubiti. Kako da ga ostavimo da se ovdje crva i raspada. A nositi ga ne možemo. Umerijeće nam na nosilima, opet u mukama. Treba pokupiti municiju i oružje koje nam može trebati i koliko možemo nositi. Municije što više. Belkisa, moraš i ti nositi pušku i municiju. Nosiću. Ne znam pucati. Ne treba pucati, samo da nosiš, može nam zatrebati. Odmaknite se malo niže. Novi se lagano vraća do Stevana. Imao je ruski pištolj tetejac. To je ruski vojni šumski pištolj. Oni koji su obrazovani o oružju, znali su da taj pištolj ima veće punjene od uobičajenog odnosa količine baruta i promjera čahure. Zato metak ima veću probojnost i može postići efekte i na terenu. Nije to samo sobno oficirsko oružje. Manji grabić može biti probijen kao od šale. Pošto je barutno punjenje veće, domet tetejca je veliki jer je i početna brzina zrna znatno veća od drugih sličnih pištolja. To je za tetejac bitno jer je te osobine imao prije nekoliko decenija. Ruska industrija ga je proizvela rano i on je korišten i u Drugom svjetskom ratu. Zbog svega toga nije dobar za ubijenje izbliza. Metak velikom brzinom prođe kroz tijelo i ne ostavi dovoljno povreda za brzu smrt. Tetejac je pištolj za odloženo umiranje. Novi ga nije volio. Poslije mora da obilazi jednog po jednog i provjerava i da doubija. Stevan je već bio u izmaglici ali je znao da je Novi došao do njega. Slike djece su mi ostale kod Čavke, i papiri. Odnesi ženi. Novi šuti. Pištolj je bio izvadio dole niže, nije bio siguran da će to moći kad stigne do Stevana. Kolikogod je bio okrutan i bezosjećajan, ruka mu je stajala nepomično. Gledao je u Stevana ali ništa nije vidio. Može li sav život da se pregleda i složi na svoje mjesto u ovih nekoliko trenutaka ili sekundi. Kolika je sekunda kad je smrt blizu? Sve što je Stevan preživio, otkako je počeo da pamti, do ove eksplozije, moraću sada da presiječem i zaključam. Kolikogod ubijao dosad, sad ne znam da li je božije i ljudski da to uradim. Kako može biti takva cijena da se čovjek spasi muka a da mu se uzme život. Da li bi ostao živ da je bolnica daleko sto metara. Ne znam, nisam doktor. Možda se noga može spasiti ili odjseći. Ali, crijeva i želudac su mu uništeni. Diše jednom plućnim krilom i brzo će izgubiti krv. Onda mu ne pomaže disanje. Štagod uradim, teretiće me. Ako odem, moram do kraja života misliti kako je umro Stevan. Ako mu ostavim oružje da se ubije, nisam mu pomogao, na njega sam bacio teret samoubistva. A on i nema snage da to uradi. Pored svega što mu se dogodilo i saznanja da nema izlaza, još treba da ga tjeram da se ubije. Nije čovjek za to. Ako odem, šta će biti u njegovoj glavi? Kakve će ga misli izjedati. I bunilo. Šta će misliti o svojim drugarima, ratnim drugovima? Jednostavno otišli, ko da sam pas.
Stevan drži oči zatvorene. Nije toliko slab da ih ne može otvoriti. I glavu na nalakćenom ramenu. Nekako mu je tu dobro, kao da mu nešto hladi čelo a uzglavlje od vlastitog ramena ko stvoreno je za njega i ovu tišinu. Malo mu zuje uši. Kao nekad, kad je od majke učio šta je to kad ona oca pita: koje mi uvo pjeva. Ako pogodi, njegova želja će se ispuniti. Poslije, kada se zadječačio, objasnila mu je da je to pjevanje u uhu, u stvari, zujanje, daleko pištanje i šištanje koje se odjednom javi i nestane. Kod djeda stalno zuji lijevo uho, rekao joj je jer je to od djeda Dragutin i čuo. On je star, govorila je majka. Znači i to da sam i ja došao na kraj. Na kraju zuje uši. Majka me rodila, mučila se, hranila, privijala repušnjak na prsa kad sam imao temperaturu, davala mi riblje ulje da budem jači. I sve uzalud. Došao sam do ove mine i gotovo. I ja imam djecu, nisu još odrasla. Mučio sam se koliko sam mogao. Ne da bog više i gotovo. Šta imam lijepo da se sjetim. Više ne mogu ružno ni zaboraviti, ni promijeniti. Ne mogu reći ženi šta da radi i da se uda ako ko naiđe. Samo da ne tuče djecu. Moram misliti na nešto lijepo. Da ne čujem metak. Da ne govorim Novom više ništa. Dobar je čovjek. Dobar je za rat. Za život nije. Ne znam da li ima ženu i djecu, da li ima prijatelje. Da li se ikad napije. Nema nikad ljudske riječi. Samo šuti i radi šta misli da treba. Ali, svejedno, dobar je, sve nam je rekao i sve što je dosad rekao pomoglo je i valjalo nam. Ja se idući s njim nisam bojao. Jedino nam nije rekao da će ove mine da eksplodiraju. Možda je znao pa je zato išao pozadi. Kako će znati, nije vidovit. A ovdje nema kuća i fronta pa da pretpostavlja. Mene bi mogao ubiti, nikad ne bi pomislio da ovdje ima mina. Tako sam i išo, gledo predase i mislio koliko je nogu daleko moja kuća. Tako se najbolje ide, ne valja misliti koliko još imaš koračati a ne znaš ni kud ideš. Mislim stalno do kuće. Kuća mi je ko bešika. Sad je gotovo. Novi će da puca. Treba da mu zahvalim.
Novi još uvijek gleda. Vidi samo mutnu izmaglicu koju nema ko da rastjera i prosvijetli, kao jutros kad je svanjivalo. Da li za to može ići u zatvor. Oni doktori stalno raspravljaju o nekoj eutanaziji. Da li imaju pravo da daju injekciju ako neko hoće da više ne živi. Ili ako ne zna za sebe nekoliko godina a nema pomoći. Šta ako ga žena i djeca tuže. Reći će da je mirno došao do njega i ubio nam oca. Imaju svjedoci. Ko će znati da mu nije bilo spasa. Valjda su čuli da je rekao da treba da ga ubijem. A da li će sud htjeti to da čuje? Nema sad suda, nema žene i djece, nema bolnice. Sad sam samo ja tu. Ja sam ih sve pitao da idu sa mnom. Sve sam im objasnio i rekao da vide ujutro oće li ili niće. Ja sam odgovoran za svakoga. Za mene niko nije odgovoran. Stevan je dao svoj život meni u ruke, čim je pošao sa mnom i sa ovim ljudima. Samo što nije to rekao i nije potpisao. Da li sam trebao u komandi napraviti papir da svi potpišemo. Bilo bi možda po pravu i sudu. Jebeš pravo i papir. Ako nisi čovjek, zalud ti. Mi smo živjeli preko očiju i pogleda. Malo smo govorili. Čim ljudi ne govore, znači nema problema, nema straha. Nije samo da ja nemam straha. Nisu imali ni oni. Ne bi išli sa mnom. Stevan nikada nije rekao da se boji. Znao bih ja.
Nije me strah. Možda Novi još nije došao do mene. Doći će, neće se omišljati. Šta je sada strah? Kada si na kraju nema straha, kao i u poslu, kada ga dotjeraš do zadnje lopate, do zadnje sjekire i do zadnjeg naramka, nema umora. Trebao sam se bojati dok sam živio. Sad je kasno. I ne drhtim. Kad uzme strah, drhti se. Sjećam se kad sam bio mali, pa su me slali da odem po doktora, po mraku. Čini mi se da nisam hodao nego skakutao od drhtanja. Toliko sam se bojao mraka da nisam smio da gledam. Mislio sam da ću žmireći otjerati i mrak i strah. Pa onda skrenem i upadnem u kanal. Kad se vratim sa doktorom, sva mi koljena budu zamazan blatom kroz koje prorošava krv. I sad je neko blato u meni, nema krvi, ne osjećam krv kao prije, kad razbijem nos, vidim teče krv i neka je željezna. Sad je nema. Mislio sam, kad umireš ranjen, prvo ti ide krv na usta i na nos. A nema je. To je zato što nemam straha. Sad će pucati, čuo sam šušanj. Samo da stane zujanje u ušima pa da razaberem sve. Volio bih otvoriti oči, da imam olovku. Da napišem djeci i ženi. Nešto. Bilo koja riječ njima bi bila velika. Stevan nije vidio svoje čelo, bijelo kao nova seoska crkva na golim njivama brijega iznad njegovog rodnog sela, porošeno prozračnim kapljicama znoja. Možda to i nije bio znoj nego život koji izlazi na kožu i stapa se sa kapljicama rose po odozgo sjajnom bukovom lišću i po paukovim mrežama koje u krošnjama odvajaju život ispod lišća od nebeskih prostranstava i pogleda zvijezda. Na licu mu se vidjelo da nema snage da otvori oči. Niti da pomjeri glavu najprije zabačenu a sada ukopanu u rame. Oči su mu otišle nekud, ostale su samo rupe a i one su se smanjile i uvukle trepavice u svoju bezdan.
Novi je vidio bijelo čelo i otišle oči. Najednom mu se vratila oštrina u vid. Stevanovo lice je već mrtvo. Samo još živi njegova svijest. Svijest se najteže ubija i najteže mre. Možda je umro pa neće ni znati da sam pucao. Ako ga sada pitam nešto, oživjeće. Lakše mi je da mislim da je mrtav. Ne znam kako je živ od ovolikih rana. Gledao sam ljude sa ranama kao mrve po tijelu a umirali su. Niko nije ni stigao do njih. Kako je Stevan još živ. Odlio mu se sigurno lavor krvi, samo što je otišla pod lišće pa se ne vidi. Ne diše. Novi pogleda u nozdrve, odzgo se vidjelo da se lagano proširuju i vraćaju. Diše. Pucaj Novi. Nema straha. Nema ništa. Samo pucaj. Hladno mi je, gotovo je. Novi ga je jedva čuo. Možda je samo vidio po usnama to što misli da je čuo. Pogledao je prema uhu. Dva metka. Jedan u školjku a drugi odmah iznad. Stevan se nije ni pomakao. Nikakav trzaj lica. To je tetejac. Samo su prošli, kao svjetlica.

SASTANAK U TURSKOJ
Turska, konačno je jasno, ima ozbiljne namjere sa Bosnom i Hercegovinom. Onaj ministar, Davutoglu, nije, u Sarajevu, samo prepričavao svoje knjige. Mnogi spoljnopolitički potezi Turske, prema Kurdima, prema Jermeniji... govore o ozbiljnim namjerama prema BiH. Razgovori sa Srbijom o kupovini JAT-a takođe imaju svoju svrhu koja se ogleda u premasrpskoj dobronamjernosti i sticanju srbijanske naklonosti što bi moglo da se iskoristi u uticaju Srbije na Republiku Srpsku.
Prvi cilj je ostvariti kakve takve funkcionalne, centralizovane ustavne promjene kako bi se zaustavio trend konstituiranja, ustavoučvršćenja, položaja Republike Srpske u BiH. Ta kočnica bi značajno oslabila političku snagu hrvatskih zahtjeva u BiH, zahtjeva koji se ne mogu izbjeći a idu za ravnopavnim entitetskim, teritorijalnim i političkim tretmanom u BiH. A sve su očigledniji i ne mogu se više izbjeći ni uticaji iz Hrvatske. Jer, kogod pobijedi na predsjedničkim izborima, dovoljno je obećao, rekao i obrazložio potrebu brige o ravnopravnosti Hrvata, ali sada na demokratski i evropski a ne na tuđmanizirani način upotrebe Hrvata kao žetona, da se neće moći, kao državnik, ponašati zaboravno i neučinkovito.
Za taj prvi korak Turskoj treba jedan politički glas Bošnjaka ili jedinstvo političkih zatjeva sarajevskih bošnjačkih političkih stranaka.
Turska je, tako, vrlo brzo, pošto je dobila dozvolu da se rasprostire na Balkan i na BiH, uvidjela ono što Sarajevski Politički Krug ne uviđa dvije decenije. Usamljeno, razjedinjeno i sitnošićardžijsko čekanje da neki Visoki iz ohaera ili iz Vašingtona, učini posao za nas a da baš ja izjašem direktno u vlast na bijelom konju (po receptu Lagumdžije Za Promjene), dovela je bošnjačku političku artikulaciju do zida. Stoga je Turska pozvala Silajdžića, Tihića i Lagumdžiju, na janjetinu. Odazvao se, predvidljivo, samo Silajdžić. Jer, on je igrač Turske i jer ne odustaje od ambicija da bude glavni a da mu Tihić i Lagumdžija, dođu na noge, makar i u Tursku, i da slušaju.
Istorijski, Silajdžić i Turska su još u otomanskom vremenu. Ako nešto hoćeš da riješiš, vati se Stambola. Pri tome bi Silajdžić morao znati da se neće prezati ni od drugih rješenja. Naći će se neko drugi, pa makar Sokolović. Tihić i Lagumdžija bi trebali da znaju kolika je snaga igrača iza njih i dokle će moći odolijevati najezdama turskih diplomatsko-terotorijalnih hordi. Srbija bi trebala da zna da, pošto je Kosovo izgubljeno, Tursku ne treba puštati pod Smederevo.
Srbi i Hrvati u BiH moraju novu realnost sagledati hladno i pripremiti se na otomansko utopljavanje. Kako piše Željko Raguž i posljednjem broju Crkve na kamenu, pastoralno-informativnog lista hercegovačkih biskupija: Ako muslimani imaju namjeru s vrmenom od BiH napraviti „muslimansku Bosnu“, za što svakim danom nude dokaze, neminovno je zajedničko srpsko-hrvatsko suprotstavljanje takvoj namjeri. Mislim da je u tu, opštu, svrhu, kolikogod dnevnopolitički bio, organizovan i sastanak HDZ –a i SNSD-a u Banjaluci. A da je na vrijeme shvaćena Izetbegovićeva žrtva mira zarad BiH, srpsko-hrvatska saradnja je mogla okrenuti tok ratne istorije u sasvim drugom smjeru, bez nepotrebnih žrtava i sa mnogo bližom Evropom.
Neodržani sastanak u Turskoj treba shvatiti kao vrh ledenog brijega ali i kao početak turskih konsultacija.
Još igrača ima, na sceni i iza scene.

SRPSKA ZAUVIJEK
Savez nezavisnih socijaldemokrata je promovisao politički moto za narednih nekoliko mjeseci, možda do izbora. Radi se o sintagmi Srpska Zauvijek.
A ako uspješno uđe u javnost može ponijeti i stijeg slogana kampanje za opšte izbore 2010.
To je politička prizma za posmatranje i reagovanje na sve događaje koji mogu da iskrsnu, ili iz mraka neartikulisanih poteza pojedinih faktora međunarodne zajednici ili iz naplavina velikog unitatarističkog povodnja.
Vidim da neki „analitičari“, eksperti, piarovci... nisu shvatili ništa. Jedna od zamjerki: Otkud slogan prije iznešenog programa. Ovdje je sam slogan program. Te dvije riječi govore sve i nema nikakve potrebe stranačkim odrvenjelim jezikom obrazlagati šta je političar htio da kaže. Esenesde uvodi, odavno, potpuno nova pravila u političku komunikaciju i u unutarstranačku tehnologiju predizbornog djelovanja. Savez nezavisnih socijaldemokrata je osposobljen za permanentni izborni proces, za kampanju koja traje svakog dana između dvaju izbora. To nam omogućava efikasna organizacija, koju još pospješujemo za novih 1000 mjesnih odbora nakon čega ćemo za svako biračko mjesto u Republici Srpskoj imati svoj mjesni odbor. Mi već odavno vodimo izbore bez glavnog izbornog štaba jer naši lokalni lideri i organizacija, na svim niovima, imaju istovjetna znanja, sposobnosti i vještine da po jedinstvenoj tehnologiji u visokim serijama proizvode – glasove.
Hajde što ne razumiju eksperti, ali ne razumije ni Mihaljica, lider velike stranke iz Novog Grada, Srpske radikalne stranke Republike Srpske. Kaže da je SNSD falsifikovao slogan i da će nas tužiti za krađu intelektualnog vlasništva. Ponekad se pitam da li baš svaki radikal mora biti intelektualni konj? Oni su u lokalnim izborima imali slogan: Sa nama za uvijek Srpska. To nije ništa i nije nikakvo vlasništvo. Njihovo vlasništo je 377 glasova koje je, kao nosilac odborničke liste u Novom Gradu, dobio Milanko Mihaljica.
Srpska Zauvijek liči na njihov slogan kao što Milanko liči na Kajan Aldorino, najnoviju mis svijeta.

KEMO FREKVENCIJA
RTRS je počeo eksperimentalno emitovanje digitalnog signala sa lokalnog, gradskog odašiljača u Banjaluci. Baš sam uzeo kurs iz obrazovanja odraslih da na svom prijemniku to nađem, pošto sam obaviješten da prijemnik može da jede digitalne signale, kad stiže rak-aber iz Kemine agencije za regulisanje. Odmah obustavim sve aktivnosti i na vrata navučem krevet i ormare za slučaj dolaska Keminih Regulatora.
Kemo RAK je dao izjavu kako RTRS, to je televizija i radio Republike Srpske (op.a.), za to emitovanje nije dobio dozvolu od Regulatorne Agencije za Komunikacije i kako neovlašteno koristi frekvencije koje, pa i ova na Šibovima, pripadaju Državi.
Eto šta je teritorijalizacija o kojoj sam tu skoro govorio. Jebeš tehnološki napredak, važno je ko ima vlast nad teritorijom jer onda ima vlast i nad svime što je iznad teritorije, beskonačno u kosmos, pa i nad frekcencijama.
Fiormiraju stranci IMC a on se prerači, preraste u RAK i prisvoji Državu. Postane vlasnik prava i ponašanja.
Frekvencije, kao prirodno dobro, vezano za teritoriju, pripadaju entitetima, kao i mediji i informisanje koji pripadaju entitetima. Po Dejtonskom sporazumu. To što je neki visoki predstavnik nametnuo IMC/RAK, ne znači da je to vlasništvo poništeno. Čak i da se Kemina Agencija zove VAKUF, vlasnička agencija katastra u frekvencijama, Kemo i RAK nemaju prava nad nebom iznad Republike Srpske, niti nad mineralima i rudama pod zemljom.
Kemo treba da zna da je tu neovlašteno, najprije, jer se radi o nametnutoj, neustavnoj, nedejtonskoj instituciji, a potom, i jer mu je istekao mandat. Bez obzira što bošnjačke stranke smatraju da je ono što je jednom bošnjačko to je uvijek bošnjačko.
Isti slučaj je i sa UIO i njihovim Kemom.
Te dvije agencije bi trebale promijeniti imena.
KAK, Kemina Agencija za komunikacije.
UKO, Uprava Keminog oporezivanja.

SUKOB CIVILIZACIJA
Ima nešto mrtvački simbolično, ili lešinarski sladostrasno, u održavanju konferencije Alijanse civilizacija, u Sarajevu, na području gdje se sedmi vijek sukobljavaju i kolju civilizacije.
Ta Alijansa se ovdje demonstrira kao potvrda krvi a ne kao lijek napretka.
Besmisleno je na grobolju govoriti o porodilištu. Nad rakom o zaljubljivanju. Kod giljotine o toleranciji.
Predstavnik te Alijanse civilizacija, koja djeluje pod pokroviteljstvom UN a u stvari je tursko-španski projekt, Horhe Sampajo, izjavio je u Sarajevu, povodom Deklaracije Alijanse, da u modernim i otvorenim društvima postoji prijeka potreba za rješavanjem etničkih, religijskih i kulturnih razlika, na pragmatičan i održiv način.
Etničke, religijske i kulturne razlike su i u BiH riješene. Narod je to skoncentrisao u filozofiju: Hodža ne ide u crkvu. Nešto je pokušavao da popravi komunizam, socijalističko samoupravljanje, pa je postotak mješovitih brakova neke razlike potirao, no kasnije se, u toku međubratskih ratova u BiH, to pokazalao kao otegotna okolnost – najveće je zlo bilo biti iz mješovitog braka ili imati ženu druge vjere.
Riješene su tako da je potrebna količina mržnje vraćena na optimalan nivo i živi se, etnički, kulturalno i religijski, nedodirljivo, nespojivo i nekompatibilno.
Ovdje je problem teritorijalnih razlika.
Sve što se događa u svim sferama, ne samo u tum religijsko-nacionalno-kulturnim, povezano je sa planovima i ciljevima teritorijalnog prisvajanja, okupacije, aneksije.
Kada se ne može riješiti pitanje gradonačelnika Mostara, u pozadini su teritorijalne pretenzije. Kada se ne dozvoljava referendum o bilo čemu u Republici Srpskoj, u pozadini su teritorijalne pretenzije, kada se zahtijeva funkcionalna vlada i država u BiH, u pitanju su teritorijalne pretenzije, čak i okupacija sudstva i tužilaštva ima iza sebe teritorijalne pretenzije. Ovdje niko ne želi da vlada Srbima, Bošnjacima i Hrvatima. Želi da vlada teritorijama. Ako su na njima Srbi, još bolje. Najbolje, međutim, da ih nema. Kao ni Hrvata.
Ta sranja o nacionalnom, kulturnom i vjerskom tolerisanju su obična varka mrskih teritorijalista. Čak je i Otomanska imperija tolerisala te nacije, crkve i kulture. Poturčavanje i pokolj su bili, ukras, kao behar. Pa i Austrougarska. Svi su oni tolerantni, samo im daj teritoriju.

PREMA KRAJU
Međunarodni Generalić, replika nekadašnjeg rodonačelnika nekadašnjeg naivnog slikarstva nekadašnje Hrvatske, Valentin Incko, koji se svojski trudi da se predstavi naivnim, od navijačkog šala sa onim geometrijskim elementima do jučerašnje odluke o stranim savjetnicima.
Inače, sudstvo je rastegljiva, lirska, epska, umjetničkodojmljiva kategorija pa su tu savajetnici sasvim uobičajena pojava, kao i sufleri, šminkeri, recitatori, stilisti, akvarelisti i druge umjetničke duše i kategorije.
Incko je naivac, u ovom slučaju, prije svega po toj kategoriji savjetnika ali i po obrazloženju odluke o Mostaru. Snebiva se: ne znam koliko predmeta, čuo sam da je više iz F, valjda zbog broja stanovništva, ne znam kakav je odnos snaga u Mostaru, čuo sam da je Esdea najjača stranka, nije ovo upereno ni protiv Republike Srpske ni protiv F...
Stvar je mnogo tragičnija.
Izmišljen je takozvani Sud BiH, izmišljeno je takozvano Tužilaštvo BiH, izmišljen je i Barašin sa fasadnom Meddžidom, izmišljen je ugovor sa Predsjedništvom BiH, zakon na osnovu ugovora... sad su izmišljeni i savjetnici. Oni će pomoći. Na tri godine. A dotad, misle naivci u Sarajevu i u Ohaeru, valjda ćemo nešto smisliti ili postići.
Tragičnija je jer ovo vodi BiH prema njenom kraju. I piramide propadaju kamen po kamen. Kolikogod to sa stranim savjetnicima bilo naivno, to je urađeno s namjerom izazivanja i ponižavanja Republike Srpske i sa znanjem da će takva odluka imati reakcije. Na ovaj način Ohaer i Incko Naivac dijele BiH, znajući unaprijed da se odluka neće prihvatiti i primjenjivati na teritoriji Republike Srpske.
Njegove podcjenjivačke, sa naglaskom na pod, izjave, u stilu, provincijalnog političkog analitičara, o tome da referenduma neće biti a i ako bude ko zna kakav će rezultat biti, znak su straha.
A izjave Ohaera o tome kako odluka Švendimena nije konačna, kako postoji mogućnost žalbe i taksene marke, znak su haosa koji vlada u tom segmentu koji se zove Napoj Međunarodne Zajednice u Sarajevu i inostranoj okolini. U toj Emze neprestano traje bitka ko će kome uvaliti podvor.
A najbolji rezultati se postižu preko leđa Repubkike Srpske.
U posljednjih petnaest godina tako je bilo.
Sada to ide i preko leđa BiH.
O tome bi u Sarajevu trebalo da se zamisle. Ako im je stalo do BiH, Države, pa i Bosne.

FATIH DAVUTOGLU
Ahmet Fatih Davutoglu, Osvajač, ponovo jaše.
Nakon zanesenog uvodnog izlaganja o vijekovima Otomanske Stabilnosti na Balkanu, koje je upriličio u našem Sarajevu, jer je i Istanbul vaš, a što je u stvari ratni plan za ponovno osvajanje balkanskih i drugih turskih prostora, obratio se čitateljstvu Oslobođenja povodom sastanka Alijanse civilizacija u tom starom saraju, Sarajevu.
U tom tekstu Davutoglu iznosi niz laži:
· Grad (Sarajevo) koji u sebi objedinjuje posebnosti cijelog regiona, svojom multikulturalnošću predstavlja „balkanski Jerusalim“,
· Od sarajevskog duha tolerancije i uzajamnog poštovanja ne bi trebalo da budu uskraćeni ljudi u nekim krajevima svijeta u XXI stoljeću
· 14. decembar, potpisivanje Dejtonskog sporazuma (?) je plod vizije rahmetli predsjednika Alije Izetbegovića koji se zalagao za jedan novi humani pristup rješavanju problema savremenog svijeta.
Nije razumljivo zašto profesor-ministar laže o multikulturalnosti u monoetničkom Sarajevu. Osim ako ne misli na sandžaklijsku, otomansku, muslimansko-bablkansku kulturu.
Takođe, nije razumljivo kako se Izetbegovićevo žrtvovanje mira može smatrati novim humanim pristupom ako je rezultat sto hiljada mrtvih i islamsko Sarajevo.
Fatih Davutoglu je, takođe danas, u Jutarnjem listu udijelio intervju gdje je rekao da Republika Srpska nije baš konstruktivna, u BiH, jer bi državna struktura trebala biti nanovo izgrađena kako bi se dobile efikasna vlada i uprava. Prevod: Republiku Srpsku treba ukinuti jer ne vjerujem da je mislio da efikasnu vladu i upravu u Republici Srpskoj.
Jasna je ta Davutoglu Ofanziva na Sarajevo i BiH.
Turska pokušava, nakon kraha aga sarajlija, ambasadlija, unitarlija i centralija svih vrsta, da preuzme kormilo za stvaranje efikasne vlade i uprave u BiH, za stvaranje jednoglasne, jednonacionalne, jednovjerske i jednojezične multikulturalne zemlje.
Zadnja dva puta kada su u BiH bile efikasna vlada i uprava, za vrijeme tuskog pokolja, pogroma i okupacije, i za vrijeme Aneksije i Kalajevog režima, Bosna i Hercegovina je probeharala i procvjetala do neslućenih visina otomanske stabilnosti i austrijanskog eksploatatorstva, tako visoko da je ovdje počeo prvi svjetski rat.
Onaj ko donese ovdje, u BiH, i nametne, efikasnu vladu i upravu, donijeće i novi rat.

PREMA SRBIMA KAO PREMA PSIMA
Rukovodilac posebnog odjeljenja Tužilaštva BiH za ratne zločine, Dejvid Švendimen, već je poznato, prije odlaska iz BiH donio je odluku da se obustave istrage za pomor Srba u Bradini kod Konjica 92. i za pokolj vojnika JNA i Srba u koloni unaprijed dogovorene evakuacije, u Lagumdžijinoj Tuzli.
To su ti strani tužioci i sudije koji treba da donesu pravdu ovoj zemlji, o čemu mjesecima trube bošnjačke čaršijske stranke, gregorijanisti, ambasadisti i unitaristi.
Odluka te pobjegulje Švendimena koncentriše svu suštinu odnosa prema Srbima u BiH, još od one mračne Skupštinske Noći u Sarajevu, od zločina u Sijekovcu gdje je pobijena staračka nejač, preko bombardovanja srpskih položaja tokom rata dok je ilegalno dostavljana hrana, oružje i municija suprotnoj strani, haških osuda Srbalja, osuda uglavnom Srbalja od strane takozvanog Suda BiH, provociranja sa slobodom debelog bihaćkog generala, uzdriglog zločinca i paljevinaša, inače režisera, koja se može opisati sa pet narodnih riječi: prema srbima kao prema Psima.
Potez Švendimena može se tumačiti kao:
· Znak osvete i poniženja, nedodirljive moći i voluntarizma nekoga ko je proglašen tužiocem. Osvete zato što Republika Srpska ne daje saglasnost za produženje sudskog i tužilačkog voluntarizma i bezakonja. Poniženja pokaznom vježbom pod kodnim nazivom: Vaše žrtve nisu važne.
· Znak da je funkcija i dužnost stranih tužilaca i bila da se istrage vuku unedogled pa da se onda proglasi nedostatak dokaza.
· Očigledna tendencija da se pomoću neistraživanja i neosuđivanja zločina nad Srbima krerira i stimuliše jednostrana Industrija Žrtve u BiH.
· Tehnolgijama zamazivanja očiju Republici Srpskoj i Srbima dok ih se ne poukida a onda – Mirna Bosna.
Švendimen i druge strane sudije i tužioci takozvanih suda i tužilaštva BiH, ovdje su pet godina boravili i djelali nezakonito. Ugovor koji je sklopilo nekadašnje Predsjendištvo BiH sa nekim međunarodnim neutemeljenim faktorom, ustavno je ništavan jer to nije ustavna nadležnost Predsjedništva. Tako ni Ćiro Peder ne može da dovodi reprezentativce u fubalometu. Zakon koji je u Parlamentarnoj skupštini BiH usvojen na osnovu ugovora protivustavan je i neko je morao, ili sam Ustavni sud, da pokrene proceduru bez obzira što u njemu, na osnovu Dejtonskog sporazuma sjede i sudije instranci koji, uglavnom, služe za preglasavanje Srbalja. Protivustavan je jer se ne može na taj način BiH odricati sudske vlasti niti dijela svog suvereniteta čije je sudstvo svakako jedan od osnovnih izraza.
Ako sutra u Mostaru, stolnom gradu Ohaera, Svetog Statuta i Majke Suživota, Incko donese Obznanu ili Katil-ferman o produžetku boravka ružilaca i sudija inostranaca na privremeno zauzetoj teritoriji, Republici Srpskoj ne preostaje ništa drugo nego da, putem legitimnih organa vlasti, Vlade i Narodne skuštine, proglasi nevaženje takve odluke na teritoriji Republike Srpske.
BiH će time izgubiti još jedan dio svog suvereniteta.
Do koga, ionako, nikome nije stalo.

NIŠTA NE LIJEČI TAKO DOBRO KAO REALNOST
U Sarajevu je održan nekakakv skup kojeg je organizovao FES, Fridrih Ebert Štiftung, a na kojem se raspravljalo o tome gdje želimo stići 2014. Nisu trebali organizovati, ja bih im odmah rekao: nigdje.
Ali, to svi znaju.
Na tom skupu je Nerzuk Ćurak, profesor sarajevskog Efpeena pominjao i mene: kako piše sarajevsko Oslobođenje, rekao je: Rajko Vasić piše tekstove čija interpretacija i čitanje apsolutno može uputiti na elemente fašizma. Vasić je bio sjajan komunistički novinar u bivšem režimu ali je danas izvšio nacional-socijalističku folkloraciju života.
Pogriješio je. Nisam bio sjajan novinar. Jer u tadašnjoj konkurenciji na Televiziji Sarajevo, nisam mogao biti sjajan, bio sam produktivan. Nisam bio ni komunistički novinar jer sam vlastima vadio oči gdjegod sam stigao i to nikako nije mogao biti komunizam. Nisam izvršio nacional-socijalističku fokloraciju života. Ja ga samo opisujem. A čak i da se može u mojim tekstovima uputiti na elemente fašizma, ja tome nisam kriv. I ja sam proizvod stanja BiH, ja nisam pao s neba. Po čemu je, uostalom, fašizam podjela a nije fašizam podjarma. Fašizam federalizacija a nije unitarizacija. Fašizam Republika Srpska a nije fašizam bosanska nacija.
No, još gore je.
Profesor Ćurak je analizirao stanje u BiH i zaključio, ako je Oslobođenje doslovno citiralo, i ovo i o meni: Logika dejtonske države je proizvela Esdepe dominantno bošnjačkom partijom a Esenesde je odvela u nešto što sa socijademokratijom gotovo da nema nikakve veze.
Nije kriva dejtonska država, moj profesore. Dejtonska država je posljedica stanja podijeljenosti i mržnje u ovoj zemlji. Samo što se Dejton malo zajebao, da folklorizujem, u pogledu muslimansko-hrvatske federacije, uzimajući da je mržnja samo u odnosu na Srbe i od Srba. Maks Levenfeld je 1920. napisao Andriću sve o tome. A Esdepe je uvijek bio bošnjačka stranka. Da nije, ne bi bio u sarajevskoj ratnoj vlasti. Esenesde je od početka u svoj program zapisao dva enteteta i tri naroda i, i tada, i sada, borio se za najšire, siromašne slojeve.
Moja krivica je samo u tome što volim da napišem i kažem kako jest. Kada sam rekao da Esdees, Esdea i Hadeze ne mogu voditi narode i državu, otjeran sam sa TVSA i dobio poziv za rat (znao sam šta me čeka). Kada sam ostao živ vidio sam dokle je došla dijagnoza doktora Levenfelda.
Moj lijek je: podijeliti sve što se može podijeliti.
Nadam se da profersor ne želi da studentima predaje šarene laže i život im i politiku pakuje u svjetlucave omote sa roza mašnicama. Pa da se onda čudimo kad se sretnemo u sljedećem pokolju.
A mene može da zove kako hoće. Bolest se time ne liječi.