ВУЧИЋ ЈЕ ПРВИ

У НОВИЈОЈ ИСТОРИЈИ

ПРИМИЈЕНИО

СЛОЈЕВИТУ ВЛАСТ

Већ сада је јасно да је Феномен Вучић политички тренд, политичко вријеме, за анализу. Али не стања Вучића већ Стања Србије.

Моја капитална констатација да Свако од нас има болести које га чине нормалним, не вриједи за Политичаре. Лидере. Вође. За њих је, а и за НДД Сферу, то опасно.

Нажалост. Вучића Политичке Болести чине нормалнијим него иначе.

Вучића се у јавности мало анализира.

Они који су требали, давно су га и перфектно изанализирали.

За општу употребу препоручујем текст Дарка Худелиста којег је објавио у Глобусу, 18012013е.

То је врхунска новинарска скаска, сторија, што би рекло Србовље, из које у сваком пасусу избија најозбиљнија политичка анализа.

Коликогд Србима Србије било тешко, или заносно, јер постоји и такав слој грађана бирача, бити под Влашћу Вучића, ради се о законитом тренду који траје од Распада Југославије. Од било ког датума из тог догађаја али који може бити смјештен и непосредно прије самог чина. Осма сједница, напримјер.

Александар Вучић је логичан наставак, не и завршетак, Слободана Милошевића.

За Србију би било капитално да се озбиљни независни политички и друштвени умови дохвате анализе ове тезе.

Без тога се неће Србија моћи преобратити из Колијевке Поданичке Диктатуре у Колијевку Прихватљивог Вође.

Пошто Србија не може без Вође.

Ја не могу озбиљно да се бавим Вучићем. Јер, не живим у Србији. Јер, немам непојавних чињеница. Јер, ме не занима превише, осим онолико колико се то рефлектује и утиче на стање у Републици Српској.

Шта су обиљежја и посљедице Вучићевог Стања Србије.

► Деградација Свега Постојећег. Дијагноза је преширока за објашњење па чак и набрајање. Све вриједности се убрзано унижавају, од естрадних, спортских до вјерских и уставних.

► Поданичка Србија.

► Србија без граница.

► Србија без Устава и Суверенитета.

► Србија без Права.

► Србија разореног политичког, страначког мозаика.

► Економски разорена Србија.

► Бриселски и косовски понижена Србија.

► Србија на Нато клиновима и на Руском Крсту.

Морам да будем објективан.

Карактер Вучића је много допринио његовој Политици, њеним карактеристикама и њеним валерима болесног аутократизма. Пратим га још откада је био Министар Информација.

Он је један од људи који могу да буду ефкетни и добри било којој Власти. Али је свакако један од људи којима никада не треба дати Власт.

Међутим. Није Александар Вучић узрок, креатор и произвођач свега набројаног и много непоменутог а свакодневно практично трагичног у Србији.

Он сам је много више производ Трендова Србије, врхунски производ, један од ријетких који може да побољшава и унапређује те трендове, у њиховој погубности и силазности.

Та дијалектика у којој Вучић побољшава трагичне трендове а они га чине јачим, опаснија је по Србију од самог Вучића и његове Власти.

Вучић је развио технологију Власти која је изузетно ефикасна. Без обзира што је на изборима изгубио много посланичких мјеста.

Сегментирана, слојевита, као заштитна одјећа против хладноће и метака, та технологија практичне власти сложена је овако.

► Празна Медијска Доминација. Србија је једна перманентна Вучићева Конференција За Медије. Он тиме постиже два циља. Одузима свима другима простор. И, нинашта се не обавезује. Јер Празнина, Театралност, Лаж, које су обиљежје свих Вучићевих медијских наступа, не обавезују га.

► Нејавна дјелатност према свим слојевима Власти и сваком субјекту друштва, од економије до бирача. Вучићеви црнокошуљаши, фантомкаши, утјеривали су Сигурне Гласове у недавним изборима. Када је то радио грађанима по солитерима могуће је замислити шта ради неким директорима предузећа и другима. Сигуран Глас, иако изборна синтагма, јесте Синтагма  Диктатуре.

► Подскотност.

► Лансирање Негативних Догађаја. Бриселски споразум, Пад хеликоптера, Савамала...

► Медијска Прекривка Негативних Догађаја. Али и цијеле Србије. Офармана Србија свим бојама кича, шунда, безвријеђа и небитноће.

► Ефектуирање, поентирање, након неког времена, сваког Негативног Догађаја, за себе, у своју корист. Што Вучић ради саврешено. И ту он нема иностране савјетнике и менторе, као што круже фаме о томе. То је његов лични талент. То су Болести које га чине медијски ефектним. Друга страна те појаве је Србија, која је непостојеће добар хумус за такву расаду.

► Потпуно подшапљивање Медија. То је примитивна политичка црта Вучићевог Карактера. Она доноси Дукате, једно вријеме. А кад почне да доноси други дио пакета, то ће бити Крв. Већ сада се Вучићева Епоха Власти може, окарактерисати као Дукати и Крв.

► Лажна Неутралност, Вучићева, не Србије. Јер, скоро сва Србија је за Русију.

► Уништавање Политичких Противника. Што је добро за њега а погубно за Србију. СП и Дачић, нпр. Очито је да Дачић, а и цијели СП, не смије у Опозицију. Јер, има репове на које би му Вучић стао са свечетири. И уништио га. Дачић је прихватио мање зло. Да га Вучић, и Социјалистичку Партију, уништава док је у власти, темељито и успорено.

Све то се догађа у веома негативним условима. Да није тако, нешто би барем било кочница, сметња, том претварању Србије у Вучију.

► Интелигенција атомизована, ућуткана и самоућуткана.

► Црква потчињена.

► Војска разорена.

► Политички Противници упросјачени, некомпетентни, без националне харизме, без визије и без одлучности на жртву.

► Службе потпуно у функцији.

► Скотослужбе на помоћи, на површини, а на одмоћи, под водом, за Вучића и Србију.

► Медији у стању усмрђене трулежи.

Шта је излаз за Србију. Којег, нажалост, нема.

► Пети Октобар. Који ће, чак, и ако почне искрено, изворно, бити искориштен од Скотослужби. Чиме ће Негативни Трендови Србије бити продубљени и убрзани. Док се Наивни Народ буде одушевљавао падом Вучића и пикантеријама о томе.

► Војни Удар. Који не може да прође без примања к знању, барем, од неке од Скотослужби или од оне коју воле у Србији. Што значајно умањује његове друштвене и националне ефекте.

► Економско, убрзано, окретање Кини и Русији. Које Брисел и Вашингтон не би допустили и по цијену новог бомбардовања Србије. Али које би Србији донијело ефекте рада и запошљавања као и санирање политичке сцене.

Суморни текст о Србији и Вучићу могу да завршим лажно оптимистичном, правом вучићевском патетитчно-театралном, реченицом.

Можда овог тренутка нека мајка у Србији рађа некога ко ће, кад дође вријеме, да се, наобразован, охрабрен, осавремењен, национално непоколебљив, неличан, сав посвећен Отаџбини, запути по тој Земљи Србији и исусовски придобија присталице, створи Покрет па Политичку Странку и побиједи на изборима, разапевши сам себе на Крст Жртве, да то, њему, не би урадили други.