Овдје
објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити
на овом Блогу, као и претходне.
КИШЕ
И
ДУША
РАТНИКА
роман
1.
Рат је
једна велика најезда страшињака, страшњика и страшеника.
И тугоморна
поворка Страхова.
Свако ће,
на овим просторима, да каже да се у Рат не иде са страхом и бојазни. Овдје су
Живот и животи навикнути на Рат. Рат је међуживот. Он је позорница на којој
завјеса никада не пада. Само се мијењају глумци. У Црном и Бијелом. У Крвом и
Мртвом. У Кривом и Правом.
Ни прије
Рата, ни послије Ратова, нема Страха ни Страхова.
Ратова, јер
се Рат увијек изроди и растићи у више њих па се свакипут догађа да се мобилише
са једном капом а врати са другом, оде за једну државу а главу да, или прса за
одликовања, за другу.
Кукњаве
има. Али и она је, овдје, више обичајна.
Тако је у
Рат, деведесетпрве, у том тешком и несретном двадесетом вијеку, отишао Доброчојек.
Отишао је
тихо. Нико за њим није плакао. Нико није клетве викао.
Није ни
имао бројне родбине. Много њих, пријашњих, изгинуло је у оном Рату,
четрдесетпрве. На разним странама. Садашњи род, што га је било, раздаљио се
некако, отуђио. Нису се пуно својали. Па је највећи дио њих само мирно закључио
Узело и Доброчојека.
Отишао је
као да иде неком на копање, у зајам. Па, ако се не врати вечерас, заноћио је,
да и сутра ради.
Доброчојек
није никако и ничим био за Рат.
Какво му је
име било, такав је и он био.
Скоро нико
у селу није знао како се Доброчојек заиста зове. А и ако би погађали, рекли би
Драго, Драган, Милко, Милан. Нико не би поменуо Симеуна.
Јесте
служио војску. Али је и тамо био као и у селу и у животу. Тих, радљив. Све је
стизао, нигдје није брзао, никад нје каснио а никад није оставио неурађено.
Не зна се
ко је и када Симеуна назвао Доброчојек.
Али, и у
школи су га тако звали. Иако је био још дјечак. Вјероватно зато што се својим
тишком и озбиљношћу, одвајао од других, разиграних, веселих и неукротљивих
мушкарчића.
Од њега су
неуколијенчивије биле и многе цурице и дјевојчурци.
