Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

5.

Када је у транспортну торбу, која је, истовремено служила и као ранац, сложио све те ствари, за које и није знао да постоје, плетене рукавице, џемпере, дуге гаће, поткапе, фишеклије, схватио је да неко мисли да ће рат да траје дуго.

Бацио је торбу на трећи кревет, на мјесто непостојећег јастука, узео свој Калашњиков, поново за онај доњи нишан, и кренуо на ходник. Тражио је, међу бројним новајлијама, некога ко је био редован војник и ко је био обучен нормално.  Сви ови људи који су ходали дугим ходником, са подом од углачаног бетонског мермера, без икаквог реда а вјероватно и циља, изгледали су му као смијешне лутке у неком складишту страшила.

Зато је погледао низасе, колико је могао од круте одјеће, да види да ли и он личи на ту војску која је редом обучена као туђом одјећом.

Не може одјећа одма да сједне. То може само у излогу. Мора да се носи и да се живи у њој. Па да се обликује по чојеку.

Закључио је да је и он смијешна дрвена лутка обучена у туђу нову униформу.

Ал чизме су боговске. Вако глатко а њима није клизаво.

Онда се сјетио да је изашао да тражи редовног војника.

Видио је једног, при дну ходника, за главу вишег од других. Познао га је тако што није носио капу. А сви остали су натукли своје нове титовке са везеним петокракама као да се опремају за удају.

Нико тој војсци није умио ништа да објасни па су они схватили да је њихова дужност да се обуку од главе до пете и тако ходају док не поспу.

Доброчојек је пожурио, према високом гологлавцу, сударајући се са осталима. Војник, војник.

Момак је стао. Шта је било, друже. По нагласку и изговору, одмах је знао да се ради о Македонцу. Било их је са њим и у Јна. Не знам како с овим, како се то расклапа, како се пуца. Шта да радим, помози брате. Не брини, то је најједноставнија пушка. Идемо напоље, на траву. Скидај ту јакну па је рашири. Ево, ово дугме прво гурнеш унутра.

Фала ти батко. Колико служиш још. Ништа. Идем ја сутра. Пуштају нас раније. Нисмо ми за ратовање у Славонији. Мораћете ви, браћо.

Фала ти, сретан пут, фала ти.

Ушавши у ходник, Доброчојек је ходао као други човјек. Окачио је пушку о раме, са цијеви низ тијело, како му је Македонац показао, дигао главу и ходао право а погледавао у свако лице небили видио да га гледају као хладнокрвног искусног војника.

Али, ходник није био довољно дуг за његово опуштање чињеницом да је сазнао како се расклапа и склапа ова руска пушкица.     

Одједном се пред њим створио троспратни кревет у углу.