3530.
ШАБЛОНИЗОВАНА
САРАЈСКА
САТАНИЗАЦИЈА
СРБА
Босна и
Херцеговина небројено пута је била исписана и везена крвљу.
У Другом
Свјетском Рату организовано је шкропљена крвљу Срба.
У Алијиној
Жртви Мира намјере су биле скоро идентичне али се пројект изродио у међунационални
и међувјерски тространи рат.
Да би се
прикриле намјере истребљења Срба из Хрватске и из Босне и Херцеговине,
лансирана је свјетска прича о Меморандуму, Свим Србима у Једној Држави, Агресорској
ЈНА, Милошевићевој Великој Србији, Српској Агресији.
Много касније
ће се свијету слагати о Садамовом оружју за масовно уништење.
Тада се, пред
захуктавање распада Југославије, свијету слагало о Милошевићевим Србима за
масовно уништење.
Та лаж живи и дан
данас.
Срби то неће
шале сапрати.
Не умију а и
не труде се баш.
Упоредо са
нереалном политиком Конститутивности свих на цијелом подручју, што је
ортодоксна антисрпска стратегија, инсталира се и антисрпска политика
Геноцидности Срба на цијелом подручју БиХ.
Упоредо са
Геноцидазицијом иде и Фашизација Срба.
Мустаф Церић,
расходовани хоџа, поводом годишњице Аушвица, износи тезу о успоредби Аушвица и
Сребренице.
Расходовани хоџа
и пропали кандидат на прошлојесенским изборима није преовлађујеће утицајан
фактор у сарајској политичкој калдрми.
Али, то и
јесте опасност. Теза о фашистима који су убијали у Аушвицу и једнаким фашистима
који су убијали у Сребреници, најопаснија је кад се спусти међу мале, обичне
људе и муслимански живаљ.
Нене са млином
међу ногама, немају информације и координате о свему што се прошлог вијека
догађало по Европи. За њих је то тако како се предочава.
А то ће се,
онда, удијевати и младим генерацијама.
То је припрема
шаблонизованог покоља.
Као што своју
улогу има и шаблонизована прича о Срђану Алексићу који је дао живот да би
спријечио премлаћивање, или убиство, једног мислимана од стране Пијаних
Униформисаних Четника.
Чак и да та
конструјција није натегнута, то сарајско величање несретног и недужног Алексића,
антисрпска је пропагандна сторија.
Најцрње што
можете лансирати јесте теза да и међу Србима постоје нормални и поштени.
Сарајево, из
којег је у току Другог Свјетског Рата отишао поклон Хитлеру, у виду ћириличне
спомен плоче Гаврилу Принципу, и отишли поклон вагони пуни Срба у Јасеновац,
нема моралног права да учествује у обиљежавању годишњица слома Фашизма.
О постдејтонској
националној стерилизацији Сараја не желим ни да причам.
Оно је
микролабораторија Босне каква је требала бити послије Алијине Жртве Мира.
Дабоме. Муслимански
жеваљ у БиХ, Бошњаци, тешко могу докучити да свакодневно наметање и прихватање
Фашизације Срба, и изједаначавање Сребренице и Аушвица, значи само припрему
неког сљедеће рата.
У коме се земља
неће шкропити крвљу већ ће се крвљу исцртати границе. Најмање. Или ће неко
морати да буде истријебљен.
Са толиком
количином мржње која се непрестано продукује према Србима, може се само доћи до
тога да та БиХ неком, цијела, буде Спомен Подручје.
