ГРЧКА.

КРАХ

ЕКОНОМСКЕ

ПОЛИТИКЕ

ИНТЕРФИНАНСИЈАША

ПОЗНАТЕ КАО

*600 ЧИСТАЧИЦА*.

Настрану пословица која постоји одавно. Пропо Ко Грчка.

Јер, овај пут је у Грчкој пропала Европска Унија и међународна финансијашка тортурашка политика поробљавања, дестабилизовања и рушења концепта Држава Нација.

Тешко је из ове информацијске близине одгонетнути колико је крах грчке финансијске позиције био пројект да се власти, у многим земљама, дочепају Топ Финансијаши ММФ, Свј Банке и водећих америчких банака које премрежују свијет или је то био пројект Америке да се дестабилизује и сруши Еурозона.

Грчка је протеклих година била под извањском западном, политичком и финансијском диктатуром невиђених и незабиљежених размјера.

Од једне суверене земље начињена је тврђава небески високих камених зидина а два, три, дрвена моста према свијету, контрлисале су Њемачка, Интер Банкари, ЕУ и САД.

Од Грчке су тражени штедња и отпуштања. А осим репрограма ништа јој није понуђено нити јој је каква помоћ дата.

Тако је терет кризе пребачен на сиротињу. Отпуштани су радници и запослени из најнижих слојева, о којима је међународна медијска ебола лансирала информације како слабо раде а примају шеснаесту и седамнаесту плату сваке године.

Након побједе Сиризе и Ципраса, стигао је и податак да је из неких владиних институција отпуштено 600 чистачица. То је била та диктирана мјера државне штедње коју су захтијевали међународни, односно бриселско-берлински гуликожни кордони.

Тако се интернационална финансијска мрежа претворила у незаустављиву кугу која хара државама и која масовно односи животе сиромашних житеља средњовјековних тврђава.

Побједа Сиризе одјекнула је, на Западу, као гром из ведра неба.

Невјероватно је да Финансијски Запад, који управља судбинама држава и нација, није имао сазнања и процјене да ће се ово негдје догодити и да је Грчка најреалнија дестинација за то.

Јер. У Мађарској већ имамо гласачки и отпор званичне државне политике бјеснилу којим се проводи уништење Држава и Нација. Много земаља ЕУ не испуњава захтјев да се призна независност Косова.

То није само због љубави према Србији нити због страха да се то не догоди и њима. Можда је баш преовлађујући страх од сазнања да је комадање земље један од начина уништавања и већег и мањег комада који остану након те демократске ампутације.

Ципраса се покушало медијски уништавати одмах по проглашењу резултата. А онда су поједни званичници почели долазити у Грчку.

Ципрас је, међутим, кренуо да остварује своју политику и обећања. То ће бити мукотрпан посао. Не само због саботирања које ће наступити извана и плаћеништвом изнутра. Већ и због дубине у којој се нашла Грчка као експериментални ронилац на дах у аранжману ММФ и других гуликожа.

Министар финансија Грчке одмах је изјавио да нема разгвора са ММФ и осталима, нема наставка аранжмана, нема клечања. Већ само борба да се Грчка властитом економијом бори за излазак из кризе.

Демократија се вратила тамо гдје је и почела.

Овај пут то изгледа као да се вратила на мјесто злочина.

Јер ово што Финансијски Запад практикује као Демократију, само је софистицирани фашизам без крви и логора.

Грчка сиротиња гласала је за своје радикалне љевичаре. Запад ће да каже да су то ортодоксни комунисти, путиновци и слично.

Чињеница је, међутим, да су они који су гласали за Сиризу гласали за Грчку. А не за ЕУ. И не за Финансиски Запад. Гласали за своју муку а не за туђи диктат.

Сириза би најприје могла да значи Сиромашни Широки Слојеви.

Тако се моје дефинисање тог преовлађујућег сегмента становништва и бирача и план да се Велика Политичка Странка мора окренути њима, опредметило на једним изборима у близини.

А Грчке Сиротиње пуна је Европа.

Ну. Ствар није завршена. Не питају се само ни претежно грчки бирачи.

Финансијски Запад, Капитализам, Неолиберализам, Збигњев, толико су моћни да скоро све могу да сруше. И, што је још горе, кад једном нешто сруше то се више не диже.

Јасно је да ће се Грчка и Ципрасова Влада наћи под видљивим и невидљивим синхронизованим ударима извана и изнутра. Који ће бити немилосрдни.

Јавност, под медијским западним перманентним инфицирањем, цијели политички и економски тектонски поремећај покушава да саглед кроз Ципраса и његову полиичку појаву, односно личност.

Ципрас је, међутим, овдје најмање битан.

Јер. У Грчкој не мора значити да су побиједили Сириза и Ципрас, али су свакако изгубили ЕУ и Финансијски Запад.

Али. Крај једног рата против Грчке не значи да су све сљедеће битке добијене.