3277.

И МЕДИЈИ БИ,

СИНЕ

И Медији би да учествују у Политичком Животу.

У Јавности није довољно.

То је једна врста сексуалног нагона.

Као што је претјерано билбордисање политичара, дио њиховог сексуланог нагона, тако и билбордисање телевизијских фаца јесте, дијелом, јебствени нагон, који се такмичи, у мртвој трци, са примитивним нагоном, гдје се на билбордима појављују лица која сваког дана висе на екрану. Па им то није довољно.

Учешће медија у изборној кампањи двокомпонентна је бољка.

Један састојак је тај сексулани нагон, нагон да се буде друштвенополитички радник, да се буде важан, да се илузионише о томе како се утиче на вољу бирача и подвољак крмача, да се буде раме уз раме са важним људима какви су политичари. Други састојак је новчани налог. Да се наплати учешће и помоћ у кампањи. Част изузецима који се опредјељују по опредјељењу, иду по идеји. Они се лако препознају. Небитни су. Али то није битно, битно је што су и сиромашни.

Они најватренији и најопредјељенији, АлуК, раде то за највеће паре. Има и оних који раде за газде. Као и оних који раде за Власт. Јер су Државни Медиј. Повлака Телевизија.

Сада, кад је све издувало, кад се јајца повлаче у подстомачје, кад је спласнуо сексуални адреналин кампање, сви ти медији остају на ледини. Као усамљени сунцокрет. Који не умије да се окреће према сунцу. То умије само кад је пуна њива сункцокрета и кад се сви сунцокрећу.

Ништа није тако усамљено као Медији током мандата.

Остају сами са својим малим. Тиражима и гледаношћу. Цупкају пред кабинетима, моле за неки значајнији интервју. Они неспособнији иду на Конференције за медије. Они тржишнији камче рекламе или рекламаче.

Тај доборовољни накурњачки однос Медија, политичарима и странкама не доноси корист а Медијима доноси штету. Краткорочну финансијску корист не рачунам ни у добит. То је само варијација на тему просјачења.

Медији који су се сврстали под налетом Усранаца или Туземаца, Беентеве нпр, изгубили су на својој минималној професионалности која је неопходна да би се било телевизија а да се не би било упишана подсукња. Или словеначка Срајца.

У сваком послу је, иначе, трагично када се Професионалност претвори у Професиоаналност.

Битнија појава, претходна је битна само за конкретан Медиј, јесте то што Медији, као и билборди, ништа не користе политичарима и странкама у кампањи. Као што политичари не знају да пишу, не знају ни ови да политикују.

Медији су се поистовијетили са билбордима. Кад прође закуп, само их згуле, запета прелијепе.

Не разумијем зашто политичарима треба такав однос.

Мада дио лежи у објашњењу да несигурни, неспособни и безорганизацијски политичари мисле да су им медији пресудни.

Ја мислим да нису уопште битни. Осим као депонија за бацање пара.

Имао је Тадић безрезервну подршку Блентаче. Па није побиједио. Иванић није имао никакву подршку те телевизије па је добио гласова колико и Тадић и, највјероватније, побиједио.

Имао је Радончић најтиражније новине у свом дијелу свијета, доскора и најбоље, па се није ни приближио побједи. Он, и други, узели су оно што је Златаган, један од политичара са највећим коефицијентом политичког ЋУК-а, путем изгубио. Имао је Додик, и Жеци, подршку Сртовску подршку Ертеереса. Па је опет добио тачно онолико гласова колика му је тржишна вриједност. Колико се могло прорачунати не користећи лажна истраживања јавног мнијења.

Медиј је добар само кад не може да те заобиђе и прешути. Кад ствараш догађаје и лансираш изјаве и идеје које нико не може спријечити да дођу до Јавности.

Кад га купиш, приволиш, кад хоће да те подржи вјерно ко куче, бјежи од њега.

У том случају се улази у Мијешано Блато. И губи се илузија о томе ко није блато а ко јест. Толико потребна здравој Јавности и здравом Социјалитету.