ПРЕДСИДЕТЕЉ

СЕРБИЈЕ

ЖАЛИО СЕ

САВЕТУ ЗА ПЕЧАТАНИЈЕ

Савету за такозвани Друкерај. Да нас цео свет разуме.

Некидан, мој сусед Урош почео да пече ракију јабуковачу. Добио јевтино јабуке из неке хладњаче, па наставио бакрени кото. Има седам дана да се меша, вади, ложи и проба, СТЈ.

Кад сам то видео, околим. Око Чечаве идем кући из Атељеа БМК.

Не пролазим више туда.

Сетим се Томе. Томице Николића. Предсидетеља Сербије. Сербијице.

Блицоноше, београдске, и други неки Медији, објавили, ономад, кад је устребало, како је Тома, Томица, Томислав, у родно село, пеко ракију док се Сербија давила у мутној води. А други дан, веле блицоноше, и други неки Медији, од раних јутарњих часова, мада се у Сербији каже Сати, димио се, код Томе, у родно село, ражањ ко кад Црнотравци пеку циглу.

После новинари, а од тих новинара су гори само њихови уредници, рекли да су информације добили са највишег места које је желело да остане анонимно јер је то врх Есенеса.

Појаснили су да су знали да се другог дана ражањ димео зато што је код Томе, Томице, Томислава, био неки Шеик.

Шеик, јелте, нема појма шта је вода, река, поплава. Човек је са песка. Да сте му рекли да према Смедереву иде вал нафте, латио би се дигитрона. Али на воду није реаговао. А Тома није имао срца да му каже да мало пази, да се не удави јањетином, такорекућ шпињетком, док се Сербија дави у мутној води. Да бар неко преживи.

Нема смисла да се сви подаве. Осим Томе. Обзиром, да је и важнији Предсидетељ био на насипима.

Појаснили су новинари, који су једино бољи од својих уредника и ниодког више, да им било непријатно, бре, да објаве да је неко био код Томе. И да је то Шеик тај и тај. А знали су. Шта ти је слобода Мадија. ЦТЈ. Цицеро Ти Јебем. И Курзив.

Тому можемо да нагузимо, своји смо, бре. Али Шеика немој ни да иментујемо.

Није тако дошло из важног места. Из врха блиског. А тако склиског.

Данас ме моја Саветница за теорију новинарства подсетила на Први Мој Новинарски Закон. Шта је то у новинарском бићу што га држи на Главићу. Главић је у реченици дио политичког система. Они којима курац пада на ум, перверзњаци су. А не ја.

У тај мах мени се јави и Други Мој Новинарски Закон. Шта је то са новинарским бићем кад му је баш лепо под Главићем.

Јер. У јеку општег покрета, транспорта, марша и пробоја неколико десетина дивизија и батаљона доборовољаца по Сербији, писати где је један трећепозивац, новинарски је смешно, политички је безвредно али је медијски прворазредно продуктивно.

Јер. Медији и постоје зато да се Казна Сазна.
И ово је Мој Новинарски Закон. 
бележите, децо, те законе, и бројеве. Немојте да ме престарелог и сенилног питате Који оно веше Ваш закон, у време Великог Поводња и Печења Ракије.

А и Тома, Томица, Томислав, није Лукашенко па да се у Сербији о посети таји. Нити је то Важнији Предсидетељ па да аустријски медији о Посети ни реч. Могао је, бре, да запали Пратер. Не би сазнали.

Онда она Дуња Босанка сере о цензури.

Каква Цензура. Видиш да се свака Казна Сазна. Види ти, једна обична оебсице, шта је са цензуром на сајту Предсидетеља Аустрије. Ни реч. То није цензура. То је Немоћ Говора. Шта је са неким бедним ретком у новинама. То није цензура. То је Кунстдрук.

Али. Почео сам о томе како се Тома, Томица, Томислав, жалио Савету За Штампу. Сербије. Није тражио Извињење. Само се, сирома, жалио.

Гледам. Нашта су спали Новинари, Уредници и Предсидетељ. Једне Државе. Да односе међу њима уређује Савет За Штампу. Сваког последњег четвртка у месецу. МИЈ. Месец Им Јебем.

Као да су из различитих држава и светова.

А право питање је Нашта је спала Држава.

На то да Командант Војске замени председника једне мале општине и преузме команду на насипу, пропусту и два чамца.