СИНДРОМ ГАВРИЛОВОГ

СТРАХА У СЛОБОДИ

СРПСКЕ ШТАМПЕ

Разумијем Сарајевски страх од Гаврила, и од Крста уопште.

Све то узбурка мир коњушница, џезварница, поткиварница, баклавџиница и зазвони миром калдрмарница.

Зато су у помоћ позвали Беч у Филхармонију. Да и дању, и у поноћ, тјерају Шејтана из Сараја.

Ну. Кога данас занима Сарај.

Он, данас, није ни за Анексију. Чак и кад би неког било вољног.

У њему, данас, Гаврило, не би имао кога да убије.

Јер Сарај ни окупатора нема. То је, данас, самоокупирана котлина.

Усможена, устајала, непокидана Црна Рупа пропасти једне Насеобине.

Да све није тако, и још горе, Данас би Бронзани Споменик Гаврилу био у Сарајеву. А не у Источном Сарајеву.

Ни мене, дабоме, не занима Сарај.

Занима ме само утолико што се, данас, на Видовдан, Слободни Српски Штампани медији понашају као и Сарајски.

Зашто у Гласу Српске, Независним, Пресу и Еуро Блицу на насловници нема Гаврила нити његовог српског споменика у бронзи. На централном мјесту.

Разумијем за Глас Српске и Независне.

Гаврило није био за улазак БиХ у Нато.

Чега или кога је страх Српских Слободних Штампаних медија Овдје.

Или је стид.

Кад је Политика могла објавити феноменални лик Гаврила са Андрићградског мозаика Бисеније Терешченко, скоро на мјесту укрштања дијагонала прве стране, када се новина превије, а Вучића На Води, турити за задњу страну, н а  з а д њ у  с т р а н у, зашто су негаврилне наше насловнице. 
Шта је било Увртомуд штамперају Овдје, у Српској.