петак, 02. мај 2014.

2861.
ДАН
СПАЉЕНИХ
ТРАМВАЈА

Маму Му Јебем, на ову нашу Босну и Херцеговину мора да је нападало стотину агресорских дивизија, триста четничких батаљона, педесет великосрпских обласних група, седам армија и четири нуклеарне силе.
Сваки дан нека годишњица сарајевског херојства, босанског јунаштва, државног шехидства и патриотског џихадства.
Видим. Данас ми тужном сликом спаљених трамваја сугеришу да је тог дана надљудски спашено Сарајево. Од чега. И због чега. Да ли због тога да би Четници могли да га држе опкољеног седам и по година. Добро, није рат трајао толико али се рачуна дупли стаж.
Мени, као писцу и сценаристи пропагандних спотова за Нато, све изгледа да је Сарајево жудило за опсадом а Четници намајерно нису хтјели да га заузму.
Из тог противбарутног блуда сви су извлачили користи. С тим што Сарајевски Политички Круг, у шта убрајам вјерске, културне, интелектуалне, паравојне и криминалне елементе, не све, има и поштених криминалаца, и данас из тог блуда повлачи користи. А Срби само повлаче.
Караџићева политика и војска, тада то није била српска војска или Војска Републике Српске, пошто је Рашо то приватизовао, начинила је огромну грешку борбом за Сарајево. Тај присарајевски српски комплекс надвладао је рационалне анализе. Које нико није ни правио. Да неко не мисли да сам будала.
Срби су требали одмах масовно напустити Сарајево. Као што су га напустили послије Дејтона. Послије Добровољачке, напримјер. То не би ништа донијело укорист али не би се Србима товарила опсада Сарајева. Које није било. Читава Алијина булумента била је Опсаднута. Опсједнута. Опсједнута жртвом и призивом геноцида. Па су, онда, стријељање ратних заробљеника у Сребреници, што је такође, поред тога што је неопростив злочин, и велика српска грешка, једва дочекали да се огеноцидишу.
Дабоме. У Есдеесу нико тада није могао да предвиди ток догађаја. А морао је. Морао је да зна ће Сарајево остати Ваше а Брда Наша.