2564.
УНУТАРНАЦИОНАЛНО
ПОМИРЕЊЕ
НИЈЕ МОГУЋЕ И
НИЈЕ ПОТРЕБНО
Унутарнационално помирење
најприје се манифестује као прикривена рехабилитација губитничке и ретроградне
стране. Потом као исправљање такозване побједничке фактографије ради фалсификовања
улога, токова и трендова. И на крају, као национално лутање, бауљање и
лавиринтисање. Што је погубно губљење убрзаног новоисторијског времена.
Рехабилитацију, као
главни робни и историјски продукт унутарнационалног помирења, увијек воде
маргинализоване политичке и друштвене снаге. Никада водећа снага.
Најпознатија овопросторна
национална помирења су Партизани и Четници и Усташе и Партизани. Треба обратити
пажњу ко је на домаћем терену а ко је гостујућа екипа.
У Србији, пошто је
пао Тито, пало Самоуправљање, пао Слобо, пао Господин Легија, а још није дошло
вријеме да се руши Вуч, најактуелнији процес јесте Гранд Парада Четника. И посебан
процес. Сви Тражу Дражу.
У Хрватској пада
занимљивост. Како сви усташе против ћирилице. А нема Срба, нема Партизана. С ким
да се мире.
Радош Бајић,
маргиналац своје професије, креирао је серију Равна Гора, толико равну да гора
не може да буде. Равну као равнодушност. Медијски се развикао да је дошло
вријеме да се покаже све оно што комунизам није дао. Смешно.
Дража је посебна
сторије. Прво треба са га се прогласи мртвим. Па да се нађе. Па да се ваздигне.
Па, ваљда, да се рехабилитује. И споменикује.
Стидљиво, на
видјело избија и истина о Четницима, коју комунизам није баш форсирао. Да би
мирније могао да проповиједа и проводи Братство и Јединство.
Незнано је колико
је покоља српског живља било од стране Четника. Као што су они с краја четрдесет
треће. По Дражиној писаној наредби. Да се очисте, с југа на сјевер, сви
срезови, а нарочито Гроцка, Умка и Срез космајски.
Четници су тада
клали шестомјесечне бебе и одсијецали им главе, из правих српских породица у
којима је било Солунаца али у којима се задесио и неко у Партизанима.
Исто то радиле су Усташе
Србима у Дракулићу, код Бањалуке. Много умноженије него Четници у Вранићу.
Партизани, ни према
Србима, ни према Хрватима нису чинили такве злочине.
Стога национално помирење
једних и других са Партизанима, односно Комунистима, и национална
рехабилитација тих класичнких кољача, колабиорациониста и мрачњака, није
могућа. Чињенице о њима нису компатибилне.
Али. Унутарнационално
помирење није могуће из дубљих друштвених разлога.
Те привидне подјеле
су, у ствари, смјена снага на националној историјској позорници. То нису
подјеле. То је одлазак, или долазак, великих друштвених снага које национално
питање настоје да ријеше са временом које неумитно пролази или са временом које
једнако неизбјежно долази.
Како те промјене,
смјене и судари снага и времена не могу да се догоде у једној временској равни,
у једном друштвеном трену, чак ни у једном великом рату, тај процес се
препознаје и демонстрира као Подјела.
Стога је свако
унутарнационално помирење, у ствари повратак уназад. То је нарочито видљиво у
Хрватској. Не знам како ће се ствари одвијати у Србији. Али је непобитно да се
точак историје настоји вратити под шубару а извући из глиба петокраке.
Дакле. Помирење није
могуће. Најприје стога што је вријеме отишло даље и једних и других снага више
нема на сцени. Осим њихових одраза и ресентимана. Историја се увијек одвија
путевима побједе. На којима побједници постављају знаке и брвна. Ново вријеме
нема могућности застајкивања, присјећања и тражења изгубљеног.
Унутарнационално помирење
није ни потребно.
Оно је у нескладу
са новим временом за којег нација нема времена за чекање. Које не може да чека
празна национална наглабања о парцијалним чињеницама који нису докази већ само
магла.
Оно је, и кад би се
могло извести стварно, или када би се извело фиктивно, губитак и застој. Оно је
процес крајпуташа. Оно је чекање воза на лажном перону. Оно је заустављање
друштва, државе и нације у мемљивој и спарној чекаоници прошлих возова који неће
доћи. Јер за њих нема колосијека, возовођа и локомотива.
Стога Равнош Бајић
ради узалудан посао. Губи Српско Вријеме. Замајава Србе и Србију. Која има
пречих послова и одлука.
Чак и када би се
снимила серија о Покољу у Вранићу, ефект би био исти.
Потребно је све
само достојно и вјерно обиљежити и записати. Не прескакати и не преправљати. Не
уљепшавати и не блатити.
Јер. Мора се
напријед. Нико више не чека Четнике и Партизане.
