2555.

ЛАКА ТИ ПУШКА

БИЛА, МИХАИЛ,

ДАРОГИЈ,

КАЛАШЊИКОВ

Да није било Тебе, и Твоје пушке, АК-47, не бих ја вечерас писао поспоменичје за Тебе. Чему би се радовао многи мој непријатељ. И они, мада су многи већ отегли папке, који су ме упаковали у рат. Кад сам први пути видио Калашњиков. Како се расклапа, Маму Му Јебем.

Срећом, Ти си то умнотивно смислио. Па сам, као сиромашни српски сељак, одмах схватио.

Испуцао сам из Акице скоро стотину хиљада метака. Братски. Рат је био такав. Што више метака, то више браће. Мало сам, због тога оглувио. Али. Јебига. Цијена Братства није мала.

Него. Да ти о пушкама Твојим зборим.

То је сиротињска пушка, брате Калашњиков. Демократска. Народна. Пушка потлачених, унижених, голијех и босих. Гладних и жедних, неуких и беспризорних. Калашњиков је пушка неизгледних и бесперспективних. Оних којима је само та прошверцована пушка остала. Чак ни као нада. Већ, само, као чаша воде на крају смртоносне жеђи.

Твоја Акица, спасила ми је главу. Стотину метака за минут и по.

Не бих жалио да сам погинуо од Калашњикова.

Окретао бих се у гробу да сам погинуо од неких амричких пушака које су дијељене за истребљење. Ми смо Твоје пушке, пушке Твог имена, узимали ради опстанка.

Почивај у топлом Руском Миру.

Нека те не узнемирава јека рафала из АК-47.

Док их има, дотле ћеш чути гласове сиротиње диљем свијета.