2525.
ОПКОЉАВАЊЕ
 

Већ су издали они који ће издати кад дође вријеме. Прва је грешност Добре намјере поплочавати лошим људима, протувама и копилади. Моћ се отима и из најбољих руку. А њена главна особина је да, у једном тренутку слабости, извуче сву снагу дивова и њихових руку, жила и костију, и присвоји је себи заувијек. Протуве су природно надарене да велику моћ претворе у невидљиву снагу која влада и онима код којих је некад била. Треба се увијек држати десет заповијести против протува. Никад не учи неукога ничему, пусти га да сам научи. Не пењи га у седло док свог стављаш под седло. Не улази у тајну с њим. Не даји му јавност у руке јер ће је претворити у раље. Не чини га важнијим од свих твојих за столом. Не дозволи да ти завирује у џеп и кесу. Не показуј страх пред њим. Не дозволи да ти чини добро. Не примај савјете. Не чекај кад ће те надрасти јер те већ надрастао када си с њим ушао у опанак.

Када твоја моћ једном постане велика а невидљива, постаће невидљиве и раље оних који ће те издати кад за то дође вријеме и у којима се налазиш као у привиду властите моћи. Они које су уплашили и учинили несигурним, те раље зову Туђи Центри Моћи. То је наговијест да се дани претварају у ноћи, да је у току опкољавање, да су протуве сплетене у омче, да стјенице пију крв и мозак.

Никад не пуштај близу себи лажне свеце који су ускоци у твоје календаре. Ни тајне службаше. Ни туђе слугаше. Ни паре не пуштај близу себи. Онај ко ти доноси паре има девет леђа а иза сваких леђа крвав гркљановад. Онај ко ти тражи паре, чини те немоћним и прави ти носила.

Ако ти је Бог дао моћ, прво види да је, можда, ниси ти сам себи изградио. Ако установиш да је тако, извиди ко ти је у томе ваљао. У великој моћи удјела не може да има један бог. Биће да у њој, твојој моћи, исе има њих на хиљаде. Не дижи им споменике, води их са собом. Не гради пут ако ћеш сам њиме ићи. Не остављај крај пута оне који имају кораке. Јер ћеш на леђима носити све оне који имају све друго. Твоји ће кораци, временом, упадати у газ, све дубље и дубље, биће све тежи и тежи. И, на крају, то више неће бити кораци већ ропци.

Кад ти такав пут изгледа прав ко стријела, то је знак да су га ТЦМ савили у круг и опколили. Па, сједе у шумарцима и шибљу, на младој трави и у доброј хладовини, лижу и милују моћ која је некад била твоја и коју, још увијек, сви, па и ти, видиш као своју. А она преде код других.

Протуве у тајној кружници опкољења чекају да сам увидиш да немаш куд јер ако ти они то кажу, одаће се.

Окрутност судбе у томе је што, и кад ноге потпуно западну у газ и кал, изнад тебе стоји мисао да пута још има и да је прав ко стријела. И што у том кружном путу неће бити ни споменика, ни искреника, ни вјерника.  

Кад станеш, протуве ће мирно да промијене поткове, копите, петокраке и кокарде, крстове и прстове, и да оду за неким другим моћноликом. Да га понизно слиједе за шаку моћи док она не постане громада а стријела кругопут.

Они који су твоју моћ већ претворили у громаде, сачекаће нове путолисце, дати им лажна весла, точкове без осовина и полуге без ослонца. Као што су дали и теби.

Моћ је, синко мој, неуништива, неокрњива и недјељива. Она није ни створива. Она постоји мимо нас. Њој се служи, она покорава и подробљује. Протуве су се извјештиле да је преотму а други су способни да је пронађу, уобличе, пригрле  и, на крају, изгубе.

Ко се моћи лаћа, од немоћи пада.