NAČERTANIJE
SARAJEVSKOG
BJESNILA

Vidim, samo što se pojavila knjiga Dobrice Ćosića, Bosanski rat, knjižica od 274 strane i 320 dinara, u stvari dnevnik iz njegovog vremena predsjednikovanja Razjugoslavijom i nakon što ga je Sloba Aždaja smijenio sa tog položaja, upotpunjen, na kraju, uvodom Koljevićevoj knjizi, dakle, najveći dio tih zapisa odavno je objavljen mada ima i neobjavljivanih, sarajevski pobješnjeli patrioti, slobodari i nadživitelji agresije i genocida, poletjeli su da opljuju i obalegaju Ćosića.
Novi Garašanin. Novo načertanije. Ideolog Velike Srbije.
U tom svom bjesnilu koje im oči pretvara u kljove a prste nad tastaturom u dimiskije, zaboravili su kako je Dobrica Garašanin bio predsjednik Komiteta Spasa Alije od komunističkih kazamata. Čudan način da se gradi Velika Srbija.
Zanimala me knjižica jer mi se nije svidio taj naslov Bosanski rat, kakva kurčeva bosna, rat je bio srpski, hrvatski i muslimanski, pa onda unakrsno, devetosmjerka, a pošto sam tog dana, kada se pojavila u prodaji, bio u Beogradu, kupio sam je i pročitao, u autu, do Velikih Okučana.
Nekoliko sličica mi je palo u oči. I upotpunilo neke moje predstave radikalne i agresivne prirode, koje ispoljavam zavađajući Dodika sa kladioničarima praznih džepova i drugim cirkusantima, probisvijetima i podmuklicama.
Prva sličica. 12. decembar 1994. Bio sam u lovu u Topoli. Ne da ubijam zečeve i fazane, nego da razgovaram sa ljudima i osetim raspoloženje naroda u Šumadiji. Razgovarao sam sa više Topolčana i „običnih ljudi“. Niko ne brine za Srbe u Bosni. Svi su ravnodušni prema njihovoj sudbini. Srbija sa svojih lokalnih radio stanica danonoćno sluša novokomponovanu narodnu muziku. Ždere i loče rakiju i pivo. Odvratna mi je ovakva Srbija. Ona ne zaslužuje bolje ljude od Miloševića, Šešelja i Draškovića.
Druga sličica. 14. februar 1995. Dva ratnika iz Bosne. Došla su kod mene u Akademiju, oporavljeni ranjenici. Došli su da razgovaraju sa mnom i kažu šta misle. Oni su iz okoline Sarajeva. Očajni su zbog nepravdi. Očajni su ne zato što su ranjeni nego zato što su mnogi dezerteri, njihovi vršnjaci i funkcioneri SDS-a, sada bogataši u Beogradu. Beograđani ih mrze. „Dosta nam je Bosanaca“. A mrze ih zbog ratnih špekulanata i bogataša. Danas su ušli u radnju i kupili po komad hleba. Zamolili su prodavačicu da im da samo po koturić salame na hleb. Ona se izdrala: „Ne dam! Dosta mi je vas izbeglica!“ „Mi nismo Srbi. Mi smo Muslimani iz Sarajeva“, kazali su. „E, ako ste Muslimani, daću vam salamu.“ To srpsko rasrbljavanje je jedna od najtežih posledica jugoslovenstva i života u Jugoslaviji. Slušao sam ove mladiće. Ogorčeni su na rukovodstvo Srba, na Karadžića, Krajišnika, Koljevića, Mladića, na njihovu decu koja nisu na frontu. Slušao sam gnev upućen Srbiji i Miloševiću. Na kraju razgovora ponudio sam im nešto para, odlučno su odbili. Posekao me njihov ponos. Opet sam opomenut da ne postavljam ljudima nijedan opšti, nacionalni, demokratski, humanistički, slobodarski, moralni cilj u koji ne mogu s njima ravnopravno da uložim glavu.
Treća sličica. 17. decembar 1995. Priča Nikole Koljevića je potvrdila moje predviđanje da će se vođa jugoslovenske, odnosno srpske delegacije i u Dejtonu ponašati autokratski i diskriminatorski prema predstavnicima Republike Srpske. Držao ih je potpuno po strani od razgovora i pregovora sa Holbrukom, Tuđmanom i Izetbegovićem. Oni su o zaključenju mira saznali sa američke televizije. Mapu koja je predstavljala teritorijalno razgraničenje Republike Srpske i Muslimansko-hrvatske federacije nisu ni na televiziji videli.
Četvrta sličica. 29. maj 1993. Srbija sada, i da hoće, ne može da kapitulira pred Amerikom i Evropskom zajednicom: Srbi preko Drine drže nam konopac oko vrata.
Opet me neka belosvetska budala pitala zašto stvaramo „veliku Srbiju“.
Što se tiče „velike Srbije“, to je jedna sintagma koja se rodila u fazi nacionalne romantike, kakvu su u svom državotvorstvu iskazivali narodi koji su bili razjedinjeni na Balkanu i u Evropi, pa su takvu sintagmu upotrebljavali i neki srpski nacionalisti. Austrougarska je 1908. u danima aneksije Bosne i Hercegovine, tu „veliku Srbiju“ proglaasila svojom evropskom opasnošću... taj austrougarski fantom je danas osnovni argument protiv srpskog naroda u evropskoj i američkoj politici. Nikada nisam verovao, iz mnogo razloga istorijskih, nacionalnih i drugih, u mogućnost zasnivanja „velike Srbije“. Moje shvatanje državnosti i nacionalne ideologije srpskog naroda sasvim je drugačije.
*
Dabome. Jebeni su ti Velikosrbi, Agresori, Načertanci. Naročito oni oko Topole, žderu, loču i kod konobarice oće da umoču.
Kao što su jebeni ovi u Saraju, koji danas Srbima, u dva, četiri, šest, osam i deset časova, lijepe te etikete genocida, agresije, velike srbije, načertanija. Opasni, ne zato što stvaraju odbojnost Srba prema muslimanima, Srbi su svoje epohe zajedništva završili, razočaravši se trajno u sve sa kojima su gradili zajedničke zajednice u dva vijeka, opasni su jer stvaraju permanentnu mržnju kod novih muslimana koji stasaju a koji nikada neće pročitati Daleko je sunce da bi vidjeli o kome se radi. Mislim da će Dobrici u Sarajevu, kada umre, podići veliki srni vukodlački spomenik sa mesinganim slovima Tamo daleko počiva ovaj agresor koji će vas sutra istrijebiti.
A ta mržnja, kod muslimana prema Srbima, može da vodi samo u jednom smjeru. U smjeru progona i istrebljenja Srba iz Bosne.

KAKAV FOLIRANT
GRAĐANSKIH POSLOVA

Dobro. Politika nije kurva kao što pričaju apolitični pederi. Ali nije ni ortodoksna pravolinijska ideologijska svjetlost. S vremena na vrijeme promijene se pogledi, dvogledi i oči. Opozicija promijeni pelene. I tjeraj dalje preko mandata.
Ali u jednom danu popeti se na građansku granu i obilno seruckati dolje, pa se spustiti ispod, na usrano mjesto, i graktati o tome kako je behar oko tebe, neozbiljno je.
Tako je danas Građanin Lagumdžija, uskoro bi zbog toga građanstvenoga mogao da počne pisati kolumne u Kompaniji, objasnio da nije išao na Radni Ručak jer mu se nije svidio onaj Mali Milanović. I svi oko njega. Previše priče o nacionalnom. A BiH, je besjedi Građanin, ne samo zemlja tri nacije i dva entiteta nego i zemlja Četiri Miliona Građana.
Ja, ipak, mislim da u BiH ima više pasa lutalica nego građana. I ne znam kako vama, ali meni, kao klasičnom komunisti, građanin je smrtni neprijatelj. Samo gleda svoju guzicu.
Sve to što je pričao Građanin Lagumdžija može da pije vode, da nije danas, odmah, sjeo u auto i došao u nacionalnio čistu, genocidnu, agresorsku, Republiku Srpsku i besjedio sa liderima. Sa Radojičićem se slikao, sad s ove, sad s one strane. Bio u Gnusnom Kriminalizovanom Administrativnom Centru. Došao kod Dodika, koji mu je odmah nametnuo dnevni red. A onaj ko određuje dnevni red, kaže Moj Drug Mile, taj i vlada.
Osjeća Zlaja da je malo neubjedljivo sve to pa pojašnjava. Ovo je i naš entitet. Svi su entiteti naši.
Nije, Građanine. Sve su reprezentacije vaše, vaš je i Komšić, ali Republika Srpska je naša.
Svejedno, dobro došao Građanine Pokorni.

STATUS PONIŽENJA
ILI STATUS KANDIDATA

Ne volim teze koje plasira Gospodin Legija, tako zovem Koštunicu jer je on tako nazvao onog Prljavog Ubicu, ali nešto sam se češkao iz uha kad sam pročitao da Status Kandidata znači dalje urušavanje Srbije.
Razabirem samo aktulne događajčiće.
Ima podršku za Status. Sinoć ima. Jutros nema. Podrška je naglo raspršena. Njemačka odlučno da se da Status. Poljska ruši cijeli dogovor jer Rusi Dolaze. Rumunija osporava Status zbog odnosa prema Vlasima. JMS, Jebo Me Svako ako neko zna gdje su Vlasi i šta rade. Najpoznatiji Vlasi je Azem, ćivša tezen pil.
Bio sam u junačkoj JNA u Negotinu i Zaječaru, na tromeđi triju bratskih zemalja, Jugoslavije, Bugarske i Rumunije. E, tamo su Vlasi. Čudni Zaljudi. Ljudi iz Zabiti. Imaju svoje poglede. Imaju i dobru etno muziku. Jedna žena je tamo imala spomenik za streljanje od strane Nemci i status Narodnog Heroja. Živjeli su kao i sav normalan svet u Srbiji. Ali, imaju svoje poglede. Nama junacima iz JNA nisu htjeli da prodaju slamu pa sam deset noći spavao na goloj kaljuzi u šatoru ispod kojeg je tekla voda i blato. Nu, obuka se završila, odbrojano sitno, otišao baja iz tog kraja i zaboravio na Vlahe. Kad danas Vlasi jebu Srbiju. Imal iko da ga nije zašiljeo.
Sreća, agitpropovac Kacin kaže Zaslužili su fanti Satus.
Dakle, u Birselu nisu ni shvatili šta hoće Rumunija i šta traži od Srbije. Ni Srbija nije shvatila. Ona se uljuljkala uspavankom Rumunija nije priznala Kosovo. Misle Rumunija luda za Srbijom. Nije priznala zbog Mađara i još nekih tamo Transilvanija. A Srbiju će da kara sa Vlasi.
Pri tome Cela Evropa, sve sa Briselom, nije ni upitnula Hrvatsku za te Srbe Bivše Ustavne. Ali Rumunija, u ime EU, jelte, pita za Vlahe.
Kako ostvariti Neponižavajuću Neutralnost sa toliko I. I Kosovo i EU. I Eu i Vlasi. I Rumunija i Rusi. I Krkobakić i Mrkodinkić.
UMB, Ubio Me Bog, ako neće pred Srbiju odmah postaviti zadatak da prizna Kosovo. I priznaće gi. Da gi se utera u Nato. I uteraće gi. Da kupi novo autonomno motorče za Čanak. I kupiće gi. Ali neće proći sa prdavče.
Ako budu tražili da Srbija prizna Republiku Srpsku...
Biće to dobra prilika da se u Srbiju uzvikne I Srpska i Turska.

IZUMIRE
SARAJEVSKA
HRVATSKA

Dolazak Ive Josipovića, predsjednika Hrvatske, onomad, u Derventu i u Banjaluku, označio je kraj Politike Na Drini Šahovnica. Sve dotad je nad Bosnom lebdjela ta zastava na kojoj je visio i čvor sa onim ljiljanovim barjakom, iako su Dva Hadezea već bila spoznala da neke putokaze prolaze peti, ili deseti, put i da se moraju tražiti novi. Sve dotad Zvanično Sarajevo i Zvanični Zagreb nisu priznavali niti uvažavali Hrvate kao nešto što samostalno politički postoji u Bosni i Hercegovini. Hrvatska je prema BiH, bila samo Sarajevska Hrvatska.
Površni analitičari i uvrijeđene ostavljene političke protuve, jevtino su objašnjavale šta je to što je Hadezeove grunulo u zagrljaj Dodiku. A uopšte se o tome nije radilo.
Pala je jedna epoha u političkom životu Hrvatske. Završio se jedan Merak u životu Sarajske Političke Čaršije.
Iako je Sarajevo neprestano pričalo, i samo sebi primišljalo, da je na Vrbasu, umjesto Banjaluke, Ankara, Josipović je, ipak, tamo vidio Dodika i Republiku Srpsku.
Bilo je to tako bolno da je Lagumdžija odmah otišao u Zagreb. I odmah se vratio.
Jučer je u Bosnu i Hercegovinu stigao predsjendik Vlade Hrvatske, Milanović. Pa razgovarao i sa predsjednikom Vlade Republike Srpske. Nije to bio nikakav grom iz vedra neba. Republika Srpska je prema Hrvatskoj izgradila autoput. Zajedno će izgraditi i most na savi. A taj autoput i na drugom kraju može da se nastavi prema Hrvatskoj ali i Hrvatskim Krajima u Hercegovini.
Nezrelo Sarajevo demonstriralo je i danas svoj autizam u odnosu na BiH, u odnosu na Hrvate i u odnosu na Hrvatsku. Neke javke kažu da je bilo žestokih riječi između Milanovića i Komšića. Milanović se doima smiren, upakiran, rečenično pribran ali, znajući frekvenciju Ljiljana Iz Našeg Sokaka, koji ima zaobadani osjećaj za istančanu komunikaciju sa susjedima, moguće je zamisliti taj dijalog, monolog, mnogolog, šta li je bio. Šta imaš, ba da razgovaraš o mostu. Jebali te oni. Oprosti, gospon Komšić... Nisam ti ja gospon, ja sam član Predsjedništva, ja, ja. Znam, gospon Komšić, ali ja sam došao u Bosnu i Hercegovinu, ne samo u Sarajevo, ne želim da budem ničiji mentor. Šta, ba, mentor, zna se s kim ovdje treba da se priča a s kim ne treba. Kad zna Anđelina... Na ovaj način nemamo što razgovarati. I nemamo, voz.
Onda se na radnom ručku nisu pojavili Zlatko Lagumdžija, ministar inozemnih dela. I Raščupani Termin. Predsjednik Vlade Bošnjačko-Hrvatske Federacije.
Očekivali Mesića sa tenkovima. Na Koridoru. Da se prekine gdje je najtanja. A pojavio se jedan Predsjednik Vlade iz Evropske Unije.
Mislim da je noćas Komšić do jutra preživao jastuk i pitao se da li je vrijeme u Sarajevu stalo ili se u Hrvatskoj ubrzalo. Đe smo, ba, pogriješili.

VEHABIJE SU SPAVAČI
KAO NEKADA I IREDENTA

Čak i Denis Bećirović brani vehabije. Šalje pisma preko Unije. Vidite vi šta sa Srpskim Neofašizmom i Vansarajevskim Šovinizmom. To o vehabijama nije principijelno. A to, principijelno, velim ja, stara je, osebujna, komunistička birokratuša.
Doris Pakt, koji im je valjao toliko puta, sad se okrenuo protiv. Zapitala se javno zašto niko, narčito iz IZ, ne osudi vehabizam. I ne odrekne ih se.
Pošto su gnusni pravoslavci već uključeni u Uniju, ako BiH dobije Status Kandidata, biće to jedina evropskounijska zemlja koja ima slobodu mišljenja u obliku vehabija. Istina, ta sloboda se nešto razlikuje od bečkog vehabizna, na primjer. Tamo samo misle a ovdje i eksplodiraju. I pucaju po američkim ambasadama.
Nešto mnijem, kad Američani tolerišu te svadbarske običaje po svojim novim fasadama, što ne bi mogao Denis Bećirović, Zamjenik Predsjedavajućeg Neznamčega, da brani Vehabije. Da su Američani dosljednji Nebeskoj Demokratiji, nedajbože, organizovali bi zračne napada na Sarajevo i Sandžak. Da se tako uništi Jašar Land. I tamo i ovdje.
Nu. Mnijem da su vehabije ozbiljniji i dugoročniji faktor od Ludog Jašara i još luđih bugojanskih vatrometdžija.
Prejednostavno je objašnjenje da se radi o vjerski misionarima. O jednoj varijaciji vjerske tehnologije. O povratku čistim vjerskim ispovijedanjima.
Vehabije su ovdje instalirane u ratnim vihorovima a nakon toga su medijski prezentovani kao neko ko uzurpira srpska imanja što je za njih imalo učinak pozitivne kampanje. U sljedećoj fazi izveli su promotivne i pokazne terorističke aktivnosti.
Ludi Jašar svojom pucnjavom oko Ambasade pokazao je nekoliko promotivnih spotova o Terorvehabizmu. Ali je pokazao i to da Linija Terorizma ide od Bugojna do Sandžaka. Nešto mi Poznato Zeleno. Stoga se toliko i zvonilo da je Jašar došao iz Srbije. Samo naivni su se palili na Nije to naš terorist, to je gnusni četnički terorist.
Sada će jedno vrijeme Vehabije da miruju.
Ali će se aktivirati kad dođe vrijeme.
Slična tehnologija primijenjena je i na Kosovu. Iredenta je, u predvečerje Ratova Bratstva i Jedinstva, krenula agresivno po Kosovu i po rudarskim jamama ali se primirila dok su trajala građanska klanja po raspadajućoj SFRJ. Kad je sve prošlo, dobili su mig da krenu u Nezavisnost. Možda je i Ludi Sloba od nekog dobio mig. Sa tim migovima se nikad ne zna. Nadzvučna čuda.
Kosovo je primjer dirigovanog slijeda događaja i pasije odanosti i poslušnosti.
Vehabije će takođe na mig izaći jednog dana na veliku scenu i odigrati soju poslušnu ulogu. Samo kretenoidi mogu da misle da je toliki užitak ispovijedanje vjere dok ti se zglobovi smrzavaju ispod kratkih nogavica.
Znam da Evropa sve to zna. Kad je znala za Znanadera, zna i za ovo. Pitanje je samo kod koga je dulji a kod koga deblji.
Zato Denis Bećirović, i drugi, ne treba da budu smiješni pisatelji pisama.

FEDERACIJSKE VAGINE
OD KOMPOZITNIH
MATERIJALA

Sarajevski portal Vijesti.ba jedan je od medijskih bisera sarajevske novinarske scene koji pokušava da izgradi jedinstvenu tehnologiju izvještavanja iz i o Republici Srpskoj. Tu su, u rangu sa najvažnijm Državnim, STJ, Bosanskohercegovačkim, Sarajevskim i Bošnjačkim vijestima, često objave planetarnog značenja: Objesio se muškarac u Banjaluci. I SLČ. Jer u Federaciji Sve behara i sve cvjeta.
Danas je odjeknula vijest stoljeća. U Republici Srpskoj cvjeta prostitucija. Pičke ima za 20 maraka.
Pa je o tome donešena i posebna reportažna storija. Kako građanke stoje na autobuskim stanicama, kako obični prolaznik ne može da ih prepozna, kako su to svakodnevne porodične žene čiji muževi znaju šta one rade, kako ih stariji dobri ljudi savjetuju. Nemojte djeco, sramota je. Ili jebi ili zaustavi.
Shvatio sam da je to pokušaj da se pokaže kako je Republika Srpska propala i u kurvanjskom smislu. Očekujem da će taj tekst prenijeti i bošnjački portal iz Tamo Daleko, e-govnine.
Shvatio sam da su pičke u Federaciji od rostrfraja, da su najmanje od teflona, ne mogu da zagore, ili da su od kompozitnih materijala, lagane a neuništive. Zato jedno prosto prostituisanje i košta 1.700,00 konvertibilnih maraka. A ne kao u propaloj Republici Srpskoj, bijednih dvajest marki.
Ta svakodnevna opterećenost sarajevskih individua, na raznim nivoima i u raznim oblastima, iščekivanjem ukidanja, propasti i smrti Republike Srpske, i traženjem znakova za to, poprima obrise epidemije i kolektivne moždane truleži.
Taj Dženaza Teferič nad Srpskom prijeti da trajno iskrivi svijest masovne populacije i onemogući bilo kakvu normalnu komunikaciju sa živiteljima Republike Srpske.
Ili, možda, taj portal Vijesti.joj uglavnom posjećuju metuzalemi, sve Tunjini vršanjaci. Pa neće ostaviti traga na mlade internetske generacije. Koje će u budućnosti sa Srbima živjeti u dobrim, tolerantnim i rostrfrajnim konfederativnim odnosima.

SAMOSTALNA
POLJOPRIVREDNA
SUADA

Avazu se oteo tekst. Suada Akmadžić iz Bosanske Otoke, to je u onom dalekom kantonu koji se nikad ne zove županija i koji je skoro pod Bečom, zapao na Zapadu, sa svojih deset prstiju na deset dunuma, proizvodi godišnje pet tona kukuruza, četiri tone krompira, tonu i po paprika, tonu luka i krastavaca, 300 kilograma graha, ne znam da li je trešnjo ili kućičar, a ima i koke nosilice.
Suada je Individualni Poljoprivredni Proizvođač.
Pošto sam provjereni seljanin, vjerujte mi na riječ da deset dunuma nije ništa. Fudbalsko igralište je na sedam dunuma. A šta se sve može proizvesti sa te njivice. Suada je, kažu novine, i rekorder, proizvela je jedanaest metara kukuruza, NS 444, novosadski hibrid, majku mu jebem agresorsku, na jednom dunumu. Oni u Semberiji teško stižu do te kilaže. Isto kažu novine.
Sad. Volio bih da se Suada vrati u Republiku Srpsku. Iako nije ni živjela Ovdje. Da pokaže da je moguće. Jer, Republika Srpska, Plodna Zemlja, Srpska, ima milion i trista hiljada hektara obradivih površina. To Obradivih Površina, kao i Individualni Poljoprivredni Proizvođač, ostatak je komunističke birokratistike, u kojoj je, mora se priznati, poljoprivreda bila nemjerljivo razvijenija nego danas, znači Zemlje. Jer, samo se za Obradivu Površinu kaže Zemlja. Niko za bujadišta, zukvišta i vukojebine ne kaže Zemlja.
A to, dalje, znači da svaki živitelj Republike Srpske ima taj hektar, u prosjeku, kao što ga ima Suada iz Otoke.
I znači da bi, proizvodeći kao Suada, mogao da bude nezavisan od evroatalntskih integracija, od budžeta, od poreza, od socijalnih problema, od nedostatka radnih mjesta, od sloma berzi. Od vlasti, što je za seljaka najvažnije.
Moj prijatelj i ja, onaj koji zna na čemu stoji svijet, američki ustav i dejtonski sporazum, sa naglaskom na Aneks 10, a Dobri Dušmanin će znati o kome se radi, već duže vrijeme razgovaramo o tom Hektru Obradive Površine, čitamo literaturu, spremamo se, konsultujemo vrlog Stevu Mirjanića. Došli smo do sintagme Seoska Ekonomija, Ekonomija Sela, umjesto Ruralni Razvoj. Tragamo i dalje.
Selo i njegove Obradive Površine moraju se posmatrati kao ekonomski potencijal. Zemlja ima svoj kilogram-sat i bogomdana je svevremenska zlatna žila egzistencije.
Republika Srpska mora odustati od politike da stanovništvo, mladi ljudi, ostaje na selu. Moramo učiniti da oni koji su u gradu a nisu na radu, i imaju očevinu i djedovinu na selu, sračunaju jednog jutra uz mali kratki espreso, da je veoma isplativo obrađivati tu zemlju. A živjeti i dalje u gradu.
Više nije dovoljna politika Malo vodovoda, Malo strujovoda, Malo asfalta. Ekonomija Sela traži više.
A i Republika Srpska.

KAD SRBUJE PDP,

PUCA I LED NA BAJKALU
Kad je za hajdaparkovsku govornicu u predvorju Narodne skupštine stao Onaj Đerić iz Pedepea, sa mrgodnom facom Brdnjaka Progresnjaka, pa bačio poluprofil, STJŽ, malo zaturio čelo i viknuo Džaba smo probijali Koridor, glavu bi dao da sam mu na glavuši vidio šapku generala Kutuzova ili nekog drugog Staljingradova.
Možda i nije tako bilo ali Presovci su to u intervjuu tako dočarali da sam baš tako vidio. Sreća da ga nisam sanjao.
Kakav ste Koridor vi, iz Pedepea, probijali.
Gdje je pala vaša kap krvi. Osim kapi panja.
Koridor nije prolazio po šumama i gorama. Da jest, možda bi vam neko i povjerovao.
Kad srbuje Pedepe, stakla u Briselu pucaju. Drma se cijeli region a Srbija i Kosovo prekidaju pregovore. Američki ambasador hvali Dodika i Republiku Srpsku. Vidi umjerenobradati gospodin da je opasnost opšta. Ako Srbi krenu za Mladenom, Za Mladenom krenuli su Četnici i Vuci, za Zoranom Srbi Romanijci, izrodiće se Prvi Mladenov Ustanak.
Kada je Pop Izdeo smireni Igor, vidi se da je dara prevršila mjeru.
Taj Pedepe je, zna se, zatražio posebnu sjednicu Narodne skupštine na temu Zašto Nema Granice u Brčkom. JIO kod kojeg je Mladen išao u BGD prije nego što će Biljani vratiti mandat. I koji je ostavio Brčko Srbima oko vrata.
Bojim se samo da se jednog jutra Pedepe ne prene i poviče Ko je dozvolio gradnju Ferhadije u Banjaluci. I da njegove masovne pristalice ne krenu da ruše sve pre sobom, od Esenesdeovog snijega pa nadalje.
Ili da u svom političkom opozicionom mjesečarenju ne sruše spomenik na Banj Brdu i ne izgrade krst veći od mostarskog.
Kad Pedepe srbuje, ni Ceca ne izlazi iz kuće. U Angelini i govance umre. A Jovan Divjak dobije želju da stegne opasač i opet krene na Dobrokoljačku.

OPASNOST OD EU UNITARIZACIJE
Pošto su trećerazredne diplomate nekoliko puta pokušavale da krmkov rep odvrnu s lijeve i zavrnu ga na desnu stranu, i pošto su otišli iz BiH, direktno u zaborav, utihnuo je Butmir, utihnuo je April, u Kasaba Saraju više se ne govori o Ustavnim Promjenama. Došla Švabica. I otišla. Nad sokakom opet pada veče, smao tebe nejma, prijesedniče.
Ali taj mir ne treba da zavarava. Bez obzira što diplomate najavljuju da bi za BiH mogao da bude aktiviran MAP i bez rješenja vojne imovine. To bi bio drastičan korak ka putu Naseobine u Nato. I značio bi da je Međunarodna zajednica odustala od Euroatlatnskih integracija. Bolje Nato u ruci nego Unitarizacija na grani.
I kad bude tako, jasno je da je Bosna i Hercegovina samo teritorijalni cilj, kao što su to, manje ili više, i druge zemljice na području bivše Jugoslavije. Niko ih ovdje nije stvarao radi napretka demokratije, ljudskih prava i ekonomije.
Mir ne treba da zavarava jer su predstavnici Međunarodne zajednice u BiH izuzetno nervozni. Kao da je svaki Treći dan Mijena.
Proces Briselizacije Naseobine koristi se za svakodnevne pokušaje unitarizacije i neustavnog formiranja Sarajevskih Institucija. Ne postoje više zajedničke institucije.
Štagod dođe na dnevni red, a što je vezano za Evropsku uniju, nosi sa sobom Smrad Unitarizacije. Savjet ministar, npr, usvojo je Mapu puta stvaranja uslova za izvoz proizvoda životinjskog i biljnog porijekla. Republika Srpska to ne može prihvatiti jer postoje dijelovi Mape koji uzimaju nadležnosti Republike Srpske. Prije toga je donijet Zakon o vinu. Tako je vino dignuto na nivo BiH. Šta će Sarajevu vino. Alkohol i Djed Mraz su nepoželjni. Traži se uspostavljanje agencije za zaštitu okoline. To nikada nije bila nadležnost BiH. Zahtijeva se, godinama, donošenje zakona o gasu BiH. Republika Srpska ima Zakon o gasu a Federacija ima samo uredbu o tome. Dabome, da će zakon ostati u gasovitom stanju.
I tako unedogled.
22.000 službenika u sarajevskim institucijama, uključujući i vojnike i starješine Vaše Armije, jedu državu mada svi u Saraju misle da je stvaraju. Kada bi se ispunuile sve agnecijske želje Saraja, na putu ka Briselu, taj broj bi se popeo na 50.000.
Jasno je da će se presudna bitka za Bosnu, s jedne, i za Republiku Srpsku, s druge strane, voditi, u ove tri godine mandata, na virtuelnom putu Evropskih integracija.
Republika Srpska mora ostati uporna i pribrana. Jednom rukom držati zategnutu slavinu na budžetu zajedničkih institucija a u drugoj imati visokpodignut crveni karton. Ne prihavata se, neustavno je.
Brisel, Evropska unija, ako joj je stalo do BiH, prihvatiće model Belgijske koordinacije, koji u BiH znači adhok komitetiranje predstavnika Republike Srpske, Federacije i Brčkog, kud svi Turci tu i Mali Mujo. Bez predstavnika Savjeta ministara, jer oni nisu ništa. Izvršna vlast je u predsjedništvu a oni su, Savjet ministara, u rangu Stalnog vojnog komiteta. A i treba ih svesti na tri ministra.
Namjera Pikovaca, najvećeg dijela, Kasabalija i Krojača, jeste Unitarizacija po principu da se Vlasi Ne Dosjete. I da se ona završi prije nego što i dođe na ozbiljno razmatranje članstvo u Uniji. Tada će se, razmišljaju Kasabalije, moći razmotriti i članstvo BiH u Turskoj.
Vlada Republike Srpske mora postati neka vrsta Dvodjelne Vlade. Ubrzano se mora jačati Ministarstvo ekonomskih odnosa i evropskih integracija u kojem se moraju stvarati odjeli za sva resorska i pregovorna područja. Iz tog Ministarstva treba da se delegiraju članovi adhok komiteta i grupa za prihvatanje evropskih pravila i procedura.
Prethodno, Republika Srpska i Federacija trebaju sklopiti sporazum o univerzalnoj formuli dogovora o prihvatanju evropskih standarda i zahtjeva kako se taj proces ne bi odvijao svaki put iznova.
Insistiranjem na Sporazumu Srpske i Federacije, iz igre bi se definitivno izbacio Veliki Brat Unitarist za kojeg je sada teško ustanoviti gdje je, da li u Saraj Kasabi, da li među nervoznim Internacionalcima, da li u Mrtvom Ohaeru ili u Gražama Nekih Ambasada.

POLITIČKA POMIRBA
SA LAGUMDŽIJOM ZNAČI
POTOP REPUBLIKE SRPSKE

Određeni krugovi domaćih prostituisanih i mudoprocijepljenih egzibicionista i inostranih lešinara i plaćenika, pokrenuli su novi projekt čija bi provedba omogućila, ili barem olakšala, ubrzanu unitarizaciju Bosne i Hercegovine, i prije ulasku u EU. A nakon toga neće niko ni tražiti ulazak u EU jer bi to bila Islamska Republika sa nešto srpskih i hrvatskih ukrasa sa drugorazrednim državljanstvima.
Taj projekt se zove Pomirenje Dodika i Lagumdžije.
Na tome se radi već neko vrijeme što je vidljivo kroz Pjesmu Zdravka Čolića Pisaću ti pisma duga, kroz samoukidanje 60 Bakira, kroz odustajanje od progona vještica na zgradi Vlade i drugo, mada se na tome moglo jahati još deset godina, onako kako jašu Čovića... što govori da je Projekt ozbiljan.
Da bi se Projekt ostvario potrebne su neke predradnje. One se sada, u ovoj fazi, obavljaju kroz pronalaženje radikala, prizivanje liberalizma, unutrašnje kritikovanje Dodika...
I dio Beograda podržava Projekt. Naivni Srbi Srbije misle da će tako riješiti neki od svojih problema kojih nisu ni svjesni.
Jedna od najvažnijih faza je bilo Formiranje Savjeta Ministara. Zato je to bila Apsolutna Greška. Bosiću i Esdeesu se žurilo da uzmu koju fotelju i da međunarodnim kretenoidima pokažu da nisu oni kočnica. Esdees se još boji smjenjivanja Ko Đavo Krsta.
Formiranjem Savjeta ministara formirana je i odskočna daska za Zlatka Lagumdžiju. Ali vlast Sarajeva nije vlast ako neko njihov ne vlada i nad Dodikom i nad Republikom Srpskom.
Pošto je propao pokušaj da se aprilizuje, butmirizuje i kriminalizuje, sa Republikom Srpskom i Dodikom mora se drukčije. Ako se Dodik približi Lagumdžiji, približiće se i Sarajevu. A kad je blizu šape... U tome će otupiti i nacionalna politika Dodikova, zato smetaju radikali i sveznalice oko Dodika, pa će Republika Srpska lakše da se lomi. To od stranaca traži, zanimljivo, i Ivanić. Samo mu zabranite nacionalnu politiku. Drukčije ga nećemo pobijediti. Ivanić, u stvari, kaže ono što Sarajevo i hoće Uzmite mu Republiku Srpsku.
Približavanjem Dodika i Lagumdžije omogućila bi se lagodna vlast na nivou BiH u kojoj Hrvati više nemaju mjesta pošto je Esdepe najveća Hrvatska partija tamo gdje su Hrvati u manjini.
Procjenjujem da je cilj da se projekt realizuje do 2014. Jer ako Dodik pobijedi i tada, Republika Srpska će biti toliko jaka i toliko blizu EU da će sve biti uzaludno.
Možda će se u Republici Srpskoj i gledati film Anđeline Džoli ali ovaj, U zemlji Lagumdžije i Mile, sigurno neće.

U ZEMLJI PITE I KITE

Eto šta je ostalo od umjetnine mekoguze Andjeline. Zajebancija sa naslovima. Jebo me svako ako Anđelina ikada više kroči na Balkan. Obilaziće ga Ko Haso Čvarke.
Noćima nisam spavao. Budio se zelen u žutom smrdljivom znoju, kao da sam u pitiespiju. Da li sam ogriješio dušu o Andjelinu. Tad pročitah Vedranu Rudan. Koja, inače, piše ko da ima Rudana Mudana a ne žensko srce. Vedrana joj ga zavedra da ga ni šumski tegljači ne bi uzvukli.
Ostala je, dakle, od sve umjetnosti, zajebancija. Kao i poslije Grbavice. Ništa. Umjetnost jeste mašta ali nije izmišljotina. Nije totalitarizam.
Nizaštonejebavajuća banjalučka grafit-scena nije se odavno oglašavala ali se javila povodom Slučaja Anđelina. Nisu Srbi krivi što je u Breda Pita mala kita. Pošto je slabo prca Bred, ona prca nas.
Taj grafit je otklonio dilemu da li treba film prikazati u Republici Srpskoj ili ne treba. Ne treba. Jer se zajebani umotvori, umjesto filmom, bave zajebancijom Umjetnice.
I šta je još ostalo, pošto je Švabica Džemila otišla iz Kasabe.
Ostao je gorak satrajevski okus Totalitarizma i kiča.
Šest i po hiljada ljudi na projekciji. A najveći dio je morao tamo da dođe. Oni najviđeniji morali su povesti i žene i toalete. Dolazak je bio sjevernokorejski znak odanosti, pripadnosti i jednoumlja.
Gdje nestade ta široka sarajevska demokratičnost, raznomišlje, kritika svega postojećeg a naročito srpskog. Ma, niko nije smio da prdne dok se pričalo o filmu. A muvama su pootkidana lijeva krila.
Možda će se pojaviti jedan grafit barem.

KARAMIRJANA KARANOVIĆ

Grbavička filmska zvijezda, Mirjana Karanović, pronađena je kao novi Sarajevski Čeda s pomoću kojeg će da se Srbi ubijaju u pojam dok se ne susretnu sa svojom mračnom genocidnošću i genskom agresorštinom.
Karamirjana, umetnica, govori ovaj put o Filmanđelini.
Kuka Karamirjana o tome kako će sve proći ali šta ćemo sa istorijom. Ispašće, na kraju da su bosanski muslimani napali Srbiju. Sve će se izokrenuti. Nemam više snage, ne mogu... sve će to jednog dana da nas stigne i mlatne u glavu ali se nadam da tada neću biti živa.
Ne samo da kuka nego i sere. Ko Radmilovićev Deka. Grbavica je, veli, bila najgledaniji ilegalac u Republici Srpskoj. Tako će biti i sa Anđelinim filmom. Bože. Što ona stvar može da rodi i što zemlja može u sebe da primi, čudo jedno.
Na kraju, Umetnicu se slika činjenicama da je glumila Silovanu Muslimanku u Grbavici, Udovicu hrvatskog branitelja u Svjedocima i Majku Kosovskog Albanca u Blodsbandu. Još samo ostaje da glumi pedera, STJ.
Ta konfuzna žena slika je i prilika Izmećarske Srbije. Sve Čedo do Čede. Za šaku maraka, a vjerujem da je to bilo u dolarima, Mirjana Kara je poletjela da bude muslimanka. Rekli su joj da je čeka svjetska slava. Holivud. Bekim Fehmiu je smiješan, šta ćeš ti uraditi. I ona se uživjela. Umetnica. Misliteljka. Šta ćemo sa istorijom. Tako je govorio i Slobodan Milošević, JTO. Nije važno šta će biti sa Srbima, važno je šta će reći istorija.
Toj Izmećarskoj Srbiji najvažniji su mrtvi Srbi. Mnogo važniji jedan mrtav nego milion i po živih. Sreća što je ta Srbija malobrojna. Tek za jednu oveću grupu statista i marginalaca u sarajevskom podjarmljivačkom filmu.

KASIM TRNKA I ČLAN 48.
Sarajevski Avaz, koji nije javni medij ali jeste stranački i privatni sa najvećim tiražem u Praznini, sistematski vrši mračno uzbunjivanje, postrojavanje i mobilizaciju Bošnjaka svakodnevnim iznošenjem izmišljotina, poluistina i jednostranih žrtvenih činjenica, etiketiranjem, lamentiranjem nad sudbinom Bošnjaka koje se sistematski progoni već 150 godina… Kad su, ono, otišli Turci.
Sada je Glavni Trebinjski Imam, ef. Hodžić, izašao sa činjenicom da u Trebinju živi 200 Bošnjaka. Prijeratnih je bilo 6.000.
Dabome, ef. Hodžić ne govori o stotinama drugih Trebinja u Bosni i Hercegovini. Samo što se negdje radi o Srbima, negdje o Hrvatima, negdje o Bošnjacima. Ne vidim u čemu je problem što u Trebinju nema 5.800 muslimana. Kad u Sarajevu nema 150.000 Srba. Da li da se prebrojavamo. Ili je to vrijeđanje drugih naroda. Šta li na to kaže The Neuvredljivi.
5.800 muslimana koji su protjerani ili pobjegli iz Trebinja, nisu žrtve Srbljaka Vučurevića i sličnih, nego direktna žrtva Rata Za Njihovu BiH kojeg je povelo političko i vjersko rukovodstvo muslimana pod mudrim stijegom Legendarnog Oca. Trebinjski muslimani su žrtve jer nisu u tom projektu učestvovali ni na koji način. Ni u planiranju, ni u realizaciji. Dabome, da ima Trebinjaca Krivaca za progone i odlaske. Želim im da ih sudovi i tužilaštva pronađu i smjeste gdje je određeno. Ali pretežan krivac nije u Trebinju, efendija Hodžiću. Nikad nije bivalo da u Praznini svi imaju Tuđmana i Miloševića a samo jedni nemaju.
Šta postiže Avaz sa ovim brojkama i panikama. I drugim kampanjama o adresama žrtava, o Karadžićevim serektaricama… Ništa. Osim što utiče na podsvijest Bošnjaka i dezorijentiše ih u socijalnom, kolektivnom i međunacionalnom smislu. To ih čini pogodnim za mobilizaciju i homogenizaciju koje su samo pretkorak za saopštavanje glavnog zamjenskog neprijatelja i krivca za ono što su im uradili njihovi politički i vjerski lideri.
U istom mobilizacijskom proglasu pojavljuje se i fantomski Ustavni Profesor Trnka. On drži posmrtni govor Članu 48. koji je ispao iz kolosijeka a koji je trebao omogućiti Bošnjacima da vladaju i tamo gdje ih nema. Da u trebinju biraju i vladaju kao da ih je 6.000 a ne 200. U tom sklopu je i kuknjava nad činjenicom da se radi na tome da dijaspora ne može da glasa na izborima u BiH.
Najdemokratičnije bi bilo da na izborima u BiH glasa cijela EU i zemlje Organizacije Islamskih Zemalja. I Zukorlić.
Trnka uzbunjujuće prognozira da će Član 48. biti izabačen iz Ustava Republike Srpske a da će to odobriti i Ustavni sud Republike Srpske.
Trnka ne kaže da je to učešće u vlasti na osnovu konstitutivnosti svih na cijelom području BiH, potpuno neustavno jer u Dejtonu takav ustav nije donešen nego je, kasnije, Ustavni sud BiH sa dva Bošnjaka i tri stranca preglasao dva Hrvata i dva Srbina i nametnuo tu konstitutivnost koje nema u životu i u stvarnosti pa je ne može biti ni na izborima.
Opet ne vidim u čemu je problem. Republika Srpska je u Dejtonu, u sastav Praznine, ušla kao država i teritorija srpskog naroda. Svi koji su se tu zatekli, i koji dođu, dobro su došli i treba da žive kao i svi ostali. Da ne kažem Kao Srbi.
I ništa više.
Trnka, pošto je profesor, trebao bi da zna da ustavni sud nije Sud Za Istoriju Popisa Stanovništva.
Bez obzira što Fahro Esbebe misli da će radikalizacijom svijesti o žrtvi, uz prezačinjeni garnirung iznošenja monstruoznosti koje su praktikovali dosadašnji lideri, Baki, Tihi… Lagija zasad nije uputno dirkati, otvoriti prostor za svoju opciju Bolje Budućnosti, čini istu grešku kao i oni prije njega. Ponovljene greške ne donose nikad ništa. A činili su ih i drugi na ovim prostorima. Bez efekta.

SVJETSKU EKONOMIJU
MOŽE SPASITI
SAMO NACIONALNA DRŽAVA

Davno sam ovdje, u skladu sa svojom političkom filozofijom Podijeliti sve što se može Podijeliti, postavio tezu da će 21. Vijek biti vijek nacionalnih država.
Jasno je da je globalizacija Projekt Za Naguz kojim bi se trebala provesti totalitarizacija u finansijskom, vojnom, kulturnom i energetskom smislu. Potprojekti su razne trgovačke, finansijske i vojne asocijacije. WTO, MMF, NATO... Danas, kada je Varšavski Pakt odavno mrtav, malo ko se sjeća Teorije Ograničenog Suvereniteta kojom su sovjetski socteoretičari objašnjavali suštinu Ujedinjenja Proletarijata.
Ograničeni Suverenitet je danas na sceni veće pozornice i pod većim svjetlima nego što je to bilo u mračno doba sovjetske diktature nad jadnim Bugarima, Poljacima, Mađarima...
Kurčevi svjetski ekonomisti, koje je sve odreda porodila globalizacija i američki liberalizam sa Divljeg Profita, danas ne govore o Sumraku Suvereniteta kojim je završen Dvadeseti vijek. Njihova optika je šarenoliki kaleidoskop ponude, potražnje, derivata i supra profita.
Deni Rodrik je, doduše, napisao knjigu Globalizacijski paradoks: demokratija i budućnost svjetske ekonomije. I sada je izašao sa tezom da globalna kriza ruši mit o slabljenju države.
To je ključni preokret u ekonomističkom gledanju na stvari.
Komunisti su imali teoriju o tome da će vremenom, kada se proleteri ujedine, država početi da odumire. Jer će svako raditi koliko hoće a uzimati koliko mu treba. JMM. Jebalo Mačku Mater.
Divlji Finansijaši su to, međutim, počeli da provode. Ali na način da država odumire, a oni da vladaju, da svako radi koliko mora a da za to dobije Crven Ban Vuka Karadžića, osunećen ili ne, ovisno o geografiji.
Države su nastale isključivo iz dva razloga. Iz nacionalnog i ekonomskog.
Kroz cijelu istoriju država nije uspjela naći barem još jedan razlog. Ali ta dva stoje i danas kao neborivi. Pri tome treba primijetiti da to ne znači da je država nastala zbog profita. Mada neke države globalizacijom nastoje da za sebe, i uspijevaju, prigrabe profit drugih nacija, uzimajući im i državu iz ruku.
Amerika nije najbolji kunić u ovom razmatranju. Jer, tamo nema nacije. Tamo su podanici Države isključivo Došljaci. Oni ne mogu unijeti naciju kroz imigracioni ured. Heroin možda i mogu. Tako da unutaramerička globalizacija nema problema sa onim državama-zvjezdicama na zastavi. Nijedna od njih nije nacionalna država i zato ima da šuti.
Evropa, pak, koja je areal snažnih nacionalnih država, laboratorija nastanka država i nacija, koje su prešle krvavi put od klanja da bi se, prije svega zaokružila Francuska, Njemačka... nacionalna država, do klanja između državnacija i do stvaranja velike kontinentalne asocijacije, EU, dobar je primjer kako integraciona isntitucionalizacija ne može zamijeniti nacionalnu državu.
Da može, Grčka ne bi propala.
Naddržavu nije moguće stvoriti a da pod njiom svi ostanu živi.
Put je upravo obrnut. Nacionalna Država, Državnacija, mora iskoristiti sve svoje odgovornosti i zaštiti naciju i ekonomiju na kojoj počiva i nacija i njena država, a potom razgovarati o integracijama. Na osnovu koristi za državu i naciju. I nikako drugačije. Predaja koristi Naddržavi samo je banalizovanje Ograničenog Suvereniteta.
U nekoj budućoj deceniji moraće se razmotriti i slobodno kretanje roba. Jer to je fenomenalan demokratski mehanizam ubijanja malih od strane velikih. Kolonijalne sile su izvukle bogatstvo od siromašnih kolonija, to isto je uradila Amerika Totalitarizmom Dolara, i sada pokušavaju produžiti Globalizacijski Kolonijalizam. Govorim o tome da nikada Karlovačko neće prići Hajnekenu ni kao daleki konkurent jer je startna pozicija bila posve različita. Još kada sve to premreži i poklopi tržište Unije, proizvodnja Karlovaćčkog biće tri puta skuplja od Hajnekena. I, gotovo.
Ne treba, dabome, imati iluzija. Jednakost država i nacija se nikada neće uspostaviti. Ali male nacije i njihove države mogu učiniti da se zaštite i spasu vlastitim radom i korištenjem svojih resursa. Od integracija će uzimati ono što im u tome i u drugom koristi.
Republika Srpska ima na svakog stanovnika, bio djed ili beba u pelenama, po hektar obradive površine. Ta zemlja može dati plodove koji će svakog tog stanovnika učiniti nezavisnim i od EU, i od Poreske uprave, i od Politike Novih Radnih Mjesta, i od prosjačkih davanja za nezaposlene, demobilisane i slične kategorije.
U iskorištenju tih hektara EU neće nikada ni pokušati da napravi pomak. To jedino može uraditi nacionalna država. Srpska.
Rodrik dobro primjećuje da je Država na udaru ekomista koji je orkivljuju za zabrane Slobode Protoka Roba i za neostvarenje njihovog sna o ekonomskom uspjehu globalizma. Ali, kaže, i na udaru je Kosmopolitskih Etičara koji kažu da su državne granice vještačka tvorevine. Globalna komunikacijska publika stvara i svoju globalnu etiku, kažu oni.
Ali. Malo poslije polovine prošlog vijeka svijet se oduševljavao Makluanom. Televizija, govorio je, stvara Globalno Selo. Ili Sijelo. I šta se desilo. Ništa. Tako se ništa neće desiti ni pripovijedanjem da internet stvara globalnu etiku. Prije svega, to je poluvojna tehnologija globalizacije koju koriste i pametni ali i, mnogo više, budale.
Maršal Makluan, naravno, nije mogao da pretpostavi da će njegova Globalna Tetka Telka stvoriti gledalački užitak od bombardovanja Beograda Bagdada, zabijanja letve u dupe Gadafiju, razaranja Egipta, sada Sirije, uskoro Irana.
Nadati se nečem boljem, suludo je.
Uostalom, da je sve to dobro, ja bih, kad sam bio u Pekingu, mogao da postavi post na svoj blog. Ali nisam mogao. Kinezi, koji su imali državu davno prije nego što su drugi počeli da pišuckaju po pijesku, znaju šta rade. Da ima neke koristi, oni bi je prvi vidjeli.
Kina i Rusija su još jedine velike brane i nade za opstanak Nacionalne Države. Ako padnu te dvije državnacije, pašće sve. Cijeli svijet će biti u Gadafijevoj Situaciji.

PRANJE VOĐE
Kad mi ne da đavo mira. Uzmem i Večernjak. Da vidim koga nema na naslovnoj strani. Ko neće biti Pečat. Prevrnem i odložim. A na zadnjoj strani sjedi Zlatko Lagumdžija, sa desnom pesnicom umivenom u lijevom dlanu, pogleda sličnog onom kojeg imaju mučitelji i iznuđivači priznanja, makar i nepostojećeg. Kao da čeka da mu počne smjena.
Osam zlatnih podrukavnih dugmadi, ipak, sugerišu da se radi o estradnom radniku. Parada laži i podvala, građanskog i nacionalnog, narciosidnog i monstruoznog.
U Večernjakovom intervjuu, Zlatagan promoviše maksimu Prije Mene Potop. Kad sam ja otišao iz MIP, ostalo je zlato, kad je otišao Onaj Mrljo, ostao je izmet.
Druga mu je bitna osobina, koju podastire, u skladu sa simfonijom Rađanje Vođe, jeste govor u ime Savjeta ministara, u ime vlasti uopšte i u ime Vaše Države. To je poznata Zlataganova osobina ali je opasnost nova. Za Savjet ministara. Tendencija da bude prvi među posljednjima izazvaće velike tenzije u trogodišnjem mandatu. A Razblaženi Bevanda, Fin Neki Čojek, otvoriće mu nove horizonte.
Suština, pak, intervjua Večernjaku jeste Pranje Vođe.
• U pisanju Ustava Federacije BiH i definiranju Vašingtonskog sporazuma kojim je praktično i nastala Federacija, tada nisu sudjelovali predstavnici SDP, niti je to bila naša pamet.
• SDP nije sudjelovao u formiranju stavova službenog Sarajeva skoro deset godina.
• SDP je proteklih deset godina bio oporbena partija na razini županije, entiteta i države. To pitanje (da su Bošnjaci majorizacijom Hrvate gurnuli Dodiku) treba postaviti onima koji su u tom razdoblju, ali i u proteklih dvadeset godina u ime svih nas odlučivali.
Ovo uvođenje dječije argumentacije u politiku, Mama, nisam ja, pokušaj je da se Vođa opere od svih prethodnih istorija. Oni u Saraju su mu pronašli najbolju taču u biografiji. Nešto kao Ja sam slučajni prolaznik, samo sam svratio.
A ništa od ova prethodna tri citata nije tačno. Nisu Esda i Esbeiha dvaput birali Miss Komšić.
Tako opran Vođa će biti spreman na nove podvige. Ove dosadašnje prepreke se nisu najbolje pokazale. Mi nismo pisali Ustav Federacije ali možemo da ga gazimo. Mi ćemo pomiriti građansko i nacionalno. Legitimno je insistirati na senzibilitetu za etnička pitanja.
Propast Silajdžića i njegovog nerazblaživog koncentrata 100%, mlitavost Tihića i Esdea, te nemogućnost da se u bošnjačkoj političkoj artikulaciji profiliše jaka postratna stranka, babice su uzletu Lagumdžije.
To će koštati BiH. Radi se o rođenom uzurpatoru. Političaru sa rukom dželata i riječima samoupavnog parolašenja.

RAĐANJE VOĐE
Narodi, narodnosti i esdepeovci, u što neozaobilazno spada i Pop Kiseljak, od ranih jutarnjih časova stajali su, jutros, u redovima pred kioscima, da kupe Nezavisne. Radi naslovne strane. Pojavio se umjetnikov crtrež Zlatka Lagumdžije. Šteta što ima zaglavlje i još nekih slova, moglo bi se odmah dati na uramljivanje. Pa na zid. Predlažem mom drugu Jungi da original nekako prebaci na bakarnu ploču, pa da radi bakrotisak. Ići će ko alva.
Portert je zanimljiv. Zlatagan stiliziran, uljepšan, ljudski lik, STJ, podočnjaci malo politilki ispijeni, čelo narodnozabrinuto, doduše kapci bolešljivo spušteni ali to je od težine vizije koju nosi sa sobom Vođa Vlasti koja će Vratiti Povjerenje. SIS. Sačuvaj i sakloni.
Najupečatljivija poruka Crteža Vođe jeste njegova portretska sličnost sa Titom. Drugom Titom. Dalje sličnosti prestaju. Tito je ima Bitku na Sutsjeci, Bitku na Naretvi, desant na Drvar. Zlatagan Nacrtan imao je Desant na Torbu, Bitku za Gvantanamo, Iskrcavanje u 6o minuta. Dobro. Tito je imao Jakca koji ga je portretisao. Zlatagan Jungu. Ali, i to je zanimljiv detalj, isto. Još iz drugog svjetskog rata ni jedan lider na Balkanu nije imao portret rađen rukom. KTJ.
Ono što neosporno zrači iz portreta, i samog čina naručivanja portretrisanja, jeste proces koji je počeo izborom Savjeta ministara. Proces se zove Rađanje Vođe. O tome svjedoče upakovane, birokratizovane parole. Mi u SDP-u, smatramo da se svi zajedno moramo okrenuti budućnosti i izgradnji zemlje, te da to ne smije biti opterećeno ličnim kao ni animozitetima bilo koje vrste.
Ovo ličnim animozitetima je direktna poruka bratstva i jedinstva Dodiku. Nema veze tolike šezdesetminutaške godine propagande o kriminalizaciji. Imao sam namjeru da te strpam u Bosanski Gvantanamo. Nije uspjelo. I dalje se volimo, pusti animozitete.
Prvi dio poruke je nasljeđe čarškomunizma. Umotaj, uvij, zašećeri, a mi, u SDP-u, znamo kako ćemo.
Proces Rađanja Vođe će neosporno biti nastavljen i generisan pozicijom ministra inostranih poslova. Stvoriće se iluzionistički plašt o tome kako je Lepi Zlaca jedini vizionar, Mi Svi Zajedno, Tugedorno. To u svijetu lijepo zvuči. Ostali imaju animozitete. Osim Ivanića. Još da nije onih koji Dodika zavađaju sa drugim liderima. Ih.
Ova vlast će vratiti povjerenje. Kaže Nacrtan Zlatagan. Podsvjesno će ovo djelovati na čitalaštvo i gledalaštvo prve strane. Taj slogan se povezuje sa Crtežom Vođe. Vođa je Vlast. A iz Njega sija Povjerenje. A neustavna Vlada F, a Afera Reket, a Gvantanamo, a najdivljačkija televizija u Evropi... to ništa, to ostaje za nama. Jebo animozitete kad je Zemlja u pitanju.

ODBORNICI NEKA PRIJEĐU
PREKO PRAGA
UMJESTO DA IH PRENOSE

Javljaju mi da na Furuntalu.sim ima uzbunjujući tekst o Ujedinjenoj Opoziciji Banjaluke. Dabome da sam znao da se zvrzlaju. Ali, ipak kliknem. Prethodno mi javili da neki Vlatko Zrilić piše nešto protiv mene. Ne kliknem. Znam da drvarska priluda i sitni prevarant ne zna ništa napisati osim Sitna Lova. Pisao mu neki Furuntalov Dakić. Možda će zato biti primljen kod nekog ministra.
Kad, tamo, sastala se bulumenta bivših. Osim Borenovića. A i on je bivši čistač snijega. Ne znam šta će Stevandić tamo. Sve bivši članovi nečega. Umićević. Neće biti ništa saopšteno, sastanak je preliminarni. Sijelo ponovo za mjesec. Kad Esenesde bude imao odborničke liste.
A onda vidim da Papović piše nešto o odbornicima Trebinja. Tako je propao još jedan pokušaj Furuntala.sim da Ih Napadne Vasić. Papović je uočio stvarni problem u tome što je načelnik Ćuk pokupovao sve dobornike pa je Esenesde na deset izabranih dobio još sedam pribranih.
Samo je u jednom Papović pogriješio. Nije ih Ćuk pokupovao nego su oni prišli Ćuku. A i ne poznaje dovoljno Hercegovačke Odbornike. To je kao i lišće platana pred tim hotelom. Svaki list padne sa svog platana. Ali ujutro nema Trebinjca koji će znati sa kojeg.
Problem nije u tome što Esenesde vlada u Trebinju i što Ćuk pobjeđuje. Čak nije ni problem što Ćuk nije, na izborima, išao i na odborničku većinu.
Problem je u usitnjenoj političkoj sceni. Opozicija radi opozicije. Sastale se banjalučke ekspoziture opozicije. Smiješno. Pola njih je na tom sastanku bilo u špijunskoj ulozi. Zadnji put kad se sastala banjalučka opozicija da podrži Big Načelnika, prdnuli su čabar da je odzvanjalo do Bilogore i Balatona.
Sitna opozicija izvara stotinu ili nekoliko stotina birača, svoje rođake i njihove prijatelje, još ponekog otpadnika od nečega koji privuče svoj kružić birača i eto odborničkog mandata. Takva direktno izbrana protuva i nema nikakvu odgovornost prema svojim biračima. Jer oni i nisu neki izborni monolit nego konglomerat. Nova socijalistička partija u Banjaluci. Amonijakalno.
Rješenje Papovićevih muka nije u tome da se onemogući Ćuka da pobijedi i da mu odbornici prilaze. Rješenje je u izbornom pragu i zatvorenim listama. Bez obzira što će razni ojebsi da pričaju o netransparentnosti i nedemokratiji, kada bi liste bile vlasništvo stranaka, niko ne bi prišao Ćuku jer bi stranka imala odgovornost prema biračima pa bi mijenjala Gospoda Odbornika nekim ko je disciplinovan i odgovoran prema ljudima koji su glasali. Prema onima koji su glasali za njega ali i prema drugima. Dok mali odbornici shvate da nisu trebinjske, prnjavorsk, šekovićke... Tite nego vlasništvo birača, treba ih liječiti pragom i zatvorenom listom.
I dok Genijalni Opozicionari budu sipali dosjetke kao što je Pedepe u Banjaluci usadio table sa obavještenjem da se ne dira snijeg jer je i on vlasništvo Esenesdea, jadni su birači koji im se okrenu. Ah, da. Pojavio se PZBL. STJ. OBP. SIS.

BAKIR NA FROJDOVSKOM OTOMANU
Kad se sjetim Neželjka Komšića, dođe mi da zajaučem iza glasa. Nebojša Radmanović ima Veliku Srpsku iza sebe, pa, još izasebije, ima Veliku Srbiju by Garaschanin. Bakir Izet Beg, drugi bošnjački član P, inače sin legendranog, kako ga prozva neko bossportalče, Vođe Kim Il Alije, ima iza sebe pet vijekova Velike Turske, ima tokom cijelog mandata Malu Tursku. I ima tog Legendarnog Babu.
A Komšić, siroče, nema nikog. To što ima Zlatagana, to je za saučešće.
Bakir Izet Beg otišao u Tursku, u pratnji ministra bezbednosnih dela, Sadika Ahmetovića, Poskokovci, ko biva eror, kažu u rodnu posjetu, i odmah po slijetanju na Tlo, izjavio kako Redžep Tajip Erdogan ne pripada samo Turcima. On je naša zajednička vrijednost, rekao je Bakir.
Sad, zamislimo situaciju da Željko Komšić ode u Hrvatsku Hercegovinu i kaže Jurišić ne pripada samo Hrvatima, on je naša zajednička vrijednost. Ili da ode kod Josipovića, u Beli Agram Grad, gluho bilo. I da to kaže. Za Ivu.
Cijeli bi se svijet digao na noge, a Andjelina Džoli na dupe, i rekao u horu To je Velikohrvatska agresija na Našu Zemlju. Tadić je već izvršio agresiju na Našu Državu jer je u Banjaluci bio na dvadesetom rođendanu Republike Srpske.
No, bez obzira što je Komšić sirotan, Bakir je opasan i to je glavna tema.
Ta Bošnjačka Ankarofilija, virusna komplikacija Otomanske Stabilnosti, a u stvari sarajska provincijalna inscenacija izjava turskih zvaničnika o tome kako je njihova pobjeda na izborima, pobjeda i za Sarajevo i slično, kao pokušaj da im se oduži za Velikobratski Novovjeki Otomanluk, dobila je razmjere ne samo dobrovoljnog potčinjavanja Turskoj nego i otvorenog korištenja Naše Države kao basamaka za Novu Najezdu na Evropu.
Strateški cerebralijum Sarajevskog Političkog Kruga u posljednjih nekoliko godina se drži Turske kao glavne alatke za instaliranje Islamske Republike Bosne. Nekad su to bili pokušaji sa Arabijom i sa Malezijom. Ali, Turska, sa svojom mimikrijskom politikom Nula Problema sa susjedima, pokazala se kao najefikasniji igrač. Naročito zato što beogradski i zagrebački lideri pokazuju spremnost da igraju Gluvo Trojno Ankarsko i na Balkanu i u Turskoj.
Turska je višestruko pogodan partner-okupator Sarajevskom Političkom Krugu. To je dragoprihvatljivi Okupator koji nosi sa sobom i vjeru, i silu, i pare. A može da posluži i kao Surogat Majka Nacija i psihološkopolitički antidepresiv u pogledu kompleksa Velike Srbije i Eucroatie.
Stoga Bakir u Ankari onako prostonaravski, kao i babo mu, divani o Našoj Zajedničkoj Vrijednosti.
Bakir, da li samo on, otišao je, u stvari, na frojdovski otoman u jezgro Neootomanizma.
Brine me i odlazak Sadikov. Da neće potpisati protokol o formiranju zajedničke Sarajevsko-Turske Gorske Službe Spašavanja. Za početak, barem, ispod srušenih krovova.

ILUZIJA SARAJ
Saraj se veoma vješto nosi sa svojim iluzijama. Čak ih i vješto produkuje. I živi u njima, evo, već dvadeset godina. Od ubistva Srpskog Svata na Baščaršiji koje je bilo prva koperfildovska iluzija da je to ubistvo simbolično istrebljenje Svih Srba iz Naše Zemlje Patriotizma i Juke Prazine. Preko nerazjašnjenih Markala koje je fantastična ilzija o Srbima Divljacima koji ubijaju mirnu sirotinju koja kupuje vezicu mrkve i dva krompira. Do fantazmagorične iluzije da je Povratnik Zlatko ministar koji će Prazninu, BiH, izvesti u bijeli svijet.
Danas Nova Iluzija. U Saraj je došla Švabica 21. vijeka, Džemila Džoli. Izlupetala se o ratu ko niko. Potreban je superkompjuter da razazna ko je kriv, da li Beograd, da li Srbi, da li Međunarodna zajednica. Da li je jela sendvič, gdje je piškila, da li je stvarno malo plakala kao i sve žene, kurve a svetice.
Džemila na Crvenom Tepihu, dok se oko nje sve urušava, tu, u istom kompleksu. Padaju krovovi dvorana u centru grada, kao u nekom dalekom divljem Džudžistanu. Padaju krovovi Skenderije koje ni divlji Srbi u lažno opkoljenom Sarajevu, sa svojih brda, nisu uspjeli srušiti ispaljujući sedam miliona i osamstopedesetšest hiljada granata na Grad Šehid.
Iluzija Džemile Džoli dolazi kao glet masa na rupe u tkivu Naše Države. Na Rupu Dobrovoljačka. Na Rupu Zakon o stavljanju van snage zakona o sudu i tužilaštvu BiH. Na Rupu Budžet. Sve je Ol rajt. Mada bi bilo bolje da je Ol brajt. Svijet se vratio u Saraj. Dok sirotinja balijska propada po provincijalnoj Federaciji. Ali neću da to dokazujem i da upadam u njihovu grešku permanentne priče o propasti Šumske. Neka saznaju sami.
Iluzija Džemile Džoli nije nikome potrebna u BiH. Ni samom Saraju. Ni Bošnjačkoj Nepostojećoj Ratnoj Pobjedi. Ni napaćenom muslimanskom narodu. Potrebna je samo uskom krugu iluzionista koje ovih dana Fahro BeBe trijezni ko rasolom.
Mislim da Džoli ubire grijeh. Još jednom podsjeća Dželate Saraja da tu, u Republici Srpskoj, žive Srbi, mimo Naše Države.
Gdje će joj duša kurvanjska.

Književnika Nenada Grujičića nisam vidio i čuo još od prije rata, kada sam ga upoznao razgovarajući o njegovom istraživanju i promovisanju Ojkača, srpskih pjesama iz zlatnog rudnika ovdašnjeg narodnog stvaralaštva.

Danas mi dođe do pošte njegov tekst za časopis Polja, kojeg je on napisao o Prstima.

Veoma sam počastvovan pa se hvalim i prenosim ovo, meni dragocjeno, mišljenje o romanu.

ПРИЧА ЗА ПАМЋЕЊЕ

У грађанском рату ватрена линија је невидљива, она пролази кроз срца људи.
Сент-Егзипери

Дуговечна су прозна дела која, очувавши песнички нерв, донесу причу какву сâм живот изнедри. Роман Рајка Васића, ''Прсти лудих очију'', представља штиво импрегнирано ратним догађајима где ђаво, како каже једна пословица, направи највише места у паклу.
У амбијенту апсурда и очаја, појављује се, гле, проблесак раја на земљи, у интимним струнама двају бића из опречних табора, у љубави између прекаљеног ратника и невине девојке са непријатељске стране. У искушењима да обешчасти девојку коју је повео са собом после ''чишћења'' једног села, главни јунак романа препознаје исконску чистоту коју треба сачувати од њега самога, али и од ратне суровости, од једне и друге стране у сукобу, и послати је на неко треће место, на сигурно.
Рајко Васић упечатљиво слика призоре рата, изгибију и комадање људских телеса, страдање душа у нагомиланим страховима и траумама. Натуралистички описи слични су на махове крлежијанским сликама у локвама крви, поломљених костију и лобања или, пак, призорима са графика Франциска Гоје ''Ужаси рата''. У тој равни налазе се и прозне странице Милоша Црњанског чији су ликови ''тумарали као муве без главе, да трчећим кораком погину, закорачивши у прзнину по туђој вољи и на туђ рачун''.
Аутор романа ''Прсти лудих очију'' непрестано бележи руралне призоре и живот села, промене и знаке природе, њене мирисе, боје, гласове и звуке, прави разлику између животињског и људског понашања. Пуцкетање сувих грана и гранчица ноћу у шуми, на пример, различито се оглашава у кретању човека и дивље звери; човек застаје, а четвороножац не. Са прецизношћу филмске камере, Рајко Васић осветљава и најситније појаве и ствари, узбудљиво доводи у везу детаље са околином.
Тамо где господари рата затварају сваку могућност за опуштање и мир, где смрт не штеди младост и сиротињу, где се свеприсутни танатос башкари у зеницама онога који нишани, као и на челу онога на нишану, исплела се љубавна прича по много чему различита од досад виђених клишеа. Зближене ауре женског и мушког принципа, без обзира на разлику у годинама и којечему, донеле су светлећи амблем љубави, чојства и племенитости.
Рационалним увидом у сплет околности, главни јунак одлучује да надвлада нагоне мушкарца и трептаје срца. Одриче се телесне и чулне зависности и, насупрот жељи да поседује младу жену, и њеним сузама да остане уз њега, одлучује да се разиђу заувек. Трјумфује искуство човека који показује свест о емоцији, свест о залудности интимне драме која би довела до ирационалних поступака у свакодневном животу. Осим тога, он је и представник српског народа чију етичку димензију жели да представи чистом и часном. Такав гест, са становишта пишчеве намере, јесте својеврсни коректив многих квазиуметничких књижевних и филмских дела на тему грађанског рата у Босни и Херцеговини, као и једнообразне слике о Србима и новијој историји на Балкану у светским медијима.
Међу најбоље странице романа спадају описи љубавне игре која на махове постаје еротска. То су, на поетски начин предочени, ласцивни призори пожуде и страсти, описи интимних додира и њиховог раста што се у горњој амплитуди ритуала нагло прекида у антиклимаксу, не остварује се у блеску врхунца. Такве ситуације писац предочава освештено, надахнуто, без вулгарности и плакатне површности, често у метафоричком именовању блискости и стида, као да исписује делове неке нове ''пјесме над пјесмама''.
Уз стално тумачење (и апсолвирање) узрока који су довели до ратног судара дојучерашњих комшија различитих вероисповести, а истога језика, Рајко Васић на супериоран начин, опробаним методом ''тока свести'' и симултано измешаних прозних пасажа, плете снажну фабулу која тера читаоца да гута страницу за страницом овог изненадног романа на српској књижевној сцени. Овде се књижевни језик упреда у народну лексику наслоњену на ратни жаргон и псовке, који су у функцији ситуационе атмосфере и специфичног амбијента. Хуморним и ироничним ефектима релативизована страхотна тема људске трагедије и постигнут виши степен смисла у грађењу уметничког дела.
''Прсти лудих очију'' Рајка Васића, већ својом синестезијски снажном синтагмом у наслову, обликовали су динамичан доживљај у причи за памћење. Рат је анимирао атавистичке нагоне, али и латентне механизме психолошког и креативног потенцијала у борби за опстанак. Снага менталног хабитуса активирала је таленат у катарзи стварања и тиме обезбедила миран сан писцу – овековечила несвакидашње збитије. Нема сумње да је животворна снага фабуле нашла свој пун одраз у човекољубивој намери и књижевно-занатској способности аутора да један зачудан и несвакидашњи роман успешно изведе до краја.
Ненад ГРУЈИЧИЋ

.

ANĐELINA
U SLOBODARSKOM
PRIJEDORU

Izvjesna hrabra građanka Prijedora odlučuila je da se odupre sjevernokorejskoj cenzuri u Republici Srpskoj. I da u svom stanu prikaže film Anđeline Džoli U zemlji kurvi i leda, kako li.
Sarajski mediji sladostrasno ekstaziraju. Naša Anđelina, naša Džemila, samo želi da se čuje istina a oni joj, fašisti, agresori, zabranjuju. Izvjesni Vladan Petković je, na mrskim e-govninama, analizirao film i rekao sve što bi trebalo reći, tako da nemam potrebe da ponavljam ono što je svemu svijetu jasno, osim Saraju, da je film Go Kurac.
Gospođica, ili gospođa, Ana Prijedorčanka, može u svom stanu da radi šta hoće. Od Svečetiri da digne u zrak pa do organizovanja tajnog sastanka na kome če se razrađivati plan kako srušiti Savjet ministara i preuzeti vlastu u Praznini.
Dakle. Prikazivanje bilo kakvog filma, bilo gdje, nije nikakav događaj.
Osim što je to bezvrijedan pokušaj da se pokaže kako u Republici Srpskoj postoji cenzura.
A stvar stoji posve tržišno.
Gospon Ljevar, distributer filmova i vlasnik banjalučkih kina, razmotrio je ponudu i nije htio da kupi kisele krastavce za police svoje zimnice za gledaoce. Ocijenio je da film neće imati dovoljno publike a njegova kina moraju da plate prava, struju, grijanje, opslugu, i poreze. I da zarade. Na Andjelini nema zarade. To se vidi iz aviona. Bila našminkana, bila jutarnje izvorna.
Dakle. To nije nikakva cenzura. Ljudi neće da gledaju bilo šta, neće ni da uzmu u ruke, što je sarajsko, što ima miris Saraja ili čime se Saraj oduševljava. Neće da gledaju na nacionalnoj osnovi a ne iz filmofilskih razloga. Pa eto. Ali o tome je trebalo razmišljati prilikom Žrtve Mira za BiH.
To što su kina privatna, to ne dokazuje da je sprega privatnika i vlasti postojeća. Ne znam da li bi bolje bilo da su kina državna. Mislim, Države Republike Srpske.
A Gospon Ljevar je častan čovjek i ne bi se igrao svojim biznisom na način da se udvara vlastima ili da se služi sitnošićardžijskom sarajskom politikom. Naročito ne bi služio Sarajevu. Gospon Ljevar je, koliko znam, bio u ratu, u Vojsci Republike Srpske. Postoje o tome očite činjenice i druge prirode ali neću da ih saopštavam jer učmala i manipulisana javnost, naročito u Saraju, ne jamči da će pravilno shvatiti te činjenice.
Jer, ta Sarajska Javnost, voli Republiku Srpsku u 3LPM.
Mada. Bolje bi bilo da vide kako stoje oni sam i da se ne bave Srpskom. Saraj. Federacija. Država. Državi pola vazdušnih snaga palo u snijeg i skršilo se, jedan od dva helikoptera, Saraju Turski Vojnici čiste snijeg a krovovi padaju ko vruće lepinje u ćevapdžinicama. Federacija nema struje.
Razumijem da su to sve sitnice u usporedbi sa Mračnum Cenzurom u Republici Srpskoj.
Neka vama vaše Slobodarske Džemile.

U KASABU STIGLA
KOMENDIJA ANĐELINA

Srpska stvar u Praznini, BiH je, u stvari, u državnom, političkom i ekonomskom smislu, prazan prostor između Srbije i Hrvatske, kojeg, kad sam poetičniji no obično, zovem Naseobinom, stoji fenomenalno.
Sarajevo se oduševljava Turskom a o Srbima kao Agresorima po svijetu govori Anđelina Džoli.
Cerić vjeru ulogorio u Silos a Lagumdžija nelegalno vlada Federacijom.
Brisel došao u Republiku Srpsku a ćirilica ušla u lične karte.
Iz tih nekoliko sličica Praznine, moguće je zaključiti da se sve mijenja samo Sarajevo još treperi i titra u sparini ićindije, dok cijela kasaba, kao Višegrad kod Andrića, spava. Sarajevski intelektualni, politički, kulturni, pa i vjerski krug i obrub, pošto Cerić vjeru, ne cijelu, nego sebe i saopštenja odgovarajuće Službe IZ, trpa u sve naprijed napomenuto, pa i u Silose, nemaju snage da zaustave to stajanje u mjestu. Da zaustave tapkanje u mraku. Tapkanje u ratu. Da zaustave povratak u žertvenu prošlost. Nemaju snage, ali nemaju ni volje niti hrabrosti.
Dopustili su da budale prave Bosnu. Da još luđi govore o njoj. Bono, Amanpur, Džoli. Ništa se nije promijenilo. Dvadesetogodišnja ićindija. Dopustili su, trajno i nepovratno dopuštaju, da vjera uređuje pravo i pravdu, da se Silos brani sa vjerske slobode, da upišana holivudska kurvetina govori o Srbima kao agresorima, da se u Srcu Patriotskog, Slobodarskog, Antiagresorskog, Antifašističkog, Olimpijskog Saraja, šepuri neustavna Vlada Federacije.
Praznina, Bosna i Hercegovina, postala je, tako, samo permanentna pripovijetka Ćorkan i Švabica. Švabica je svaki put druga. Taj Bono, Amanpur, Petritčscht, Švarc Štelung, Pešdaun... sada je Anđelina Džoli i Švabica i Ćorkan.
Ta jevtina igračica iz malog cirkusa porasla je u kasabi do kobne i tajanstvene veličine. Ona je uzburkala varoš, ispunila kuće šapatom i plačem, i muška srce velikim željama i zanosima
Ona je po Velikoj Kasabi, po svijetu, pričala o 50.000 silovanih žena od strane Srba Agresora.
Tako je i prije bivalo. Silajdžić je išao po svijetu i širio priče o srpskom seksualnom divljštvu i nastranstvu nad onim što se može dobiti džaba ili za dvije, tri, riječi, u najboljem slučaju za rukoljub, ili za jabuku kao u Rogatici nekada, svuda po svjetskim sokacima pa i po našima.
Te jeseni su šljive rodile kao nikad. Prodavalo se i prodavalo i opet su sve kace bile prepune, prelijevale se i širile nadaleko miris alkohola u vrenju. Te zime snijeg je zakrko kao nikad. Čistilo ga sve živo, i konji i ministri, i novinari i kruške bageristi a opet je prelijevao lavinama preko cesta i puteva a hladnoća se širila i nad Tešnjom i nad Bosnom.
A o Gospojini se digle žene u Čajniče Bogorodici kao nijedne godine. I Turkinje im dodaju pokoju paru za zejtin ili svijeće, samo ne bi li pomoglo da se skine urok i napast kasabe.
Taj urok i napast kasabe, danas, ne želi da skine i prekine niko. Svi uživaju u prljavom sranju neartikulisane Anđeline. Neki ne uživaju, šute. Ipak.
Anđelina je i Ćorkan i Švabica. Zaludjela je Kasabu. Čak je i onu Žbanilu zasjenila. Istovremeno, igra po Velikoj Kasabi i priča ludosti o Aušvicu i Agresorima. Mekoguza kurvetina objašnjava taj preokret od Srba Logoraša Aušvica do Srba Agresora. Pa i Ćorkan vidi da je to najobičnija sarajevska potplata. Jer, o tome Anđelina ne zna ništa, kao ni o sukobu civilizacija Ovdje, kao ni o prirodi ratova u BiH i na području bivše SFRJ. Dok domaća kasaba šuti, misleći da će jednog dana, ili jedne večeri, kad prođe ustajala i sparušljiva ićindija, od Saraja nastati Bosna bez Srba, Bosna bez svih, samo sa Patriotima, ozbiljan svijet vidi da je Komendija prevršila mjeru i više se niko od uglednih gazda i trgovaca, ozbiljno ne bavi Domaćom Kasabom, Prazninom. Niko ni zaponac da zatraži za mezu. Ni malo soli na vlažan prst.
Kasaba Saraj čini veliku grešku puštajući Ćorkane i Švabice da čine ono što nikad nije bivalo. Da kurve pričaju o jednom narodu. Da vjerski vrhovnici brane i veličaju logore za Srbe.
Razumljivo je da kasaba i čaršija mogu da stoje na jednom mjestu i da trunu u smradu zajedničkog jendeka.
Ali za države to nikad nije bivalo.
Napomena: Korištene su neke rečenice i sintagme iz pripovijetke Ćorkan i Švabica.