17 СЛИКА

СА ЈАХОРИНЕ

СТАРИ ДВОСЈЕД СТОЈИ, ШЕСТОСЈЕД НЕПОПУЊЕН.

ДРЖАВА ЈЕ ДАЛА ВЕЛИКЕ ПАРЕ. ПРИВАТНИЦИ ИСТО. СВЕ ВЕЛНЕС ДО ВЕЛНЕСА А НИГДЈЕ СКИЈАША.

НЕКО НИЈЕ СХВАТИО ДА ЗИМСКИ ТУРИЗАМ ОВДЈЕ МОЖЕ БИТИ САМО МАСОВНА ПОЈАВА. И НИКО НЕ ЧИНИ ДА ТЕ ЉУДЕ ПОЗОВЕ, ДОВЕЗЕ И УГОСТИ.

ЧАСТ ИЗУЗЕТНИМ ЗАЉУБЉЕНИЦИМА ЈАХОРИНЕ КОЈИ СУ МИ И ЈУЧЕР РЕКЛИ ДА НЕ МОГУ ДА ГЛЕДАЈУ КАКО ЛЕШИНАРИ УЗИМАЈУ ЊЕНЕ КОМАДЕ, ДИРЕКТНО ОД НЕРОЂЕНЕ ДЈЕЦЕ.

3536.

ВОЊ

ЏАФЕРОВИЋА

ШИРИ СЕ БОСНОМ

Есенесде треба да издржи са напуштањем сједница ПДПСБиХ због сумњиве злочиначке магле око предсједавајућег Џаферовића.

Тиме се шаљу три важне поруке.

·         Бошњачкој политичкој јавности, да су им лагали да су само Срби чинили злочине, да су само муслимани били жртве и да је свако, тиме што је муслиман, или проглашени Бошњак, невин и чист пред свим и свачим.

·         Међународној заједници у БиХ, да је и на помен С у придјеву чистила све са сцене, хапсила и судила а да је полиитчке институције прогласила за недодирљиве резервате злочиначког кадра муслимана, Бошњака.

·         Есдеесу и Сазапу: Господо сарајскосрпскоџаферовићевска, сједите у Сарају са сумњивцима а можда и Злочинцима.

Џаферовићи, од оног Бихаћког Ђенерала Петог Корпуса па даље, треба да схвате да крв није једносмјерна струја. Тамо гдје се у међунационалном и међувјерском рату за туђе територије (муслимани и Хрвати) и опстанак на њима (Срби) водио Троцјевни Рат, тамо нема једногрешних и једноневиних. А било би лијепо да су криви само онима којима сте хтјели узети територије и земљу. Животе не књижим.

Још важније је да тамошња Јавност схвати да нема права на простору на коме се оптужује и пресуђује Биљана Плавшић која је ходала око хуманитарне помоћи а не доводе ни тек у сумњу они који су ходали око одсјечених српских глава.

Џаферовићи и Бошњачка Јавност требају да се запитају Да ли се овдје вјежбао ИСИЛ.

Такође, требају да знају да су Одсјечене Српске Главе чињеница која излази из свих оквира цивилизованог правног санкционисања. Нигдје у праву нека Онај ко одсијече српску православну галву, казниће се...

То су Мрачни Обреди Зла.

То су људи наизврат.

Ту нема невиних.

Ту су сви из Андрићевог Знака. Криви сте и кад вам се матера, носећа, очешала о кривца.

Пошто је општеприхваћена поставка да су сви Срби криви, само су нијансе у агресији, геноциду или четништву, могу да кажем да ни у Босни нема невиних.

Па се перите, господо патриотска.

НА ЈАХОРИНИ

ПОЛУОСТРВО

ПОЛУОСТРВА

У ПОЛУФИНАЛУ

СВЈ РУКОМЕТНОГ

ПРВЕНСТВА

Прије него што је на Катару пронађена нафта, ту је цвјетао рукомет. А познати су били њихови голмани који су бранили у оним великим стољњацима. И није било нападача који је могао, и голману малог школског тима, да више од два гола на утакмици.

Онда су дошли Инглези. Да краду Нафту. А у ствари су украли Рукомет и ту игру из Катара, полуострва на полуострву пуно познатијег као Уједињени Арапски Емирати, однијели по цијелом свијету све су поклонили другима, тако да они. Инглези, немају појма о рукомету. Катар није хтио у тај Дејтон. УАЕ. И није се зајебао.

Дабоме да је ово нетачно и немогуће.

Али било је, до јуче, немогуће да Рукометна Репрезентација Катара побиједи Њемачку и оде у Полуфинале Свј Рук Прв. У Полифинале, што би рекла Оро Карлеуша.

Катар је саставио Репрезентацију углавном од странаца који играју у Катару или су ангажовани као репрезентативно слободни играчи. Међу њима је и Данијел Шарић, Добојлија који је свјетски познат рукометни голман Барселоне.

Побједа над Њемачком не може се објаснити домаћим тереном а пошто их чекају Пољаци у полуфиналу, екипа из бе-контигента, ипак, изгледа да им је пут и Финале отворен.

Није то, дакле, класична национална репрезентација, па је по систему домаћинства имала подрушку публике, јавности и судија.

То је склопљена репрезентација.

Али. То је и занимљива формула коју треба размотрити и изаћи јој у сусрет. Либерализацијом репрезентативних прописа и клаузула.

Пошто се спорт одвавно професионализовао, омоћио капиталом, и пошто пред том чињеницом падају и патриотизми и национализми, а пошто постоји огроман број репрезентативаца који из разних разлога не играју за своје мајчинско изабранство, треба им омогућити да, без великих пара и мегаспонзора, играју та друге репрезентације и тако повећати квалитет такмичења, уједначити репрезентације а многим спортистима омогућити учешће на СП и ЕП, што је њихово спортско људско право и крајњи циљ гладијаторског бављења тренинзима и такмичењима.

Дабоме. Патриотизам и национална припадност требају да остану главни процедуралитети. Али све остало треба либерализовати до крајњих граница. Па и то да се на сваком првенству може играти за другу државу.

У данашњем добу, кад смо сви Шарлi, ортодоксија Држављанства, превазиђена је.

ШТА СЕ

ДЕСИЛО

ИЗМЕЂУ СИЛЕ

И ЉУДИ

Мислим да нико не зна.

А ни ја не умијем да објасним.

Иако ће то бити кључни одговор којим ће се објаснити наш тренутак цивилизације.

Уз све ризике да ме се оптужи као Југоносталгичара, са цијелом лепезом гадљиво љепљивих квалификација, испричаћу један стари добронамјерни виц о властима социјалистичке федеративне републике. О којима, о властима, постоје и друге, не супротне него катастрофично неповољне чињенице. Јер, Сила и постоји да буде таква. Сила се не измишља за сликовнице.

Стари, добри Загреб Град, Град Херој. Пола четири предзору. Милиционар глатком новом палицом, чија пластично гумена сјајна опна није ни матирала а камо ли да је огуљена, јер ништа тврђе од Длана Народне Милиције, није дирала, њеним врхом, лагано гурка НН особу мушког спола, која хрче на чистом тротоару, главе наслоњене на први степеник улаза у неку стару, велику, аустроугарску зграду. Друже, Друже, устани, прехладићеш се. Устани и оди кући враг ти јебал матер. Друг отвори горње око, пошто му је доње било на излизаном и чистом првом степенику. Видјевши плаву ногавицу Наше Милиције, обузе га неки смирај. Гдје сам. На крижању Палмотићеве и Штросмајерове. Зајеби детаље, у ком сам граду.

Шта се у међувремену догодило.

Уз напомену да смо живјели у тоталитарном, диктаторском, једнопартијском, једнумумајкујебем систему, у ортодосном комунизму, у тамници народа, нација и националних мањина.

Па да, данас, Наша Милиција изгледа ко оклопњача потемкин и да за сваког Полицајца мораш убити седам корњача са Галапагоса, да би га оклопио и опремио. Само да би неком рекао Друже. Мислим, Господине.

А да уличне протесте, познате као Пицине, Тузланске или како, воде, и тиме се диче разни немогуће идентификовни индивидуалци. Умјесто да, ко људи, леже мртви пјани, на степенику или на клупи, и чекају своју сигурну зору.

Да ли су се искварили људи или полицајци. Душа или Сила. Рука или Палица.

Смијешно је питање Ко је старији, Кокош или Јаје. Какво је ово.

Моје скромно и њежно мишљење, један друг коментатор каже Не псуј, и дјеца читају, износи тезу да се покварио Друг.

Друг је био однос између власти и појединца.

То је као кад муж супрузи каже Драга. Осим ако није оженио Другарицу. И није на састанку.

Али. То није одговор. То добро знам. Као што није одговор, Турски, да је дошао такав Земан. Нити је одговор, Западни, дошла Демократија.

Извини Друже Коментаторски, и ти драго дијете, мислим, да нас неко јебе. 

3532.

ПРОШИРЕЊЕ

ПОЈМА

ЈАВНО МЈЕСТО

ЈЕСТЕ СУЖЕЊЕ

ЗДРАВЕ ПАМЕТИ

Колико сам схватио, нешто се узјебало са Јавним Редом и Миром. А да би се то ријешило, прошириће се појам Јавни Простор.

Друштвене мреже ће се сматрати Јавним Простором. Трг Фејсбука. Булевар Гугла. Први твитерски приградски пут. Њих је мало.

Тако је МУП појаснио потребу да се то прошири да сам увјерен да се неће смирити док се Мрежашима не уђе у гаћице.

Цијели случај је Аматерски Импровизоријум.

У ситуацији када су сви системи разорени, послије рата и краха СФРЈ, а ми ни један не желимо да обновимо или изградио наново, јер нам свима одговара дерегулативна анархија и анархична регулација, доносити појединачне клинове да би зачепаљли рупе од којих је састављена каца, може да буде трагикомично а никако ефикасно.

Као у случају Муповог објашњења.

Власт која доноси законе који се не могу примијенити и провести, руши саму себе и није за власт.

Сјећамо ли се неко закона о пушачима и непушачима у кафанама и осталим јавним објектима. Шта је, на крају, било. Убудале се бациле паре, мало инспектори ходали и ником ништа. Пуши ко гдје стигне и коме стигне.

Власт која се боји Проширеног Јавног Простора и није за власт.

Власт која не умије да објасни и побије афере које узбуђују Јавност, било то у пивници или на Мрежи и није за власт.

Постоји Слобода Збора и Говора.

То није измислила ни ова, ни прошла, власт, ни Оесце, ни Охаер. Већ Тито и његови.

То се не може подвести под Јавни Простор.

Кориштење Друштвених Мрежа за слободу збора једнако је као и кориштење плаката.

Да ли су плакати Јавни Простор. Да ли су офсет машине на којима су штампани, Јавни Простор. Да ли је офсет плоча Јавни Простор. И да ли је онај ко је убацио плочу у машину, опрао је од гумиарабике и спустио ваљке за боју, нешто незаконски засрао у Јавном Простору.

Они који се баве свим овим, укључујући и Мрежаше, не разумију ни десети дио.

Укључујући и Народне Посланике.

Бореновић тражи подршку против стављањеа тог Проширења на дневни ред.

А не каже који је курац љетос радио кад је исти ушао као Нацрт.

Мада би му одговарало да сада МУП дође по мене због овог Који Је Курац.

Није ништа радио. Глумио Промјене. Јебао га Гласач који га је огласао.

Неки траже помоћ Оесцеа.

А познато је да од Оесце увијек од нас прави Оевце.

Јавност Републике Српске мора сама да рјешава своје послове. Као и Народни Посланици. Као и други.

У високофреквентном вијеку појам Слободе се проширио. То доноси нове одговорности. Нема више туђег курца за глогиње. Јер нема ни глогиња.

Појам рестрикција се такође модификује у високофреквентном интернетском свијету.

Дабоме да је слободно изразити се. Али је упитно да ли се мора имати обзира према неким масовним симболима као што је Пророк. Неупитно је, пак, да се не може убијати због тога.

Цијело друштво је пред новим изазовима.

Они који мисле да се све може регулисати законима, доћи ће врло брзо до закона о сезони лова, нпр, на Новинаре. Три недјеље. Као и на туне.

Јавност и друштво, НДД Сфера, морају градити своје координате и скале вриједности. Тада ће се ствари донекле регулисати.

А то је много теже од доношења лоших закона. Који се и онако лако набију наК. А онда се рупа проширује. Као Јавни Простор. Јавна Рупа.

Повуците Га.

ФОТЕЉА СА

БОДЉИКАВОМ ЖИЦОМ

ГАРАНЦИЈА: ВИШЕ МАНДАТА

3530.

ШАБЛОНИЗОВАНА

САРАЈСКА

САТАНИЗАЦИЈА

СРБА

Босна и Херцеговина небројено пута је била исписана и везена крвљу.

У Другом Свјетском Рату организовано је шкропљена крвљу Срба.

У Алијиној Жртви Мира намјере су биле скоро идентичне али се пројект изродио у међунационални и међувјерски тространи рат.

Да би се прикриле намјере истребљења Срба из Хрватске и из Босне и Херцеговине, лансирана је свјетска прича о Меморандуму, Свим Србима у Једној Држави, Агресорској ЈНА, Милошевићевој Великој Србији, Српској Агресији.

Много касније ће се свијету слагати о Садамовом оружју за масовно уништење.

Тада се, пред захуктавање распада Југославије, свијету слагало о Милошевићевим Србима за масовно уништење.

Та лаж живи и дан данас.

Срби то неће шале сапрати.

Не умију а и не труде се баш.

Упоредо са нереалном политиком Конститутивности свих на цијелом подручју, што је ортодоксна антисрпска стратегија, инсталира се и антисрпска политика Геноцидности Срба на цијелом подручју БиХ.

Упоредо са Геноцидазицијом иде и Фашизација Срба.

Мустаф Церић, расходовани хоџа, поводом годишњице Аушвица, износи тезу о успоредби Аушвица и Сребренице.

Расходовани хоџа и пропали кандидат на прошлојесенским изборима није преовлађујеће утицајан фактор у сарајској политичкој калдрми.

Али, то и јесте опасност. Теза о фашистима који су убијали у Аушвицу и једнаким фашистима који су убијали у Сребреници, најопаснија је кад се спусти међу мале, обичне људе и муслимански живаљ.

Нене са млином међу ногама, немају информације и координате о свему што се прошлог вијека догађало по Европи. За њих је то тако како се предочава.

А то ће се, онда, удијевати и младим генерацијама.

То је припрема шаблонизованог покоља.

Као што своју улогу има и шаблонизована прича о Срђану Алексићу који је дао живот да би спријечио премлаћивање, или убиство, једног мислимана од стране Пијаних Униформисаних Четника.

Чак и да та конструјција није натегнута, то сарајско величање несретног и недужног Алексића, антисрпска је пропагандна сторија.

Најцрње што можете лансирати јесте теза да и међу Србима постоје нормални и поштени.

Сарајево, из којег је у току Другог Свјетског Рата отишао поклон Хитлеру, у виду ћириличне спомен плоче Гаврилу Принципу, и отишли поклон вагони пуни Срба у Јасеновац, нема моралног права да учествује у обиљежавању годишњица слома Фашизма.

О постдејтонској националној стерилизацији Сараја не желим ни да причам.

Оно је микролабораторија Босне каква је требала бити послије Алијине Жртве Мира.

Дабоме. Муслимански жеваљ у БиХ, Бошњаци, тешко могу докучити да свакодневно наметање и прихватање Фашизације Срба, и изједаначавање Сребренице и Аушвица, значи само припрему неког сљедеће рата.

У коме се земља неће шкропити крвљу већ ће се крвљу исцртати границе. Најмање. Или ће неко морати да буде истријебљен.

Са толиком количином мржње која се непрестано продукује према Србима, може се само доћи до тога да та БиХ неком, цијела, буде Спомен Подручје.

3529.

МЕДИЈИ СУ

ИЗВРАЋЕНА

ПРЉАВА ДУША

СИСТЕМА.

ТО НЕМА ВЕЗА СА

НОВИНАРИМА

И НАРОДОМ.

Видим. Србија је, за Слободу Медија, пет бригада дала. Две тајкуна, три будала.

Разгаћивање Тколинде и јавно међуглодање Ивановића и Вучићевића, при мечу је Вучићевић у предности јер има сва потребна слова, засјенило је 111 година Политике и осамдесет година Нина.

То су довољне чињенице за анализу али и за закључак.

У Србији нема више Новинарства и Медија. Поједностављено. Постоје само Медиоиди и Љиљана Смајловић.

Ми, у Републици Српској смо у бољој позицији. Зато што нас је мање. Па скупље кошта опште медијско поклапање по глави становника него у Србији.

Ми имамо Јутарњи програм, Јутарњи програм, Јутарњи програм и Копању.

Од Копање нема неке користи, иако се мијеша у све, јер није слан, није кисео, није горак, није сладак. Ал је зато отрован у пизду матерну.

У таблоидиотизацији каснимо за Србијом.

То је структурални проблем. Да би се успјешно развили таблоиди, потребно је имати неколико компатибилних дјелатности. Сцену певаљки. Јавни и тајни криминал, исто са певањем и пуцањем. Треба ти неко као Беко у кога ће да пуца неко леп а неувежбан. Треба да имате стране власнике домаћих медија. И треба да неко добије више од педесет процената на изборима.

Умало да заборавим. Треба вам и најмање једна водитељица која је на теве спремна да покаже пичку. Не мора Дачићу. Може и неком лепшем.

Суштина свих тих трендова у новинарству и у медијима, а Новинарство стално помињем само из жала за занатом због којег сам се толике године убудале школовао, јер се претопило у Медије, јесте овладавање Јавношћу, њено распростирање по крвавом и слузавом рингу у стању перманентног нокдауна са тихим бројањем, да се никад више не дигне ни до првог конопца. Таква Јавност, и такви Медији са Новинарством у траговима, инструмент су и потврда потпуног овладавања неким простором. За Србију, БиХиС, па и Хрватску, за владање НДД Сфером није потребан Неолиберализам у свим његовим бујним и разуђеним а ефикасним средствима. Прексуп је за овако мало простора и људи. А нема ни услова за њега.

Да би се владало просторима балканским потребно је мало пичке, мало телевизије и мало таблоида.

Таблоиди су посљедњи стадијум у застоју и краху Новинарства. И у развоју медија. То је мрак на крају тунела.

Остало је још само да се појаве Теглоиди. То су тегле, на киосцима, у којима се продаје месо још живих људи којих се черечи по медијима. У антрфилеима, мајушним теглицама, биће по једно око, нокти или длаке из носа, у свари сви нус производи јавног касапљења људи.

Пошто се стално зајебавам, само мало да систематизујем.

Кад продате своје банке, своје путеве, своја предузећа, својку вјеру, своју територију, продаћете и своју Јавност.

И нећете више бити ништа.

О ЖЕНИ

ЗБОРИМ

Нико не зна шта је Жена.

Ко је Жена. Каква је Жена.

Жена је замагљена вјерама, вијековим и епохама. Ратовима, ломовима и поморима.

Жена је створила Бога и Природу, богове и иконе, крстове и исусе, ратнике и робове. У тој трци од једног зла до другог добра, ми изгубимо моћ да их препознајемо. А и да их нађемо.

Мада је то тешко, претешко, скоро надприродно.

Да у једној од милијарду Жена препознам ону која ме је родила, отхранила, чувала ме, била љубавница и сестра и богородица. И Господ Бог и Света Петка.

Због њих двије, три, четири, Богожене, све Жене треба гледати као златне, злаћане, најзлатније.

Треба их ставити у Мендељејев систем надприродно драгоцјених и неуништивих елемената.

СТРАНКЕ И ДРУШТВО.

МНОГО ЛАКШЕ

СЕ МЕЂУСОБНО КВАРЕ

НЕГО ШТО НАПРЕДУЈУ.

Сјећа ли се неко Кредита Зеленог Плана.

Тад су кредити били мали и зелени, као Хасин пискави чајник у односу на зеничку парњачу која је скршила на ранжирном колосијеку. Били су неразвијени и слабо опасни, као вируси у односу на ћелије рака.

Касније су почели да дрмају свијетом. Да га набијају и скидају како хоће.

Али, и тад, за вријеме тог Зеленог Плана, у Социјалистичком Самоуправљању, показали су своје потенцијално зло.

Неки самоуправни јунаци су смислили јевтине кредите за развој пољопривреде. Комунистичка партија је, иначе, имала синтагму Радници, Сељаци и Поштена Интелигенција. О тим својим категоријама је водила рачуна колико је могла и докле је могла. С тим што је она одређивала ко припада Поштеној Интелигенцији, нпр.

Зелени План је био један од задњих трзаја уважавања Сељака.

Ну. Времена су се већ далеко одмакла од рођендана те синтагме.

Кредити су одмах почели да се злоупотребљавају. Узмем кредит па направим викендицу. Инфлација ради, потрошачки менталитет се слади.

Савез Комуниста почео је да расправља о тим темама. Али узалуд. Многи важни феудално-партијски чланови Савеза Комуниста поузимали су те кредите.

Од свега није било ништа, само су Општински Комитети мало више смрдили на зној и дим. Од темељних и празних партијских расправа.

Цијела сторија занимљива ми је као негативна интеракција Политичке Странке и Друштва. Партије и Друштва.

Како се једна добра намјера претвори у лоше масовно друштвено понашање. Још боље. Како једним обичним негативитетом почну међусобно да се инфицирају Политичка Снага и Друштвена База.

У том слуају Друштво је покварило Партију.

Та међусобна борба између Политике и Друштва, око тога ко ће кога прије, више и трајније покварити, траје одувијек.

То нису Срби измислили.

Немојмо Србе глорификовати.

Срби нису измислили чак ни Вучића.

Да не идем уназад.

Борба око Покваре нарочито је ужарена, фреквентна и језива тамо гдје НДД Сфера није консолидована, исколчена и координатизована.

Велике Политичке Странке, оне, дакле, које су вишемандатне, које су владајуће, које су организоване на некима од принципа великих колективитета имају посебну одговорност. Јер утичу на смјерове друштвеног хода. Утичу на напредак, назадак, на стање Нације Државе Друштва уопште. Ни други, дабоме, сви, до најмањих фактора, не могу да се искључе из те одговорности. Али они највећи имају је највише.

Свака Велика Политичка Странка има пред собом два велика задатка. На која најмање мисли.

Први. Како у друштво убризгати позитивне трендове, енергију, замах, покрет а не производити вирусе, малформације и девијације и инфицирати друштво.

Други. Како се, као велики и одговоран колективитет, скоро у рангу цркве а сигурно изнад војске и организоване силе укупно, заштитити од негативних друштвених појава. Не преузети их и онда, организовано, побољшане и унапријеђене, вратити друштву на поновну употребу.

У нашој НДД Сфери, Сфери Републике Српске, такође су једнако евидентни ти процеси. Коликогод се радило о микролабираторијским условима у односу на укупну теорију и праксу интеракције и зависности политичке снаге и друштвене базе.

На почетку распада Југославије овдашњи Српски Народ захватио је Јасеновачки Страх који је одређивао многа колектвна и друштвена понашања. Тај страх условио је и развој Национализма, у његовом позитивном али и у негативном спектру.

Српска Демократска Странка преузела је Национализам из друштвеног миљеа, као своју идеологију, своје погонско гориво, дорадила га, калоризовала, адирала и вратила Србима на даљу употребу. То је довело до злочина који нису били потребни у Самоспасилачком Националном Рату.

Есдеес је од српског друшта, које је било ни у распадању ни у настајању већ у интерегнуму, након пропасти свега и одсуства било каквог опипљивијег рјешења осим умоболних САО, преузео Анархичност, унаприједио је, и вратио Србима на даље поступање.

Преузео је отимачину, крађу и пљачку, унаприједио их у организован криминал, и вратио Србима на масовну употребу.

Да је Есдеес знао да је његов задатак много озбиљнији, не би то никад радио. Организовао би се у Политичку Странку, мукотрпно мијењао себе и друштво, и владао Сто Година.

Слогине и Есенесдеове власти наслиједиле су те уходане и убрзане негативне трендове друштва.

Преузеле су Национализам, обогатиле га политичким концептом државне и националне самосталности Републике Српске, у дејтонским и босанскохерцеговачким условима и покушавају га испоручити до крајњег конзумента, бирача, грађанина, Србина.

Потиснуле су организовани, државни, национални, криминал, као крштење са три прста по четири џепа и почели развијати инфраструктуру, инвестиције, економију, финансијске токове, коликогод је то у овим условима могуће а неизводљиво.

Криминализовани капитали, из Есдеесовог Доба, у међувремену су се опрали, трансформисали, окрупнили, промијенили власнике и ареале активности и почели да се инфилтрирају у Политичке Странке Власти.

То је Екстерна Моћ о којој стално говорим. Томе припада и ФММ, Феудално-Менаџерски Мозаик који се такође увлачи у страначки пунктаријум на свим нивоима и код свих странака.

Кад Велика Политичка Странка привати те двије категорије, као своје, постаје заробљеник. Те структуре утичу на калибрацију и оријентацију политиких и свајких других одлука, и на кодирање политичког понашања које се испоручује друштву као пожељно и позитивно.

Цијели друштвени активаријум почиње да се понаша онако као очекује Екстерна Моћ. И како њој одговара, да би из екстерне прерасла у Стварну Политичку Моћ. И преузела све осим одговорности Странака пред бирачима и цијелом НДД Сфером.

То одсуство одговорности омогућава им перманентно преживљавање, уз мале, кратке, периоде док не успију да се инфилтрирају код новог владајућег политичког спектра.

Цијели тај процес, непрестан, дуг, болан и ризичан, захтијева од Велике Политичке Странке

·         Концептуалитет. Странка мора посједовати, не као затворен једном дан и непромјењив, и наметати Друштвени Концепт.

·         Селектизам. Не могу интересњаци и други негативци, бити чланови Политичке Странке. Нарочито не могу у њој одлучивати, дјеловати, креирати, модификовати и проводити Концепт.

·         Широкоугаоно Политичко Око, широкопојасни друштвени радар, и чијим објективима и на чијим екранима нема мјеста за мале и зле друштвене групе, као што су банкари, пумпаши, мешетари, пљачкаши.

·         Непрестан властити страх од Деформације. И развијен извиђачки и стражарски систем против тога. То се постиже помоћу алатке Правила И Порцедуре у којима су изборни, кандидациони, одговорносни и други софтвери.

ДРЖАВА ЈЕДНЕ ШИНЕ

ЗА КРСТ ЧАСНИ

ИЛИ ЗА КРСТ РАСНИ

3524.

КАКО

УНИШТИТИ ДРУШТВО

ПОМОЋУ МАЛИХ

МАНИПУЛАТИВНИХ

СТРАНАКА

Митско Биће, пола Излајак, пола Љиљан, Жељко Комшић изгубио живце и најављује да би Демократска Фронта, то му је странка, у ствари Нешто Политичко, могла изаћи из процеса формирања власти у Федерацији.

Излајак је Злајин Отпадак а може и Испрдак.

Сваког политичког аналитичара та је могућност крајње забринула. Скоро као клизишта у Федерацији.

Јер. Жељко Комшић, звани Сарајевска Промјена један је од адута Међузаја. Други је доведен из Републике Српске. То је Сазап, дионично друштво СДСПДПНДП за Одбрану Џаферовића и друге Сарајске Измећарије.

Та два адута Међузаја окосница су овомандатне фазе растакања БиХ са нагласком на Републику Српску.

Остала два играча, Есдеа и Хадезе, нису тако погодни. Из различитих разлога.

Есдеа методи нису продуктивни јер се стално баве погрешним циљевима. Те грб. Те конститутивност. Потребно је разарати суштину. А грбове оставиш као декор сјајушне кућице из које је шарени лептир одавно одлепршао.

Хадезе, пак, није илузиона странка и не баца прашину у очи, ни себи ни Хрватима, борбом за Хрвате у Републици Српској и њихов повратак који је нереалан док им је угрожен опстанак у матичној држави Федерацији.

Стога су на сцену ступили Иванић и Комшић.

Њихове странке су минорне. Тамо нема политичке снаге која би вођама, Младену и Жељку, могле засметати у смислу дискутовања о политици лидера и оријентацији странке.

А обје конгломерације су настале иностраним политичким инжењерингом.

Сада је доиста проблем. Прво у Федерацији. А Савајет министара тек чека.

У тој Федерацијској конфузији постоје још и Лијановићи, Страначки Конзорциј, такође иностраног патента и СББ, Бед Аваз Бојси, Бед јер су одмах рекли да не желе да учествују у прелу.

Добро. Постоји и Есдепе.

Сада Комшић нуди Есбебеу да се он прихвати комбинације. Јер ми, каже имамо само једног Србина да понудимо за Потпредсједника Федерације.

А ја, будала, мислио да је и Жељко Србин.

И Есбебе је инострана копродукција. Зато мудро и чека. Неке политичке будале имају Мисију. Фахро има процјену и добар савјет.

Шта је поучак.

Вјештачка продукција Политичких Странака, била домаћа манипулативна, била страна копулативна, разара политичку сцену и страначки систем а преко тога и цијело друштво и државу. Односно, то што се тако овдје зове.

Есдепе је био вјештачка конструкција домаћег шибицарства. Смишљена као босанскохерцеговачка социјалдемократска странка. А нигдје босанскохерцеговштине нити социјалдемократилука.

Уз малу припомоћ Нарциса Вучине, Вука Злаје, та странка је претворена у друштво једног лица и нестала.

Не само због тога. Већ и због прихватања улоге накурњака страним манипулантима овдашњом политичком сценом.

Остале странке, од ових које сам набројао, завршиће по Рагуж Вукан Систему. Играче негдје смјестиш а остало у расап.

Та потршња некомпетентних људи краткотрајног политичког пјева и није тако трагична.

Трагично је што се тиме разара Политички Амбијент.

Што се дезавуише политика као технологија управљања друштвом и учешћа бирача у њој.

Долазимо до ситуације када ће се овде појавити неки Вучић као законита појава. Јер, тако је било и у Србији. Не кажем да Вучићи нису пројектовани овдје и раније. Само се нису показали.

Велике Политичке Странке су најодоговорније за овакво стање. Поред свих које сам закачио у овом тексту.

Гласачки и организациони потенцијал се увијек мора користити на максималном броју обртаја. У црвеној зони. Свако пуштање гаса даје простора неком Чавићу, неком Комшићу, неком Рагужу, неком Иванићу.

А онда имач више играча него публике.

Што је погубно за игру.

3523.

РАЗОЧАРАВАЈУЋА

ПЛИТКОЋА

МУЉА

На којугод страну се окрнеш, дупе ти је позади.

Једна од чувених Маоцетунгових из давних црвених књижица револуционарне зајебанције.

Пратим цијелу седмицу, изузев ријетких свакачастних иступника, сву јаловину јавног децибелисања о једном питању које је озбиљно а које је укупна Јавност добила бесплатно и незаслужено. Да би, ако је баш жељна расправе о томе, на Страначку Организацију мислим, искористила тај подастирач за надграђујућу социолошку и политиколошку анализу, за слојевито сецирање демократије и утицаја страначке унутрашње технологије на вањске, друштвене релације, и обратно.

Јер, у јавности се можемо о свему зајебавати, о понечему можемо подјебавати, о многима можемо лагати, многе можемо вријеђати, површно се може надвикивати, колоквијално можемо загребати испод површине, али, озбиљно расправљати, износити стање, приједлоге и излазе, можемо само о ономе што знамо боље од других, или боље од већине, и о ономе чиме се бавимо.

Ми из Политичких Странака имамо спектар тема који покривамо знањем и праксом. То није пун круг. Ни близу. Исјечак тек. Дио тог спектра припада медијима и новинарима. Дио Плаћеницима. Дио камуфлажним служботајним спинерима. Дио интелектуалцима, политиколозима, правницима, уставњацима, економистима. Добар дио Културњацима.

Очекивао сам озбиљнији приступ свему.

Коликогод неко мислио да ја о себи мислим само најбоље, све најбоље и искључиво најбоље, спреман сам да устврдим да слојевитији, екстрактнији и конкретнији пресјек никада више неће бити понуђен јавности ни из које Политичке Странке.

Како је укупна јавност то прихватила.

Плиткомуљно.

Искористила плиткоумно.

Опет изузимам оне који се нису огријешили о чињенице а нису ме ни подржали, јер ми то и не треба.

Искористила је за инвентурисање, по милијардити пут. Ко мрзи Радојичића. Ко Васића. Ко Додика.

Господо јавна, то знамо. То сте толико пута саопштили да постаје дијагностички синдром. Постаје дегутантно. Постаје дисквалификујуће.

Сви постајете јавносници типа Бусраћ, Трефуновић, Стухало.

Дијелом зато што сте неспособни. Дијелом зато што сте монополизовали Јавни Простор. Дијелом зато што је Јавни Простор инвалидан и протезоидан.

НДД Сфера мора да попуни цијели свој спектар.

Тај круг почиње Будалашем а завршава се друштвеним интелектуалцем.

Не Будалашем за психијатрију већ оним што се карактерише као Ћоркан или као Сваки град уз наше море има свога лера.

Не Друштвеним Интелектуалцем по дипломи или катедри, већ мислеником који независно, неутицајно и необзирно анализира цијелу Сферу.

Шта ми имамо. Односно. Шта ви доказујете.

Наш круг на почетку има Будалаш, Будалаш, Будалаш, Будалаш. Па пет празних мјеста. Па опет Будалаш.

Понекад ми се чини да је то ради тога да би за све могли оптужити Додика, Босића и Тадића. Или неку другу тројку.

А сигурно је ради тога да се девастира сваки пункт, сваки појединац и свака вриједност. Да се јавна површина претвори у гранулат стиропора на површини воде, без икакве могућности да експандира.

  

ДЕМОКРАТИЈА

ЈЕ КАО ВЕГЕТА.

У СВЕ СЕ ДОДАЈЕ.