ILUZIJA SARAJ
Saraj se veoma vješto nosi sa svojim iluzijama. Čak ih i vješto produkuje. I živi u njima, evo, već dvadeset godina. Od ubistva Srpskog Svata na Baščaršiji koje je bilo prva koperfildovska iluzija da je to ubistvo simbolično istrebljenje Svih Srba iz Naše Zemlje Patriotizma i Juke Prazine. Preko nerazjašnjenih Markala koje je fantastična ilzija o Srbima Divljacima koji ubijaju mirnu sirotinju koja kupuje vezicu mrkve i dva krompira. Do fantazmagorične iluzije da je Povratnik Zlatko ministar koji će Prazninu, BiH, izvesti u bijeli svijet.
Danas Nova Iluzija. U Saraj je došla Švabica 21. vijeka, Džemila Džoli. Izlupetala se o ratu ko niko. Potreban je superkompjuter da razazna ko je kriv, da li Beograd, da li Srbi, da li Međunarodna zajednica. Da li je jela sendvič, gdje je piškila, da li je stvarno malo plakala kao i sve žene, kurve a svetice.
Džemila na Crvenom Tepihu, dok se oko nje sve urušava, tu, u istom kompleksu. Padaju krovovi dvorana u centru grada, kao u nekom dalekom divljem Džudžistanu. Padaju krovovi Skenderije koje ni divlji Srbi u lažno opkoljenom Sarajevu, sa svojih brda, nisu uspjeli srušiti ispaljujući sedam miliona i osamstopedesetšest hiljada granata na Grad Šehid.
Iluzija Džemile Džoli dolazi kao glet masa na rupe u tkivu Naše Države. Na Rupu Dobrovoljačka. Na Rupu Zakon o stavljanju van snage zakona o sudu i tužilaštvu BiH. Na Rupu Budžet. Sve je Ol rajt. Mada bi bilo bolje da je Ol brajt. Svijet se vratio u Saraj. Dok sirotinja balijska propada po provincijalnoj Federaciji. Ali neću da to dokazujem i da upadam u njihovu grešku permanentne priče o propasti Šumske. Neka saznaju sami.
Iluzija Džemile Džoli nije nikome potrebna u BiH. Ni samom Saraju. Ni Bošnjačkoj Nepostojećoj Ratnoj Pobjedi. Ni napaćenom muslimanskom narodu. Potrebna je samo uskom krugu iluzionista koje ovih dana Fahro BeBe trijezni ko rasolom.
Mislim da Džoli ubire grijeh. Još jednom podsjeća Dželate Saraja da tu, u Republici Srpskoj, žive Srbi, mimo Naše Države.
Gdje će joj duša kurvanjska.

Književnika Nenada Grujičića nisam vidio i čuo još od prije rata, kada sam ga upoznao razgovarajući o njegovom istraživanju i promovisanju Ojkača, srpskih pjesama iz zlatnog rudnika ovdašnjeg narodnog stvaralaštva.

Danas mi dođe do pošte njegov tekst za časopis Polja, kojeg je on napisao o Prstima.

Veoma sam počastvovan pa se hvalim i prenosim ovo, meni dragocjeno, mišljenje o romanu.

ПРИЧА ЗА ПАМЋЕЊЕ

У грађанском рату ватрена линија је невидљива, она пролази кроз срца људи.
Сент-Егзипери

Дуговечна су прозна дела која, очувавши песнички нерв, донесу причу какву сâм живот изнедри. Роман Рајка Васића, ''Прсти лудих очију'', представља штиво импрегнирано ратним догађајима где ђаво, како каже једна пословица, направи највише места у паклу.
У амбијенту апсурда и очаја, појављује се, гле, проблесак раја на земљи, у интимним струнама двају бића из опречних табора, у љубави између прекаљеног ратника и невине девојке са непријатељске стране. У искушењима да обешчасти девојку коју је повео са собом после ''чишћења'' једног села, главни јунак романа препознаје исконску чистоту коју треба сачувати од њега самога, али и од ратне суровости, од једне и друге стране у сукобу, и послати је на неко треће место, на сигурно.
Рајко Васић упечатљиво слика призоре рата, изгибију и комадање људских телеса, страдање душа у нагомиланим страховима и траумама. Натуралистички описи слични су на махове крлежијанским сликама у локвама крви, поломљених костију и лобања или, пак, призорима са графика Франциска Гоје ''Ужаси рата''. У тој равни налазе се и прозне странице Милоша Црњанског чији су ликови ''тумарали као муве без главе, да трчећим кораком погину, закорачивши у прзнину по туђој вољи и на туђ рачун''.
Аутор романа ''Прсти лудих очију'' непрестано бележи руралне призоре и живот села, промене и знаке природе, њене мирисе, боје, гласове и звуке, прави разлику између животињског и људског понашања. Пуцкетање сувих грана и гранчица ноћу у шуми, на пример, различито се оглашава у кретању човека и дивље звери; човек застаје, а четвороножац не. Са прецизношћу филмске камере, Рајко Васић осветљава и најситније појаве и ствари, узбудљиво доводи у везу детаље са околином.
Тамо где господари рата затварају сваку могућност за опуштање и мир, где смрт не штеди младост и сиротињу, где се свеприсутни танатос башкари у зеницама онога који нишани, као и на челу онога на нишану, исплела се љубавна прича по много чему различита од досад виђених клишеа. Зближене ауре женског и мушког принципа, без обзира на разлику у годинама и којечему, донеле су светлећи амблем љубави, чојства и племенитости.
Рационалним увидом у сплет околности, главни јунак одлучује да надвлада нагоне мушкарца и трептаје срца. Одриче се телесне и чулне зависности и, насупрот жељи да поседује младу жену, и њеним сузама да остане уз њега, одлучује да се разиђу заувек. Трјумфује искуство човека који показује свест о емоцији, свест о залудности интимне драме која би довела до ирационалних поступака у свакодневном животу. Осим тога, он је и представник српског народа чију етичку димензију жели да представи чистом и часном. Такав гест, са становишта пишчеве намере, јесте својеврсни коректив многих квазиуметничких књижевних и филмских дела на тему грађанског рата у Босни и Херцеговини, као и једнообразне слике о Србима и новијој историји на Балкану у светским медијима.
Међу најбоље странице романа спадају описи љубавне игре која на махове постаје еротска. То су, на поетски начин предочени, ласцивни призори пожуде и страсти, описи интимних додира и њиховог раста што се у горњој амплитуди ритуала нагло прекида у антиклимаксу, не остварује се у блеску врхунца. Такве ситуације писац предочава освештено, надахнуто, без вулгарности и плакатне површности, често у метафоричком именовању блискости и стида, као да исписује делове неке нове ''пјесме над пјесмама''.
Уз стално тумачење (и апсолвирање) узрока који су довели до ратног судара дојучерашњих комшија различитих вероисповести, а истога језика, Рајко Васић на супериоран начин, опробаним методом ''тока свести'' и симултано измешаних прозних пасажа, плете снажну фабулу која тера читаоца да гута страницу за страницом овог изненадног романа на српској књижевној сцени. Овде се књижевни језик упреда у народну лексику наслоњену на ратни жаргон и псовке, који су у функцији ситуационе атмосфере и специфичног амбијента. Хуморним и ироничним ефектима релативизована страхотна тема људске трагедије и постигнут виши степен смисла у грађењу уметничког дела.
''Прсти лудих очију'' Рајка Васића, већ својом синестезијски снажном синтагмом у наслову, обликовали су динамичан доживљај у причи за памћење. Рат је анимирао атавистичке нагоне, али и латентне механизме психолошког и креативног потенцијала у борби за опстанак. Снага менталног хабитуса активирала је таленат у катарзи стварања и тиме обезбедила миран сан писцу – овековечила несвакидашње збитије. Нема сумње да је животворна снага фабуле нашла свој пун одраз у човекољубивој намери и књижевно-занатској способности аутора да један зачудан и несвакидашњи роман успешно изведе до краја.
Ненад ГРУЈИЧИЋ

.

ANĐELINA
U SLOBODARSKOM
PRIJEDORU

Izvjesna hrabra građanka Prijedora odlučuila je da se odupre sjevernokorejskoj cenzuri u Republici Srpskoj. I da u svom stanu prikaže film Anđeline Džoli U zemlji kurvi i leda, kako li.
Sarajski mediji sladostrasno ekstaziraju. Naša Anđelina, naša Džemila, samo želi da se čuje istina a oni joj, fašisti, agresori, zabranjuju. Izvjesni Vladan Petković je, na mrskim e-govninama, analizirao film i rekao sve što bi trebalo reći, tako da nemam potrebe da ponavljam ono što je svemu svijetu jasno, osim Saraju, da je film Go Kurac.
Gospođica, ili gospođa, Ana Prijedorčanka, može u svom stanu da radi šta hoće. Od Svečetiri da digne u zrak pa do organizovanja tajnog sastanka na kome če se razrađivati plan kako srušiti Savjet ministara i preuzeti vlastu u Praznini.
Dakle. Prikazivanje bilo kakvog filma, bilo gdje, nije nikakav događaj.
Osim što je to bezvrijedan pokušaj da se pokaže kako u Republici Srpskoj postoji cenzura.
A stvar stoji posve tržišno.
Gospon Ljevar, distributer filmova i vlasnik banjalučkih kina, razmotrio je ponudu i nije htio da kupi kisele krastavce za police svoje zimnice za gledaoce. Ocijenio je da film neće imati dovoljno publike a njegova kina moraju da plate prava, struju, grijanje, opslugu, i poreze. I da zarade. Na Andjelini nema zarade. To se vidi iz aviona. Bila našminkana, bila jutarnje izvorna.
Dakle. To nije nikakva cenzura. Ljudi neće da gledaju bilo šta, neće ni da uzmu u ruke, što je sarajsko, što ima miris Saraja ili čime se Saraj oduševljava. Neće da gledaju na nacionalnoj osnovi a ne iz filmofilskih razloga. Pa eto. Ali o tome je trebalo razmišljati prilikom Žrtve Mira za BiH.
To što su kina privatna, to ne dokazuje da je sprega privatnika i vlasti postojeća. Ne znam da li bi bolje bilo da su kina državna. Mislim, Države Republike Srpske.
A Gospon Ljevar je častan čovjek i ne bi se igrao svojim biznisom na način da se udvara vlastima ili da se služi sitnošićardžijskom sarajskom politikom. Naročito ne bi služio Sarajevu. Gospon Ljevar je, koliko znam, bio u ratu, u Vojsci Republike Srpske. Postoje o tome očite činjenice i druge prirode ali neću da ih saopštavam jer učmala i manipulisana javnost, naročito u Saraju, ne jamči da će pravilno shvatiti te činjenice.
Jer, ta Sarajska Javnost, voli Republiku Srpsku u 3LPM.
Mada. Bolje bi bilo da vide kako stoje oni sam i da se ne bave Srpskom. Saraj. Federacija. Država. Državi pola vazdušnih snaga palo u snijeg i skršilo se, jedan od dva helikoptera, Saraju Turski Vojnici čiste snijeg a krovovi padaju ko vruće lepinje u ćevapdžinicama. Federacija nema struje.
Razumijem da su to sve sitnice u usporedbi sa Mračnum Cenzurom u Republici Srpskoj.
Neka vama vaše Slobodarske Džemile.

U KASABU STIGLA
KOMENDIJA ANĐELINA

Srpska stvar u Praznini, BiH je, u stvari, u državnom, političkom i ekonomskom smislu, prazan prostor između Srbije i Hrvatske, kojeg, kad sam poetičniji no obično, zovem Naseobinom, stoji fenomenalno.
Sarajevo se oduševljava Turskom a o Srbima kao Agresorima po svijetu govori Anđelina Džoli.
Cerić vjeru ulogorio u Silos a Lagumdžija nelegalno vlada Federacijom.
Brisel došao u Republiku Srpsku a ćirilica ušla u lične karte.
Iz tih nekoliko sličica Praznine, moguće je zaključiti da se sve mijenja samo Sarajevo još treperi i titra u sparini ićindije, dok cijela kasaba, kao Višegrad kod Andrića, spava. Sarajevski intelektualni, politički, kulturni, pa i vjerski krug i obrub, pošto Cerić vjeru, ne cijelu, nego sebe i saopštenja odgovarajuće Službe IZ, trpa u sve naprijed napomenuto, pa i u Silose, nemaju snage da zaustave to stajanje u mjestu. Da zaustave tapkanje u mraku. Tapkanje u ratu. Da zaustave povratak u žertvenu prošlost. Nemaju snage, ali nemaju ni volje niti hrabrosti.
Dopustili su da budale prave Bosnu. Da još luđi govore o njoj. Bono, Amanpur, Džoli. Ništa se nije promijenilo. Dvadesetogodišnja ićindija. Dopustili su, trajno i nepovratno dopuštaju, da vjera uređuje pravo i pravdu, da se Silos brani sa vjerske slobode, da upišana holivudska kurvetina govori o Srbima kao agresorima, da se u Srcu Patriotskog, Slobodarskog, Antiagresorskog, Antifašističkog, Olimpijskog Saraja, šepuri neustavna Vlada Federacije.
Praznina, Bosna i Hercegovina, postala je, tako, samo permanentna pripovijetka Ćorkan i Švabica. Švabica je svaki put druga. Taj Bono, Amanpur, Petritčscht, Švarc Štelung, Pešdaun... sada je Anđelina Džoli i Švabica i Ćorkan.
Ta jevtina igračica iz malog cirkusa porasla je u kasabi do kobne i tajanstvene veličine. Ona je uzburkala varoš, ispunila kuće šapatom i plačem, i muška srce velikim željama i zanosima
Ona je po Velikoj Kasabi, po svijetu, pričala o 50.000 silovanih žena od strane Srba Agresora.
Tako je i prije bivalo. Silajdžić je išao po svijetu i širio priče o srpskom seksualnom divljštvu i nastranstvu nad onim što se može dobiti džaba ili za dvije, tri, riječi, u najboljem slučaju za rukoljub, ili za jabuku kao u Rogatici nekada, svuda po svjetskim sokacima pa i po našima.
Te jeseni su šljive rodile kao nikad. Prodavalo se i prodavalo i opet su sve kace bile prepune, prelijevale se i širile nadaleko miris alkohola u vrenju. Te zime snijeg je zakrko kao nikad. Čistilo ga sve živo, i konji i ministri, i novinari i kruške bageristi a opet je prelijevao lavinama preko cesta i puteva a hladnoća se širila i nad Tešnjom i nad Bosnom.
A o Gospojini se digle žene u Čajniče Bogorodici kao nijedne godine. I Turkinje im dodaju pokoju paru za zejtin ili svijeće, samo ne bi li pomoglo da se skine urok i napast kasabe.
Taj urok i napast kasabe, danas, ne želi da skine i prekine niko. Svi uživaju u prljavom sranju neartikulisane Anđeline. Neki ne uživaju, šute. Ipak.
Anđelina je i Ćorkan i Švabica. Zaludjela je Kasabu. Čak je i onu Žbanilu zasjenila. Istovremeno, igra po Velikoj Kasabi i priča ludosti o Aušvicu i Agresorima. Mekoguza kurvetina objašnjava taj preokret od Srba Logoraša Aušvica do Srba Agresora. Pa i Ćorkan vidi da je to najobičnija sarajevska potplata. Jer, o tome Anđelina ne zna ništa, kao ni o sukobu civilizacija Ovdje, kao ni o prirodi ratova u BiH i na području bivše SFRJ. Dok domaća kasaba šuti, misleći da će jednog dana, ili jedne večeri, kad prođe ustajala i sparušljiva ićindija, od Saraja nastati Bosna bez Srba, Bosna bez svih, samo sa Patriotima, ozbiljan svijet vidi da je Komendija prevršila mjeru i više se niko od uglednih gazda i trgovaca, ozbiljno ne bavi Domaćom Kasabom, Prazninom. Niko ni zaponac da zatraži za mezu. Ni malo soli na vlažan prst.
Kasaba Saraj čini veliku grešku puštajući Ćorkane i Švabice da čine ono što nikad nije bivalo. Da kurve pričaju o jednom narodu. Da vjerski vrhovnici brane i veličaju logore za Srbe.
Razumljivo je da kasaba i čaršija mogu da stoje na jednom mjestu i da trunu u smradu zajedničkog jendeka.
Ali za države to nikad nije bivalo.
Napomena: Korištene su neke rečenice i sintagme iz pripovijetke Ćorkan i Švabica.

VARIJACIJA NA HUTBU
Kako je zapisano: A kada bi im se ponovo pružila prilika, opet bi nastavili da rade ono što je bilo zabranjeno, jer oni su zaista lažljivici. Oni bi opet u Silose išli jer tako su završili narodi koji su laži proizvodili. Nestali su. Putujte po svijetu hadžićkom i tako pričajte. Recite im Istina je došla i zato Laž mora otići. Istina je kad ja dođem i kažem da je Istina d.o.o. došla. O tome oni ništa ne znaju a ni preci njihovi.
Istina je da je Istina u Sihlosu, i drugijem Sihlosima, bila četiri godine, tri godine, dvije godine, negdje i manje mada bi bilo bolje da je i danas tako jer Istina je vječna a prolazni su oni koji joj se suprotstavljaju. Laž nije nikakav oblik Patriotizma. A zna se ko je na ovoj zehmlji, koja je srhpska, kako uči onaj lažljivac vasić, bio jedini Patriot i ko su bili jedini Patrioti. Zločinac počinje time što predstavlja da laž naliči na istinu a završava time što istina naliči na laž. Oni su naličili na agresore i na genocidaše a onda su agresori i genocidaši naličili na Srbe.
Istina je drahgulj, Najveći d.o.o. kako je pripovijedao Neulaživi. Zato oni hoće da nam Istinu ukradu i da vi za njihov boravak u Istini Silos d.o.o., budete u Laži, Okružnom Zatvoru s p.o.
Istina i laž svakako postoje. To je po zakonima fizike. I to je naša poruka Hadžićanima i onima koji su u Zatvoru s p.o., poruka da ćemo se boriti da se brane sa slobode. Lahko se braniti iz Sihlosa. Stoga mi sa ovog časnog mjesta, u ovom časnom danu, sa ovog časnog stepenika, iz časnih cipela, pred ovim časnim ljudima koji su danas u džamiji, tražimo da se uhapšenim Hadžićanima odmah i bezuvjetno omogući odbrana sa slobode jer oni nisu zaslužili da ih se zbog odbrane svog doma i domovine, ponižava.
To što je nekoliko hiljada Lažnih išlo u Istiniti Silos, to je Svevrhunska Patriotska Istina, S.P.I. Ti Lažni, kojima krv ima više laži nego crvenih krvnih zrnaca, i zelenih zajedno, žele da rašire Laž da su bili ovdje u Silosu na logorovanju i da su imali svoje čakije za otvaranje konzervi a da su subotom dobijali ananas, onaj u kolutićima, i da im, vi časni ljudi, sa časnim stražama, i časnim puškama u rukama, niste dali da se priključe Patriotskoj Borbi Istine i Kavge. Istina je jedino da onaj Jovičić s.r., nije mogao u Patriote jer ga je šejtan obalegao dok je prije Patriotizma hodao po onoj petokrakaškoj skupštini, a nije ni dovoljno visok za Patriote i kosa mu stalno raščupana, ko i on sam, naročito otkako je toliko vremena proveo na Logorovanju Laži.
Naša poruka Hadžićanima, sa ovih uzvišenih stepenica, je naše veliko hvala za veliku hrabrost i gostoprimstvo koje su samo Hadžićani znali pružati u danima Naše Odbrane od agresije na Naš Narod i Našu Državu.
Hadžići su bili i ostali oaza slobode i časti Našeg Naroda.
Gostoprimstvo i Patriotizam vazdan idu zajedno. Kao i Kazani i Silos.
Idite po svijetu i širite istinu o tome. O Gostoprimstvu Našem. I o Pasjaluku Njihovom. O Istina našoj. I o Lažima Njihovim.
I gdjegod žitoprodukt ima, mlinpek neki, pekara parna, silostrejd, žitoprerada kakva, neka se okreči, i krovovi poprave, spriječite da se privatizuje, jer će opet trebati za Istinu Našu. Laži se ne iskorjenjuju tako lako hladnom istinom, kao što je govorio Svelažounuštivi.
Probudi se, Moj Narode, i nemoj čekati da jednog po jednog odvode. Ni mi nismo odvodili jednog po jednog.
Već po stotine.
Probudi se, jer se nikog osim Boga ne bojimo.

NE PADA SNIJEG
DA POKRIJE GRAD
NEGO DA POKAŽE NERAD

Kako je umro Tito, niko ništa ne radi. Niti želi, niti zna.
Snijeg, Početkom Februara, napravio kataklizmu. Mediji i neodgovorne mudoklapčine stvaraju pretpotopno stanje. Snijeg od pola metra, barem na banjalučkom području, predstalja se sudnjim danom. Tamo daleko, na Istoku, javlja se o snijegu od nekoliko metara. Tako se laže javnosti da su mjestimični smetovi višemetarski snijeg koji je napadao ravnomjerno po cijelom području.
Novinari stvaraju paniku, građani napadaju vlast, svaka kuća se proglašava odsječenom od svijeta, Borenović i slični lovci u mutnom uzeli lopate i hvataju jevtine narodne poene. Lopataju demokratski progres, STJ.
Novinarsku nejač, bez iskustva u životu i u geografiji, izuzev relacije kuća disko, disko kuća, redakcije šalju da se slikaju kraj puteva i da kukaju kao je Bjelac Zakrko.
Vlada se pretvorila u dispečerski centar, skuplja bagere i šalje u odsječene opštine. Spašen je Kalinovik, spašava se Foča, Trnovo se negdje zaboravilo.
Da li je, međutim, stanje takvo kakvim se predstavlja.
Neku veče, neka ljudina iz Sarajeva priča kako je to Nekad Bilo. Na dva, tri tramvaja, veli, montiraju se grtalice i oni voze, svako po svojim linijama, kako snijeg pada tako ga i razgrću. I bog te veselio. A sada, panika, radne akcije, mobilizacija, dajte lopate da se čiste šine. A tek petog dana novinari su pronašli čovjeka koji konjima i grtalicom čisti seoske puteve. Ako nema ljudi, barem ima konja, a grtalice se prave od dvije deblje daske.
Stanje, dakle, nije takvo kakvim ga u sarajevskim i drugim medijima predstavaljaju novinarčići i službeničići.
Nije ni oko Banjaluke takvo kakvim ga novinarice amaterice predstavljaju javaljajući se iz njiva.
U nekim opštinama jeste sniježni udar paralisao neke funkcije. Struja i putevi.
Ali, ključno pitanje je Da li je moguće da u tim opštinama gdje je vlada odvezla bagere, niko nema kamione, grtalice, traktore, gusjeničare, utovarivače. Ni privatnici. Da li je moguće da neko u nekoj vukojebinskoj opštini ne zna da svake zime u njegovoj opštini pada snijeg. Kako je moguće da je pravi rat na tenderu za izgrdnju šumskih puteva a kada treba očistiti nekoliko kilometara opštinskih puteva, pomor. Nema nikoga i niko nema ništa.
Vlada Republike Srpske trebala je donijeti dekret o normalizaciji i naći pravni način da se, za nepoštovanje, smijene opštinska rukovodstva i imenuju povjerenici. Kako može Kalinovik da se oslobodi, da ljudi budu optimistični, a iz Nevesinja, Ljubinja i Berkovića samo šalju glasovi o propasti. Onaj Obrvan iz Foče hoće da bude lider u BiH a nije u stanju očistiti opštinske puteve. Rasformirajte svoje opštine, gospodo načelnici. Proglasite stečaj. Odrecite se izlaaska na izbore.
Ovako, Vlada mora da nabavlja kačkete, pištaljke i crvene zastavice, da prati i prosljeđuje konvoje.
Vlada je trebala donijeti i dekret o kaznama koje moraju platiti oni koji su dobili ugovore za čišćenje puteve. Trebala je kazniti sve one u elektropreduzećima na čijem području je snijeg povaljao vodove. Da li se električni vodovi grade za hodnike ili i za oluje i mećave.
Vlast nije samo Vlada i Predsjednik Republike. Vlast je upravnik dionice elektroprenosa. Vlast je i direktor komunalnog preduzeća sa dva kamiona. Ili neko misli da su vlast samo one prve dvije stavke a svi ostali treba da budu vojska mudoklapčina.
Pada snijeg. I sutra će smak svijeta.

MUTANT,
AĐUTANT
ILI DEGUTANT

Manje je bitno da li Čeda Nečetnik deluje konceptualno ili je Potpuno Izludeo.
Bitno je da udara na temeljne odrednice, moguće je reći i vrednosti, Srbije i Srpstva.
Možda Čeda tek u svojoj izvitoperenoj violenciji uma dolazi do takvih poteza koji su odavno napustili područje političke borbe, političke avangarde i političke vizije. Jer, teško je pomisliti da svestan čovek deluje tako naertikulisano protiv koordinatnog sistema na kome sedi.
Pošto je optužio Srbiju, Srbijansko Rukovoditeljstvo, što ide na noge Republici Srpskoj, koja je, po njemu, nastala na genocidu, kao da su Tadić i Patrijarh otišli direktno ljubiti noge Hitleru i Geringu, Čedohamed je u Novom Sadu optužio Crkvu, pravoslavnu, srpsku, da je mutant jedne pogubne politike.
Ekvilibristika budala može da bude zanimljiv javni i politički folklor i da izaziva sažaljenje i smeh kao u slučaju upotrebe priglavaka kao nakurnjaka. Ali ta ekvilibristika je ograničena temama i obuhvatnošću.
Neke teme, neke temeljne stvari, svake nacije i društva, ne pripadaju budalama i njihovoj dnevnoj ekvilibristici.
A i kada pripadaju javnoj analizi, i žongleraju budalaša, temeljne teme moraju da budu konkretizovane. Pa se o Crkvi, na primer, govori kao o miljeu koji toleriše mestimičnu pedofiliju, ili koja produkuje politikofiliju, dodvorava se političarima, ili uči od njih loše stvari, ili, ili, ili.
Čedohamed je Celu Crkvu okarakterisao kao mutanta. Tako nije ni komunizam bio kataklizmičan po veru kada je rekao da se radi o opijumu za narod. Liberal je napao Crkvu kao genetski modifikovan grašak. Neprihavtljiva je.
Tako je, u istoj meri čistilišno, nastupio prema jadnoj količini od milion i po Srba u Republici Srpskoj, Ostatku Ostataka Srba na bivšem prostoru SFRJ. Nastamba im je nastala na genocidu. Možda bi ih jedino spasilo kada bi se razbežali po vodama i ponovo počeli da žive na sojenicama.
Kako je u slučaju Srpske i Srba Ovdje tražio uništenje njihovog ustavnog i dejtonskog okvira, uz zabranu dolaska Srbijanskog Rukovoditeljstva na to područje smrada, tako je u Novom Sadu zatražio izolaciju leprozne Pravoslavne Crkve Srpske.
Čedohamed je dio šireg kordonkriga koji već tri decenije nastupa prema Srbima. Svaki od njih ima totalne ciljeve. Ciljeve Uništenja Temeljnih Vrednosti.
Uništiti Kosovo kao duhovni izvor.
Uništiti vojnu industriju kao izvor međunarodne crkavice.
Uništiti vojsku ulaskom u Nato.
Uništiti medije.
Uništiti srpski identitet i samostalnost u samom zametku (Republika Srpska).
Uništiti Crkvu.
Nešto od toga Čeda Liberal je umislio kao svoje ciljeve.
Tragično je, samo, što je Srbija tako nesposobna i mlitava, da ovakve ekvilibristike budalaša imaju mesta na površini.

SUMRAK OPOZICIJE
Kako je teško oronuo Demokratski Progres, vjekovna osobina Srba, koju je kod njih otkrio, na osnovu predviđanja Tarabića, Mladen Ivanić. To se u narodu kaže SKZ.
Doveo se u situaciju da javno napada odluke za koje je glasao PDP, pokušavajući javnosti da podvali da je to izglasao sam SNSD uz pomoć Jahorinskog Bratstva.
Radi se o Zakonu o državnoj pomoći kojeg je Ivanić ocijenio klasičnim prenosom nadležnosti. I za njega su glasali Pedepovci u Parlamentarnoj skupštini BiH. Ivanić nije ni trepnuo nego je optužio SNSD za izdaju i kolaboraciju sa mrskim unitaristima.
Mladen Rastjerivač, rastjeruje iz partije sve kao i Lagumdžija, zato mu se stranka i zove partija, iz stranke se teže rastjeruje, zna to Bosić, igra na jevtin pokeraški trik. Svakodnevna javnost ne prati ta glasanja u Stambolu niti zna šta je državna pomoć, kakva pomoć kad nema države, pa onda diže paniku pokušavajući tako postati potencijalni spasitelj Republike Srpske.
On, koji je dao indirektne poreze Sarajevu. Bilo bi moralno da mjesec dana obilazi oko UIO, u centru Banjaluke, sa suzama u očima i da se onda, kad malo ladnoća popusti, samozapali ispred jazbine Bivšeg Keme.
Ne samo Kako je oronuo Demokratski Progres, nego i Našta je spao Mladen Ivanić. Da bude portparol lažov. Malo govorljiviji od onog mu novog unezvijerenog lika koji se odnedavno pojavljuje na Televiziji za štrajkove, ulice i gladovanja, u posljednje vrijeme Glavnom Štabu za praćenje aktivnosti samo pojedinih ministara, jer ni Borenović ni Crnadak nemaju više motiva.
I na to da ga Bosić čak ne vodi ni kod Nikolića, kao Mihajlicu.
Suština tih pojavica na opozicionoj medijskoj sceni jeste u najavi kraha Pedepea na lokalnim izborima što će biti njihov i definitivni krah. Predlažem Borenoviću i Crnatku da organizuju prelazni rok i odu kod Pavića. Kod njega može čak i Zrilić. Oni bi bili među prvim violinama.
U teškoj borbi i jahorinskoj saradnji Esenesde i Esdees će pobijediti u svim opštinama u Republici Srpskoj, osim kod Marka, a prognoziram da se nigdje neće toliko zavaditi da bi Pedepe mogao da glumi vlast.
Sa krahom Pedepea i Ivanićevog Progresivnog Nudiguziluka, pada i Čavić. Mada je u posljednje vrijeme napredovao. Strančica mu se doselila u istu ulicu gdje je i Esenesde. Misli, sirota, pobjednici dolaze iz ulice Petra Kočića. A sa padom Čavića pada i Fočak.
Stoga je bitno da se Esenesde i Esdees toliko predizborno zavade da tim trinama i kučinama, svima zajedno, ne pripadne ni stotinjak odbornika na cijelom prostoru Republike Srpske. O načelničkim mjestima neću da zborim.

PERMANENTNA

NACIONALNA

NEKROPSIJA
Avazovi sve brojniji lešinari, ko da ih je sve porodila Almasa Hadžić, preusmjerili su tu nekad ozbiljnu novinu u svakodnevno lešinarenje i generisanje postzločinačke histerije do nivoa koncpeta. Mora da je neko tamo kreirao politiku pod zajedničkim imenom Kasapi živog Tihića i mrtve bošnjake.
Tako se već nedjeljama piše o izvjesnoj Prijedorskoj Muslimanskoj Legendi, Doktoru Esi. Esu su ubili, kaže Avaz, Prijedorski Četnici. Ali to nije vijest. Vijest je da njegova djeca nisu Bošnjaci nego su uzeli neka tuđa imena. Avazov američki dopisnik, isto lešinar, skoro Muška Almasa, ubija u pojam sve žive čitaoce Avaza. Sugeriše se da djeca pokojnog Ese ne smiju da kažu da su Esina. Neka nedivljiva srpska četnička ruka vlada Amerikom i svim njenim doseljinicima.
Sada je lešinarenje dostiglo vrhunac. Neko mu je u američki telefon, na kom broju bi trebala biti nekadašnja Esina supruga, koja nije muslimanka i koja se, kučka, preudala u međuvremenu, rekao Jebite se, bolesnici, jebe mi se za Srbe i muslimane.
I to je vijest za Avaz. I to je priča.
Ne znam šta je prijedorski pokojnik toliko bitan pokojnik. Pokoj mu duši, da se razumijemo, i dabogda one koji su digli ruku na njega stigla i božija i sudska ruka pa makar ih iskopali iz toplog groba i sanduke im donijeli na suđenje.
Ali, besmisleno je od pokojnog Ese praviti Prijedorsku Legendu, Muslimanskog Heroja, progoniti mu porodicu i sa posmrtnom sladostrašću, ispod mržnje prema Srbima, i očekivati da umiru i raspadaju se u dertu kako bi neki usrani novinar od toga mjesecima pravio priču a još usraniji političari širili tezu kako su Srbi, i Beograd, na Prijedor izvršili agresiju.
Tokača vam je dokumentovano sve rekao. Žrtava u ima 98.000. nažalost, na vašu lešinarsku žalost, njihov omjer je skoro kao i omjer stanovništva u BiH. Prema popisu iz 91. 98.000 heroja i legendi. A ne samo Doktor Eso i komandant Avdo.
Da li i sa Doktorom Esom želite stvoriti iluziju od su samo muslimani ubijani. A Srbi stradavali pod traktorima.
Odnos prema mrtvim muslimanima je, za sarajske lešinare, odnos prema živim Srbima. I to neće izaći na dobro.
Danas se obilježava 70 godina od ustaškog ubijanja 2300 Srba u Drakuliću i okolnim selima, tu ponad Banjaluke. Zahvaljući istoričarima, i novinaru Jovanu Babiću, zna se svaki detalj. Do toga da su nekoliko dana prije, ustaške vlasti uništavale pse pod izlikom neke bolesti, kako ne bi mogli jutarnjim lajanjem obavijestiti stanovništvo o pokolju. A onda su, predzoru, prtinama, zašli od kuće do kuće i maljevima, krampovima, sjekirama i kukama pobili 2300 ljudi. Sve je bilo gotovo do deset, jedanaest.
Danas su upaljene svijeće i položeni vijenci. Bio je gradonačelnik i predsjednik Republike. Nisu bili Srebrenički Ambasadori.
Niko nikad nije rekao da je to Hrvatski Genocid nad Srbima. Niko nije formirao Majke Drakulića. Čak je i koji kilometar ispod ugošćen Papa, iako su njegovi sveštenici planirali i organizovali pokolj, među ostalima.
Neću da kažem da postoji razlika između naroda. Ni u tome kako obilježavaju pokolje nad vlastitim pripadnicima. Ali postoji razlika među onima koji se uzdaju u mrtve i onima koji se uzdaju u žive.

MEDDŽIDA

NA SUDOBRANU DRŽAVE

Meddžida Kreso, crvenostilizovana i bljedolikotenirana Predsjednica Takozvanog Suda BiH, obratila se javnosti glede stanja tog Organa.
Dobro, to nije bilo u nekim visokotiražnim novinama a i cijelo obraćanje zasjenio je nastup koji je na Beenteve imao Al Kopanja.
Suddžida BiH se uzbunila zbog SNSD-SDS-ovog Obrazloženja Zakona o prestanku važnosti zakona u Sudu i Tužilaštvu BiH. Ovo prevazilazi Sud i Tužilaštvo i mene kao Predsjednicu Suda, veli ona. Poslije ove iskrenosti meni se stužilo. Jebeš Sud i Tužilaštvo, samo da spasimo Meddžidu.
Kresovica ima čudnu argumentaciju u korist Takozvanog Suda BiH a i ostlih iz tog arsenala.
• To je institucija koja nije izričito spomenuta u Ustavu BiH. A gdje bi trebala da bude spomenuta tako jedna važna institucija. Možda u popisu djelatnosti samostalnih privrednika. Ako tamo, u Ustavu, nije Spomenuta to znači samo dvije stvari. Da je Neustavna. I da BiH nije država. Što sam napisao 2005. u Političkom ljetopisu.
• Obrazloženje zahtijeva najstrožiju reakciju EU. Tako smo od zahjeva za Nato bombardovanje Srba došli do vapaj za najstrožijom reakcijom EU. Sudžidu bi neko trebao da podsjeti da ona, i njen Sud, bivstvuju u BiH a BiH je u blizini Republike Srpske, nije u blizini Brisela i EU. Čak i da je BiH članica EU, Sud i Tužilaštvo zavise od Ustava BiH a ne od Najstrožije Reakcije EU.
• Referendum koji je ocijenjen kao nedopustiv. Meddžida, koja je pravnik, ako u međuvremenu nije retrogradno odškolovavana, morala bi da zna da je svaki referendum dopustiv. Referendum je i nastao zato što je dopustivost neupitna. Osim ako ona doista misli da je dopustivo pitati Brisel a nije dopustivo pitati Srbe. Nisam htio da vam, vama u Sarajevu, kažem, kad je bilo vrijeme, ali ću vam sada reći Bolje bi vam bilo da je Referendum u Republici Srpskoj održan.
• Garant zaštite Ustava BiH su Ustavni Sud i „Ured visokog predstavnika u BiH“. Iz ovog se može zaključiti da Meddžida nije pravnik. Niko se još nije našao ko će da garantuje život Ustavu osim njegovih, njenih, državnih, podanika. Pošto je Ustav BiH pisan široko, nedržavno, decentralizovano, po ugledu na slobodarski Ustav SAD koji daje svojim državama, i narodu, sve ono što Izričito Nije Spomenuto, najveći njegov garant je Nemijenjane Ustava bez saglasnosti Dva Ent Tri.
• Nije prihvatljivo da se nakon donošenja tih odluka (o Tzv Sudu i Tzv Tužilaštvu) preispituje glasanje unutar tog tijela (Ustavnog suda BiH) o nekoj konkretnoj odluci. Koliko znam ovo je Naseobina Srba, Hrvata i Bošnjaka. Dobro, vi u Saraju mislite da je to Država Patriota, Bošnjaka, Agresora i Željka Komšića, ali to ne može da utiče na odluku kao u dispozitivu. Jer Naseobina BiH nije država Bošnjaka i Stranaca pa da u Ustavnom sudu nadglasavaju Srbe i Hrvate. Obrazloženje, koje boli Medžidu, a koje se može otvoriti na Portalu SNSD Info, navodi da su Odluku Ustavnog Suda BiH o ustavnosti Zakona o Sudu BiH, izglasala trojica sudija stranaca i dvojica sudija Bošnjaka. Sudije iz Srpskog i Hrvatskog naroda su glasale da je ta odluka neustavna. Prije dvanaest godina Srbi i Hrvati su bili pod istim jarmom. Dvanaest godina kasnije Tihić se ibreti kako je neko gurnuo Hrvate Dodiku. Umjesto da se zapita ko je gurnuo Hrvatima. Ja, pak, iz te odluke zaključujem da je Dobrovoljačka već tad bila prorečena. I da je Sud BiH ista vrsta zločina kao i u Dobrovoljačkoj. I u jednom i u drugom slučaju radilo se protiv Srba i radilo se o Babicama Strancima.
Dakle. Meddžida, koja sebe smatra važnom najmanje u rangu Suda i Tužilaštva, nije ponudila ni jedan argument za te institucije. Niti jedno pobijanje Obrazloženja. Drugi se i ne oglašavaju. Da li su se pomirili sa sudbinom. Jedino u čemu je Suddžida u pravu jeste konstatacija da su u opasnosti sve Usrane Državne Institucije, sve UDI, koji Nisu Izričito Spomenute.
Smiješno zvuči njen vapaj da je to udar na nezavisnost Suda i Tužilaštva. U trenutku kada neki stranac, Juda, donosi odluku o Dobrovoljačkoj u pravnom oklopu kakav nije imao ni Kadija, daleki predak Meddžidin.
Sud BiH mora da bude Izričito Naveden u Ustavu ili ga neće biti. A prethodno mora da bude Izričito Pomenut u Sporazumu Dva entiteta. I ne može da bude nezavisan jer zavisi od Republike Srpske. Pisao sam o Ustavnom sudu Njemačke, ne Demokratske Republike, nego Evropske Njemačke. Predlažem Suddžidi da pročita taj tekst pa da vidi šta je zavisnost Ustavnog suda od tuzemnih političkih partija. Pa, onda, i ostalog sudstva, koje se Izričito Spomene.

IZRAŽAVANJE
KRITIČKOG STAVA
STRIJELJANJEM

Sad vidim, kad sam uzjašio laptop, da me strah pisanja. Šta će reći K&K, Kopanja i Kozomara, koji zajedno imaju veliku maturu, da li imalo napredujem u neznanju, barem Neku Veče.
Postavio sam sebi i cilj. Da naučim da pišem saopštenja kao RAK.
Onaj Čas Lirike na Federalnoj Televiziji, povodom Dvadeset Godina Republike Srpske, i Dvadeset Teških Sarajevskih Godina nepodnošljive lakoće življenja pored Manjeg Beha Entiteta, takozvanog Er Esa, RAK, Regulatorno Tijelo Bez Glave, ocijenilo je kao uobičajenu literarnu balkansku narodnu umotvorinu. Sa izraženim kritičkim stavom. To bi bila nova vrsta novinarskog izraza, kojeg nije bilo u prošlom vijeku, Izražavanje ljubavi i oduševljenja kroz kritički osvrt. STJK.
Lično sam oduševljen tim mirisom oduševljenja na balkanu. Kako nije, umjesto Lirike Itake, napisana Lirika Balkana.
Ali, objektivno, ta praznična djelatnost Ef Tevea, kao i ona unazad nekoliko godina, obilježenih Bakirom, kao i djelatnost zapjenušanih Majki i Almase Hadžić, kao i ona Reisula, kao i ona intelektualoidnog Saraja, može se smatrati Konstantnim Pokušajem Genocida. Republikocida. Srbocida. Za razliku od Srebrenice, ovdje je namjera očitovana, fažizmična, agresorativna. Silajdžić je formirao i stranku za Genocid nad Srpskom. Stranka za BiH. Nerazblaženu. Stoposto. Tihić svaki dan ukida Republiku. Šta bi to moglo biti nego Genocid Nad Republikom. Izražavanje kritičkog stava u odnosu na postojanje.
RAK je unizio Srbe i Republiku Srpsku. Po njima je Hitler, onomad, izražavao kritički stav prema Čehoslovačkoj i ostalim zemljama Evrope.
Šta bi bilo kada bi neko rekao da je u Srebrenici izražavan kritički stav strijeljanjem.
Mislim da je bila velika greška što se uopšte išlo u te oblike Sarajevskog Zajedništva, medijske, novinarske, regulatorne, vanustavne. Srpska je u tim institucijama trebala da služi kao pokriće, kao legitimitet. Bili ste unutra, što se demokratski niste izborili za drukčiji zaključak.
Kada sam na to upozoravao prije dvanaest, trinaest godina, niko se nije počešao ni po guzici.
Vidim, uspješno ste, i nezavisno UPM, potrošili deceniju i po na Normalizaciju i Pomirenje.

FES TI LEPO STOJI,
Čedo, za razliku od Petra Lukovića kome bolje stoje dimije. Kao i Pešićki, Lihtašici, Kandićki, Karanovićki, Srbljanovićki, Srđi, Bjelogrliću... i cijelom improvizarijumu Antisrpskog Građanskog Veća Beograda. Čudi me, zapravo, kako vas Lagumdžija već nije okupio u taj AGVBG.
Dabome, sada Beogradski Minimalci, ljudi minimalnog dometa i odjeka, na nekim portalčićima, u nekim novinicama, serdare i vojvode jedni drugima, kao Avaz Luković, Jes ga, bre, Čeda razvalio. UZK.
Može se razmatrati da li je Predsjednik Države Srpske trebao da ide u taj duel u Tanjug. Jer, Jovanović nije ništa značajno na tamošnjoj političkoj sceni. Ali opravdanja i dobiti ima u tome što je Jovanović delegat, predstavnik i simbol jednog Beograda, ne, dakle, Srbije, koji iz svog nerazumevanja nacije, države i društva, iz svog marginalizujućeg rakursa, prodaje jevtinim strancima, po još jevtinije pare, svoje nerazumevanje svake teme koje se dohvati, ali odlično obavlja posao za stvaranje ideološkog, vrednosnog i orijentacionog haosa.
Njihov politički domet je da prde u svoje dimije.
Čedomir Jovanović, i gore pomenuti i nepomenuti, oni koji latentno septiziraju o Srbima i Republici Srpskoj, Srbima i Kosovu, samo su intelektualni tabloidi Srbije.
Jovanović je u tom duelu predstavio improvizarijum u najboljem svetlu.
Njegov nivo diskusije je predratni kafansko-nadvikujući a argumentacija naivno-neuverljiva. Zašto ne razgovarate sa tim jadnim ljudima, Aleksić je Pijemont, nije Banjaluka, Bosna je lonac, ne možete da budete i žrtva i dželat...
Jovanović ne poznaje celi niz predradnji u BiH. Za ostale krajeve me nije briga. Ne poznaje suštinsku činjenicu. Kako se počelo mrdati u Mrduši Donjoj. Šta je bio cilj muslimansko-hrvatske koalicije. I glupo pitanje postavlja Zašto tada niste sarađivali sa HDZ-om. Takvo pitanje ne bi postavila ni Karolina. Tako i celi taj Beogradski Politički Nakurnjak ne poznaje genezu. Ne poznaje ko je pogazio Lisabon, ko je odbio da S Njima Razgovara, tada sa Beogradom, jer je muslimanima nuđeno da budu, praktično u srpsko-muslimanskoj federaciji, ko je žrtovao mir za BiH...
Taj BPN je naučio prodavati drek o Večnoj Srpskoj Krivici. Uživeli se u uloge. Sve veliki reformatori Srpske Nacionalne Svesti.
A Aleksić. Aleksić je samo tragični izuzetak koji potvrđuje pravilo. Čeda Nečetnik bi trebao da zna da nigde nije uspela država na konceptu Boro i Ramiz. To je Poetsko Shvatanje Tragedije.
Srbi su uvek bili žrtve. Može se meriti koliko svojom, koliko krivicom Istrebljivača. Pri tome su mnogo puta bili i dželati. Dabome. Zločin u Srebrenici nije Genocid ali jeste zločin. Nije ni zločin sam za sebe. Jer, Čedina Bosna, milion puta je rekao Bosna, jebla ga ona u dupe, nije Lonac. Bosna je Zločin. Svih, a ne samo srpski. Politički i ratni zahtev muslimansko-hrvatskog priručnog bratstva bio je Granica Na Drini. Da li je to uključivalo, misli li Čeda, razgovore sa Srbima. Ne zna, naravno. Čeda to ne shvata. Njega ni Silos ne bi promenio.
Zato i ne mislim da ga je Dodik razvalio. Nije za to ni išao. Niti se tu ima šta razvaliti. Jadna je Srbija sa takvim Čedama. Ako su to Šešelj, Vuk, Koštunica, Sloba... porodili kao alternativu, jebiga.

OTIŠAO,

MIRIS TAMJANA OSTAO

Nijaz Duraković, Bosanac, suprotno životnim osporavanjima, posmrtno je doživo jednako velika uzidzanja i uzvišavanja.
Nezasluženo. Prosječni cekajaški aparatčik nije bio tog dometa. On je bio samo alkoholniji i druželjubiviji od Zlatka Lagumždije. Oni su sa iste police kabineta opštetehničkog komunističkog obrazovanja.
Nijaz Duraković je postao poznat, i zauvijek omrznut, izjavom da se Miris tamjana širi Bosnom. Ta izjava je, u stvari, CT i samog Političkog Durakovića i cijelog Sarajevskog Političkog Kruga. Muslimanskih i bošnjačkih političkih udarnika i probojaca.
Duraković je tu izjavu preformulisao iz Marksovog Manifesta. Bauk komunizma kruži Evropom.
Ta činjenica govori o Durakovićevoj katastrofalnoj neoriginalnosti u tada originalnoj Jebeš Bosni. On je stotinama puta čitao tu prvu Marksovu rečenicu. I ništa više.
Ali govori i o njegovom klasičnom komunističkom inercionom neshvatanju društva u kome živi. Društva koje ga je produkovalo, generisalo i omogućilo mu prinadležnosti za koje nema reference. Kao i mnogi drugi.
Bez obzira što je naknadno eliminisan od azijatskog konjanika Lagumdžije, u stvaranju samosebidovoljne stranke, od Lažne Socijaldemokratske Partije, Durakovićeva djelatnost u predratnom, ratnom i neposrednom ratnom vremenu, svrstava ga u negativni Sarajevski Politički Krug koji je generisao rat, instalirao rat, izvodio završne radove i, onda, mir pokušao pobosniti i pobošnjačiti. Vojnik Bošnjačenja Mira.
Slovo o Tamjanu je jedna od najrazornijih ratnohuškačkih izjava i za nju je Duraković zaslužio više godina Haga nego Biljana Plavšić, Alija Izetbegović i Milošević zajedno.
Nijaz Durakvoić je jedan od aktera-stvoritelja današnje Naseobine u kojoj je na djelu Eliminacija Jedne Nacije i pokušaj unitarizacije cijelog prostora poništavanjem ustavnog temelja BiH, Republike Srpske. I poništavanjem posljednjeg preostalog konstitutivnog, ustavnog, naroda. Srpskog.
Slučaj je htio da je Papa Benedikt XVI, uputio dramatičan apel o budućnosti katolika u BiH, u političkom smislu je tio Alarm Uništenja Hrvata, baš u vrijeme smrti i veličanja Nijaza Durakovića.
I Duraković je arhitekt vremena u kome nestaju Nestaju Hrvati. Tako se završava duga era poklona iz Ahdname.
Durakvić nije nikakav dragulj kojeg se ne može nadomjestiti, profesor velikih intelektualnih dometa, Veliki Bosanac... čime se utrkuju da ga u Sarajevu predstave.
Duraković je samo prosječno tragični akter pretvaranja jednog relativno sretnog samoupravnog prostora u Tragediji Konačne Isključivosti. I hvalospjevi se ne mogu podvesti pod O pokojniku sve najbolje.
Ali, to nije ništa, kakve će sarajspjeve doživjeti Ganić i slične patriote. Kad im dođe vrijeme.

MOJ DRUG SULE
I ROKENROL PRVE KLASE
Moj drug Sule je sada penzioner. Sule je, inače, po profesiji Sanjar. Banjalučki Sanjar. Posebna vrsta sanjara. Oni su uvijek bili okrenuti Velikom Zapadnom Svijetu, Beč, Minhen, Trst, Formula 1. Ali nikada nisu porekli da su Djeca Vrbasa, Djeca Kastela, Djeca Banjaluke, Djeca Socijalizma. Oni su socijalizam, njegovo siromašto šezdesetih i raskoš kraja sedamdesetih, shvatili kao pravo na svoje zabrane i svoju samoupravu. Jedna od vrsta Banjalučkih Sanjara je igrala rukomet, druga vozila Dajak čamce, treća borčevala u fudbalu, četvrta živjela rokenerol.
Moj drug Sule je uvijek volio muziku. Sule Luksemburžanin. Sule je General Generacije onih čiji su očevi slušali Glas Amerike. Njegova generacija je slušala Radio Luksemburg. Tako je nekako Rokenrol stigao u Banjaluku.
Sule i danas voli muziku. Imao je svoju emisiju koju je emitovao Radio Uno. Sada više nema. Penzioner je bolešljiv. Ali i dalje voli muziku. I tu svjetsku, i tu banjalučku. Koje više nema. Ili sam ja ogluvio za frekvencije rokenrola.
Danas je Moj Drug Sule došao kod mene u kraću, zvaničnu i prijateljsku posjetu i donio knjigu. Knjiga je u jednom primjerku. A nema tužnijih knjiga od onih koje su samo Jedna Knjiga.
Moj Drug Sule Penzioner je došao skromno. Ne može da mi da knjigu jer svu knjigu drži u ruci. Nema više. Ali ne traži ništa. Sule traži savjet kako da odštampa knjigu. Zna da sam radio za ofset mašinom, kao majstor. Veli, samo ne kaže, Majstor Rale možda ima neko rješenje. Grafičari su, isto, raja. I oni život vide kao rokenrol. Rukenrol. Drukenrol.
Penzioner, dabome, nema sredstava pa je knjigu otprintao sam i u jednom primjerku. I sa koricama u dvije boje.
Knjiga se zove Vrijeme izlazećeg sunca. Autor: Suad Junuzović, logistika i fotografija: Ranko Bujić. Izdavač: _______, štampa: ______. I ja volim rokenrol. Ali kad sam uzeo knjigu u ruke, bilo mi krivo što ga volim. Rokenrol ne trpi pizde koje se stuže na svašta. Mene uzela tuga. Ne zato što je Moj Drug Sule penzioner, ne ni zato što pobolijeva, ne ni zato što nema više rokenrola. Nego zato što Sule nosi samo jednu knjigu.
Podnaslov sanjarskog naslova Vrijeme izlazećeg sunca je: Ilustrovana BL – Rock 'n' Roll hronologija 1961. - 1992.
Sve je tu. Vrijeme koje se izvuklo ispod pamćenja. Ljudi kojih nema. Crnobijele snimke života Banjalučkog Raja. Poznati ljudi, danas uspješnici estrade, menadžeri, ministri. Sanjari. Skoro trista stranica. Nisam baš rođen u Banjaluci pa se ne usuđujem da pomenem neke koji su u Suletovoj Hronologiji i koji su bili u banjalučkim grupama. Preskočiću nekog važnog. Nekog koga ne znam.
Ali, Vrijeme izlazećeg sunca je fenomenalno napisano. Sule je razgovarao sa mnogima, dopisivao se, prenio milion detalja. Sastave grupa, ko je bio gitara, ko bubnjevi. Opisao čak i taj fenomen da Basdans, grupa pobjednik gitarijade u Subotici nije izdao longplejku. Izvinjavam se onima koji ne znaju gdje je Subotica. I šta je longplejka.
Opisao je sav apsurd tog strašnog živog svijeta u Banjaluci koji nije imao podršku niotkoga. Koji nije imao prolaz ni u Sarajevu, ni u Zagrebu. Zato je Zrinko Tutić, možda, otišao u Zagreb i postao car. Već tada su govorili da je u Sarajevu dovoljno imati električnu gitaru i biti zvijezda. U Banjaluci nije bilo dovoljno ni biti pobjednik neke jugine muzikijade. Ja, skromno, mislim, da je ipak Banjaluka kriva. U mnogim stvarima Banjaluka je bila Uspavana Čaršija Kraj Ladnog Vrbasa. Jebe joj se. Ovdje ni sevdalinka nije uspjela. Šta serete sa tim luksemburgom. Marš na korzo.
Moj Drug Sule napisao je više od enciklopedije i antologije, od čega je odustao na startu. Napisao je život. Iskreni život Banjalučkih Sanjara. Koji o svom vremenu i svojim snovima govore nevjerovatno pribrano i bez jeda. A i on, Sule, s njima tako govori i nama piše.
Takav je Moj Drug Sule. Molbica. Tako je naslovljavao mejlove muzičarima koji su u dalekom svijetu. Molbica za neke odgovorčiće. A objavio je Odgovorčine.
Znam, unaprijed, da Banjaluka ni Onim neće mrdnuti da bi se ova knjiga pojavila iznad snova. A Majstor Rale više ne radi na obostranom Rotaprintu koji je ubio se za štampanje knjiga, jevtinih a tako sanjivih.
Moliću, ipak, nekoga, da pomogne. Sule je Moj Ratni Drug. Kapetan iz Šesnaeste.

Tako mi je žao što više ne štampam na rotaprintu, na hajdelbergu, na rolandu...

ČEDA JOVANOVIĆ ŠPANAC
Za njega su Srbi špansko selo. A mnogo vole da priča o Srbima. LDP. To me podsjeća na neku drogu. Liberali u Srbiji. Tamo nije uspela ni socijaldemokratija jednog Vuka, ni pokret obnove drugog Vuka, nisu uspeli ni radikali. Niko niučemu nije uspeo. Ni Sloba. Prnuo u Požarevac. Nije uspeo ni Đinđić. Samo je uspeo Gospodin Legija. I onaj njegov snajperist. Ali, Čeda Španac se nada da hoće. A kad smo već kod Vuka, proćiće Čeda ko jarići. Odnosno, kao Vuk Drašković. Tako je i on izvodio političke lupinge, pa gde je sada. Samo što Čeda ne ume da piše romane.
Dakle. To Čedo Postmiloševićevske Srbije, JMM, voli da priča o Srbima. O Kosovu. A u zadnje vreme, kako im je ponestalo Kosova, rasrbio se Čeda o Srpskoj. Popeo se na minaret one daleke bele džamije Safeta Isovića pa ilače o tom da je Srpska genocidna tvorevina, da je nastala u Srebrenici i slične Teorije Crvenog Fesa.
Pošto Čeda, verovatno, zna, ili mu njegovi savetnici mogu da kažu, da tema Srpske u Srbiji ni pred izbore ne pije vode, tamo nikoga ne zanima, trebao bi da bude svestan da samo može izgubiti na toj temi. One ostale prilude, protuve, političke babe, izmećari i jaslari nevladinih organizacija i orgazmizacija, mogu da pričaju šta hoće jer su plaćeni i ne idu na izbore.
Ali, KJČ.
Zanima me samo utoliko što je došlo vreme da se jednom i Saraju, i Sarajevskom Političkom Krugu, i Beogradskim Političkim Babama, uključujući i Deda Čedu, kaže da stvar sa Republikom Srpskom i Srbima u BiH, stoji posve obratno. Nije ovde niko nastao. Ovde je neko ostao. Nije ovde ništa nastalao na genocidu. Pa makar i genocida bilo. Ovde su se Srbi grčevito i grkljanski borili da ostanu na svojoj zemlji. Ovde Srbi nisu bili agresori, nisu došli iz Čedinog Beograda, nisu došli, jašući na sabljama, iz Anadolije, iz Stambola, sa Bosfora. Oni su ovde bili i ostali. To je najveći problem. I Čedin. Što su ostali.
Radilo se o goloj borbi za opstanak jednog naroda. O borbi protiv Aga Sarajlija koji su se uvezali i sa Šahovnicom na Drini, o borbi protiv Miloševića, koga vi, beogradske babe i čede niste sprečili da jebe Srbe diljem Sfrj, nego ste sačekali da završi posao pa ga, ti Čedo, onda, odaslao u Hag. Što nisi tada, pre Haga, govorio o Slobinom Genocidu Nad Srbima. PTM. I, radilo se, o borbi protiv Nebeske Sile Demokratije. Sva ta tri demona su delala na tome da Srbi nestanu ovde i odavde. Hteli, bre da rasprostru, po celoj bosni i po jamama hercogovine, Beli Stolnjak Jasenovac, kao čobanica negde u Šumadiji, braći za ručak. Ne kažem da i Srbi nisu rasprostirali, sveto trojstvo nacionalno ga je rasprostiralo, neko u silosu, neko u Omarskoj. A šta je očekivao onaj ko je za BiH žrtvovao mir.
U borbi za opstanak sve je dozvoljeno. I oči, i grkljan. Ko je ispred cevi, mrtav je. Slobodno proglasi ovo nekim memorandumom. Rajkov Memorandum. Fašizmom. Da komandujem vojskom koja se bori za narodni opstanak, ne znam koje bi ženevske konvencije stale predame.
Tezu o genocidnosti, i izmišljanje genocida u Srebrenici, kao da je Genocid Distrikt, pa možeš da ga proglasiš gdje hoćeš, lansirali su Muslinanski Ratni Gubitnici da bi prikrili upravo taj pokušaj istrebljenja, iseljenja, uništenja Srba u BiH.
Dobro što prilude i poćorave Beogradske Babe nasedaju na to. One i onako od žardinjere misle da je tuta. Ali, se Čeda računa u Liberale. Oni ne seku ortodoksno, oni su naumljeni, načitani, ne priliči da se svrstavaju oštro. Liberalizam je širi od Široke Slavenske Duše. Zato ga Slaveni i ne vole.
O tome se radi. Malo je nedostajalo da BiH ne nastane na genocidu. Kao što je Hrvatska nastala na proterivanju 400.000 Srba. Nisam primetio da je Čeda nešto prisrao Hrvatskoj o tome. Liberalno, U Pizdu Materinu.

PETORO SLOBODNIH SRBIJANACA,
UMALO NE REKOH:
LAKIH KOMADA,
I GENOCIDNA SRPSKA

Sva Slobodna Srbija, njihe petoro, Svetlana, Vesna, svejedno, sve Vesna do Vesne, Lukić, Sreten Ugričić, Vesna Pešić, Srđa Popović i Vesna Rakić Vodinelić, okupila se na nekoj tribiničici da objasni javnosti kako su Tadić Mrgudodiktator i Dačić Pendrekomat odveli Srbiju u Crni Mrak Neslobode a sve zbog Tamo neke Genocidne Srpske.
Pojašnjavam. Jedna je, ta, Serbija Slobodna. Druga je, sva, Serbija Slobodan.
Tužni Skup je izazvao, kasnije, žaljenje što niko u Serbiji nije htio da objavi taj javni snimak radio emisije nepostojećeg radija.
Toliko su anemični Tadić i debeljuškasti Dačić uterali strah u koščice Serbije.
Malo je čudno da je sva Sloboda stala u petoro a da je sva diktatura ostala u preostaloj Serbiji.
Ono što mene zanima jeste činjenica koja je dominirala Tužnim Skupom na Ukopu Bibliotekara. Republika Srpska je genocidna, nastala je na genocidu, posledica je genocida, ona je usred dve balvan revolucije, Balvan Knin i Balvan Sever Kosova, Srpska je svo zlo srpsko. Usrana Petorka je, u stvari Prva Petorka e-Govnina. A e-Govnine su simbol sve truleži i užeglosti srpskog bića. Taj kič-intelektuarijum, samozvani intelrektum, jednostavno ne može da podnese bilo kakav srpski uspeh. Pa ni uspeh da je Republika Srpska jedini srpski kolektivitet koji je uspeo da opstane na svojoj zemlji u svim vetrojebinama rušenja i uništenja SFRJ.
Taj petočlani savestni buđelarijum zalaže se muslimanskom propagandom o Genocidnosti Srpskog Zametka, kao Stevina Perava mladom detelinom kravljačom.
Milion puta su na toj tribiničici u Beogradu rekli da je Srpska Čedo Genocida a da o svim tim događajima, i u Srebrenici, i u BiH uopšte, i o stradanjima Srba na celom tom arealu cunamija od Bilogore na jug i na istok, nemaju pojma.
Uništenje Srba u Hrvatskoj i uništenje Srba u više od pola BiH, na području današnje Federacije BiH, za njih nije ništa. Zločin u Srebrenici je sve. On je važniji od million i po Srba u Republici Srpskoj. Taj milion i po bi oni najradije videli u isparenju, u rasejanju, u Miloševićevim Zavežljaj Kolonama, jebo ih on, to petoro na tribiničici, u dupe rosno i slobodno.
Zločin u Srebrenici je Sisa Srbomrza. Na njoj žive podgužnjaci i podrepaši, izmećari, jasličari, ćorkani i prilude srpskog bića. Na toj sisi promovišu svoje lažno slobodomozgarenje, svoju demoraldemokratoidnost, svoju cvilicivilizativnost. A ni o jednom pravom problemu Srbije, i Srba uopšte, ni sada ni unazad nekoliko decenija, nisu rekli ništa. Sloboda podrazumeva sve. Ne podrazumeva samo da Srpsku jebete u glavu.
Kao što se Sloboda Serbije ne meri nekim ugričićima. Nije anatomija Serbije Kako je smenjen bibliotekar. Serbija ima mnogo većih problema od nekog Kitonidisa i Utričića.
A Srpsku ne dirajte. Nismo dali da je dira ni Milošević. Sreća da je umro, inače bi i njega priveli kulturi. Da poštuje Srpsku. Vi o Srbima Ovdje ne znate ništa. To što ne znate o Srbima Srbije, to je vaš i njen problem.
A vi sami, vas petoro i još poneka srbljanovićka, kandićka, lihtašica, uopšte niste problem. Samo ste crne ofucane kićanke na Fesu Saraja. Jah.

PROFANISANE AMBASADE
Dok ambasade u nekim zemljama mukotrpno obavljaju svoj posao, organizuju mreže pišuljica špijunica i kabinetskih špijunara, razvijaju tajnu komunikaciju preko čudotvornog kamenja razbacanog oko strateških objekata, dotle su ambasadori u Naseobini d.o.o. u povlaštenom položaju. Oni su Ambasadori Prve Klase. Oni javno sjednu sa Liderima s.t.j. i iznesu svoj stav o tome šta lideri treba da rade. Sa naglaskom na Srpske Lidere, kada je u pitanju šta treba da rade. Sa sarajevskim liderima, kada je u pitanju sjedenje. Svjetski prvak u tome je Zlatko Gvantanamdžija. On ga primi u Kraću I Prijateljsku Posjetu, takozvani KIPP, a rodi se Vlada Federacije n.p.r.
Jučer je Sulejman Petokraka Tihić, kako ga iznijansira Ahvaz, primio Turskog Ambasadora. Pa je ambasador zaključio da on i Tihić saopšte da se izbori u Srebrenici trebaju održati na osnovu popisa iz 91. godine. Da glasa koji kome hoće. Tako se glasa u cijelom demokratskom svijetu. Naročito na Kosovu. Humanoidna elekcija. Glasaju i pomorci koji u danu izbora plove po okolnim morima. U Brčkom, kojeg su takođe pominjali Yildiz i Tihmiz, predlažem da se obavi Glasanje Bez Granica. Pošto Distrikt inače nema granica. Sa naglaskom na Granicu Srpske. Tako bi mogli glasati i stanovnici bratskih opština Vukovar i Novi Sad.
Za Srebrenicu takođe imam ideju. Izbori treba da traju sedam dana. U nedjelju da se glasa prema popisu iz 31. Prije nego je Hitler počeo pohode pa se živalj razbježao. Mislim, radnici koji su radili u Srebrenici, rudari iz raznih inozemstava. U ponedjeljak da se glasa po popisu iz 41. Prije nego je srebrenićki živalj otišao u četnike. U utorak da se glasa po popisu iz 51. Prije nego što si nastupile Kidričeve reforme. U srijedu po popisu iz 71. Kardelj, Ustav i ostala samoupravna sranja. Pa, ko preživi, doći će na red i popis iz 91. Kojeg niko nikad nije ozvaničio.
Moj Yildize i moj Tihmize. Izbore organizuje onaj ko je pobijedio. Onaj ko ima ustav nad tom teritorijom. Onaj čiji su državljani na dotičnoj srebrenici. Nema više samoupravne komunističke diktature. Organizovali smo, ste, prve višetranačke demokratske izbore. Samo niste shvatili da to podrazumijeva i višenacionalne popise.
Bio je rat Yildize i Tihmize. Koga ste vi počeli. Vi iz Esdea. Ne znam da li je Yildiz član. Izgubili ste rat. A Srbi sačuvali Republiku Srpsku. Pošto smatrate da ste pobjednici u ratu u Dobrovoljačkoj i mislite da možete na tom pobjedničkom pravu da proglašavate vojvode i serdare i da nekažnjeno ubijate na televiziji, morate da prihvatite da mi smatramo da smo pobijedili u ratu u Srebrenici i da na tom pravu organizujemo izbore.
Nema potreba da s vama razgovaramo jezikom sa sedam velova. Sa vama je preostao samo ogoljeni politički jezik.
Mada ne razumijem. Ako su Srbi genocidom pobili tolike hiljade ljudi, ko će glasati po tom popisu iz 91.

PSI U DOBROVOLJAČKOJ
Dobrovoljačka ulica je koncentrisani herbarijum istorije Sarajevske Tragedije. Pri čemu pod Sarajevskom Tragedijom podrazumijevam cijeli koloplet pogrešnih, suicidnih, neistoričnih, necivilizacijskih, vanevropskih poteza muslimanskog vjersko-političkog i paravojnog rukovodstva.
Dobrovoljačka je obrnuta slika u ogledalu kao i cijela Epopeja Patritoskom Ratu potiv Mrskog Agresora i Drskog Genocidora. Dobrovoljačka je proglašena legitimnim ratnim ciljem iako rata nigdje nije bilo a okolni lešinari, divljaci i paležnici su bili najobičnija ulična paramilitaristička rulja i banda. Sprženi vojnici, koji su se povlačili na osnovu sporazuma svih strana i plavaca iz ujedinjenih nacija, proglašeni su Agresorom na Sarajevo, na Bosnu, na Državu.
U Dobrovoljačkoj su na sceni bili sve goli nastrani amateri i egzibicionisti što je Muslimansku Patriotsku Sagu pratilo do kraja. Nigdje nije zabilježen Političar Moralane Vertikale, samo go lažov kao i Lisabonski Alija, samo Go Ljigavac, kao Jugosloven Ganić, samo Pičke, kao bivši Cekajaši, Stražari Tamjana i Slučajni Prolaznici. Nigdje vojnika, starješine, tipa Stipetića, Kelečevića, Milovanovića. Heroji te paravojske su zadrigle palikuće, kao što je Bihaćki General Petog Korpusa, koji je telefonom plakao ženi u krilo o tome kako je gotovo, samo što nije pao njegov Generalski Bihać. Jebo ga onaj iz Paljanske Bulumente koji ga je spasio i zbog kojeg je General Milovanović bacio epolete sa činovima.
Danas je Dobrovoljačka nastavak Sarajevske Tragedije. Samo što je to sada Bosanska Tragedija. Dobrovoljačka je danas Oslobodilčka Ulica Zločinaca. Danas se njome pokušava spasiti Bosna. Ili ono što je od Bosne ostalo. Kako je spašavaju, biće sreća ako se mogne održati i Republika Dobrovoljačka.
Dobrovoljačka je danas koncetrarijum o tome kako Međunarodna Zajebnica jebe Bosnu i Sarajevo. Kako ih, oboje, odvaja od ostatka Bosne i Hercegovine. U stvarui, od Države koja nigdje nije proglašena ali koja postoji, od Dražave Hercegovine i Republike Srpske. Jednom, kada ovo sve ode u prošlost i istoriju, nadam se, naći će se učen muslimanski intelektualac koji će zaključiti da je slušanje upitnih stranaca i uzdanje u njihova nametnuta rješenja, uništilo zdravo biće tog sarajevskog i bosanskog prostora.
Ima i sada pametnih muslimanskih ljudi. Najveći dio njih šuti. Neki seru kao Kazaz o Sramoti Srbije, umjesto o svojoj, povodom nekog bibliotekara od kojeg se pravi filozof i slobodan mislilac. Mislioci ne rade u bibliotekama, mislioci pišu biblioteke. Kurčev kurčić. Ima ih koji razumiju ali ne razumijem zašto ne kažu da nije Sarajevu, jer Bosne više nema, naroda bosanskog više nema, oni su učinili da ničega nema izvan Sarajeva, da nije Sarajevu potrebna takva druga odbrana od agresora. Odbrana koju mu serviraju stranci. 14 dičnih sinova patriota nisu krivi za Dobrokoljačku. To ne bih poželio ni najvećem neprijatelju. Da ga sumnjivi stranci peru od zločina kojeg je vidio cijeli svijet.
Zamislimo jednu današnju scenu iz Dobrovoljačke. Sloboda koju uzimam možda je prevelika i možda je neukusna. Ali Dobrokoljačka je srušila sve orijentire morala, slobode, korektnosti, uljudnosti i civilizacije, pa mogu i ja neki kolčić.
Zamislite, dakle, da se danas Dobrovoljačka blokira kontejnerima, kao tada, u stvarnosti, i da se odnikud pojavi armada paraberetki sa dugim cijevima i krenu na agresorsku ulicu punu pasa lutalica. Retriveri, bernardinci, ovčari, haskiji, šarplaninci... gore rafali, gori nafta, prži se jauk, mislim, lavež, oči pseće, začuđene nerežeće, kuvaju kao na tavi bez ulja, tjelesa se nadimaju, televizija snima, Jovan Divjak ponosno gleda prema objektivima i blendama, noseći megafon spreman da svakog časa zareži u njega, umjesto pasa na gorećem asfaltu.
Da li bi se neko, pitam, našao da oslobodi te ubice pasa. Da li bi neko ostao a da ne digne glas, i ovdje i u svijetu. Da li bi neko ostao da ne bude arestiran. Za pse, a ne za vojnike koje su, kako je predvidio Izet Sarajlić, dobri pjesnik iz Doboja, negdje daleko od njihove ulice patriotskog zločina, čekala bijela djevojačka prsa, majčine iskapale oči i očeva tvrda srca, a koji se nisu vratili, pa su, djevojke, svoja njedra morale dati dečacima, pa su, majke, svoje oči preselile na spomenike bez raka, pa su, očevi, otvrdli i nisu više plakali ni za Jugoslavijom, ni za sinovima, ni za očevima.
Ne može niko naknadnom Karadžićevom Okosarajskom Blokadom, sumnjvim Markalama i slično, prekriti Zločine Jezgra. To nije bio zločin protiv Četnika Srbalja, Srbalja Koljača, protiv Agresora, protiv Opkoljivača Sarajeva. To je bio zločin nad nemoćnim i nenaoružanim vojncima.
Da Sarajevo nije mrtvo, ne bi se danas ponosilo time što je Usrani Incko otišao u Sud i Tužilaštvo i sopštio im da su i Vojvode i Serdari. A oni, i on, znaju da su Obična Pravna Balega. Da Sarajevo nije mrtvo, ljudi bi pred Tužilaštvom protestovali zbog takve sramne odluke Nikogovića sa Filipina, odakle li je, koji im ostavlja u naručju i u dušama još nerođene djece, teške krvave, bezrazložne zločine, zločine iz zvjerstva.

PROŠLI SU PRAZNICI
ZA UNITARNE ŽELJE
Parlamentarna skupština Savjeta Evrope usvojila je još jednu Rezoluciju Protiv Srba. Neposredan povod je bio SEFI problem u BiH. Kako stvoriti ustavne preduslove da se sazna da Sejdić nikada ne može biti Član Predsjedništva BiH jer nema ko da glasa za njega. Prvi preduslov je da ima pravo da se kandiduje. To pravo mu ni sada nije oduzeto. Kad je Komšić imao pravo da se kandiduje, ima svako živ i mrtav u BiH. Parlamentaroidi iz PS SE to ne shvataju.
Kao ni to da ih Dr Zla navlači na Kvrgana Bana i podmeće im teme iz prošlog vijeka. Te Republika Srpska je kočnica, te entitetsko glasanje je kočnica, te potrebne su opsežne promjene ustava.
Opsežne Promjene Ustava.
Evropski površinci, među kojima je najveći domet dueta unitaro-folka, Kacin-Pak, ne shvataju ni to da je BiH propala čekajući Opsežne Ustavne Promjene. Sarajevo vam pod nosom Evropske Demokratije imenuje Vladu Federacije bez hrvatske biračke volje, Ohaer je doimenuje, oktroiše, nameće, a vi, vi se bavite entitetskim glasanjem.
PS Savjeta Evrope, što se tiče BiH, za druge teme ne znam, mada mi je smiješno da se evropski rogovi u vreći zalažu da se u BiH Srbi, naročito Srbi, Hrvati i Bošnjaci, slože u Građane, ispala je iz vremena. Prošli su praznici uz koje se iskazuju lijepe unitarne želje za vječni sklad i hegemoniju dobra nad zlom, patriota nad čedama, Bošnjaka nad Srbima.
Ako želite da ubrzate propast Lijepe Gizdave, samo insistirajte na Opsežnim Ustavnim Promjenama. Iskoristite Sejdić/Finci Problem da uz tu izmjenicu naturite i opsežnu klauzulu da BiH ima Jednog Predsjednika. Komšića. A da Sejdić i Finci imaju neograničeno pravo kandidovanja.
Dobro, za PS SE nije čudno. Čudno mi je za Sarajevo. Kako ne shvataju da vrijeme radi protiv Sarajeva i Bošnjaka. A vrijeme se troši čekajući Opsežne Ustavne promjene. Nije to tako providno kao što Tihić objašnajva da je ovo ili ono gurnulo Hrvate Dodiku. Ne radi se o gurkanju, radi se o odlasku i razilasku.
Jednog jutra će zrela kruška da padne u krilo mlade djevojke. Samo samostalnost.

MALI STAMBOL NA BALKANU
Pošto je Lagumdžija dobio MIP, Sarajevski Politički Krug se okreće starim prevarama.
Dogovor Šestorke se nastoji realizovati samo u formiranju Savjeta ministara i u izbjegavanju formulacije Budžet Na Nivou Izvršenja. Sve ostalo iz paketa, što je, pored smanjenog budžeta, interes Republike Srpske, odugovlačiće se i izbjegavati.
Dvojac za budžet, Kasumović – Vrankić, imaju zadatak, u rangu Vikićevih specijalaca, da smutnim radnjama i proceduralnim haosom sakriju Nivo Izvršenja, koji je ispod 800 miliona maraka, i da blokiraju cijeli sistem finansija u BiH, dok se ne ostvare Sarajevske Otomanske Želje.
Na taj način bi Savjet ministara bio formalno zajedničko pokriće za pljačku vilajeta i dunjaluka. U skladu sa Najboljom Otomsnskom Praksom. Sve u Stambol. Treba znati da Sarajevo ima ogromnu korist od povećanja budžeta, a i kad se ne povećava. Na stotine Otetih Zajedničkih Institucija, plaćaju zakupe građanima Sarajeva, zapošljavaju Sarajlije i plaćaju poreze i doprinose Sarajevskom kantonu. Sve to finansiraju Grude i Republika Srpska. Dok se ne formira Hrvatski entitet, Grude smatram simbolom hrvatskog ekonomskog i teritorijalnog eksploatisanog područja.
A naivna Republika Srpska kupila prostor u centru Banjaluke za UIO. I dala na korištenje. Da je pljačkaju usred Banjaluke. Jednim računom za Pedeve. JII. Ivanić.
Čim dobroćudni Montažer Savjeta Ministara, Bevanda, sklopi to tijelo, Sarajevski Politički Krug će krenuti u opstrukciju štednog budžeta, popisa stanovništva, koordinacije u državnoj pomoći i minimalnih promjena ustava zbog SEFI slučaja.
Republika Srpska je imala nekih neidentifikovanih žurbi u formiranju Savjeta ministara. Ubuduće ne treba pokazivati takav svrab. Onako kako Hladne Ubice Srpske iz Sarajeva rade svoj unitaristički posao, tako i Republika Srpska treba da bude Hladni Ubica Bosne.
Narodna skupština bi trebala što prije donijeti zakon o intesima Republike Srpske na zajedničkom, dejtonskom, nivou BiH. U tom zakonu treba da piše da se svaki budući potez na niovu BiH ima provesti tehnologijom Sporazuma Dva Entiteta. To je čista dejtonska procedura. I podrazumijeva provjeru svih dosadašnjih neustavnih zajedničkih tijela, na desetine agencija, sedam ministarstava u Savjetu ministara, Suda i Tužilaštva BiH, VSTS, UIO...
Ko će čekati prirodnu propast Malog Stambola na Balkanu.