САМО ЈЕ НА

БЕРЗИ ВРИЈЕДНОСТИ

УВИЈЕК ПАД

Будите сретни данас, јер сутра, за пет, десет или педесет година, чека вас само горе.

То што се ви не можете навикнути на то или што мислите да се нешто може промијенити, па и вратити, то вам неће дати ореол борца за правду, исправност, добро и идеално. Нити ће вам дати неку алатку нит оружје у тој борби.

А неће вам нико дати ни легитимацију да сте члан Борбе за све то.

Највећи дио појединачних и колективних психолошких и психијатријских проблема, у Новом Свијету, проистиче из овог што сам написао.

У некој бањалучкој школи је учитељица ошишала, штрицнула, цијели разред због тога, вјероватно, што нико није хтио да каже да је запалио косу једном ђаку, или због неке друге небулозе.

Све су то познате ствари. Сладолед, или, чак, жвака у коси а прибадача под гузицом. Па и та прошловјековна санкција. Сад ћете сви најебати кад нећета да одате кривца.

У цијелој тој причи концентрисан је огроман број стјецишта разних путева и силница једног људског колективитета.

Али је само једно битно.

Чињеница да Систем Вриједности не иде више са нама.

Да иде, нико не би палио косу своме другу. Нити би учитељица посезала за давнопрошлим технологијама казне.

Систем Вриједности не може да иде с нама јер га нисмо ни изградли.

Системи Вриједности се не поправљају.

Мада то и једна медијска ударница не схвата. Па, данас, на Твитеру каже да све то полази од Врха Државе.

Она очекује да Врх Државе буде примјер у свему а у, другој фази, вјероватно, да наметне те Системе Вриједности.

Што је, свакако, немогуће. Јер Врх Државе је само дио Друштва и Времена.

Када све срушите, немате се више коме обратити за заштиту, казну или оцјену вриједности.

Једна бањалучка ученица је завршила гимназију и аплицирала на неки енглески међууниверзитетски програм, у коме су три позната универзитета, за студије хемије или квантне физике. На основу есеја и осталог, одмах је примљена и позвана. Међу само пет, шест, њих из цијелог Свијета. Али, за то треба сто хиљада еура, плус спавање и храна. Па је цурица уписала физику у Београду.

То није вијест.

Шишачица јесте вијест.

Добро је успјела да се и пробије од Пушачица Вијести.

Сутра, опет, испочетка нагоре.

СТРАНАЧКА

ПОЛИТИЧКА

ПИЈАЦА

УТОРКОМ

Два генератора су уништила Политичку Сцену. Мислим најприје на Републику Српску, мада је она потпуно дио окружења.

·        Након пада Комунистичког Живог Зида, Савеза Комуниста Југославије, свака будала је полетила у Политику. Сви су мислили да су ослобођени и да имају обавезу да то покажу својој тетки, усраном комшији и наставнику који га је оборио на поправни.

·        Странци Усранци су, у склопу опште дерегулације Свега Постојећег, као начина разградње НДД Сфере, Нације Државе Друштва, и свега пратећег, пресудно утицали на разградњу могућности за здрав Политички Мозаик. Јер, здрав Политички Мозаик доводи до формирања једне или двију Великих Политичких Странака. А њима то не треба. Њима треба Политички Мозаик са синдромом измрвљеног стиропора на површини воде.

Они су то чинили потичући ту слободу демократије слободе. Директно из торбе, новим доларима, плаћајући стварање Политичких Странака. Као и Медија. И другог неозбиљног НВО срања.

Дио послова обављале су и Службе, туземне и стране.

·        Важан је и Полугенератор. Да се Српска Демократска Странка од почетка профилисала као Странка, а тај посао завршила одмах након рата, много мање простора би било за дерегулирајуће импровизације Странаца и Будала. Ну. Шта је Караџић знао о Политичким Странкама. Као и о осталом.

Једини фактор који је, поред Есдееса у Српској, Есдеа у Сарају и Хадезеа у Загребу, то могао, а и није могао, спријечити, јесте та ГМО пошаст преобучена из Централног Комитета.

Данас имамо финале тог процеса. На цијелом простору бивше СФРЈ.

Пропали су Шешељеви Радикали, пропао је Хадезе, пропадуцка Есдеес у Српској, Есдеа се много боље држи од Есдееса, пропада Педепе, пропала је Демократска Странка у Србији. Свакодневно пропадају мале странке које су, као сиротињске жене, плели Странци, као Накурњаке.

Занимљив феномен тог пропадања је што захвата и велике и мале. И некад велику Тадићеву Деес и малу Комшићеву Дееф. Деесанком је Странци трљаше а Сејдеефу парама буђаше.

У Републици Српској, прво је вјештачки створена Педепе да би се касније одвојила, такође по наредби, од Власти са Есенесдеом. А потом, исто синтетички постављена као стожер Савеза За Промјене. Како би се уколијенчио и уништио Есдеес а Младен Иванић у Белом Оделу ушао у Предсједништво.  Кад већ није упалило са уништењем Есенесдеа с помоћу Педепеа. Под кодним именом Прогресивне Демкате против Шаторских Сељака.

Сада се тај политички вјештаклук распада. Много више се распада Есдеес. Јер је много више нагужен. Каквигод су Есдеесовци, нису лошег шкартљивог квалитета као Педепеовци. Да је цијели пројект пропао, показује и Абдикација Младена Бокасе. Велики Врач први напушта поједено село. Чак се и Чавићева Странка распада. Што нико није очекивао од таквог монолита и под вођством Сребрене Громаде.

Мада јавност не узима у обзир све чињенице. У Теслићу Шкребић никад није био близак Чавићу. Стицајем околности му је пришао јер никако није хтио уз Есдеес. Ја сам покушавао да га приволим уз Есенесде а да не шутнем наше старе кадрове у Теслићу, што ми није успјело. Али јесте, шутање, успјело другима.

У Требињу, пак, Шараба је Шараба и ко помисли да је екслузивно његов, је бараба.

Та масовна производња, а и пропадање, приручних политичких странака веома је опасна. Не само за Велике Странке. Већ за озбиљност Политичке Сцене. А без те сцене, нема Политичке Артикулације у Политици. Као ни Нације без Културе.

Такве провенијенције је и Деенес, који се, у задњим временима, још од прије избора 2014е, сав зајапурио од успјеха. Па настоји да ослаби, да узме што више, Есеесде, чекајући прилику, ако се појави каква боља.

Та странка је настала из Биљаниног одвојка од Есдееса. И посљедица је пројекта елиминације Биљане Плавшић као Интелектуалке и Српкиње која се не да колијенчити и коју нису довеле Службе.

Једини лијек против те опште дерегулације, тог анархолиберализма на политичком тржишту, који нешто мало касни за економским, јесу јаке и организоване процедуралне демократске странке. Док грађани и бирачи још увијек имају полета за чланством.

Кад нестане тог полета онда нас чека Тим и Колинда.

Курац У Гујицу.

ТЕРОРИСТИ СВИХ ЗЕМАЉА

НАТО СФЕРЕ,

УЈЕДИНИТЕ СЕ

Док је трајао Хладни Рат, практично од краја Другог Свјетског, није баш било видљиво да је НАТО Пакт наставак Хитлервелтокупацион. Јер је на сцени била Западу вема примамљива борба против Комунизма, Стаљина, Диктатуре, Гулага и сличних полиитчких фереро слаткиша.

Дабоме да је иза свега, као и из Хитлерове Драги Наш Исток политике стајала Територијализација СССР, односно Русије. Под Територијализацијом подразумијевам распарчавање Русије, окупирање њених дијелова или инсталирање прозападних дупелизаца а све под сувим жигом Демократије, Људских Права, Западних Вриједности, Тржишта, Капитализма и Хомосексуализма.

Након слома СССР, пада Берлинског Зида и Велике Антируске Мисије Јељцина и Горбачова, НАТО Пакт је остао сам и почео да води још Хладнији Рат. Проширио га је и изван европске зоне раздвајања са Варшавским Пактом.

Али то више није била пактовска технологија већ најокрутнија примјена силе. Која је демонстрирана у Распаду СФРЈ и Прољећима која су захватила сјевер Африке, Блисток и ококинеска подручја.

Тек сада се открива геостратешка суштина Нато Пакта. Он је, у ствари, у својој, побјешњелој најезди на Русију, а и Кину, постао Крвави Владар Европе.

Он њоме влада на више начина и у вуше равни. Ни то му није довољно па покушава, преко споразума САД – ЕУ, да наметне и крајње економско, тржишно ропство.

Ови, видљивији начини су и крвавији.

·        Украјинско-прољетна сјетва, као владавина Нато Пакта над ЕУ и Европом. Тим рушењима држава, Нато практично веже руке ЕУ. Чини је зависном од својих потеза и значајно јој одузима економске и геостратешке маневре (Њемачка – Русија, нпр).

·        Планираним рушењем држава и планском депопулизацијом, Нато Пакт ријеке миграната усмјерава ка ЕУ. То није само популациони облик покоравања већ и дубинско дугорочно растројавање европских држава, нација и друштава.

·        Директним терористичким нападима, који су потпуно или невидљиво под плаштом Нато Пакта, значајно се дестабилизују ЕУ Државе као апарати процедуралне демократије и уводе се у стање латентног ванредног стања. Тиме цијела ЕУ постаје једна врста Блистока, од Атине па до Келна.

Занимљиви су подаци о терористичким нападима у посљедњих пет година.

·        34 напада

·        26 напада у земљама НАТО Пакта

·        8 напада у Ненато земљама

·        12 напада у Француској

·        6 напада у Турској

·        5 напада у Русији

·        3 напада у БиХ

·        2 напада у Њемачкој

·        2 напада у Белгији

·        1 напад у Бугарској

·        1 напад у Данској

·        1 напад у Великој Британији.

·        У Неутралним зонама није било терористичких напада.

Дакле. Напади у сферама којима влада Нато Пакт или у онима којима жели да завлада.

Откуд толико Терористичких напада у земљама којима влада Нато Пакт. Кад он промовише безбједност, стабилност, стране инвестиције, напредак и демократију.

Из једноставног разлога.

Тероризам је облик владања Нато Пакта одређеним територијама. То је Натоов Политички Систем.

Он има два нивоа.

За ЕУ и Русију, интерно, примјењује се једнократни, дневни, приземни тероризам.

За земље чије рушење треба да дестабилизују ЕУ, Русију, па и Кину, примјењује се ваздушни, свеобухватни, државорушећи тероризам Нато Алијансе.

Ну.

Тема је вјековно дугорочна.

Тероризам Нато Пакта ће се наставити.

Или до слома самог Пакта или до коначног овладавања Русијом па и Кином.

ДУРАКОВИЋЕВ

МИРИС ТАМЈАНА

И САРАЈЕВСКА

ИГРА ГЕНОЦИДА

Шта се помакло од чувене противспрпске изјаве Нијаза Дураковића да се Мирис Тамјана шири Босном и Херцеговином, до данашње сесије Круга 99 на коме неки усрани филозоф, са још усранијег стејт униврезитета у Америци, и који је 2010е присуствовао, ???????, ископавању жртава код Вишеграда, тврди да геноцидна оставштина Караџића наставља да живи у Републици Српској, и да је било грешка одустајање од геноцида у осам општина а сада и у преосталих седам.

Није се помакло ништа.

Агресивистичком политичком и фундманетално муслиманском Сарају, главни проблем су Срби.

И тада, кроз изјаву исто професора, пјанца, Дураковића, који је толико професор да га је Лагумџија јебо ко санску козу, и сада кроз излобирани наступ професора Петигруа.

Тај стамболски, мемљиви, живот Политичког Сарајева, демонстриран и током рата, када им је дорбо дошло што будале са брда гранатирају град, па су још измислили и снајпере, и организовали Маркале, и копали тунел ради имиџа Опсаде Мулти Драгуља, само да не би морали да било шта раде, осим да сједе у својим пријестолним одајама, наставља се и данас.

Тада су за њих радили Америкаци, бомбардујући Србе и бацајући храну из ноћних авиона, као и Усташе упадајући у БиХ и ратујући против Срба, од Сијековца, до Мркоњића.

Сада би да за њих, то Мемљиво Отоманско Политичко Сарајево, ради Хаг и Американци, напабирчени по лобистичким операцијама. Да се боре против Срба, да им жуте траке налијепе, да гета формирају за Србе, па да некако гледају да их преко Дрине пребаце.

Тај процес се неће добро завршити.

Муслиманском народу се непрестано баца прашина у очи. Њима је, а сада су већ на сцени генерације рођене послије рата, инсталиран погрешан животни софтвер да они нису ни зашта одговорни нити задужени већ да су за све криви Срби.

То је, сарајским рјечником речено, Сакаћење Народа. Који је ионако осакаћен превеликим форсирањем вјере а никаквим форсирањем нације, државе, цивилизоване заједнице, рада и зараде.

То ће, међутим довести, посве сигурно, до једне воље или једне невоље.

До Распада БиХ.

Или до новог Рата у БиХ.

ЗАШТО

НИ ВУЧИЋ НИ ДОДИК

НЕМАЈУ ОПОЗИЦИЈУ

А нису, ни један, на челу Великог Народног Покрета епских размјера и сломних времена.

Овдје морам да прецизирам. Опозицију сматрам унутрашњом политичком моториком која има путеве, барем у плановима и програмима, куда и како даље. Опозицијом се не може назвати неко ко продаје земљу странцима, призива странце, практикује политику издају срачунату вијек или два. Опозиција је краткорочна појава. Као и Власт. Срачуната на мандат, два, или можда три. Ни Власт ни Опозиција не смију чинити ништа што ће се морати да трпи вијек или два. Оно што засеру, треба да може да се трпи највише мандат или два.

Опозиција није кад је неко обичан Противник Власти или Режима. То је болест која се сматра уобичајеном.

Како стоји Вучић у Србији.

На Пинкуши и у таблоидима, феноменално.

На лицима људи, равнодушно или мрачно.

По земљи Србији, као Лажни Цар који је претвара у подгузњака Нато Пакту. Фашистима који руше земље по свијету. Ако баш не Фашистима, онда онима који су након двије хиљаде година, усред чистог мира, бомбардовали једну европску пријестолницу и једну Земљу Србију, зарад племенских хорди, дивљака и криминалаца којима треба направити државу, отевши Српску Земљу.

Како стоји Додик у Српској.

У медијима, државним и приватним, Како Тако. Више Тако.

На лицима људи, још увијек ведро подржавалачки.

По земљи Српској, као неупитни Цар. Јер нема на видику никога ко га може побиједити на изборима. Нема већ одавно. То је Додику створило илузију моћи која није стварна. Која је додата оној стварној моћи и од које он заборавља ту стварну.

Па је превише близу себи пустио тајкуне, мајкуне, бизмисмене, сјецикесе и лишајеве. И у странку их је листом пустио. Што доводи до деструкције некад здраве, политичкопородичне организације каква је Есенесде. У странку је ушло превише директора, јебача, парољубаца, електропривредаша, феудалаца, губара, мрмака и кртица.

Многи од њих сугеришу Додику да треба да постане Вучић.

Биће опасно када то и Додик помисли.

Јер, овдје услови нису исти а овдје Срби нису политички глупи као Срби у Србији.

Вучић, Службе и Амбасаде, што не значи да је Вучић на првом мјесту и да је најзаслужнији, раскрчили су Предсјендику СНС-а пут, и за СНС и за Власт, уништивши све што би могло да лане или кихне опозиционо.

Вучић иде путем Политичке и Територијалне Издаје Србије. Коликогод се то покушавало прикривати. Најбоље стање Србије, у том сегменту, неће се прочитати из туземних знакова и потеза Вучића, Дачића, Николића и ситњарије. Прочитаће се из потеза, реакција и става Русије.

Таквој политици је тешко бити Опозиција.

Зашто. Зато што не можеш бити Опозиција на крвотоку Нисмо за Нато, јесмо за Русију. То није политички опозициони програм. То је практична изведба. Занатски радови. Програм мора да постоји прије тога.

Да би се формирала Опозиција, у Србији, на унутрашњим путевима, путевима Самосталности, Напретка, Економије, које ће бити темељи Неутралности, што је реално и љепше друго име синтагме Ми смо за Русију, потребна је комуникација, масовно незадовољство, политичка конфигурација. А тога још дуго неће бити или неће бити услова који ће то омогућити. А биће оних који ће то спречавати.

Дакле. Док Вучића не оборе, они који су му направили крчевину, ништа.

Додик иде путем Самосталности Српске. Он није преузео Есдеесову Реторику. Није био Интернационалист па се преобратио у Националисту. Он је, код преузимања власти 2006е све њих зајебао. Мада је Чавић покушао да зајебе њега. Јер, Додик има талент за то. Ајнштајн импровизације а Гатузо система. Колико је Додик талентован за Политику, толико је Вучић глуп за Политику.

Зашто је Додик талентован. Зато што разумије шта Народ мисли па то стави на политичку траку, пакује у разним амбалажама и поново испоручје Народу.

Вучића не занима шта Народ мисли. Он је нарцисоидни политикоимбецил који од себе не види Народ.

Додик је убједљив кад препакује, што је саставни дио талента. Вучић је обични лажов.

Додик је имао Опозицију. То је била Српска Демократска Странка. Партија Демократског Прогреса никад није била ништа и њу овдје нећу разматрати, чак ни као дио Савеза За Промјене.

Слабост Есдееса што се, послије рата, није трансформисала у Политичку Странку, искористили су многи. Од Драгана Чавића до Неких Амбасада. И сад им служи за Издају Српске, Српства, за националну и територијалну издају. За исто оно за шта им служи Вучић у Србији.

Кад се сагледа цијели тај пут Есдееса, најбоље би им било да се прије првих послијератних избора расформирао. Тако би отворио више политичких могућности. Сад се довео у ситуацију да Српска нема могућности за више могућности. У Политичким Трајекторијама. Јер, Самосталност Српске нема алтернативни политички програм. Подсећијство Сарају, одлазак у Сарајстамбол, љубљење руке Бакир Хану, није политички програм, није опозиционарство и није идеја. То не може привући бираче, гласаче и масе. Може. Али ће им лица бити као на Вучићевим скуповима.

Као што Вучић свеобухватно лаже, тако је Додик овдје свеобухватно поклопио идеју Самосталност Српске. Ни они тамо, ни ови Босићеви овдје, немају ни путељка маневра и могућности за опозиционо дјеловање.

Што је, и за Србију, и за Српску, веома опасно.

Како разријешити то питање, и тамо и овамо.

Веома тешко и споро.

Србија има веће шансе да добије Опозицију. У Српској нема мјеста на спектру. А нема памети у Босићевом Есдеесу. Уз назнаку да се цијели Есдеес тешко може трансформисати.

Српска је, укупно, у бољој позицији од Србије.

Додик још има шансе да не обује Вучићеве ципеле.

Вучић нема више шансе ни за приглавке.

Вучић може да заврши чак и као Ђинђић. Србија се много узбудити неће.

Додик може да буде ухапшен, као Фахро. С тим што је то веома опасно. Није исто кад Фахру хапси Сарајево и кад Сарајево хапси Додика. Нарочито пред Опште изборе 2018е. Како би га спријечили да им јебе мамицу два мандата у Предсједништву БиХ. И јер немају друге могућности, пошто Сазап, Босић и његова гарнитура Есдееса нема муда. Има муда, али на расклапање, ко они кишобранчићи на протесту.

Ако до тога дође, покренуће се организација Есенесдеа, а и многи симпатизери. И Сарајево ће имати широке јавне протесте. Који ће бити мирни али ће имати ефект Првог Српскијанског Устанка за отцјепљење. Дабоме. Постоји могућност да је то пројекотавана посљедица која ће се искористити за инциденте и за оружано сламање Републике Српске, уз обезбјеђење околних, прекодринских погодности.

Према мојој процјени, Странци и Сарај неће се одлучити на то.

Заузели су курс економског исцрпљивања и уништења Републике Српске што би требало да резултира, у дужем времену, самопадом Додика. И уништењем Есенесдеа, који је њихов други велики незаобилазни противник.

КАО НЕКАД КАПИТАЛИЗАМ,

ЉЕВИЦА СЕ МОРА

ОКРЕНУТИ

ЈАКОЈ ДРЖАВИ И НАЦИЈИ

Иако је Режис Дебре, прије двије године, изјавио Љевица је већ мртва; оно што преживљава је или патетично или пародично; можда би требало да се позабавимо нечим другим, стање ствари На Љевици не стоји тако. Погоршава се.

Мртва је, дабоме, наша класификаија Љевице. Као и вријеме у коме је Класична Љевица егзистирала.

А то значи да се хумус Љевице премјестио на неку другу раван. Данас није међу Радничком Класом која не постоји. Није ни међу Средњим Слојем којег уски капитаелитистички нуклеус све више потискује низ живин стуб друштвене и егзистенцијалне важности.

Дебре је у праву. Нема више Комуниста. Социјалиста, Социјалдемократа.

Остао је само Капитализам.

Капитализам, пак, не може бити побједник над Љевицом. Јер Љевица је Иделогија, Једнакост и Демократија, а Капитализам је Технологија, Ширење и Профитирање.

Као што се Капитализам премјестио из широког слоја власника, током Индустријске Револуције и кратког постиндустријског доба, у све мањи број џепова, међу Елитне Моргановце, тако се и Љевица преселила из Радничке Класе у Широки Осиромашени Слој, неколико степеница ниже. Односно, требала би бити у том слоју. Али још није.

Љевица се данас тражи.

Многи догађаји који се нижу на Европској Траци, јер Европа је увијек била легло Љевице, споро јој долазе упамет.

Посљедњи догађај који би требао да тргне Љевицу јесте Мигрантска Тектоника и Терористичка Реторика.

Љевица данас мора редизјанирати своје циљеве и алатке.

Циљеви више нису Радничка Класа, Три Осмице и Социјлано Управљиво Тржиште.

Већ су поменути Широки Осиромашени Слојеви.

Алати више нису Револиције, Преврати и Комунизам већ Држава и Нација.

Савез Независнх Социјалдемократа је то одавно схватио. Можда мало свјесно а више подсвјесно. Под притиском Опстанка Републике Српске и Српског Народа овдје.

Лагани површњак ће рећи да је Есенесде преузео реторику Радована Караџића и тако завладао. А да о Републици Српској говори само ради остана на Власти.

То су оплазе друштвене стварности и менталне дезоријентације.

Шта је, дакле бит Капитализма. Ширење.

Шта му у Перманентној Експанзији смета. Границе и Националне Државе.

Шта Капитализам чини да то онемогући. Руши Државе, окупира их, распарчава, доводи марионете, поништава Нације кроз грађане, кроз уништавање њихове историје, вјере, културе и образовања. Некад су му ваљале јаке националне државе, док је протекционизам био једна од степеница монополног богаћења. Али, пошто је обавио Други Свјетски Рат, такође као степеницу свог монополног богаћења, капитализму су Границе, Државе и Нације почеле да сметају. Управо двије и по деценије имамо на сцени бјелодано, нескривено, рушење тих препрека.

Све ово је поједностављен скенер токова и трендова. Али је необорив.

Капитализам у сојој експанзији има крај. Идеологија Љевице нема краја. Док има живих људи.

Капитализму ће крај бити у свеопштем уништењу. Љевица је увијек дијелом и идеализам, неоствариво, и зато нема краја.

Љевица, дакле, данас, какогод се звала, мора да се окрене Јакој Демократској Држави и Организованом Мозаику Нације. Пошто једно без другог не може и пошто су обоје брана Капитализму.

А тек након тога могуће је говорити и дјеловати на заштити и напретку Широких Осиромашених Слојева.

То се мора радити одмах. Јер ријеке Миграната и Терориста нису ништа друго до капитлаистички рушиоци НДД Сфере, рушиоци Граница, Држава, Нација.

РАДОВАН ЈЕ

ПОСЉЕДЊИ ЗАЛОГАЈ

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Ту више љеба нема.

И посљедњи Велики Лажни Изговор на униформама Зифта и Великих Разбијача.

Он је сада замјена за Слободана Милошевића.

Он мора да преузме улогу Највећег Србина Злочинца.

Стога ће његова казна бити и највећа могућа (14.23 ч). А и коликагод буде, биће третирана највећом и стално ће се увећавати. Као и Сребреница.

Радован Караџић је само једна од личности које се нису снашле у Распаду СФРЈ. Укључујући све, од Вардара па до Триглава.

Што је поуздан знак да они сви, па ни Пјесник Караџић, нису жељели Распад Југославије.

Сви они су, на челу са Туђманом и Милошевићем, били једна Тужна Дружина ухваћена у колективном снимку у времену између претпосљедње и посљедње ноћне кафане.

Неко приприт, неко егзалтиран, неко пијан, неко заљубљен, неко загубљен.

Можда је понеко и схватао о чему се ради али за пет година тих догађаја није баш то и показао.

Нејасно је како је Караџић дошао на чело Покрета Српска Демократска Странка. Која је задња формирана, у том низу националних и демократских а у суштини фалшантикомунистичких странака.

Јер он није имао никакве политичке и националне референце, као Алија Изетбеговић, нпр.

Нико о томе неће да јавно говори. Осим што се тајно шушка о улогама неких Служби.

Ну.

Та нереферентност, одразила се на Караџићеву улогу током предраћа, рата и пораћа.

Он се није снашао. Као и многи, већи од њега.

·        У политичком организовању. Морао је што прије СДС организовати као јаку и монолитну Политичку Странку. Јер је то био једини инструмент и структура која је Србима стајала на располагању. Све друго се распадало или није имало реалну шансу да се појави.

·        Морао је, он али у склопу СДС, организовати народ и каналистаи страх од новог, Великог Јасеновца у БиХ. Ту су се могла искористити искуства партизана и комуниста. Народноослободилачки одбори и слично.

·        Морао је организацију војске препустити професионалцима.

·        Морао је заштити, уопштено говорећи, Народна Добра. Свачија.

Умјесто свега тога, Радован Караџић је био трострука, четверострука личност, политичка, војна, национална, естрадна, без плана и програма. И без Тима. То можда може на изборима у Италији. Али у Рату Опстанка Српског Народа, не може.

Срби су добро прошли с каквим су се аматерима нашли у распаду СФРЈ. Говорим о Србима Српске. Остали су нестали. А о аматерима кад говорим то су Слободан Милошевић и Радован Караџић.

Караџићеве Српске Грешке су веома велике.

·        Отоманска Владавина. Он се, на Палама, понашао као Сулејман у Стамболу. Когод је шта требао, или хтио, или радио, морао је на Пале, Радовану пред ноге. Није сам Радован томе крив. Људи су уживали у томе.

·        Нарцисодина Аутократура према сарадницима.

·        Некомпетентност према Странцима.

·        Непријатељство према Војсци Републике Српске. То је за доживотну казну пред Српским Судом. Познато је да је војницма у рововима послао писмо да се изјашњавају. Да ли су за њега или за Генерала Младића. Нећу опростити Младићу, који је био само генерал и није имао никакав политички сјећај, што их све, Радована, најприје, није похапсио на Скупштини у Санском Мосту. Извео Војни Удар.

·        Толерисао је и генерисао ситуацију одвојености Војске Републике Српске од Цивилне Власти. Што је први случај у модерној историји ратовања да је једна Војска била без подршке позадине и цивлне власти. Па је сама себи морала тражити донаторе, понижавати се и скоро отимати храну и опрему.

·        Уништавање фабрика које су остале иза распада СФРЈ. Дозволио је хаос у постављању директора који су за свачији божији рачун па и свој, пљачкали док их нису уништили. Неку прије, неку касније.

·        Од самог почетка, у СДС је ушао Криминални Свијет и Бизмис Полусвијет, Шверцери и разни Отпад. То је он, као Лидер Есдееса морао да спријечи. То је било неспојиво за инетелктуалцима типа Кољевића а и са многима који су касније пришли Странци. Дабоме да је то није било лако јер Рат увијек за собом вуче курве, керове и криминалце.

·        Крио се, послије рата, непотребно, и тако допустио могућност да се врши пресија на Српску, да се њене надлежности отимају и носе у Сарајево.

За све то, Радован Караџић је крив Србима и Републици Српској.

Он није крив Хагу.

Нити је крив Бошњацима и Хрватима.

Његова кривица, као и других, нигдје није евидентирана и доказана. Не постоје Политичке, Административне нити Војне писане одлуке и наредбе о било чему што је проузроковало Злочине.

Све што се догодило на простору Хрватске и БиХ је тужна крвава клацкалица. Свега је било на свим странама. А по тој Командној Одговорности би могао одговарати сваки Предсједник. Амерички сви до једнога.

Радовану Караџићу се могло судити на међународној сцени само у пакету са Милошевићем, Туђманом и Алијом.

Без њих, он је невин.

БАКИР:

КАЋЕМО ПОЧЕТ РАТ

ВАСИЋ: ПОЛАХКО,

ПРВО КАХВА

Сједимо тако, мој јаран Кирба и ја. На ћутку рахат, локум и филџани. Предамном и чокањ. Кирба не пије.

Јес добро путово. Јесам. Мало прије Травника има Хрвата, али ништа. Да није оног твог Човића, ја Хрвата не би видио ни на филиму. Јашта. Ја ја.

Оћеш да почнемо еглен. Море.

Нешто сам мислио, сад је најбољи вакат да почнемо Рат у Босни. Немере, шта ба немере. Немере тако да се зове. Нема Босне. Добро, де, како да га зовемо. Дејтонски Ексцес. То мореваљат. Увијек си знао срат са тим ријечима, још док си нас јебаво из Снеседеа, како се звало оно ваше, Додиково. Оћел се Додик прикључит. Неће. Босић му узео Реформске снаге па се он ражљутио. И Кесмановић љут. А Анто умро. Ја ја.

Дејтонски Ексцес је добро ради странаца. Сиенен и то. А и Раша Тудеј. Штајеба то. Оно руско. Јој немојми руско, јојкуку. Пусти сад то, види, знаш, на екрану карта Ваше Државе, ватра унутра а онда искачу слова, она инглеска, прво Скршена Вијест па онда Даутон Ексцекс. Тако некако. Море, море, боље режираш од Жбаниле.

Треба што прије. Мени одговара сад кад је криза са тим мигрантлуцима а теби кад Вучић оће Србију у Нато. Ако почнемо рат, он неће моћ у Нато, мораће да србује, јелде. Јест јест. Ал немереш сад ти опет вућ те мигранте. Имо си прошли пут мудаџахедине. Сад сам ја на реду. Имо си и ти Аркана. Јеботе Аркан, мого сам га комотно теби дат. Само пљачко и шишо људе.

Суким ће Хрвати. Ни с тобом, ни самом.

Мореваљат. Пиши Џабира.

Пиши и ти, Стевка.

Пошто нема мудаџахедина, Муџахедина, молим те, добро муџа хе дина, а нема ни Аркана, Цеца није за то, ја ћу себи формирати Српске Зенге, да знаш. Како то море бит. То ће ми бит паравојска. Немере све регуларно.

Пиши, Џабира.

Ал те молим да опет у погодном тренутку околиш Сарајево и тучеш са брда. То је мени добро за ту борбену кохезију и за ту свјетску јавност.

Немере то. Не пиши, Џабира, куси полетила.

Прошли пут су ти изашли у сусрет па само ви имали корист а Срби криви. Умјесто да им дигнеш овдје споменик. Диго би ал би га моји срушили. Е па шта ћу ти ја. Нема окољавања Сарајева. Мораш сам да се сналазиш. Ми околимо а ти направиш Маркале. Нисам ја, нане ми, само нако у однику начуо понешто. Нисам ја ово нисам ја оно. Све бабо, јелде. Ја ја, бабо ба.

Значи, Сарајево прекрижи. Прекрсти. Нећемо ни близу бит. Мене не занима та света српска земља холидеј ин. Ал ако се не будеш држо договора, узећу ти и Игман и Бјелашницу. Немој Игман, молим те. Обећо сам Комшићу, оће тамо да напаса овце између зима.

Пиши, Стевка.

Пиши и ти, Џабира.

Али ако га видим у тенама, знаћу да се укључио у рат. Твоја је брига да не ратује. Моја.

Друго. Жене да одма евакишеш дубоко у позадину. Заштоба. Зато што ћеш ми ти и неки твој Луди Харис натоварит силовање, па људи у свијету кажу Они Срби само силују. Неће нико да нас прими ниђе да ратујемо. Ни у Легију Странаца. Хрвати сад иду у Легију Странаца. Што је за Србе понижавајуће.

Пиши, Џабира. Жене далеко.

Прво, Чекај, сад је било друго. Прво, прије него почнемо рат, Попис. Штоба попис. Зато што га послије нико немере направит. Онда морамо пожурит. Кад не мислиш. Могли смо овај искористит. Али ти оћеш да угураш пола Шведске и цијелу Норвешку. Добро, пожурићемо.

Пиши, Стевка

Онда друго. Сад је три. Ма знам, већ избјегавам да те провоцирам, знам да не волиш Три као и Трећину ми. Ај пушћај сад то.

Три. Објавимо да ће рат бити за четереспет дана. Заштоба да објављујемо. Па да ове Србенде и Патриоти моји и твоји, имају времена да побјегну. Да избјегнемо гужве. Онда ће Рат бити квалитетнији.

Немерем то. Зашто. Онда ће моји сви отић. Заузеће и цијелу Шведску а и Финску. А кримилаца ми офалило, ским ћу ратоват. Па не могу ја мислит и за тебе и за себе. Нећу да ратујем док моји бјеже преко Дрине. Кад погјегну, онда ћу. Мало би твоји отишло. Више би моји. Па, овдје у Сарајевуба, не би осто нико. Можда само Фахро у затвору.

Јебига Кирба, ти неспреман за рат ко и прошли пут. Немеремо тако егленисат. Знаш да се немереш уздат ни у Америку ни U1 ни у У20, они Боно, како ли оно би, бабо је стално причо о томе. Ма, Бооно, их.

Нама треба промотивни рат, ал немој ми да останем без инсана. Ни мени то не одговара. Опећеш рећ Четничко Чишћење. Ма нећу рећ. Ал ће вас послије рата бити више него нас. То ми не иде у попис. У прилог. Ја у прилог.

Моремол наставит разговоре после ићиндије, да мало промухабетим са својима. Море.

Пиши, Џабира. Пиши, Стевка.

ЕУ

ПРОПАО КОНЦЕПТ,

САМО ЈАКА

НАЦИОНАЛНА ДРЖАВА

Недавно ми је контролор на аеродрому у Мадриду рекао Извадите ту пасту за зубе и предајте ми је.

Пошто сам заборавио да је оставим у хотелу, јер није допуштено да се уноси у авион.

Данас у Белгији, кажу, тројица типова су били на аеродрому са експлозивом око појаса. Двојица се разнијели а трећи побјегао. Пошто су снимљени са колицима за пртљаг, претпоставља се да су дошли на аеродром или су долетјели авионом. У оба случаја негдје су морали да буду контролисани, макар погледом. Јер, чак и на пирош чизма аеродрому у Будимпешти полицајци у униформи и у цивилу, гледају путнике детаљно и са мјеста гдје их не примјећујете.

Из чега закључујем да Белгија није никаква Држава. Ако она није ништа урадила и схватила, након Париза, када јој је требало четири мјесеца да ухапсе неког плашљивог дрипца, који им је спавао пред носем, она је на нивоу Балканских Бујадишта.

Ну.

То није само проблем Белгије. Француска је такође демонстрирала то растројство система. Прије тога Енглеска.

Чак и да је присутна умијешаност неких западних служби у те операције, а мисли се на америчке, белгијске и француске државе би морале да буду много успјешније.

Два су нивоа проблема који омогућавају белгијски, лондонски или паришки тероризам.

Једна је гетоизирање тог туђег свијета. Без обзира да ли је то популација актуелне миграције или је у питању четврта генерација.

Друга је општа дерегулација која је границу премјестила на руб ЕУ. Шенген.

Два су рјешења тог проблема.

Један је да државе као што су Белгија, Француска и Њемачка, најоптерећеније тим неитегрисаним страним тијелима, уведу комунистичку контролу мјеста боравка, докумената, кретања, запослења, школовања и слично. Они сада улазе у те квартове само једном недјељно када одвозе смеће.

Други је да се сјебе тај систем да Шенген Штити Све. И да се границе Белгије, Њемачке, Француске, а и других земаља, херметизују и затворе уз тоталну контролу.

Европске државе, звали то Унијом, Федерацијом, или Заједницом, не може функционисати на промаји. Као афрички резерват. Па животиње ходају куд хоће а контролори не смију ништа дирати. Чак и кад се кољу и убијају.

ЕУ може остати са овим механизмима које има. Али државе се морају вратити на вријеме прије ове лажне и вјештачке интеграције. То значи јачање граница. Војска на границама. Контрола свега. Укључујући и робе, и људе, и паре.

Онај ко вам каже да је измислио нешто боље од Државе, тај или продаје елискир дуговјечности, прави злато из кувања жарике и калаја или хоће да вас нагузи.

Што се, ово посљедње, Европи, већ догодило.

Многи Европљанин испао је будала у тим интеграцијама.

Као и Срби са Југославијом.