КАО НЕКАД КАПИТАЛИЗАМ,

ЉЕВИЦА СЕ МОРА

ОКРЕНУТИ

ЈАКОЈ ДРЖАВИ И НАЦИЈИ

Иако је Режис Дебре, прије двије године, изјавио Љевица је већ мртва; оно што преживљава је или патетично или пародично; можда би требало да се позабавимо нечим другим, стање ствари На Љевици не стоји тако. Погоршава се.

Мртва је, дабоме, наша класификаија Љевице. Као и вријеме у коме је Класична Љевица егзистирала.

А то значи да се хумус Љевице премјестио на неку другу раван. Данас није међу Радничком Класом која не постоји. Није ни међу Средњим Слојем којег уски капитаелитистички нуклеус све више потискује низ живин стуб друштвене и егзистенцијалне важности.

Дебре је у праву. Нема више Комуниста. Социјалиста, Социјалдемократа.

Остао је само Капитализам.

Капитализам, пак, не може бити побједник над Љевицом. Јер Љевица је Иделогија, Једнакост и Демократија, а Капитализам је Технологија, Ширење и Профитирање.

Као што се Капитализам премјестио из широког слоја власника, током Индустријске Револуције и кратког постиндустријског доба, у све мањи број џепова, међу Елитне Моргановце, тако се и Љевица преселила из Радничке Класе у Широки Осиромашени Слој, неколико степеница ниже. Односно, требала би бити у том слоју. Али још није.

Љевица се данас тражи.

Многи догађаји који се нижу на Европској Траци, јер Европа је увијек била легло Љевице, споро јој долазе упамет.

Посљедњи догађај који би требао да тргне Љевицу јесте Мигрантска Тектоника и Терористичка Реторика.

Љевица данас мора редизјанирати своје циљеве и алатке.

Циљеви више нису Радничка Класа, Три Осмице и Социјлано Управљиво Тржиште.

Већ су поменути Широки Осиромашени Слојеви.

Алати више нису Револиције, Преврати и Комунизам већ Држава и Нација.

Савез Независнх Социјалдемократа је то одавно схватио. Можда мало свјесно а више подсвјесно. Под притиском Опстанка Републике Српске и Српског Народа овдје.

Лагани површњак ће рећи да је Есенесде преузео реторику Радована Караџића и тако завладао. А да о Републици Српској говори само ради остана на Власти.

То су оплазе друштвене стварности и менталне дезоријентације.

Шта је, дакле бит Капитализма. Ширење.

Шта му у Перманентној Експанзији смета. Границе и Националне Државе.

Шта Капитализам чини да то онемогући. Руши Државе, окупира их, распарчава, доводи марионете, поништава Нације кроз грађане, кроз уништавање њихове историје, вјере, културе и образовања. Некад су му ваљале јаке националне државе, док је протекционизам био једна од степеница монополног богаћења. Али, пошто је обавио Други Свјетски Рат, такође као степеницу свог монополног богаћења, капитализму су Границе, Државе и Нације почеле да сметају. Управо двије и по деценије имамо на сцени бјелодано, нескривено, рушење тих препрека.

Све ово је поједностављен скенер токова и трендова. Али је необорив.

Капитализам у сојој експанзији има крај. Идеологија Љевице нема краја. Док има живих људи.

Капитализму ће крај бити у свеопштем уништењу. Љевица је увијек дијелом и идеализам, неоствариво, и зато нема краја.

Љевица, дакле, данас, какогод се звала, мора да се окрене Јакој Демократској Држави и Организованом Мозаику Нације. Пошто једно без другог не може и пошто су обоје брана Капитализму.

А тек након тога могуће је говорити и дјеловати на заштити и напретку Широких Осиромашених Слојева.

То се мора радити одмах. Јер ријеке Миграната и Терориста нису ништа друго до капитлаистички рушиоци НДД Сфере, рушиоци Граница, Држава, Нација.

ЉЕВИЦА ЈЕ

УВИЈЕК БИЛА

НАЈМАГЛОВИТИЈИ

ДРУШТВЕНИ ПОЈАМ

А И ДАНАС ЈЕ

С времена на вријеме Јавност се ускука на тему Љевице.

Шта се данас догађа са Љевицом у Европи. Како је Љевица изневјерила бираче. Пораз Љевице у тој и тој земљи. Потучена до ногу. Успон Деснице. Социјалисти у Француској изгубили 2,5 милиона гласова.

А када се појави нешто као Сириза или Подемос, о Љевици почну да причају и они који друштво разумију као и ласте које дођу кад прољеће попусти.

Љевица је социолошки, филозофски и полиитчки појам који мора да буде везан за Радничку Класу.

Све друго је редизајнирано лажно паковање некадашњих вриједних производа.

Обзиром да је свијет одмакао од шаблонизоване лего подјеле на класе, Радничку, Капиталистичку, Средњу, о Љевици данас није могуће говорити, разматрати и очекивати од ње друштвени ангажман.

О Љевици је данас могуће говорити као о категорији прошлости.

Њена смрт је почела успоном Соцјалдемократије на Западу. Запад је, и иначе, колијевка љевице.

То што је у Енглеској једно вријеме Социјалдемократија била хит, не значи да се може говорити о раздобљу Љевице у тој тешкој земљи. Или у Њемачкој. Никаква Љевица у Њемачкој никада није постојала. Да је постојала, не би, већ одавно, била у пузајућем пригрљају Меркелдесничара.

За Љевицу се вежу и Француска и Италија. Али и ту више на позоришни, маркетиншки и појавни начин. Док су у тим земљама били дефинисани дебели слојеви радништва, успијевале су, гласовно, и лијеве партије.

Што не значи да су почивале на Идеологији Љевице.

Анализатори говоре да је Љевица пала и на Куби, повлачењем Кастра.

Да је Подемос изневјерио очекивања.

Да је Сириза капитулирала за девет мјесеци.

Да су Лабуристи у Енглеској никад слабији у Парламенту.

Чињеница је да се тешко у свим овим или у Чавезовим и сличним, примјерима, може говорити о Љевици.

Љевица се може дефинисати као Иделогија Радничке Класе, суштнскије као Идеологија за Радничку Класу, која настоји да обезбиједи, олакша и усмјери већ постојећу егзистеницију на темељима Индустријске Револуције која језди пуним димњацима и врелим кугличним лежајевима.

Данас ни групе а камоли класе и слојеви, немају обезбијеђену егзистеницију.

Идеологија Љевице нема више ни чињеничну подлогу. Она себи не може обезбиједити егзистеницију а камо ли радницима којих нема.

Након претварања друштва у хомогенизовани конгломерат без излаза и егзистенцијалне подлоге, и у богатим, и у најсиромашијим, подручјима, гдје су на површини, као сретне обојене и дебеле грудве стиропора, остали изабраници из оних 1% који држе сво богатство, Љевица је, условно, имала само два пута.

Социјалдемократију и Популизам.

Тамо гдје је још постојало остатака Средње Класе, и гдје су се људи надали да ће у њу доспјети, успијевала је Социјалдемократија. Уз неотклоњиву чињеницу да је Социјалдемократија продукована и потпомагана од Финансијерских Капиталиста, како би, у ствари, пропагирала тржиште, либерализам и даљу приватизацију.

Тамо гдје није било ништа, тамо је Љевица ницала у облику масовног голог Популизма. То је Грчка и Сириза.

Ни Социјалдемократија, ни Популизам, не могу данас одговорити потребама Широких Сиромашних Слојева.

На примјеру Сиризе је то видљиво. Сиромашно Становништво једне Државе не може да заштити Политичка Странка лијеве оријентацје. Коликогод гласова добијала и мјеста у парламенту имала. Финасијерски Крвници те позову у Брисел, пар пута, изгаламе се на тебе, понизе те, уцијене те и ти потпишеш. Пропаст се наставља.

Шта, дакле, може да заштити ШСС, Широке Сиромашне Слојеве.

Држава. Само Држава. И једино Држава.

У којој је пожељно да је на власти Политичка Странка која заступа и за коју гласају ШСС и која практикује политику СС, Социјалног Савеза.

Исус је, у почетку, био Држава, прије него је постао религија. Заступао је ШСС. И политички је кажњен разапињањем на крст. Римљани нису имали живаца, ни талента, да размишљају како да га подрже и искористе као Социјалдемократу.

Али то није нужно.

Јер државу може да организује, једнако успјешно, и Национална Десница. Као што је мађарска.

Ту долазим до политичког феномена 21. вијека.

Национална Држава је потребна и Десници, која ју је створила, и Љевици, која у њој једино може да политички представља некога а да то није З&ФТ гуликожерија.

Држава је једини начин опстанка националних заједница. Љевица је почела да нестаје тачно и упоредо са нестанком Државе. Марксистичка идеологија је погријешила са Пролетери свих земаља, уједините се и са пројекцијом Деетатизације, Одумирања Државе.

Тек након успоставе, реинкарнације, Националних Држава, можемо говорити о интернациноализму, мултикултури и сличним девијацијама.

Оно што је данас Љевица, односно Покрети, као што су Сириза или Подемос, треба Прво, да се организује у чврсте, широке, политичке странке, Друго, да се боре за Националну Државу и Треће, да се боре за ШСС на начин практике и идеологике СС, Социјалног Савеза.

Што ће се, иреверзибилно, опредметити кроз даље јачање Националне Државе.