РАДОВАН ЈЕ

ПОСЉЕДЊИ ЗАЛОГАЈ

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Ту више љеба нема.

И посљедњи Велики Лажни Изговор на униформама Зифта и Великих Разбијача.

Он је сада замјена за Слободана Милошевића.

Он мора да преузме улогу Највећег Србина Злочинца.

Стога ће његова казна бити и највећа могућа (14.23 ч). А и коликагод буде, биће третирана највећом и стално ће се увећавати. Као и Сребреница.

Радован Караџић је само једна од личности које се нису снашле у Распаду СФРЈ. Укључујући све, од Вардара па до Триглава.

Што је поуздан знак да они сви, па ни Пјесник Караџић, нису жељели Распад Југославије.

Сви они су, на челу са Туђманом и Милошевићем, били једна Тужна Дружина ухваћена у колективном снимку у времену између претпосљедње и посљедње ноћне кафане.

Неко приприт, неко егзалтиран, неко пијан, неко заљубљен, неко загубљен.

Можда је понеко и схватао о чему се ради али за пет година тих догађаја није баш то и показао.

Нејасно је како је Караџић дошао на чело Покрета Српска Демократска Странка. Која је задња формирана, у том низу националних и демократских а у суштини фалшантикомунистичких странака.

Јер он није имао никакве политичке и националне референце, као Алија Изетбеговић, нпр.

Нико о томе неће да јавно говори. Осим што се тајно шушка о улогама неких Служби.

Ну.

Та нереферентност, одразила се на Караџићеву улогу током предраћа, рата и пораћа.

Он се није снашао. Као и многи, већи од њега.

·        У политичком организовању. Морао је што прије СДС организовати као јаку и монолитну Политичку Странку. Јер је то био једини инструмент и структура која је Србима стајала на располагању. Све друго се распадало или није имало реалну шансу да се појави.

·        Морао је, он али у склопу СДС, организовати народ и каналистаи страх од новог, Великог Јасеновца у БиХ. Ту су се могла искористити искуства партизана и комуниста. Народноослободилачки одбори и слично.

·        Морао је организацију војске препустити професионалцима.

·        Морао је заштити, уопштено говорећи, Народна Добра. Свачија.

Умјесто свега тога, Радован Караџић је био трострука, четверострука личност, политичка, војна, национална, естрадна, без плана и програма. И без Тима. То можда може на изборима у Италији. Али у Рату Опстанка Српског Народа, не може.

Срби су добро прошли с каквим су се аматерима нашли у распаду СФРЈ. Говорим о Србима Српске. Остали су нестали. А о аматерима кад говорим то су Слободан Милошевић и Радован Караџић.

Караџићеве Српске Грешке су веома велике.

·        Отоманска Владавина. Он се, на Палама, понашао као Сулејман у Стамболу. Когод је шта требао, или хтио, или радио, морао је на Пале, Радовану пред ноге. Није сам Радован томе крив. Људи су уживали у томе.

·        Нарцисодина Аутократура према сарадницима.

·        Некомпетентност према Странцима.

·        Непријатељство према Војсци Републике Српске. То је за доживотну казну пред Српским Судом. Познато је да је војницма у рововима послао писмо да се изјашњавају. Да ли су за њега или за Генерала Младића. Нећу опростити Младићу, који је био само генерал и није имао никакав политички сјећај, што их све, Радована, најприје, није похапсио на Скупштини у Санском Мосту. Извео Војни Удар.

·        Толерисао је и генерисао ситуацију одвојености Војске Републике Српске од Цивилне Власти. Што је први случај у модерној историји ратовања да је једна Војска била без подршке позадине и цивлне власти. Па је сама себи морала тражити донаторе, понижавати се и скоро отимати храну и опрему.

·        Уништавање фабрика које су остале иза распада СФРЈ. Дозволио је хаос у постављању директора који су за свачији божији рачун па и свој, пљачкали док их нису уништили. Неку прије, неку касније.

·        Од самог почетка, у СДС је ушао Криминални Свијет и Бизмис Полусвијет, Шверцери и разни Отпад. То је он, као Лидер Есдееса морао да спријечи. То је било неспојиво за инетелктуалцима типа Кољевића а и са многима који су касније пришли Странци. Дабоме да је то није било лако јер Рат увијек за собом вуче курве, керове и криминалце.

·        Крио се, послије рата, непотребно, и тако допустио могућност да се врши пресија на Српску, да се њене надлежности отимају и носе у Сарајево.

За све то, Радован Караџић је крив Србима и Републици Српској.

Он није крив Хагу.

Нити је крив Бошњацима и Хрватима.

Његова кривица, као и других, нигдје није евидентирана и доказана. Не постоје Политичке, Административне нити Војне писане одлуке и наредбе о било чему што је проузроковало Злочине.

Све што се догодило на простору Хрватске и БиХ је тужна крвава клацкалица. Свега је било на свим странама. А по тој Командној Одговорности би могао одговарати сваки Предсједник. Амерички сви до једнога.

Радовану Караџићу се могло судити на међународној сцени само у пакету са Милошевићем, Туђманом и Алијом.

Без њих, он је невин.

ВРАТИО СЕ РАШО

И, КАКО ВАС ЈЕ СНАШО

Ејебига.

Тражили сте Промјене.

Сад сте Промјене и добили.

Само их не проводи Пробосић Пробосанац.

Проводи их Милорад Додик.

Промијенио Караџића. Дао му плочу а узео му име за Студентски Дом на Палама.

Овакве потезе му не одобравам у Организацији Странке. Али у екстерним ситуацијама су врхунски.

Прво. Заледио је Сарајево и цијели један сулударијум који је одњегован, сада већ и од младих категорија, на сиси Срби Злочинци, Радован Злочинац и Свако Жив Злочинац. Услов је само једна ситница. Да је Србин.

Друго. Завладао је Караџићем. Сад над њим нема власт ни Крајишник, који је то толико желио док су заједновали. Па Рашо столовао, кад су у Бањалуци, код Рогуљића а Крајишник покушавао у Слатини. Нема над Караџићем, власт ни Босић. Који је његов насљедник у Есдеесу.

Треће. Показао је кретенима шта је откос у Политици. Шта је бразда а шта оплаза.

Четврто. Извео је врхунски Провокативни Перформанс пред лицем Сарајева и Међународне Му Заједнице.

Е, у томе је суштина.

Нисам никако за то да се било чему даје име Радована Караџића. Јер ће то сутра тражити и Момчило Крајишник. А прекосутра и Светлана Ценић.

Радован, једноставно, нема име за то.

Радован има кривицу према Српском Народу. Он није толико заслужан за Српски Народ, колико је Српски Народ заслужан за Радована. Српски Народ га је створио. У страху од Новог Јасеновца, од Новог Града до Дрине, Српском Народу је требао неки Радован. Па се ту нашао Караџић.

И ту кривицу треба лоцирати Овдје. Накурњачки Хашки Трибунал, а још мање Сарајево, нема никакве надлежности на таквим кривицама.

Али о томе ћу, детаљније, кад се обзнани пресуда.

Подржавам овај перформанс прије свега зато што је то врхунска Провокација према Сарајеву, политички противсрпски острашћеним муслиманима, искључујући живаљ, и према Међународној Заједници која је свој живот, живот Политичког Сарајева и непостојећу БиХ, изградила на лажној злочиначкој представи о Србима.

Јер, Сарајево и та Међународна Заједница, од Дејтона проводи Провокације над Србима и Српској. Оне ратне не рачунам јер Рат допушта све.

Те Противсрпске Провокације су дигнуте на ниво Политичког Система. Судског Система. Реформи. Еуроатлантских Интеграција.

На ниво постратног Јавног Фашизма према Србима.

Вријеме је да се на Подмуклу Провокацију одговори Љутом Провокацијом.

И то треба убрзати и учестати.

Па да видимо чија ће гуја прва да црну вуну пропреде.

То је моја технологија од почетка.

Откад сам, дошавши из рата и сједећи у Влади као министар, схватио да сам у Рату имао једног Непријатеља а у миру добио Два.

Једна од мојих најбољих провокација је да Силајџић и муслимани говоре Српским Језиком.

Што је, уз то, и истина.

Политичке Провокације су феноменалан непријатељ за непријатеља.

Учвршћују овдашњу Јавну Свијест, чинећи је надмоћном. Слабе тамошњу, чинећи је немоћном. Боље од бијелих крвних зрнаца, штите суштину. Форсирају мирнодопску борбу која у рату није завршена. Да није завршена, доказали су управо Политички Муслимани, желећи да је у миру заврше за свој рачун.

На крају, Политичка Провокација градира Лидере.

Само боље од Додиковог отварања Караџићевог Дома, било је Босићево. Да не ноголиже у Сарају. И да је то захтијевао у Народној Скупштини Републике Српске а Влада прихватила.

То би произвело гангрену у глави Сараја.

Овако могу да се ваде јевтиним триковима. У чему им помаже чак и једна горепоменута Ценићка. Историјском изјавом, у рангу Босићеве Мисије, да је Додик запечатио своју судбину.

Кретеноиди.

Не схатају да овдје није битан Додик, иако сва добит иде њему, већ је битан Караџић и његов повратак.

Лијепо сам вас упозорио, има година десет. Не судите Смијешног Рашу. Кадтад, тиме ће по држави да вам машу.

SRETAN ZATVORDAN
Po kišnom banjalučkom vremenu održana je Parada ponosa čiji je osnovni cilj bio da se u Hagu Caru Radovanu čestita rođendan. Javno, demonstrativno, koristeći pri tome kratko zaustavljanje kolone kamiona i automobila u centru grada da bi se rukovodstvo Čestitališta pomolilo bogu i uzelo blagoslov za svoju akciju.
Prva pogreška. U Hagu Car Radovan nije volio popove i crkvu. Smatrao ih je tek alatkom na svom putu, putu Čupavog Prosvjetitelja za Srbe.
Druga pogreška je što se još jednom svima u tom, inače Srbima izrazito i neskriveno naklonjenom svijetu, pruža dokaz o potpunoj iščašenosti zgloba u kome su povezani Srbi i Vrijeme.
Ali cijela ta parada koju je organizovao Srpski narodni pokret Izbor je naš i izvjesni Dane Čanković, nije inspirativna jer je to samo obična nataložina starog proteklog, proludjelog i probudalasanog vremena.
Stoga ću, kao i svaki pravi balkanoidni klasik, citirati sam sebe.
U knjizi BiH ne postoji, koju sam objavio u januaru 2006., napisao sam kratki tekstić o Blagu Cara Radovana. Dakle:
Radovan Karadžić ne treba da ide u Hag. Njemu bi Srbi trebali suditi ovdje i osuditi ga na smrt javnim strijeljanjem na Trgu iseljenih, prognanih, prevarenih i uništenih Srba.
Radovan Karadžić je usrao hiljadu godina poštene srpske istorije a kriv je, najmanje, za:
• Lakomisleno organizovanje rata, zajedno sa muslimanskim i hrvatskim radovanima, u kome su nepotrebno stradali Srbi i njihova imovina i u kome su počinili nezaboravljive zločine
• Oranizovanje kriminala i šverca, u toku i poslije rata, u kome je mali broj ljudi preoteo društvenu i privatnu imovinu
• Marginalizovanje ratnih i poratnih ustavnih institucija pri čemu je sebi, kao nikad izabranom lideru, prigrabio svu vlast i moć
• Poistovjećivanje SDS (tj. Njega i njegove uske klike) sa državnim institucijama
• Preporuku da članovi SDS-a ne idu u rat da bi imao ko vladati poslije rata
• Latentni sukob sa Vojskom Republike Srpske
• Formiranje lične nelegalne špijunsko-policijske organizacije koja nije nikome odgovorala osim njemu lično („Tajfun“)
• Prepuštanje ovdašnjih srpskih ustanvih poslova Slobodanu Miloševiću
• Sukobljavanje ovdašnjih Srba sa međunarodnom zajednicom
• Prodaju i predaju srpskih teritorija
• Pljačku filijala SDK i banaka pri kraju i po završetku rata...
Završen citat.