Овдје
објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га
поставити на овом Блогу, као и претходне.
КИШЕ
И
ДУША
РАТНИКА
роман
8.
Устај
војско. Узбуна.
Устај војско.
Свјетло се
упалило на ријеч Узбуна.
Што се
толко дереш. Јес се препо. Још нисмо ни кренули.
Тишина тамо.
Устај војско. Десетар није одустајао.
Постројавање
пред улазом. За пет минута.
Укочена ужурбаност
је захватила спаваоницу. Није било ријечи, смијеха и трке. Све је некако ишло
успорено. И устајање, и облачење, и припремање опреме и оружја.
Страх се
уселио међу кревете.
Људи почињу
механички да се понашају и крећу. Узимају ствари па остављају. Па опет узимају.
Као да
знају да нису ништа. Нису више цивили, људи са села и из града. Нису ни
резервисти, ни војници. А нису ни ратници.
Понеком од
њих кроз главу прође мисао. О томе куда иду. Како ће по киши и мрклини. Зна ли
ико ишта.
Први војници
су почели да излазе на ходник а онда и на кишу. Међу њима је био и Доброчојек.
Стао је
четврти у врсту.
Киша је
падала у реденицима. Крупна, густа и озбиљна.
Добричак је
погледао унебо. Најгора је киша која пада из непомичне тамнине. Та не престаје.
Боља је она са вјетром, свјетлицама и грмљавином. Она не улази заврат, и не иде
низ кичму, ко ова. Јебо је ћаћа њезин.
Већ је
цијела спаваоница испражњена и сви су у врсти. И друге спаваонице су под
узбуном. Скоро све што је јутрос дошло, ноћас је под опремом и кишом.
Крени. У
колону, за мном.
Оћеш ти с
нама и у рат. Ја вас водим до камиона и портирнице. Рат је ваш. Е јебига, како
ћемо без тебе тако оштрог. Без зјебанције, тишина тамо.
Читава колона
стодесетки стајала је у касранској улици која је водила према излазу. Мотори су
радили а возила су била под кратким свјетлима.
По двадесет
у камион.
Ово је ваш
старјешина. Капетан Ђука. Он вам је од ноћас и отац и матер. Он је и Радован и
Ратко. Идете у рат, не идете у кафану. Памет у чело. Ал прво наредбу у главу. Сретно,
људи.
Десетар је
одржао свој опроштајни говор и отишао, између дрвећа, према баракама и
спаваоницама.
Ја ћу бити
у овом возилу. Улазите, значи, прво у ово па онда у следећа, по двајест. Кад дођемо
на одређено мјесто, командоваћу излаз и постројавате се опет овако како сада
стојите. Нема удаљавања, нема самовоље. Немој да неком јебем петокраку и Титу. Улази.
Јесмо најебали
са овима и вакијем.
Ноћ мркла,
киша пада, земља се глиби, идемо у рат, а они држе говоре. Добро да сам научио
пушку од Македонца.
Доброчојек је
опипао два мокра оквира на пушци. Несвјесно. Као да је хтио да провјери да ли
су ту, повиш десног бубрега.
Ушао је
први у камион. Знао је ту стодесетку, баш се појавила кад је полазио из војске.
Тамов камион. Прави ратни. Има и један већи, стопедесетка. Овај вуче и
минобацаче за собом. Или неко друго оруђе. Мало је тијесан али војска мора да
научи на то.
Сјео је
први с лијеве стране. Погледао је како је церада спојена. Неће бити толико
вјетра у главу и врат.
Људи, да
обредимо један круг. Ево моје полуоке.
Морам да се
навикнем да мислим за себе и о себи. Ако ме ове будале преузму, будале помијешане
са ракијом, вратићу се прије него што сам и пошо. Вратиће ме у комадима.
Нећу ракију,
фала.
